Ave Philosophy! Morituri te salutant!

Blog grupe filozofa

Студирати (данас) у Србији

tarpe | 12 Mart, 2014 18:12

Образовање је последњих година једна од главних тема у нашој држави. Уз стране инвестиције и Новака Ђоковића, то је најфреквентнија реч у делу јавног простора који ми пратимо. Оставимо по страни то што би образовање увек и свугде требало да буде значајна тема. Значај и важност образовања потиче од улоге коју оно има у једном друштву. За актуелност теме образовања код нас је највише заслужна реформа образовног система. Реформа је процес који би требало да се обавља плански и веома пажљиво. Сведоци смо да то код нас у великој мери није случај. Ипак, није све тако црно иако је на моменте прилично бљутаво. Као и у случају било ког проблема, кад нас ухвати паника и кад изгубимо веру у промене, најбоље је да се смиримо, осврнемо око себе и потражимо речи разума. У ова тешка времена најважнији су нам паметни људи. Међутим, није их лако препознати јер нам се паметни и разумни гласови намећу на сваком кораку. Многе од оних који су ову реформу осмислили и који је спроводе сматрају паметним, стручним, образованим, разумним и успешним људима. Али, како каже Меша Селимовић на почетку романа Дервиш и смрт "...поштења су разна и не слажу се међу собом". Тако се и по овом питању реформе гласови разума не слажу. Неслагања су понекад пожељна. О питањима од јавног значаја важно је да се чују различита мишљења. Тако се долази до бољих решења. Изгледа да они који су осмислили реформу образовања нису слушали мишљења других. Не знамо како другачије објаснити бројне пропусте реформе образовања. Иако садашње стање није добро према некима најгоре време тек долази. Због тога треба настојати да се ствари промене на боље и слушати шта кажу разумни људи. Мислимо да смо пронашли један такав глас разума који се тиче једног аспекта образовања. У наставку преносимо текст Студирати историју данас у Србији др Милоша Ковића, професора историје на Филозофском факултету у Београду. Текст преносимо са странице Часопис студената историје Београд.

др Милош Ковић  

Студирати историју данас у Србији 


Било би заиста лепо када би професори, док оцењују студентска постигнућа (а и то на жалост, неко мора да ради), више размишљали о стварним могућностима и потребама студената. Пре него што почнемо да се, у факултетском клубу, уз поподневну кафу, после маратонских испита или колоквијума, жалимо на «незнање и незаинтересованост» студената, било би добро да поразмислимо о томе шта, у датим условима, они заиста могу да постигну, и шта ће, од тих знања, њима и средини у којој буду радили заиста затребати.
 
«Па ми смо све то могли да научимо, и још много више од тога! Нису ваљда они мање способни од наших генерација?» - понавља се рефрен те тужне професорске песме. Реч је, у ствари, о томе да наша мерила, хтели то да признамо или не, најчешће потичу из прохујалих времена, у којима смо и сами били студенти.
 
То и јесте права тема овог текста. Његов потписник би, једноставно, хтео да преиспита мерила и захтеве које поставља студентима, уз помоћ простог поређења услова у којима се студирало у време његових (прадавних) студентских дана, с краја осамдесетих и почетка деведесетих година прошлог столећа, са «датим условима» у којима живе, раде и сналазе се данашњи студенти историје.
 
На први поглед, сва поређења говоре да су данашњи студенти у неупоредиво бољем положају. Ми смо прошли кроз идеолошке лабораторије «кратког 20. века», учећи марксизам онако као што се данас учи веронаука, и многи од нас су, добродушно и конформистички, поверовали у оно у шта су нас тако својски убеђивали. Данашње студенте историје не обавезује никакво једноумље. Потпуно сте слободни да сами уобличавате своја схватања и да сами бирате свој пут. Неко ће рећи да данас, међу младим људима, уместо идеала и енергије, преовлађују сумња и разочарање; но верујем да је сумња, па чак и цинизам, неупоредиво боља подлога за разумевање прошлости од идеолошких сумаглица и обавезујућих квазитеоријских модела.
 
Моја генерација је стигла на марксистички универзитет, а затим је гледала како се руше илузије, државе и царства. Верници «братства и јединства» тада су поверовали у «древне мржње и сукобе». На место старих дошли су нови митови. Ратови, мобилизације и студентски протести нису најбоље окружење за спремање испита. Но трагична времена, у којима падају маске, олакшавају разумевање историје, њене ироније, неизбежне релативности и пролазности великих људских замисли. Из перспективе суноврата из деведесетих, уз сву различитост људи и епоха, боље смо разумели Тукидидиве описе куге у Атини или ламенте летописаца и народних певача над «великашима, проклете им душе» штоно «на комате раздробише царство». Да смо «обогаћени» несвакидашњим искуствима и непосредним увидима у мноштво занимљивих феномена, најбоље смо могли да приметимо у сусретима са колегама из «стабилних» земаља, наивно увереним у трајност, солидност и праведност политичких система и из којих су долазили.
 
Споља гледано, данашњи српски студенти живе у неупоредиво мирнијем, за студирање погоднијем окружењу. У детињству и раној младости «прегурали» сте и санкције и бомбардовања. Чини се да данас збивања више нису тако драматична, али то не би требало да нас завара – Југославија се јесте распала, али сада је на реду растакање Србије. Криза није завршена, биће нових узбуђења. Има ли ико од нас право на незаинтересованост и аполитичност? Верује ли ико да оно што се дешава нема везе са историјом? Од вас ће се очекивати да дате одговоре на оно што се око вас дешава. Све су то снажни мотиви за озбиљно размишљање о прошлости, за систематско студирање историје.
 
Моја генерација је почела да путује, да упознаје свет, али онда су нам, са ратом и санкцијама, током студија, врата затворена. Ви сте одрасли пред тим затвореним вратима, и убедљивом већином стигли на студије без непосредних искустава о најближем окружењу Србије, о далеким културама да и не говоримо. Али вама су сада, током студија, са укидањем визног режима, бар у ЕУ, та врата одшкринута. Видим да са обећаног самопреиспитивања, сасвим професорски, већ прелазим на дељење савета, али шта да се ради: подметните ногу у та одшкринута врата и провуците се кроз њих. Историчар мора да путује, његова искуства морају да буду лична, доживљена. Историја није пука прича о прошлости, него помоћ у разумевању онога што се данас око нас дешава, и онога што ће тек доћи. Ни национална историја не може се разумети без њеног европског и светског контекста. Најчешћи изговор студената је, међутим, да за путовања немају новца. Изненадили бисте се када би знали колико је мало пара потребно да би се виделе најзанимљивије земље света. Али да бисте то сазнали, морате да покушате, морате да нешто заиста пожелите и да упорно радите на томе.
 
Путовање у иностранство због стручног усавршавања посебна је тема. Рећи ћу само да је, уколико имате озбиљније амбиције, крајње време да се баците на учење страних језика и да већ трагате за страним универзитетом на коме бисте могли да наставите студије. Уз то, верујем да је једини лек за нашу посусталу историографију (и то је посебна тема), примена мерила и норми које се негују у великим, старим, светским универзитетским средиштима. Усавршавање младих стручњака у тим центрима, њихов повратак у земљу и долазак на позиције са којих ће та мерила моћи да примењују – то је метод који је Србија већ успешно примењивала. То ју је увело у златно доба српске културе, од 1894. до 1941, у коме су Стојан Новаковић, Слободан Јовановић, Михаило Гавриловић, Јован Скерлић, Богдан и Павле Поповић, Станоје Станојевић, Владимир Ћоровић, Јован Цвијић, и многи други, поставили темеље на којима и данас градимо.
 
Коначно, ви имате нешто о чему смо ми могли само да сањамо – интернет, који и без путовања даје увид у најновија збивања у светској науци. Интернет је учинио доступном огромну литературу и масу прворазредних извора, који су нама били безнадежно недоступни. Вас више никакве санкције не могу да затворе и изолују од онога што се у свету дешава. Са друге стране, требало би знати да брза и сажета интернет информација не може да замени промишљену, детаљну, целовиту слику, која захтева улагање озбиљнијих снага, дугорочне концентрације и више времена. Књиге се, баш као и у свету, и овде све мање читају и то, на жалост, важи и за студенте историје.
 
Да се овај текст не би претворио у пуко убеђивање у то како је вама, заправо, одлично, и све вам је потаман, уз неизбежна подсећања на «нашу тужну и тешку младост» (изгледа да ту причу мора да слуша свака генерација), потребно је, на крају, признати – ви морате да се суочите са једном невољом о којој моја генерација није ништа знала. Ми смо изучили «стару школу», која је почивала на благо оронулим темељима, али је нудила јасне норме и стандарде. Данас је те стандарде срушило провинцијално јурење за модама које су у великим европским универзитетским центрима прохујале пре неколико деценија. Ми идеје, које стижу са Запада, узимамо исувише дословно, као нову веру. Тако смо урадили и са марксизмом. Моја генерација прошла је кроз марксистички експеримент, а ви пролазите кроз «болоњску лабораторију». Са обновљеним револуционарно-реформистичким жаром, две стране уопштеног текста Болоњске декларације, посвећеног управо насушној потреби за путовањима и кретањима студената и професора, сами смо претворили у систем који присиљава студенте да збрзавају своје обавезе, а професоре да поклањају оцене. Добре стране реформе тек ће се показати, али ће, до тада, неколико студентских генерација, без своје кривице, проћи кроз импровизоване и збркане студије.
 
Мој закључак вам се можда неће свидети. По свему судећи, ваше могућности и потребе нису ни мање ни веће од могућности и потреба моје генерације, и зато верујем да се од вас може захтевати иста, можда и већа количина рада од оне која се од нас очекивала. Све остало било би потцењивање ваших способности. Но будући да смо се сви заједно затекли усред новог, великог историјског експеримента, заслужујете много разумевања и стрпљења. Потребно је да преживимо и претекнемо до оног тренутка када ће се темељност поново спојити са ефикасношћу, а добре традиције националне историографије прилагодити захтевима европске и светске конкуренције.
 

 
Powered by blog.rs