Ave Philosophy! Morituri te salutant!

Blog grupe filozofa

Студирати (данас) у Србији

tarpe | 12 Mart, 2014 18:12

Образовање је последњих година једна од главних тема у нашој држави. Уз стране инвестиције и Новака Ђоковића, то је најфреквентнија реч у делу јавног простора који ми пратимо. Оставимо по страни то што би образовање увек и свугде требало да буде значајна тема. Значај и важност образовања потиче од улоге коју оно има у једном друштву. За актуелност теме образовања код нас је највише заслужна реформа образовног система. Реформа је процес који би требало да се обавља плански и веома пажљиво. Сведоци смо да то код нас у великој мери није случај. Ипак, није све тако црно иако је на моменте прилично бљутаво. Као и у случају било ког проблема, кад нас ухвати паника и кад изгубимо веру у промене, најбоље је да се смиримо, осврнемо око себе и потражимо речи разума. У ова тешка времена најважнији су нам паметни људи. Међутим, није их лако препознати јер нам се паметни и разумни гласови намећу на сваком кораку. Многе од оних који су ову реформу осмислили и који је спроводе сматрају паметним, стручним, образованим, разумним и успешним људима. Али, како каже Меша Селимовић на почетку романа Дервиш и смрт "...поштења су разна и не слажу се међу собом". Тако се и по овом питању реформе гласови разума не слажу. Неслагања су понекад пожељна. О питањима од јавног значаја важно је да се чују различита мишљења. Тако се долази до бољих решења. Изгледа да они који су осмислили реформу образовања нису слушали мишљења других. Не знамо како другачије објаснити бројне пропусте реформе образовања. Иако садашње стање није добро према некима најгоре време тек долази. Због тога треба настојати да се ствари промене на боље и слушати шта кажу разумни људи. Мислимо да смо пронашли један такав глас разума који се тиче једног аспекта образовања. У наставку преносимо текст Студирати историју данас у Србији др Милоша Ковића, професора историје на Филозофском факултету у Београду. Текст преносимо са странице Часопис студената историје Београд.

др Милош Ковић  

Студирати историју данас у Србији 


Било би заиста лепо када би професори, док оцењују студентска постигнућа (а и то на жалост, неко мора да ради), више размишљали о стварним могућностима и потребама студената. Пре него што почнемо да се, у факултетском клубу, уз поподневну кафу, после маратонских испита или колоквијума, жалимо на «незнање и незаинтересованост» студената, било би добро да поразмислимо о томе шта, у датим условима, они заиста могу да постигну, и шта ће, од тих знања, њима и средини у којој буду радили заиста затребати.
 
«Па ми смо све то могли да научимо, и још много више од тога! Нису ваљда они мање способни од наших генерација?» - понавља се рефрен те тужне професорске песме. Реч је, у ствари, о томе да наша мерила, хтели то да признамо или не, најчешће потичу из прохујалих времена, у којима смо и сами били студенти.
 
То и јесте права тема овог текста. Његов потписник би, једноставно, хтео да преиспита мерила и захтеве које поставља студентима, уз помоћ простог поређења услова у којима се студирало у време његових (прадавних) студентских дана, с краја осамдесетих и почетка деведесетих година прошлог столећа, са «датим условима» у којима живе, раде и сналазе се данашњи студенти историје.
 
На први поглед, сва поређења говоре да су данашњи студенти у неупоредиво бољем положају. Ми смо прошли кроз идеолошке лабораторије «кратког 20. века», учећи марксизам онако као што се данас учи веронаука, и многи од нас су, добродушно и конформистички, поверовали у оно у шта су нас тако својски убеђивали. Данашње студенте историје не обавезује никакво једноумље. Потпуно сте слободни да сами уобличавате своја схватања и да сами бирате свој пут. Неко ће рећи да данас, међу младим људима, уместо идеала и енергије, преовлађују сумња и разочарање; но верујем да је сумња, па чак и цинизам, неупоредиво боља подлога за разумевање прошлости од идеолошких сумаглица и обавезујућих квазитеоријских модела.
 
Моја генерација је стигла на марксистички универзитет, а затим је гледала како се руше илузије, државе и царства. Верници «братства и јединства» тада су поверовали у «древне мржње и сукобе». На место старих дошли су нови митови. Ратови, мобилизације и студентски протести нису најбоље окружење за спремање испита. Но трагична времена, у којима падају маске, олакшавају разумевање историје, њене ироније, неизбежне релативности и пролазности великих људских замисли. Из перспективе суноврата из деведесетих, уз сву различитост људи и епоха, боље смо разумели Тукидидиве описе куге у Атини или ламенте летописаца и народних певача над «великашима, проклете им душе» штоно «на комате раздробише царство». Да смо «обогаћени» несвакидашњим искуствима и непосредним увидима у мноштво занимљивих феномена, најбоље смо могли да приметимо у сусретима са колегама из «стабилних» земаља, наивно увереним у трајност, солидност и праведност политичких система и из којих су долазили.
 
Споља гледано, данашњи српски студенти живе у неупоредиво мирнијем, за студирање погоднијем окружењу. У детињству и раној младости «прегурали» сте и санкције и бомбардовања. Чини се да данас збивања више нису тако драматична, али то не би требало да нас завара – Југославија се јесте распала, али сада је на реду растакање Србије. Криза није завршена, биће нових узбуђења. Има ли ико од нас право на незаинтересованост и аполитичност? Верује ли ико да оно што се дешава нема везе са историјом? Од вас ће се очекивати да дате одговоре на оно што се око вас дешава. Све су то снажни мотиви за озбиљно размишљање о прошлости, за систематско студирање историје.
 
Моја генерација је почела да путује, да упознаје свет, али онда су нам, са ратом и санкцијама, током студија, врата затворена. Ви сте одрасли пред тим затвореним вратима, и убедљивом већином стигли на студије без непосредних искустава о најближем окружењу Србије, о далеким културама да и не говоримо. Али вама су сада, током студија, са укидањем визног режима, бар у ЕУ, та врата одшкринута. Видим да са обећаног самопреиспитивања, сасвим професорски, већ прелазим на дељење савета, али шта да се ради: подметните ногу у та одшкринута врата и провуците се кроз њих. Историчар мора да путује, његова искуства морају да буду лична, доживљена. Историја није пука прича о прошлости, него помоћ у разумевању онога што се данас око нас дешава, и онога што ће тек доћи. Ни национална историја не може се разумети без њеног европског и светског контекста. Најчешћи изговор студената је, међутим, да за путовања немају новца. Изненадили бисте се када би знали колико је мало пара потребно да би се виделе најзанимљивије земље света. Али да бисте то сазнали, морате да покушате, морате да нешто заиста пожелите и да упорно радите на томе.
 
Путовање у иностранство због стручног усавршавања посебна је тема. Рећи ћу само да је, уколико имате озбиљније амбиције, крајње време да се баците на учење страних језика и да већ трагате за страним универзитетом на коме бисте могли да наставите студије. Уз то, верујем да је једини лек за нашу посусталу историографију (и то је посебна тема), примена мерила и норми које се негују у великим, старим, светским универзитетским средиштима. Усавршавање младих стручњака у тим центрима, њихов повратак у земљу и долазак на позиције са којих ће та мерила моћи да примењују – то је метод који је Србија већ успешно примењивала. То ју је увело у златно доба српске културе, од 1894. до 1941, у коме су Стојан Новаковић, Слободан Јовановић, Михаило Гавриловић, Јован Скерлић, Богдан и Павле Поповић, Станоје Станојевић, Владимир Ћоровић, Јован Цвијић, и многи други, поставили темеље на којима и данас градимо.
 
Коначно, ви имате нешто о чему смо ми могли само да сањамо – интернет, који и без путовања даје увид у најновија збивања у светској науци. Интернет је учинио доступном огромну литературу и масу прворазредних извора, који су нама били безнадежно недоступни. Вас више никакве санкције не могу да затворе и изолују од онога што се у свету дешава. Са друге стране, требало би знати да брза и сажета интернет информација не може да замени промишљену, детаљну, целовиту слику, која захтева улагање озбиљнијих снага, дугорочне концентрације и више времена. Књиге се, баш као и у свету, и овде све мање читају и то, на жалост, важи и за студенте историје.
 
Да се овај текст не би претворио у пуко убеђивање у то како је вама, заправо, одлично, и све вам је потаман, уз неизбежна подсећања на «нашу тужну и тешку младост» (изгледа да ту причу мора да слуша свака генерација), потребно је, на крају, признати – ви морате да се суочите са једном невољом о којој моја генерација није ништа знала. Ми смо изучили «стару школу», која је почивала на благо оронулим темељима, али је нудила јасне норме и стандарде. Данас је те стандарде срушило провинцијално јурење за модама које су у великим европским универзитетским центрима прохујале пре неколико деценија. Ми идеје, које стижу са Запада, узимамо исувише дословно, као нову веру. Тако смо урадили и са марксизмом. Моја генерација прошла је кроз марксистички експеримент, а ви пролазите кроз «болоњску лабораторију». Са обновљеним револуционарно-реформистичким жаром, две стране уопштеног текста Болоњске декларације, посвећеног управо насушној потреби за путовањима и кретањима студената и професора, сами смо претворили у систем који присиљава студенте да збрзавају своје обавезе, а професоре да поклањају оцене. Добре стране реформе тек ће се показати, али ће, до тада, неколико студентских генерација, без своје кривице, проћи кроз импровизоване и збркане студије.
 
Мој закључак вам се можда неће свидети. По свему судећи, ваше могућности и потребе нису ни мање ни веће од могућности и потреба моје генерације, и зато верујем да се од вас може захтевати иста, можда и већа количина рада од оне која се од нас очекивала. Све остало било би потцењивање ваших способности. Но будући да смо се сви заједно затекли усред новог, великог историјског експеримента, заслужујете много разумевања и стрпљења. Потребно је да преживимо и претекнемо до оног тренутка када ће се темељност поново спојити са ефикасношћу, а добре традиције националне историографије прилагодити захтевима европске и светске конкуренције.
 

Komentari

studiranje filosofije

nikobit | 02/10/2014, 04:57

Ukoliko je u pitanju filosofija da li treba na sličan način kao u ovom tekstu gledati u znanje koje će zatrebati u smislu struke, i neka bude no, prevelika je to pragmatičnost u moderno-naučnom i pozitivnom smislu koja može škoditi i sigurno škodi filosofskom kvalitetu ljudskog bića koje bi u nekim slučajevima mogli nazvati filosofom. I profesor ako je nefilosof da li može predavati filosofiju.

nikobitein.blogspot.com

odgovor

tarpe | 02/10/2014, 20:55

Postovani, hvala Vam na komentaru iako se ne slazem sa onim sto ste napisali. Danas su sve filozofije manje ili vise naucne, bilo da su fokusirane na kvantnu fiziku ili savremenu poeziju. Ja zaista mislim da i za filozofiju vazi ono sto profesor Kovic kaze za istoriju - temeljnost plus efikasnost. Mozda gresim, ali iz Vaseg komentara nazirem odbojnost prema nauci. Nauka je jedan vrlo slozen fenomen i ne moze se na nju gledati samo kroz pragmaticnost. Vi vezujete nauku za moc, vladanje, ona jeste u vezi sa tim ali to nije njen najvazniji deo. Sa druge strane, nema niceg loseg u pragmaticnosti. Ne znam na kakve ste filozofske kvalitete ljudskog bica mislili, ali nauka im sigurno ne skodi. Ako pogledate neke od najvecih savremenih filozofa videcete da su oni istovremeno bili i naucnici. Filozofija i nauka se preplicu, i to je tako oduvek. Filozofija je usmerena i na religiju, umetnost, politiku, ali i nauka se bavi svim tim pitanjima. Vec neko vreme pisem tekst o predrasudama o filozofiji, i mislim da se jedna od njih tice upravo odnosa nauke i filozofije. Imate ljude koji misle da je filozofija vezana jedino za etiku, za pitanje o smislu postojanja, potom pitanje o Bogu, pravdi...Prvo, oni ne prihvataju da se i ta pitanja danas resavaju na neki savremeni nacin, vec bi o tome raspravljali jedino u kategorijama od pre par vekova, sto je lose. Drugo, imate citave oblasti filozofije fizike, biologije, matematike, i slicno, u kojima je otkriveno mnogo toga vrednog. Citao sam neke od ljudi koji su radili i rade u tim oblastima i koji su izuzetni filozofi.
Svako dobro zelim!

empirijski nenaučan

nikobit | 03/10/2014, 04:01

NAUKA, naravno, ne škodi filosofiji ukoliko je nauka Univerzalnog karaktera, a ne tek empirijska s dokazima za ograničena čula tjelesnog i ne tek prosvjetiteljska u smislu propagiranja određene ideologije. Ako je čovjek samo tjelesno biće a psiha samo proces u mozgu istog, tad je sve o.k. i nauka bi mogla pokriti područje filosofije, pa i religije, pa i umjetnosti, pa i poezije.

U tom smislu, ako je pragmatičnost takođe tjelesno-društvena i ne važi za neke Više stvarnosti postojanja u koje su se uvjerili i mnogi filosofi od samih početaka ljudske civilizacije, pa i obični ljudi, tad je takođe ta pragmatičnost usko usmjerena. Ukoliko govorimo o Duhu, pragmatično u Duhu je OBRNUTO u većini slučajeva od pragmatičnosti u pojavnom prirodno-društvenom okruženju. Viša priroda i niža priroda su potpuno drugačije po svojim zakonitostima, a čovjeka ima u obje. Ta obrnutost od pojavnog ili Duh, čini mi se, bliži je izvornoj filosofiji i njenom značenju koje i danas možemo jasno etimološki odrediti kao ispunjenost Sofijom, Ljubav sa Sofijom, bez subjekta i predikata, bez objekta kao bitnog.

Dakle, mi ne možemo mijenjati izvorno značenje same FILOSOFIJE koja je prije svega Ljubav prema Božanskoj Mudrosti, prema Onoj koja je postojala i PRIJE pojavnog prirodnog svijeta, recimo ili rekao bih da je Ona Vječnog karaktera. Ako eliminišemo Božansko iz tzv. savremene filosofije, kao što se to obilato radi, tad, čini mi se, to više nije filosofija već upravo nauka, kako ste rekli, ona nauka koja se uzda isključivo u čulnu i intelektualnu evidenciju, a Duh, ako i postoji, smatra se transcendentnim iako je kod mnogih filosofa on Najviša Realnost i imanentan. A da li je filosofija baš takva vrsta nauke ili su nauke iz nje proizašle, različita su mišljenja, ali nije nedokučivo. Za mnoge je filosofija Put i sam Život, a intelekt i pozitivne nauke su nedovoljni ili tek jedan od instrumenata na Putu da se Platonova kola (tijelo), konji (čula i osjećaj) i kočijaš (Um) stope s Najvišim Dobrom ili Najvišom Ljepotom. Mislim, predmet nauke se treba proširiti, matematika shvatati manje objektno i više kao Princip, fiziku gledati više životno u smislu fizisa, manje da se koristi analiza, a više sinteza, više intuitivnog i mašte, manje politike i interesa materijalnog, tj. manje te materijalne pragmatičnosti, sa većom dozom Duha ...

Sofizmi i demokratija će, nažalost, pobijediti.

Nauka DA, ali je nedovoljna kao empirijska i pozitivna, kao samo materijalistička.

Filosofija istorije da, jer što se same istorije tiče one se razlikuju svugdje, kao što se i filosofije razlikuju, ali je za filosofiju manji problem jer nije predmetno orjentisana, krug u pijesku nije krug već sam simbol univerzalnog principa Kruga ili Zakona. Istorijski mi se već vežemo za činjenice koje su nekom ovakve a drugom onakve i svađamo se vječno oko sitnice ne razmatrajući pozadinu Vječnih Principa. Npr. neko je nekomu junak, a drugom je zločinac. Filosof takođe ima prednost jer može da ćuti, da pjeva svoju istinu kao Homer koji je za pojam modernog nenaučan. Filosof kao i religija kao i umjetnost, kao i ,,NAUKA DUHA“ gleda kako da premosti svijet mnoštva do onog Univerzalnog. U ovom smislu smatram da je NAUKA neophodna na Putu jednog filosofa i da ista pomjera svoje granice, ali da joj ne daju baš takvim tempom kako bi ona mogla, otud empirija i materijalni dokazi pa i pragmatika nižeprirodnog nivoa. Naravno, mnogi izuzetni ljudi imaju u nauci ali mi taj život ne živimo ni u prirodi ni u društvu, čak su nam i nenaučni ili neprovjereni ti njihovi rezultati. To nije zvaničan stav koji možemo zauzeti jer bi nam se naučna javnost smijala. A mnoga od tih otkrića ili bolje Saznanja su još mnogo prije postojala.

odgovor

tarpe | 03/10/2014, 20:33

Ja nisam rekao da nauka preuzima podrucja filozofije, vec da se nauka bavi istim pitanjima kojima se bavi filozofija ali na razlicit nacin (danas postoje nauke o umetnosti, empirijska istrazivanja religijskih fenomena, i slicno). Napredak u nauci doprinosi filozofiji i obrnuto - to je jasna stvar. Drugo, nauka nije samo stvar empirije, mehanicizma, determinizma, uzrocnosti, fizickog. To da li je sve fizicke prirode ili postoji nesto sto nije takvo je vazno metafizicko pitanje i postoje razlozi za i protiv oba ta stanovista. Ono sto nije tacno je to da bismo prihvatanjem fizikalizma izgubili slobodu, potom, da bi tada empirijska nauka potisnula filozofiju.
Ja licno nisam sklon da filozofiju defenisem preko nauke, ali ne mogu da je zamislim bez nauke (iako je jako tesko govoriti o nauci nacelno). I u nauci postoje previranja, vladajuca misljenja i slicno. U jednom momentu je savremena nauka potpuno prevazisla filozofiju u pogledu inventivnosti, otkrica koja su izmenila svet - neeuklidske geometrije, novoi beskonacnosti, kvantna teorija...danas smo u situaciji da ne znamo sta je materija, sta je brzina, sta je sila.
Problem sa visim nivoima stvarnosti je u tome sto takav stav ima dogmatsku pozadinu, da se tako izrazim. To otvara mogucnost da se zastupa bilo sta, a da se nista ne objasni, u smislu "Ko vam je kriv sto vi nemate sposobnost da to dozivite". U takvom sistemu sofizam je sve sto nije kao misljenje koje zastupate. Osim ukoliko ne napravite smislenu celinu i to svoje misljenje ne branite na taj nacin. Poenta je da je on i dalje filozofski, da se o njemu moze pisati, kriticki misliti, i slicno.
Nauka nije savrsena, i o njenim nedostacima se moze raspravljati, a to je opet nauka ili filozofija, kako hocete. Kada sam rekao da su danas sve filozofije manje ili vise naucne mislio sam na format pisanja - postoji nakakva preglednost teksta, red, teze, argumenti, primeri, reference. Time nisam mislio da umanjim vrednost filozofiji vec da ukazem na to da je ona postala opreznija, da se filozofira "polako ali sigurno" i da je manje nekih velikih zalogaja i zahvata, da se tako slikovito izrazim. E sad, postoje filozofije koje nisu takve a opet su dobre i smislene

tema

Nklst | 28/02/2015, 00:27

"Видим да са обећаног самопреиспитивања, сасвим професорски, већ прелазим на дељење савета", hvala ti što si u međuvremenu shvatio da si potpuno promašio samozadatu temu

odgovor Nklst

tarpe | 28/02/2015, 17:51

Ne mislim da je prof. Kovic potpuno promasio temu. Uporedio je uslove studiranja (drustveno-politicka klima, stanje na Univerzitetu, odlazak u inostranstvo, literatura, reforma, kriterijimi i metodologija). Ja se ne bih slozio sa svim njegovim ocenama (na primer, mislim da je univerzitet danas vise dogmatski od marksistickog vremena) ali ne mislim da je promasio temu.

Dodaj komentar





Zapamti me

 
Powered by blog.rs