Ave Philosophy! Morituri te salutant!

Blog grupe filozofa

У чему се по Канту састоји сврха историје? (или Политички карактер Кантове филозофије историје)

tarpe | 27 Jul, 2011 13:35


 

Питање којим се овде бавим је доста обухватно и да би се на њега одговорило мора се узети у обзир једна шира слика, која подразумева не само зависност Кантове историјско-политичке мисли од теоријско-етичке, студирање и разумевање његових текстова и повезивање његових идеја, него и оно чега у тим текстовима нема, или има али је мање уочљиво, а то је слика времена у коме се Кант формирао. Најпре би требало разумети ту „историјску нишу“, ту испреплетаност политичких и социјалних струјања времена, једном речју ту животну позадину, која готово у свакој теорији остане недоречена, а која је изузетно важна за разумевање политичких питања. Једно од филозофских дела у коме је кроз теоријски приказ изражена култура једног времена, читава једна традиција која подразумева владајућа али и њима супростављена мишљења, које одсликава духовни амбијент једне епохе је Платонова Држава. Када њој придодамо античку уметност и неке историјске списе имамо једну добру основу за разумевање тог миленијумима далеког времена. Модерна филозофија нема овакве списе, па је због тога битно сместити неку мисао у историјски контекст. Олакшавајућа околност је то што нам је то време ближе и што постоји низ других, нефилозофских сведочанстава, па уз помоћ њих можемо попунити празнине и стећи увид у целину.

Кантову политичку мисао није могуће у потпуности разумети без указивања на његову филозофију историје. Оне се такорећи међусобно објашњавају, указују једна на другу и обједињене су у Кантовој идеји о савршеном грађанском уређењу, а потом и у идејама космополитизма и вечног мира. Неки теоретичари тврде да „Кантов историјски пројекат садржи учење о примату политичке историје“. Због тога је потребно укратко указати на најбитније аспекте Кантове политичке филозофије, који ће нас довести до његових идеја о историји. При том ће бити узета у обзир три аспекта политичке филозофије: (1) политичке идеје Кантовог времена и њихов утицај на његову политичку мисао, (2) Кантово схватање друштвеног уговора и (3) његов однос према револуцији. Зашто баш ова три аспекта? Зато што се кроз њих прожимају три правца Кантовог размишљања о смислу историје: време (историјски оквир), промена (са природног на грађанско стање) и напредак (који се кроз револуцију догађа).

Кант је мислилац просвећености. Ипак, он није типични представник покрета просвећености. Просветитељство је филозофски покрет настао у осамнаестом веку и представља наставак рационалистичке филозофске струје из седамнаестог века. Рационалисти су  „водили борбу“ са традицијом, али и са емпристичком струјом, и на неки начин нису остварили своје идеје до краја. Многи од њих су, поучени примерима из науке, били принуђени да ревидирају и прилагоде нека своја учења цркви, неки су проглашавани за јерес и били принуђени да беже, итд. Све у свему, њихове идеје су преживеле, између осталог и кроз покрет просветитељства. Просветитељи су познати по свом неограниченом, а богами и несхватљивом, поверењу у људски разум (ум), а из те вере је потекао и тај, сада већ чувени, просветитељски оптимизам. Култ разума је повукао за собом идеју прогреса. На тој основи оптимизма и прогреса ће се десити Француска револуција, која ће промовисати слободу и једнакост, и из које ће се изнедрити социјализам и либерализам. Опозицију просветитељству и Француској револуцији, представљали су, са једне стране, конзервативци, који су били  критичари просветитељске једносмерности и заслепљености разумом, а са друге стране Џереми Бентам, као изднак енглеског емпиризма, у односу на кога су просветитељи изгледали као људи који једну догму мењају другом, који проналазе и устоличавају неког новог Бога, а не као весници прогреса и нових идеја. Између свих ових покрета постоје два мислиоца која су покушавала да помире многе од њих, препознавши у свима њима добре и напредне елементе. То су Џон Стјуарт Мил и Имануел Кант. И док се Мил усмерио у правцу развијања утилитаризма и његовог повезивања са слободом, и на тај начин остваривог напретка, Кант је из другог правца дошао до идеје напретка. Он је своју политичку мисао развио под утицајем просветитеља и Жан Жак Русоа, надограђујући и комплетирајући тако свој филозофски систем. И као што је Кант био емпиризмом пробуђени рационалиста, тако је био емпиризмом и својом теоријском филозофијом освећшени просветитељ. Његова идеја просвећености има чврст темељ и јасне границе, а таква је захваљујући коперниканском обрту и Русоовом утицају. Могли бисмо рећи да је просветитељство као покрет остало у сенци два велика „догађаја“ која су заувек изменила слику света: Француске револуције и Кантове филозофије. На неки начин, ти догађаји се и дан данас збивају.

Теорије друштвеног уговора имају за циљ да оправдају постојање државе. Код неких модерних мислилаца природном стању се супроставља друштвено стање или стање постојања државе. Код Канта је ствар нешто сложенија, јер он природном стању супроставља грађанско стање, због тога што неки облици друштвености могу постојати и у природном стању. Као и за Хобса, и за Канта је природно стање стање сталне могућности да дође до рата. И када рата нема људи су несигурни и угрожени. При напуштању природног стања кључни фактор је немогућност објективног и непристрасног пресуђивања у неком спору, и то је Локовски моменат у Кантовој теорији друштвеног уговора. Дакле, да би се спор између две завађене стране решио потребан је независни и непристрасни судија, а то је у овом случају држава.

Кантово схватање револуције је посебно важно за ову тему, јер револуција подразумева неку промену а промена доноси нешто ново, нешто напредно или назадно у историјском току (Кант је мислио напредно). Његов однос према револуцији је двојак. На први поглед је тај однос проблематичан, јер је по Канту револуција и добра и лоша, јер је он и одобрава и не одобрава.  Са једне стране, он је одушевљен Француском револуцијом из 1789 године и свим променама које је она донела. По Канту, револуције понекад пресецају еволутивни развитак света и доводе до битних скокова. Са друге стране, Кант се није слагао са насиљем које је Француској револуцији спроведено. Такође, он је у оквиру своје теорије права и државе  оспоравао људима (грађанима) право на побуну, што је један крајње проблематичан став.

Идеје о историји и њеној сврси се могу наћи у многим списима Кантовим. Ја ћу се у овом раду позабавити са следеће три идеје, покушавајући да прикажем неку општу скицу тог проблема:  идеја о односу природе и историје, затим теза о подели историје и на крају скицирање тока историје које је у великој мери одсликано кроз претходно изложено тј. њен политички садржај. 

План природе и усмереност историје. Идеја о сврси или циљу историје је код Канта, сходно његовој припадности просветитељском покрету, повезана са идејом напретка. Сваки човек, а самим тим и заједница којој припада и на крају крајева само човечанство, пролази кроз одговарајуће фазе, мења се напредујући ка неком циљу. Историја је по Канту усмерена ка некој сврси, ка достизању неког циља, ка остварењу неког стања. Прецизније речено, историја сама по себи и нема циљ. Питање из наслова овог текста, питање о сврси историје, има смисла само под претпоставком да је природа наменила неку сврху за човека. Постоје две опције – или историја има неку сврху, па се о њеном карактеру може расправљати, или је нема и као таква представља „бесмислени ток људске стварности“. По Канту, природа даје смисао човеку, а кроз човека и историји. Човек као субјект историје и сама историја развијају се по плану природе, ка највишој сврси природе а то је „једно стање општесветског грађанског поретка као скут у коме ће се развити све исконске обдарености људске врсте“. Упоредо се, дакле, развија појединац и заједница, као и целина свих заједница. Сваки је човек природно надарен за нешто и то треба да развија, да се усавршава, а усавршаваће се ако има услове за тако нешто. Ти услови зависе од поретка у ком човек живи. На овај начин се Кантов став о сврси природе из списа Идеја опште историје усмерене ка остварењу светског грађанског поретка може повезати са идејом о сврси природе из Критике моћи суђења где Кант каже да је прва сврха природе „човекова срећа, а друга њена сврха култура човека“. Идеја о сврховитости из првог списа је претпоставка о идеји о сврховитости из другог списа. Постоји хијерархија сврха а највиша од њих, која је уједно услов свих других, је остварење светског грађанског поретка. Кант то и тврди на једном месту у Критици моћи суђења када каже да  „формални услов под којим је природа једино у стању да постигне ту своју крајњу сврху, јесте оно устројство у односу људи једних према другима, у којем се у једној целини, која се зове грађанско друштво..., јер једино у таквом устројству може доћи до највећег развоја природних диспозиција“. Људи су надарени али то не значи да су привилеговани или поштеђени од стране природе. По Канту су само генији „љубимци природе“, али било да су у питању генији или они који то нису мора бити уложен велики напор од стране сваког човека да би се остварио. Просвећеност у човеку, реформа у заједници – тако бисмо могли назвати формулу развоја и напретка. Просвећеност доводи до реформи а реформе до среће, културе, мира, до једног амбијента у коме се људи могу остваривати.

Подела историје. Примарност филозофске историје над емпиријском. Кант дели историјску науку на светску (филозофску или априорну) и емпиријску. Светска историја је део филозофске концепције, аспект филозофије који се бави историјом. Тај покушај да се „филозофски... обради историја света према плану природе усмереном на потпуно грађанско уједињење“ је чудан и наизглед бесмислен, али се мора сматрати могућим и корисним, сматра Кант. Такав приступ историји делује као писање историје пре него што се догодила и због тога изазива недоумице. У томе се, пак, и огледа телеолошки карактер Кантове филозофије историје. Ми историју не можемо захватити као целину али зато у њу можемо „унети“ сврховитост (ред) и на тај начин надоместити оно што не можемо сазнати; захваљујући тој претпостављеној уређености можемо наставити да истражујемо и објашњавамо историју. Као што „техника природе“ није реална подељеност природе него претпоставка научног бављења природом, тако је и светска (филозофска) историја само методолошки конструкт. То је један телеолошко-нормативни подухват где се историја пише на основу „идеје какав би требало да буде светски ток кад би био саображен извесним разумним сврхама“. Ми претпостављамо какав би свет требало да буде, па онда једну такву слику света упоређујемо са постојећим светом и на основу тога пишемо историју и уочавамо ред и правилност у њој, њену сврху, њен смер. Кант није платониста, а самим тим ни просветитељ у уобичајеном смислу јер он не сматра да ми можемо сазнати суштину „идеалног“ или најбољег могућег света, поретка, човека и онда тај свет, тај поредак и тог човека устројити и унапредити сходно том знању. У том смислу је идеја о грађанском поретку као сврси историје регулативна идеја, идеја водиља, нешто што се не може знати у строгом смислу те речи али што ипак утиче на човекова истраживања тако што их усмерава. При том, светска или филозофска историја не истискује и не потцењује праву, емпиријски написану историју. Пре би се могло рећи да она представља њену надоградњу или њено проширење, па чак и њену основу. Она представља један Кантов предлог шта би још један филозоф или филозофски настројен историчар могао да уради у домену историјских истраживања. По Кантовом мишљању, историја је изузетно обимна и питање је како ће се будућа поколења према њој односити, како ће је вредновати. Они ће, вели Кант, „без сумње историју најстаријих времена...ценити само са гледишта онога што њих занима; наиме, по томе шта су народи и владе корисно или штетно учинили за остварење општесветског грађанског поретка“. Због тога је филозофска историја примарна у односу на емпиријску, јер служи као њено мерило. А то мерило је заправо резултат филозофске рефлексије.

Ток историје. Овај аспект је у великој мери изложен у првој половини рада. Овде ћу то само допунити и систематски изложити. У претходном одељку смо уочили разлике између једног претпостављеног нормативног и регулативног аспекта историје и једног другог, емпиријског аспекта. У спису Идеја опште историје усмерене ка остварењу светског грађанског поретка Кант наводи девет ставова у којима изражава своје виђење филозофске историје, оне која тек треба да се оствари. Француска револуција је за Канта од епохалног значаја јер она потврђује његову визију историје. Она је приближила људе вечном миру и светском грађанском поретку. Ту постоји један проблем. Да ли је сваки аспект револуције, па и терор који се у њој спроводи, оправдан тиме што револуција заузима тако битно место у филозофској историји? Кант није одобравао насиље у Француској револуцији, а са друге стране се чини да је оно оправдано оваквим схватањем историје, јер се насиље и друга зла која се кроз историју догађају могу схватити као цена коју људски род мора платити за остварење циља. Ако нема зла, онда нема ни добра, поготову ако је у питању овако високо рангирано добро какво је крајњи циљ историје. У том смислу можемо поставити питање да ли постоји нека друга верзија филозофске историје која ће допустити одређена зла као неопходна за остварење циља, али не зла типа насиља у Француској револуцији? Код Канта је тешко ускладити ова два аспекта, осим ако насиље у Француској револуцији не схватимо као освету, као нешто накнадно и непромишљено, без чега се револуција могла одиграти. У том случају можемо да помиримо Кантову наклоност према револуцији и одбојност према насиљу.

Кант је у свом спису Вечни мир изнео три услова која морају бити задовољена да би се сврха историје остварила а то су правило размишљање о природи једне политичке заједнице, затим искуства стечена током историје и добра воља да се овај искуствено и теоријски одабрани поредак прихвати. Он се, колико је то у његовој моћи било, побринуо за први и делимично трећи услов, а за остатак је потребно време.

            За крај, једна скица којом се може приказати Кантова филозофска историја (њена реконструкција) и сумирати оно о чему се у горепоменутих девет ставова говори:

 

ЧОВЕК И ЊЕГОВЕ ПРИРОДНЕ ОБДАРЕНОСТИ                                                                          ПОЈЕДИНАЦ

                                ↓ УСМЕРЕНОСТ КА ЊИХОВОМ ОСТВАРЕЊУ

   НЕДРУШТВЕНА ДРУШТВЕНОСТ                                                                                                           ПРОСВЕЋЕНОСТ

                                  ТЕОРИЈА ДРУШТВЕНОГ УГОВОРА

          ГРАЂАНСКО ДРУШТВО                                                                                                          ЗАЈЕДНИЦА

                                                                                                                                                                        

УСТРОЈСТВО ЈЕДНЕ ПОЛИТИЧКЕ ЗАЈЕДНИЦЕ (ПОРЕДАК)                                                    РЕПУБЛИКА

                                 ОДНОС МЕЂУ ПОЛИТИЧКИМ ЗАЈЕДНИЦАМА                                                

              САВЕЗ РЕПУБЛИКА    БЕЗБЕДНОСТ, ВЕЧНИ МИР                                            САВЕЗ РЕПУБЛИКА

                                                  НАЈВЕЋИ СТЕПЕН СЛОБОДЕ

 

 

 

Литература:

-          Имануел Кант, Ум и слобода, Идеје, Београд, 1974

-          Имануел Кант, Критика моћи суђења, БИГЗ, Београд, 1975

-          Иван Вуковић, Опонашање Бога, Издавачка књижарница Зорана Стојановића, Сремски Карловци/Нови сад, 2006

 

 

Komentari

Dodaj komentar





Zapamti me

 
Powered by blog.rs