Ave Philosophy! Morituri te salutant!

Blog grupe filozofa

Kantovo učenje o slobodi

katarina | 03 Mart, 2011 10:36

    U ovom radu najpe ću se baviti Kantovom trećom antinomijom koja se nalazi u Kritici čistog uma, u kojoj Kant ispituje odnos slobode i prirodne uzročnosti kroz njihovu međusobnu protivrečnost, i nudi sopstveno rešenje tog problema. Na ovakvo viđenje slobode, Kant će se kasnije nadovezati u Kritici praktičnog uma kao i u Zasnivanju metafizike morala, gde će pokušati da poveže slobodu sa moralnošću. Isto kao i u Kritici čistog uma, Kant će tvrditi da prirodna uzročnost važi samo za svet pojava, a da je u svetu stvari po sebi moguće govoriti o kauzalitetu slobode. Na osnovu toga, pokušaću da prikažem kako Kant povezuje slobodu čoveka sa moralnošću u Zasnivanju metafizike morala. Videćemo da je neophodno pretpostaviti da je čovek član inteligibilnog sveta stvari po sebi i da jedino na taj način možemo govoriti o njegovoj slobodnoj volji.

    Primena kategorija izvan granica iskustva jeste jedna od najvećih težnji i potreba ljudskog uma. Međutim, Kant ne opravdava takvu upotrebu uma, zato što se kategorije mogu primeniti samo na ono što se dâ opaziti u iskustvu. Kada pokušamo da proširimo kategorije sa jednog dela sveta na celinu, nastaju ideje koje predstavljaju pojmove uma. Postoje tri osnove ideje: psihološka, kosmološka i teološka. „Sve transcendentalne ideje moći će da se podele u tri klase, od kojih prva sadrži apsolutno (bezuslovno) jedinstvo misaonog subjekta, druga apsolutno jedinstvo niza uslova pojave, treća apsolutno jedinstvo uslova svih predmeta mišljenja uopšte“. Prva, psihološka ideja tiče se besmrtnosti duše - ako se zamisli odgovarajući objekt ideje, ideja apsolutnog subjekta pretvara se u ideju duše. Druga, kosmološka ideje tiče se apsolutne bezuslovnosti niza uslova kao ideje čulnog sveta kao celine, dok treća, teološka ideja pretvara ideju potpunog sistema u ideju najrealnijeg nužnog bića ili Boga.
Kant svrstava problem slobode u jednu od četiri kosmološke ideje kojima se bavi u kritici racionalne kosmologije. Svaka kosmološka ideja tiče se bezuslovnog niza tako da, kada govorimo o slobodi, mi se ustvari pitamo o ideji bezuslovnog niza pri nastanku neke pojave. Svaka kosmološka ideja nas vodi ka dva suprotstavljena stava (ka tezi i antitezi), zato što se bezuslovan niz može zamisliti na dva načina: kao beskonačan i kao konačan. Na taj način nastaju četiri antinomije; antimonija, po Kantu, predstavlja sukob dvaju suprotstavljenih tvrđenja. Svaki od suprotnih stavova jedne antinomije može se dokazati prividno nesumnjivim razlozima. Tezu svake antinomije Kant dokazuje indirektno, time što dokazuje nemogućnost antiteze i obrnuto, iz dokaza nemogućnosti teze zaključuje istinitost antiteze.
Nas konkretno zanima treća antinomija, zato što se Kant u njoj bavi odnosom slobode kao kauzalnosti i prirodne kauzalnosti, postavljajući pitanje da li je moguće govoriti o obe ove vrste kauzalnosti bez ikakve protivrečenosti. Kant nam prikazuje ovu vrstu problema kroz tezu i antitezu, da bi nam na kraju pokazao kako se kroz trancedentalno shvatanje pojma slobode ova protivrečnost može prevazići i pokazati prividnom. Teza treće antinomije kaže da pored kauzaliteta zakona prirode, radi objašnjenja stvari u prirodi, mora se u svetu pretpostaviti i kauzalitet slobode, dok stav antiteze glasi: ne postoji sloboda, već se sve u svetu dešava ро zakonima prirode. Dalje, Kant nudi argumente za valjanost teze i antiteze.
Ono što se može reći u odbranu teze jeste sledeće - kаda bi se sve u svetu zbivalo ро zakonima prirode, nijedan niz uzroka jedne date posledice ne bi imao apsolutnog početka i ta posledica ne bi, na taj način, bila potpuno obrazložena. Mora se, dаkle, pretpostaviti, dа svaki kauzalni niz počinje jednim apsolutnim članom, tj. treba da se pretpostavi postojanje spontanog kauzaliteta ili kauzaliteta slobode. Suština dokaza ove teze nalazi se u tvrđenju dа bi samo apsolutni početak jednog kauzalnog niza predstavljao bezuslovno u  kauzalitetu, а ne sam taj beskrajni niz kao takav.
Dokaz za antitezu se može izneti na sledeći način - pretpostavka slobodnog početka jednog kauzalnog niza protivreči zakonu uzročnosti i jedinstva našeg iskustva. Kada govorimo o apsolutnom početku kauzalnog niza, mi pretpostavljamo jedno stanje uzroka koje sa prethodnim stanjem ne stoji ni u kakvom kauzalnom odnosu, odnosno ne nastaje iz njega. Međutim, veza sukcesivnih stanja uzroka koji deluju, a koja se ne može naći u iskustvu i protivreči shvatanju iskustva kao jedinstva predstavlja za Kanta samo praznu zamisao. Kant, dakle, očigledno smatra da je sukcesija između dva stanja moguća samo kao kauzalna.
Dakle, možemo govoriti samo o dva tipa kauzalnosti: prirodnoj kauzalnosti i kauzalnosti slobode. Prirodna kauzalnost se sastoji u spajanju dva stanja, jedno za drugim, gde jedno dolazi za drugim uvek po nekom pravilu i vremenski ranije. Ako se pretpostavi da postoji samo prirodna kauzalnost nijedna prirodna pojava ne može imati potpuno objašnjenje. Ako je nešto prirodni uzrok, mora biti posledica prethodnog uzroka. Sa druge strane, sloboda je takva vrsta kauzaliteta “koja ne stoji prema prirodnom zakonu kao pod nekim drugim uzrokom koji bi ga određivao po vremenu”. Sloboda je, po Kantu, jedna transcendentalna ideja koja ne sadrži ništa što dolazi iz iskustva i čiji predmet ne može biti dat u iskustvu kao određen.
To je zato što opšti zakon mogućnosti celokupnog iskustva negira slobodu: sve što se događa mora imati nekakav uzrok. Međutim, pošto nije moguće dobiti “nikakav apsolutni totalitet uslova u kauzalnom odnosu”, um stvara ideju o slobodi, koja se treba posmatrati kao spontanitet. Spontana je jer nije plod ranijeg uzrokovanja, nego počinje sama od sebe. Iz transcendentalne ideje slobode proizilazi sloboda u praktičnom smislu.
Sloboda u praktičnom smislu predstavlja nezavisnost volje od drugih uticaja, kao što je čulnost. Ako je naša volja aficirana čulnošću, onda je ona životinjska. Naša volja treba da bude slobodna. Kada ne bismo pretpostavili postojanje transcendentalne slobode, onda ne bismo mogli ni da govorimo o praktičnoj slobodi. Svi naši postupci bi bili determinisani prirodnom uzročnošću, pa bi tako predstavljale prirodne posledice. Ipak, svi zamišljamo sebe u pogledu svoje volje slobodnim, kaže Kant. To je smisao onog kada kažemo da se nešto nije dogodilo, a trebalo je da se dogodi.

Da li moguće postojanje slobode uprkos postojanju prirodne uzročnosti? Kada kažemo da sve što se dešava u svetu mora ili proizaći iz slobode ili iz prirode, da li ovo prodstavlja disjunktivan stav ili možda priroda i sloboda mogu zajedno delovati u jednom događaju, ali ne u istom smislu. Kant rešava ovu antinomiju na taj način što kaže dа zakon uzročnosti važi samo zа čulni svet pojava i da je u njemu svaka ројаvа u vremenu uslovljena jednom prethodnom pojavom. Tvrdnja da svaka pojava u prirodi ima svoj uzrok jeste jedan zakon razuma. Kant zato smatra da od njega ne možemo da odstupimo i da ga proglasimo nevažećim. Od tog zakona ne može odstupiti nijedna pojava, zato što bi se ona onda nalazila izvan mogućeg iskustva, pa bi se tako razlikovala od ostalih predmeta u iskustvu, a to je nemoguće. Među uzrocima u pojavi ništa ne može postojati što bi moglo da započne neki niz apsolutno i samo od sebe. Sve što se događa je samo produžavanje niza i u njemu nije moguć nikakav početak koji bi se dogodio sam od sebe.
Međutim, u isto vreme svaka ројаvа predstavlja i slobodni proizvod jednog inteligibilnog uzroka, čiji kauzalitet ne leži u vremenu. Kad bi svet ројаvа bio jedini mogući svet, kad bi on postojao ро sebi, kauzalitet uzroka bio bi jedini mogući kauzalitet; а ako роrеd sveta ројаvа postoji i svet stvari ро sebi, postaje moguć i kauzalitet slobode.

Ono što, po Kantu predstavlja mogućnost da se govori o slobodi kod čoveka jeste način da se subjekat zamisli i pojava i kao stvar po sebi, tako da će njegovo delovanje posedovati i empirički i inteligibilni karakter uzročnosti. Po svom empiričkom karakteru, subjekat bi se posmatrao kao pojava, pa bi bio podložan prirodnim zakonima i njihovom kauzalnošću. Predstavljao bi deo prirode i sva njegova dejstva bi proisticala iz prirode. Sa druge strane, po svom inteligibilnom karakteru, subjekt bi bio oslobođen svakog uticaja bilo čega što je čulno, već bi, kao noumen (odnosno, stvar po sebi) bio slobodan u pogledu svojih radnji i nezavisan od prirodne nužnosti u čulnom svetu.
Na ovaj način, Kant povezuje problem slobode sa čovekovim ponašanjem i delanjem. O toj tematici Kant se bliže bavi u Kritici praktičnog uma i Zasnivanju metafizike morala gde pokušava da slobodu predstavi kao izvor i nužno polazište moralnosti.

***
    U poslednjem odeljku Zasnivanja metafizike morala Kant se pita šta predstavlja granicu moralne filozofije – do kojih pitanja možemo da istražujemo o njoj i gde treba da stanemo?
Kao što je već gore pomenuto, Kant na početku kaže da svi ljudi, u pogledu svoje volje, zamišljaju sebe slobodnim. Sa druge strane, nužno je da sve što se dešava u prirodi bude determinisano prirodnom nužnošću. Kada želimo da pomirimo ta dva stanovišta, nailazimo na probleme.
Ni sloboda ni prirodna nužnost nisu iskustveni pojmovi, ali prirodna nužnost se može dokazati zato što je iskustvo potvrđuje. Sloboda je samo ideja uma, čije se objektivno postojanje ne može dokazati, već samo pretpostaviti. Filozofija je ta koja, po Kantu, mora pokazati da ne postoji nikakva protivrečnost između ideje slobode i prirodne nužnosti u pogledu ljudskih radnji. Do protivrečnosti dolazi kada čovek sebe zamišlja slobodnim u istom smislu kao kada je sebe zamislio determinisanim prirodnim nužnim zakonima. Kant kaže da mi, kada zamišljamo čoveka slobodnim, mi ga zamišljamo u nekom drugom smislu slobodnim nego kada ga posmatramo kao deo prirode. Tako da sloboda i prirodna nužnost ne samo što se mogu zajedno nalaziti u jednom subjektu, nego se oni moraju nužno i zamisliti u njemu.
Kant smatra da je nemoguće govoriti o moralnosti bez slobode. Čovek mora biti autonoman u pogledu svoje volje, mora da dela iz nje same, a ne iz nekih drugih razloga. Kada čovek dela zbog nekih drugih razloga koji ne proističu iz njega samog, onda je on heteronoman, a ne autonoman. „Pravo na slobodu volje čak običnoga ljudskog uma zasniva se na svesti i priznatoj pretpostavci nezavisnosti uma od čisto subjektivno-odredbenih uzroka koji skupa sačinjavaju ono što pripada samo osećaju, što potpada pod opšti naziv čulnosti“. Čovek, dakle, mora posmatrati sebe kao autonomno biće i stvar po sebi, kao inteligenciju koja pripada svetu razuma, a ne kao fenomen prirodnog sveta.
Kant dalje kaže da čovek ubrzo shvata da nema nikakve protivrečnosti u paralelnom postojanju pojava i stvari po sebi, kao i u zamišljanju stvari na dvostruki način, pa čak i takvom zamišljanju sebe samog. Kada čovek zamišlja sebe kao inteligenciju, onda je on pravo sopstvo, pa se moralni zakoni odnose na njega kategorički i direktno, a ono na šta ga podstiče njegova čulna priroda ne može da nanese nikakvu štetu umnim zakonima.
Jedini način da delamo moralno i u skladu sa moralnim zakonima, jeste način da zamislimo sebe slobodima. Međutim, um se suočava sa nemogućim zadatkom kada poušava da objasni kako je sloboda moguća. „Jer, mi možemo da objasnimo samo i jedino ono što smo kadri da svedemo na zakone čiji predmet može biti dat ma u kojem mogućem iskustvu“. Tamo gde prestaje prirodna uzročnost, prestaje i svako objašnjenje. Sloboda kod čoveka je samo nužna pretpostavka uma, koja pretpostavlja neku volju očišćenu od svega čulnog.
Kant smatra da je nemogućnost da se objasni sloboda istovetna nemogućnošću da se nađe neki interes po kome čovek dela u skladu sa moralnim zakonom. Jasno je da čovek gaji izvesan interes prema moralu i često se taj interes naziva moralnim osećanjem. Ipak, Kant kaže da moralni zakon ne važi za nas zato što mi imamo interes prema njemu, već nas taj zakon interesuje baš zbog toga što je proizašao iz nas kao inteligencije, iz naše slobodne volje.

Ne mogu se dati nikakvi razlozi za postojanje slobode. Ako pokušamo da ih damo, mi tako napuštamo filozofski osnov objašnjenja, smatra Kant. Isto tako, ne možemo ništa reći o svetu stvari po sebi. Možemo imati samo ideju o tom svetu, ali ne i znanja, jer nikad nećemo stići do njega samo uz pomoć svojih kognitiivnih sposobnosti. To je ono što predstavlja granicu istraživanja uma, a u ovom slučaju, granicu moralne filozofije. Slobodu ne trebamo tražiti po čulnom svetu, zato što je to nekorisno; s druge strane, um bi samo lutao to svetu transcendentalnih pojmova pokušavajući da objasni slobodu. I na kraju, iako ne shvatamo stvari po sebi, ne razumemo otkud ta nužnost slobode i moralnog zakona koji iz nje proizilazi, mi shvatamo njihovu neshvatljivost, a to je sve što se može očekivati od ljudskog uma.

Komentari

Re: Kantovo učenje o slobodi

faraonn | 10/05/2011, 04:21

...Katarina,
-od Kanta do Hegela, kojim je stepenicama išla sloboda ili kritićko gledanje na njeno postojanje u antinomiji sa nužnošću jer i jedna i druga odrednica kretanja Čovjeka , kao djelovanje u sebi i sa sobom, su nesamjerljive na prvi pogled ,-samo...?

:{)

Ugos za lonje | 02/09/2012, 17:05

Nalazim ovaj tekst jako korisnim.

Kantovo ucenje o slobodi

nemannja nedovic | 06/02/2013, 00:17

izvrstan tekst.

Dodaj komentar





Zapamti me

 
Powered by blog.rs