Ave Philosophy! Morituri te salutant!

        Kant je svoju “Kritiku čistog uma“ podelio na dve velike celine - na teoriju o elementima i teoriju o metodi čistog uma. Što se tiče transcendentalne estetike, ona predstavlja prvi deo teorije o elementima, i u njoj Kant izlaže svoje učenje o čulnosti uopšte, odnosno uslove pod kojima su nam predmeti dati. Baš zbog toga, Kant govori o transcendentalnoj estetici na samom početku dela, jer prvo mora nešto da nam bude dato u iskustvu, da bismo mogli da ga razumom zamislimo.
        Da bismo nešto rekli o čistoj čulnosti, moramo prvo da vidimo šta, po Kantu, predstavlja samo čulnost. Kant smatra da postoje dva stabla ljudskog saznanja, a to su čulnost i razum . Uz pomoć čulnosti, predmeti nam bivaju dati, a uz pomoć razuma predmeti se zamišljaju. Čulnost nam omogućuje opažanje, koje predstavlja prvi neposredni vid saznanja. Opažanje ne bi bilo moguće po Kantu, ukoliko nam predmeti nisu dati. Čulnost jeste “naša sposobnost da primimo predstave prema načinu na koji nas predmeti aficiraju” . Bilo koji predmet jednog empiričkog opažaja Kant naziva pojavom.
Dalje, možemo govoriti o materiji i formi pojave. Materija pojave (ili osećaj) nam je dat a posteriori, tj. dat nam je preko iskustva, dok kada govorimo o formi pojave, za nju kažemo da nam je data a priori, odnosno pre svakog mogućeg iskustva. U formi pojave se ne nalazi ništa što bi pripadalo osećaju, pa zato forme pojava Kant naziva čistim formama čulnosti. Dakle, forme su čiste, zato što ne sadrže u sebi ništa materijalno. Upravo se ovim čistim formama čulnosti bavi transcendentalna estetika. Čiste forme čulnosti Kant drugačije naziva čistim opažajima , i njih dobijamo kada od predstave jednog predmeta odvojimo sve što razum o tom predmetu zamišlja (supstancija, nedeljivost...) i sve što pripada osećaju (boja, veličina, tvrdoća...). Kada tako apstrahujemo jednu predstavu, ostaju nam prostor i vreme. Dakle, cilj u transcendentalnoj estetici jeste da se čulnost kao takva izdvoji za sebe, da se izoluje tako da dobijamo dve a apriori čiste forme čulnog opažaja.
Kant dalje ispituje koje su to osobine koje karakterišu prostor i vreme. Pokazaće se da imaju zajedničke, ali i različite osobine u ispitivanju koje Kant naziva metafizičkim. Videćemo da posle metafizičkog ispitivanja dolazi na red i transcendentalno ispitivanje ove dve čiste forme opažanja. Kada Kant kaže transcendentalno znanje ili ispitivanje, on misli na onu vrstu saznanja koje se odnosi na mogućnost apriorog znanja pojava i predmeta. Iako smatra da svako saznanje počinje iskustvom, ipak mi posedujemo izvesna znanja za koja kažemo da su apriorna, tj. nezavisna i čista od svakog iskustva. “Ja nazivam transcendentalnim svako saznanje koje se ne bavi predmetima, već našim saznanjem predmeta ukoliko ono treba da je moguće a priori.”  Dakle, u metafizičkom ispitivanju Kant će pokazati koje su sve glavne odlike prostora i vremena, a u transcendentalnom ispitivanju će se pitati da li su i na koji način prostor i vreme a priori forme opažanja, odnosno da li su oni sintetički a priori sudovi.

            Na početku metafizičkog ispitivanja prostora Kant želi da pokaže kako prosor, odnosno predstavu prostora , nije moguće dobiti iz spoljašnjeg iskustva, tj. da prosor nikako ne može proizaći iz toga što mi opažamo stvari u njemu. Naprotiv, mi te stvari opažamo baš zato što imamo datu predstavu prostora koja već mora da leži u osnovi. Argument za ovo jeste da mi drugačije ne bismo mogli ni da pojmimo stvari u njihovom međusobnom odnosu, ne bismo mogli da ih posmatramo nezavisno jednu izvan druge, ne bismo mogli da stavimo jednu star na jedno mesto, a drugu na drugo. Zato moramo da imamo već unapred datu predstavu prostora, da bismo uopšte pojave mogli da smeštamo u njega. Tako dolazimo do teze da je prostor uopšte uslov mogućnosti spoljašnjeg iskustva.  “Prostor je nužna predstava a priori koja čini osnov svih spoljašnjih opažaja” , kaže Kant.
Prostor mora dolaziti pre spoljašnjih stvari, zato što ga možemo zamisliti bez ijedne stvari koja se nalazi u njemu (nije nemoguće zamisliti prazan prostor), ali ne možemo zamisliti nijednu pojedinačnu stvar, a da je ne postavimo u prostor. Zato je predstava prostora a priori predstava, koja je nužan uslov postojanja spoljašnjeg iskustva.
Dalje, Kant smatra da je prostor jedinstven i beskonačan – kada govorimo o delovima prostora ili nekim drugim prostorima, mi ustvari podrazumevamo samo jedan prostor, a te delove samo zamišljamo u njemu. Na taj način, u predstavi prostora mi zamišljamo beskonačno mnogo drugih prostora koji se nalaze u njemu. Baš zbog toga kažemo predstava prostora, a ne pojam prostora, jer se pojam zamišlja kao predstava koja je zajednička oznaka svih drugih predstava od koje se sastoji, dok jedna predstava samo u sebi može da sadrži druge predstave. Zato, kada Kant govori o prostoru on misli na predstavu, a ne na pojam prostora.
Kant smatra da posredstvom spoljašnjeg čula, kojeg treba razumeti kao jednu osobinu naše svesti , predstavljamo sebi predmete u prostoru. Došli smo do zaključka da prostor predstavlja samo a priori formu svih pojava spoljašnjeg čula i da tako omogućuje spoljašnje opažanje. Pošto se predstava prostora nalazi u našoj svesti, ona je samo subjektivni uslov pod kojem možemo imati spoljašnje opažanje. Međutim, predstava o prostoru se gubi ako nismo aficirani od strane predmeta. Prostor možemo pripisivati stvarima samo dok su nam one date u čulnosti, odnosno dok predstavljaju pojave. Kant tu osobinu naziva empiričkim realitetom prostora. Sve što nazivamo spoljašnjim predmetom jesu samo predstave naše čulnosti, dok sami predmeti po sebi nam nisu poznati. Kant smatra da, pored empiričkog realiteta, mi tvrdimo i transcendentalni idealitet prostora – ako prostor posmatramo kao nešto što leži u osnovi stvari po sebi, a ne pojava, onda on ne predstavlja ništa. O prostoru možemo govoriti samo kada su nam predmeti čulno dati.

             Na gotovo identičan način, Kant analizira pojam vremena. U metafizičkom ispitivanju ovog pojma možemo izdvojiti pet ključnih karakteristika. Prvo, vreme nije nešto što možemo apstrahovati iz iskustva, već vreme čini iskustvo mogućim kao njegov osnov. To nam omogućuje da stvari predstavljamo jednovremeno ili sukcesivno, jer ako vreme leži u osnovi, onda možemo govoriti o odnosu pojava i vremena. Drugo, vreme je nužna pretpostavka svih opažaja. Kant dolazi do istog zaključka kao i kod problema prostora – sve pojave mogu nestati, ali vreme ne može. Njega ne možemo uništiti, dakle ono je dato a priori. Međutim, dok delove prostora posmatramo kao da postoje jednovremeno, delove vremena razumemo sukcesivno, kao da idu jedni za drugim. Ipak, svi delovi vremena predstavljaju ustvari jedno te isto vreme, koje predstavljamo sebi kao nešto neograničeno, dok se u njemu različiti delovi vremena međusobno ograničavaju. “Ono pak čiji se delovi i svaka veličina nekog predmeta mogu izvesno predstaviti samo na osnovu ograničenja, tu ne sme da bude cela predstava data na osnovu pojma (jer oni sadrže samo delimične predstave), već njima mora ležati u osnovi neposredni opažaj” . Zbog toga Kant smatra da je predstava vremena jedan opažaj a priori, a ne pojam. Takođe, predstava vremena nam omogućuje da uopšte govorimo o pojmu promene i pojmu kretanja – promena je ništa drugo do spajanje kontradiktornih tvrđenja u jednom istom objektu. To je moguće zato što ih mi, uz pomoć vremena, zamišljamo jedna za drugim.
            Dok je prostor bio forma našeg spoljašnjeg čula, vreme je forma unutrašnjeg čula – “odnosno, opažanja nas samih i našeg unutrašnjeg stanja” . Vreme, kao a priori uslov pojava, mnogo je opštije od prostora. Prostor se ticao samo spoljašnjeg sveta, dok vreme kao uslov obuhvata i spoljašnje (posredno) i unutrašnje opažanje (neposredno), zato što sve predstave, bez obzira da li govorimo o spoljašnjim stvarima ili ne, pripadaju našem unutrašnjem stanju kao odredbe svesti. Dakle, vreme je formalni a priori uslov svih predstava uopšte. Ipak, vreme poseduje samo empirički realitet – odnosno, ono je stvarno samo ukoliko se odnosi na pojave, ali čim apstrahuje od čulnosti i počne da se odnosi na stvari po sebi, ono više ne postoji. Stvari po sebi nam nikada neće biti date čulima, tako da im se vreme ne može pripisati ni kao osnov niti kao neko svojstvo – u tome se sastoji transcendentalni idealitet vremena.

           Videli smo da nam razumevanje čulnog sveta oko nas i uopšte njegovo postojanje omogućuju predstave prostora i vremena. Pravi uzroci pojava, tj. stvari po sebi, ostaju nam nesaznatljivi. Ono što nam prostor i vreme garantuju jeste da će pojave koje opažamo imati osobine kojima se bave geometrija i nauka o prostoru. Pošto su prostor i vreme subjektivni uslovi postojanja sveta pojava, mi ćemo uvek pojave stavljati u prostor i razumeti u vremenu, nikad van te dve predstave. Dakle, naš mentalni sklop je takav da nam omogućuje da prostor i vreme primenimo na iskustvo, ali nikako na stvari po sebi, zato što onda i ne znamo na šta treba da im primenimo. Kada pokušamo proširimo naše znanje izvan granica iskustva i saznamo nešto o stvarima po sebi, onda zapadamo u antinomije . Kant izlaže četiri antinomije, od kojih se prva odnosi baš na takvu upotrebu prostora i vremena – teza prve antinomije glasi: “Svet ima svoj početak u vremenu, i po prostoru je isto tako zatvoren u granice” , a antiteza: “Svet nema nikakvog početka u vremenu niti kakvih granica u prostoru, već je kako u pogledu vremena, tako i u pogledu prostora beskonačan.”  

U ovom radu, ja ću se baviti još i Raselovim razumevanjem Kantove teorije prostora i vremena. Bertrand Rasel smatra  da je transcendentalna estetika najbitniji deo Kantove Kritike čistog uma. Razmatrajući metafizičke argumetne prostora i vremena o kojima je već bilo reči, Rasel iznosi nekoliko primedbi, koje sve zajedno mogu činiti plauzabilnu kritiku ove teorije. Što se tiče prvog metafizičkog argumenta, Rasel se pita zašto je potrebno da mi uvek na isti način raspoređujemo materijal čulnih oseta, a ne na nekako drugačije. Zašto uvek vidimo da se usta nalaze ispod nosa, a ne obrnuto? Kantova teorija je da postoje stvari po sebi koje su uzroci pojava koje opažamo. Dakle, postoje usta i nos koje su stvari po sebi, međutim Rasel kaže da u njima ništa ne odgovara prostornom rasporedu koji postoji u našoj percepciji . Ista je stvar i u pogledu vremena. Ao uzmemo za primer top koji puca, a mi se nalazimo na velikoj udaljenosti od njega, prvo ćemo videti blesak iz topa pa tek onda čuti pucanj, jer je brzina svetlosti veća od brzine zvuka. Pošto su to dva različita opažaja, onda bi trebalo da postoje dve različite stvari po sebi koje bi predstavljale uzroke tih opažaja. Rekli smo već da vreme poseduje samo empirički realitet, tj. važi samo za opažaje što znači da ne možemo tvrditi da se prva stvar po sebi dogodila pre druge stvari po sebi, jer stvari po sebi nemaju nikakav odnos prema vremenu. Rasel se, dakle, pita zašto dve stvari koje su bezvremene moraju da imaju svoje posledice u različito vreme.
Dalje, Raselu nije jasno kako Kant može tvrditi da sve stvari možemo uništiti iz prostora, a da prostor nikada ne možemo uništiti, odnosno da je moguće govoriti o praznom prostoru. Apsolutno prazan prostor je, po Raselu, nezamisliv. On to upoređuje sa gledanjem u večernje nebo na kojem nema zvezda, što znači da mi prazan prostor možemo shvatiti samo preko određenih analogija, ali ga nikada ne možemo zamisliti kakav je on stvarno. Treći argumet se tiče odnosa prostora i delova prostora (prostorima), za koje Kant kaže da su delovi jednog istog prostora i da se u njemu nalaze jednovremeno. Rasel kaže da ono što mi nazivamo “prostorima” niti shvatamo kao delove celine, niti kao pojedinačne slučajeve opšteg pojma prostora. Ono što Rasel ne razume jeste logički status tih “prostora”, tako da za one mislioce koji prostor shvataju relativistički (a tu misli i na sebe) jeste nemoguće formulisati ovaj argument zato što se ni “prostor” ni “prostori” ne mogu opisati kao stvarni . Što se tiče četvrtog argumenta, Rasel se malo podsmeva Kantu, zbog Kantove tvrdnje da je prostor jedna data beskonačna veličina. Međutim, kako nešto što je beskonačno može da bude “dato”? Nama je “dat” samo onaj deo prostora koji obuhvatamo svojom percepcijom. Rasel takođe kaže da je ovako nešto mogla reći samo osoba koja živi u ravnoj zemlji kao što je Kenigzberg, a da bi recimo stanovnik neke planinskle oblasti drugačije gledao na prostor .
Rasela takođe zanimaju različita pitanja koja sa sobom vuče Kantova teorija o prostoru. Recimo, ako usvojimo gledište iz fizike – da naši opažaji imaju spoljašnje uzroke koji su materijalni, dolazimo do zaključka da su svojstva pojava različita od svojstva njihovih neopaženih uzroka, tj. stvari po sebi, ali da postoji jedna strukturalna sličnost između njih. Isto tako bi mogao postojati odnos između prostora koji se odnosi na pojave i prostora stvari po sebi. Međutim, ovako imamo dva prostora gde je jedan subjektivan, a drugi objektivan. Tada subjektivan prostor, koji nam je poznat iskustvom, ne možemo da razlikujemo od drugih vidova opažanja kao što su mirisi i zvuci.
           Kanova filozofija u celini čini jedan zatvoreni sistem. Ako želimo da ga kritikujemo, najbolji način za tako nešto jeste podrivanje temelja tog sistema. Temelj, u ovom slučaju, predstavlja upravo teorija prostora i vremena. Ipak, smatram da Raselova kritika nije najbolja, zato što je više vezana za nedolednosti u Kantovom izražavanju, čemu doprinosi i teškoća razumevanja Kantovog stila pisanja, a manje za tvrdnju da su prostor i vreme sintetički a priori sudovi iz kojih se mogu crpeti druga a priori sintetička saznanja, gde je najznačajniji primer – “čista matematika u svojim saznanjima o prostoru i njegovim odnosima” .