Ave Philosophy! Morituri te salutant!

Blog grupe filozofa

Дјуијева критика Платонове теорије образовања

tarpe | 14 Avgust, 2013 20:40

Џон Дјуи (John Dewey, 1859–1952) је савремени амерички филозоф. Припадао је прагматизму, филозофском покрету који се јавио крајем 19. века у Сједињеним Америчким Државама, и према мишљењу неких филозофа је најзначајнији представник овог покрета. Овакво мишљење је имао српски филозоф Миладин Животић у својој студији Прагматизам и савремена филозофија. Прагматизам је један од најзначајнијих филозофских покрета у оквиру савремене филозофије, а поред Дјуија припадали су му Чарлс Сандерс Перс, Вилијам Џејмс, Фердинанд Шилер и Кларенс Ирвинг Луис. У другој половини 20-ог века прагматизам су прихватили и развијали, између осталих, Ричард Рорти и Роберт Брендом.

Дјуи је веома утицајан и крајње необичан филозоф, посматрано у односу на владајућа филозофска гледишта и парадигме савремене филозофије. Његов утицај се не протеже само на област филозофије (где је утицао на Кларенса Ирвинга Луиса, Ернста Нејгела, Алфреда Вајтхеда, и многе друге филозофе), већ и на широку област науке и културе. Вајтхед је сматрао да је време у коме живимо „под непосредним утицајем Џона Дјуија“. Када смо рекли да је Дјуи необичан филозоф, мислили смо на начин на који он приступа филозофији и обим филозофских проблема које разматра. Имајући у виду наше предзнање о токовима савремене филозофије и летимичан поглед на преглед Дјуијеве филозофије, можемо извести наведени закључак (можда он и не би био тачан ако бисмо се детаљније и обухватније бавили тим проблемом, што не спада у тему овог рада). Вредности (разматране у оквиру политичке филозофије, етике, естетике, филозофије културе и образовања) су један од централних проблема Дјуијеве филозофије, што у аналитичкој филозофској орјентацији није тако чест случај (један од најутицајнијих праваца у оквиру аналитичке оријентација - филозофија логичког емпиризма, њени извори и настављачи, су велики део традиционалне филозофије сматрали бесмисленом, одобравајући бављење вредностима искључиво на научни начин; филозофи попут Ролса, Берлина, Харта, Арентове, Попера и неких других, су делом направили отклон од оваквог гледишта). Филозофија, према Дјуијевом мишљењу, није само научно истраживање чињеница, него је усмерена и на стварање вредности. „Филозофија треба да буде „интегративни медијум“ научног, културног и социјалног развоја човековог“. Она има три области истраживања: логика (истраживање закона рефлексивног мишљења, тј. научног истраживања), истраживање закона и међусобног утицаја осталих облика људског искуства – уметничког, моралног, религиозног..., и област примене филозофије на организационе и институционалне проблеме друштвеног живота. С обзиром да је придавао велики значај филозофији образовања унутар своје филозофске позиције, навешћемо и једно одређење филозофије везано за филозофију образовања. Дјуи мисли да је филозофија „теорија о васпитању као планском формирању основних склоности (диспозиција) у човеку.“

Овај кратки осврт на Дјуијево схватање филозофије нам указује да је Дјуи више традиционалан него савремен филозоф (уколико „савремен“ схватимо у горенаведеном смислу). Генерално посматрано, велики број савремених филозофа, било да су направили прекид у односу на традиционалну филозофију или се надовезују на њу, су имали потребу да кажу шта је то филозофија, то питање као да се наметало кроз проблеме којима су се бавили. У складу са својим схватањем филозофије, Дјуи се током живота бавио бројним проблемима, а нас у овом тексту занима његова критика Платонове теорије васпитања, из књиге Образовање и демократија. Видећемо да овај уводни осврт о природи филозофије по Дјуију има свој ехо и на природу критике Платона. У тексту ћу најпре изложити Платонову теорију васпитања, потом Дјуијеву критику Платона из наведеног дела, и на крају ћу настојати да их упоредим и утврдим оправданост Дјуијевих критика.

Платон је старогрчки филозоф и један од најутицајнијих филозофа у историји мишљења. Ученик је славног Сократа, који је у многим Платоновим дијалозима главни лик. Платонова теорија образовања и васпитања је незаобилазни део његове филозофије, бар оне из средњег периода, из кога је најзначајнији спис Држава. То је један сложен и слојевит спис, писан у форми дијалога. Бројне су врсте филозофских проблема које Платон у овом спису разматра – од онтолошких и епистемолошких до етичких, политичких, естетичких, религијских, психолошких и образовно-васпитних. Ти проблеми и њихова решења се међусобно прожимају и узајамно повлаче. Држава је спис из средњег периода Платонове филозофије и у њему су сумиране и на најбољи начин изложене све теорије којима се Платон до тада бавио. Платон из овог списа је Платон на кога обично мислимо када говоримо, пишемо или расправљамо о Платону. То су учења по којима је он препознатљив и која Дјуи у својој књизи критикује. Платон из дијалога позног периода као што су Парменид или Закони је другачији, Платон који преиспитује и ревидира решења проблема из претходних списа.

Према Платону, сви људи који чине полис деле се у три класе – произвођаче, чуваре и владаре. Људи из сваке од наведених класа би требало да имају различито образовање. Нпр. они који се не покажу као добри математичари неће моћи да претендују на знања из дијалектике, знања идеја, која су наопходна како би постали чланови слоја владара. Као што постоји хијерархија људи и хијерархија стварности, тако постоји и хијерархија знања. У зависности од своје способности сваки човек ће доспети до различитог степена на тој лествици – то је основна Платонова замисао. Схватање политичке заједнице и људи који у њој партиципирају је у вези са схватањем душе и теоријом о кардиналним врлинама (а то су лице и наличје Платонове теорије човека). Врлине нису везане само за човека. Врлина је особина која обезбеђује савршени или врли карактер било појединаца, било слојева, било целокупног друштва и државе. Слоју владара одговара врлина мудрости, слоју чувара врлина храбрости а слоју произвођача врлина умерености. Држава је правична ако се састоји из ових слојева и ако поседује особине карактеристичне за ове слојеве. Наведени кратки опис структуре идеалне државе има за циљ да нам омогући разумевање улоге коју Платон придаје образовању. Важно је разумети да је праведна држава оно ка чему Платон тежи и што покушава да заснује, а не опис неке постојеће државе. У том смислу не треба да час зачуди што Платонов Сократ употребљава изразе „захтевамо“ (таква и таква мерила) или „тражимо“ (да то буде тако и тако уређено).

Каква је веза државе и васпитања код Платона? Правична држава мора бити организована на претходно скициран начин. Таква држава ће обезбедити највећу могућу срећу за све своје чланове. Да би човек припадао неком друштвеном слоју мора поседовати одређена знања, особине и способности.  Да би се то знање и те особине развиле, он се мора образовати. Образовање и васпитање су међу најважнијим елемената Платонове идеалне државе. О њиховој важности говори се на многим местима као што је оно да „Бог наређује онима који се старају о држави (мислећи на филозофе и чуваре) да се највише старају о потомству“ (Држава, 415б), потом, оно на коме Платон тврди да васпитање трасира човеков пут у будућност (425ц) или оно где се тврди да је довољан услов за правичну/праведну државу поштовање „заповести о васпитању и образовању“ (423е). Мисао о важности васпитања и образовања се на доста места разрађује и конкретизује. На пример, Платон наводи низ услова који треба да буду задовољени да би неко био добар чувар. Они морају да имају особине племенитости и немилосрдности истовремено (375е), да се телесно уздржавају од бројних врста хране (404ц), да буду благи међу собом и према потчињенима (416ц), да буду ограничени по питању својине и стицања добара, да буду најбољи чувари свог уверења (413д). Њих треба „посматрати још од њиховог најранијег детињства и проверавати их...излагати напорима, патњама, борбеним такмичењима...како бисмо открили који од њих у свим таквим ситуацијама остаје отпоран према опсени и добро се држи...онај који би редом (као дете, младић и зрео човек) успешно прошао кроз сва та испитивања и који би из свих искушења изашао као беспрекоран био би достојан да буде први у држави и међу чуварима“ (414а). Сва наведена места нам показују да је Платон свестан важности образовања за опстанак и функционисање једне људске заједнице. Образовање треба да буде планирано и контролисано, оно почиње од раног детињства и подразумева како духовни, тако и телесни развој. На месту 424а однос образовања и државе Платон изражава следећим речима:“Ако државно уређење (politeia ) једном буде добро утемељена, онда ће све ићи и јачати као у кругу: васпитање и образовање, ваљано извођени, формираће добре природе; а ове ваљане природе ће, са своје стране, бити у стању да образовањем формирају генерацију још бољу од претходне, уосталом бољу и по рођењу, као што се догађа и код других живих бића“. То значи да Платонова држава допушта напредак људи у зацртаним оквирима, пре свега морални напредак. Свака наредна генерација ће по природи (рођењем) али и добрим одгајањем и образовањем бити боља од претходне. Није јасно да ли је други фактор напретка – образовање, могуће унапређивати. То би било могуће уколико би филозофи проценили да је то у складу са највишим добром и уређењем које то добро треба да обезбеди људима. Напредак у образовању се може схватити као што боље утврђивање од које је смеше (злата, сребра, гвожђа и бронзе) сачињена душа сваког појединца (415б). Напредак људи и друштва је могућ захваљујући образовању, а да ли је могуће и у ком смислу мењати државно уређење а да оно остане најбоље? На то питање Платон не одговара директно, али се неки наговештаји могу пронаћи у тексту. Резултат доброг образовања су васпитани и морални људи, а то за последицу има доношење што мањег броја закона зато што “не треба лепим и добрим људима наређивати, јер много тога што би се прописивало законом, они ће лако сами открити“(425е). То значи да се обим закона који регулишу живот смањује што је образовање делотворније. Затим, број закона се протоком времена/сменом генерација смањује. Ова смена спољашњих закона унутрашњим је битна јер је у првом случају мотив за поштовање закона присила и страх од казне, а у другом је то знање и свест о томе шта треба чинити и како се треба понашати (а за њихов развој је заслужно образовање). Смањењем броја закона облик владавине се не мења, јер и даље постоји законодавна институција. Међутим, Платон у Држави не говори о законодавном телу. Све послове везане за власт и управљање обављају филозофи-владари и ратници/чувари. Напретком који би евентуално наступио временом и константним васпитањем, ова два слоја (која чини мали број људи) би имала мање потребе да обављају своје владарско-чуварске функције, будући да би напредак смањио потребу за законским уређењем и интервенисањем чувара у миру. Ово би била кратка скица Платонове идеалне државе „без које нема другог пута ка срећи ни за појединца ни за целину“ (473е).

Дјуијева критика Платона се своди на следеће три тезе:

1.Платон не схвата „особеност и посебност појединца уопште“

2.Платон греши у погледу одређења природе друштва и државе

3.Васпитање није средство очувања идеалне државе као што Платон мисли

Прва и друга критика односе се на Платонову поделу заједнице људи која живи у полису. Платон по Дјуију „никада није доспео до схватања бескрајно многих способности, које могу карактерисати како појединца тако и социјалну групу, те је стога свео своје испитивање на ограничен број врста способности и социјалних уређења“. Организација друштва је зависна од сазнања циља живота и крајњег добра, а услов тог сазнања је да је поредак потпун и хармоничан. Васпитање у оваквом друштву има за циљ да открије и развије својства сваке личности и да је смести у једну од три групе које у друштву постоје. Постоји само три врсте снага или моћи које људима и друштву као целини дају карактер. То су жудња, тхимос и разум. Њима одговарају врлине умерености, храбрости и мудрости. Пошто се не признаје да сваки појединац чини за себе класу – каже Дјуи – то се не признаје ни она разноврсност активних тежњи ни њихових комбинација за које је људско биће способно. То значи да човек може да има много више особина или снага (како то Дјуи зове) него што Платон наводи и да их може имати више истовремено. То му омогућава да успешно обавља више послова, што Платон на више места у Држави експлицитно негира – свако треба да обавља само један посао и да се не меша у послове других људи. То је гарант правичности. Другим речима – „један човек са успехом не може обављати многе послове“ (374б). Према Дјуијевом мишљењу сваки појединац поседује бројне специјалне особине које га чине неупоредивим са другима. Овакав поглед на човека онемогућава површну Платонову деобу људи и њихових првобитних карактеристика у неколико оштро обележених класа. Међутим, на исти начин на који нам је прихватљива Дјуијева идеја о бесконачној разноврсности првобитних способности прихватљива нам је и Платонова идеја о обављању само једног посла за који су људи по природи надарени. Тешко је и у већински демократском свету у коме ми живимо обављати успешно више послова. То је могуће на неколико начина. Прво, битно је да послови буду слични и да се тичу сличног садржаја (неко може у исто време радити као воћар и пчелар, потом, као новинар и друштвени радник, професор у медицинској школи и лекар). Друго, поред основног занимања људи имају хобије (од којих углавном не зарађују али им се активно посвећују и усавршавају се у њима). Треће, чести су случајеви да људи не раде послове за које су се образовали. Неки раде оно што морају, бирају од онога што је понуђено. Неки људи у једном моменту схвате да су погрешили у избору занимања и, уколико имају услова за то, орјентишу се на ствари које их истински занимају. Поједини послови су по себи креативни, други су више механички, али се такође могу унапређивати (технолошким и научним напретком) што захтева додатну обуку и образовање људи који их раде. Све ово показује да су људи природно надарени за више послова а не за један, или можда пре за неке врсте послова и вештина а за друге не. Из тога не следи да ће сви они обављати са успехом више послова истовремено. Неки људи могу радити више послова али они су пре изузеци од уобичајеног стања него уобичајени случајеви. Важно питање је како скуп разноврсних особина утиче на посао који човек обавља? Замисливо је да човек поседује особину која му у почетку отежава обављање неког посла а која ће му касније користити (због промена у оквиру самог посла или због комбиновања те особине са другим особинама).

 

Код Платона су класе владара и чувара хомогеније у односу на трећу класу. Групи произвођача припадају све друге делатности. Она је у великој мери разноврсна и припадају јој најразличитије делатности – земљорадници, сточари, поморци, трговци, све остале вештине – уметници, лекари...Сви они поседују различите особине које их чине способним да раде послове које раде, иако их Платон сврстава у једну класу. Значи, не сврстава их у једну групу због послова за које су природно надарени, него због нечег идентичног што поседују. То је пожуда, жудња, чулност или уколико посматрамо све аспекте душе овај аспект се своди на мањак разума и на потребу да се некако обузда и контролише. Сматрам да, иако је Платонова подела друштва једноставна, она ипак оправдана и да не имплицира неразноврсност снага и ненапредовање друштва. По Дјуију „само разноврсност омогућава промене и напредак“. Ниједна класификација не може да обухвати све детаље, али то не значи да нема разноврсности у области која се класификује. Платонова класификација не имплицира неразноврсност животних снага или тежњи (како их Дјуи зове). Видели смо да се код Платона може говорити и о напредовању по питању васпитања и друштва, премда не и организације државе. Али, чак иако нема те врсте напредовања то не значи да не постоји разноврсност (јер је из класификације не можемо закључити). Дјуи сматра да „Платон није веровао да би се постепеним поправљањем васпитања могло саградити боље друштво, које би опет са своје стране радило на поправци постојећих васпитних метода, и тако ишло у бесконачност“. Код Платона постоји међузависност између друштва и васпитања (424а), али не и између државног уређења и васпитања. Тај напредак се дешава у оквирима савршеног државног уређења, а то је оно што Дјуи највише замера Платону. Изгледа да Дјуи не разликује или  другачије речно поистовећује друштво и државу, јер ми се чини да их употребљава синонимно. Демократија је и државно уређење и начин уређења друштва. Ти појмови заиста јеси слични, али не знам да ли би се могли поистоветити. Могуће је да Дјуи то ради јер је за њега демократија облик живота, тако да не одређује демократију преко категорија државе и друштва, а пошто ипак употребљава та два појма, оба  их везује за демократију. Интерпретирајући Платона, Дјуи наводи како овај мисли да када се оснује савршен поредак, васпитање служи само у функцији његовог одржања и чувања. По Дјуију тај однос би требало да буде однос међусобног унапређивања, а не да је један члан подређен другом. Демократија је према Дјуијевом мишљењу „више од облика владавине; облик заједничког живота у коме се искуство узајамно размењује“ и „разни интереси узајамно прожимају“. Иако је демократија “облик живота“ једног „покретног друштва“ (ове синтагме Дјуи користи) и у оквиру ње има нечег непроменљивог. Постоје разни облици уређења и владања у демократским друштвима, али има и нечег што је свима њима заједничко (да грађани бирају власт, представнике у скупштини, да преставници доносе законе и састављају владу, итд). Изгледа да је, колико год да се однос државног уређења и васпитања код Дјуија разликује од Платоновог схватања тог односа, и код Дјуија васпитање подређено очувању и одржању демократског уређења. Једно покретно друштво – пише Дјуи – које је пуно канала кроз које би свака одиграна промена могла свуда прострујати и дејствовати, мора гледати да код својих чланова однегује личну иницијативу и способност за прилагођавање. Другим речима, васпитање у демократији мора да припреми људе за живот у демократском друштву. Могуће је да друштво у току васпитања једног човека изгледа доста другачије него када васпитаник одрасте, али и то је одлика демократије и треба припремити васпитаника на ту промену. Заправо, васпитни процеси и методи су у демократском уређењу такви да би он требало да се на ту врсту промене навикне већ у току образовања и васпитања, требало би да је постане свестан и да схвати да је она добра за њега као члана заједнице. Платонова филозофија васпитања је, према Дјуију, „ подређена једном статичком идеалу“ зато што васпитање служи очувању државе „ у којој се ни најмања појединост не би могла променити“. Упитно је да ли је ова последња теза тачна (о томе сам већ говорио), али ако прихватимо да је Платонов модел државе, васпитања и њиховог односа статички а Дјуијев динамички, та разлика не мења подређеност васпитања начину организације државе и друштва. Код Дјуија демократија и васпитање јесу процесуалног карактера али је њихов однос фиксиран. Ако су они променљиви и њихов однос се мора мењати али у тој промени постоји нешто што се не мења а то је зависност од промене релата и подређеност образовања очувању поретка. У Дјуијевој филозофији васпитања васпитање служи очувању демократије. Карактер демократије утиче да карактер образовања буде динамичан, он као такав опет доприноси и јача демократију, и тако у круг. Питање односа државног уређења и образовања/васпитања је сложено (можемо се питати о томе да ли је демократија најбоље уређење, потом шта је уопште демократија и колике промене допушта, можемо се дотаћи разних аспеката код Платона, нпр. контрола митотвораца, питати се до које мере држава треба и сме да се меша у живот појединаца, и тражити аналогоне (ако их има) у Дјуијевој позицији па их упоређивати). Чак иако прихватимо да је демократија боље уређење од Платоновог уређења из Државе, због тога што је то уређење које је динамично, променљиво, отворено, да га је могуће реорганизовати, да се прилагођава научном, културном, технолошком напретку, итд, не можемо прихватити промену односа државно уређење-васпитање у Дјуијевој теорији. Чини се да и овде васпитање остаје средство за очување државног уређења.

Komentari

Dodaj komentar





Zapamti me

 
Powered by blog.rs