Ave Philosophy! Morituri te salutant!

Blog grupe filozofa

Atomisti - Leukip i Demokrit

katarina | 13 Jul, 2010 09:29

Postoji jedna čvrsta veza između dve antičke filozofske škole, koja je, na mnogo načina, odredila dalji tok filozofije. Ta veza je, često u raznim istorijama filozofije, bila zanemarivana ili čak neprimećena, a to je veza između elejske škole i atomista.

Ova veza je toliko jaka samim tim što atomisti nastaju kao odgovor elejskom učenju (učenju Parmenida i Zenona). Da bi se ovo bolje razumelo, potrebno je ukazati na glavne implikacije elejskog učenja. Možemo ih svesti na tri glavne teze:
1) biće (jedno) jeste i mora biti
2) nema kretanja niti bilo kakve promene, pa je zato -
3) čulna stvarnost samo privid, odnosno mnenje smrtnika.
Atomisti nikako nisu mogli da prihvate ovakve implikacije, a posebno nisu mogli da se pomire sa trećom tezom – da stvarnost, onakva kakvu je mi vidimo jednostavno ne postoji, da je ona privid. Oni su smatrali da niko nema pravo da tek tako odbaci realnost oko nas. Filozofija je pokušaj što boljeg objašnjenja upravo te realnosti, tako da ne možemo odbaciti realnost, samo zato što se ne uklapa u naš filozofski sistem. To samo znači da sa našim sistemom nešto nije u redu.
Pre malo detaljnijeg objašnjenja atomističkog učenja, najpre ću predstaviti elejsko odbacivanje čulne stvarnosti.

Isto je misliti i biti, kaže Parmenid. Tačniji prevod sa starogrčkog jezika bi bio: šta god je raspoloživo za mišljenje, mora biti. Dakle, bitno je primetiti da Parmenid ne izjednačava mišljenje i postojanje.
Ovo je centralni stav njegove filozofije, iz kojeg izvodi dalja obeležja (grč. semata) onoga što jeste (bića). Takođe, iz toga sledi i drugi stav – o ničemu se ne može smisleno misliti i govoriti (jer čim pomislimo na ništa, ono tada postaje nešto, predmet našeg mišljenja, zato ništa jednostavno ne postoji).
Biće je jedno a ne mnoštveno (jer kad bi bilo mnoštveno, onda bi između dva bića morala stojati ili praznina, što je protivrečno s gornjim stavom, ili neko drugo biće – čime bi postojala kontinuiranost između delova bića, pa bi ono opet bilo jedno), ono je homogeno, jednorodno, svuda isto. Biće je nepokretno; ako bi se kretalo, onda bi se kretalo u nečemu (a to je opet neko biće), pa se ne može kretati u sebi, ako se kreće u praznom (u ničemu, u nebiću), to je paradoksalno s obzirom na predhodne stavove.
Potrebno je obratiti pažnju na Parmenidovu metodu dokazivanja. Ona se danas naziva jaki reductio ad absurdum, odnosno jako svođenje na apsurd. Ovaj metod zaključivanja počiva na jednom sasvim prirodnom načelu: ako hoćemo dokazati A, mi prvo pretpostavimo ne-A. Ako iz ne-A možemo da izvedemo neku protivrečnost, to nam daje za pravo da negiramo ne-A, i tako dobijamo ne-ne-A, što je samo A.
Vrlo jednostavno, ako hoćemo da zaključimo da je biće večno (to je neko A), mi pretpostavimo suprotno: biće je nije večno. Ako nije večno, onda je moralo nekad nastati. Imamo dve mogućnosti: ili je nastalo iz ničega (ali to je protivrečno s glavnim Parmenidovim stavom) ili je nastalo iz nekog drugog bića, koje je opet nastalo iz nekog drugog i tako ad infinitum. Sada, kada smo došli do protivrečenosti, možemo da negiramo početnu uslovno istinitu hipotezu: da biće nije večno. Tako zaključujemo ponovo A, odnosno biće je večno. Ovako funkcionišu svi Parmenidovi i Zenonovi dokazi, pa samim tim i atomisti odgovaraju u stilu reductio ad absurdum i zato je bitno shatiti ovaj način zaključivanja.

Dakle, Elejci su morali da odbace čulnu stvarnost, u kojoj smo suočeni i sa kretanjem i raznim promenama, ali i sa heterogenostima same prirode i stvari.
Zato ćemo atomističko učenje podeliti na dva dela i videti kako su oni pokušali da reše ovu problematiku.

1. Odgovor Parmenidu
Leukip je, po Aristotelu, tvrdio na praznina kao nebiće na neki način postoji, i da se u njoj kreću atomi. Prema Parmenidu, praznina ne postoji, kao što smo već videli.
Kako možemo objasniti prazninu?
Praznina kao nebiće nije pravo biće, ali nije ni pravo nebiće. Ovo je u skladu sa Aristotelovim shvatanjem da se o istoj stvari može govoriti na različite načine, pa i o biću, i zbog toga on hvali Leukipa.
Mi nismo obavezni da govorimo samo na jedan način o biću, zato možemo reći da praznina postoji na neki način, ali ne na pravi način (na način na koji postoji punina, odnosno biće). Tako praznina na neki način postoji (nije čisto nebiće), ali na neki način i ne postoji (jer nije punina).
Platon, u svom dijalogu Sofist, takođe pominje da nebiće postoji kao nešto drugo (kao biće na neki drugi način). To je ono na šta se Aristotel nadovezuje. Međutim, on ne pominje Platona nego Leukipa, kao filozofa koji je prvi tako nešto rekao. S druge strane, Platon ne pominje Leukipa. Verovatno je svako imao svoje razloge...
Da bi bolje shvatili šta je praznina, možemo videti na distinkciji (razlici) koja je napravljena u sholastici i koju je Kant takođe prihvatio. To je razlika između odredaba ništa. One su: nihil negativum i nihil privativum. Prva znači: čisto, puko ništa; a druga znači: ne puko ništa, nego nešto što je lišeno neke osobine; lišenost.
Pa je tako praznina nihil privativum, u smislu da je ona samo lišena punine, ali nije čisto nebiće. Nije loše spomenuti da se ovo kasnije nazvalo paradoksom predikacije – neka odredba bića uvek predstavlja negaciju neke druge odredbe (npr. ako kažemo da je biće crveno, mi samim tim tvrdimo da ono nije plavo).
Aristotel je hvalio ovakvo rešenje iz dva razloga. Prvo, prvi put je uvedena teorija da se ne mora na isti način govoriti o onome što postoji, nego na različit način, što omogućava heterogenost prirode (koju svako od nas može zapaziti). Drugo je to što su atomisti želeli da spasu svet pojave, zato što ga nisu proglasili pukim prividom. Hteli su da objaasne svet, a ne da ga prosto negiraju.

2. Odgovor Zenonu
Aristotel, u svom spisu O nastajanju i propadanju, navodi jedan dokaz za koji se kaže da su ga koristili atomisti da bi dokazali postojanje nedeljivih veličina (atoma). Ovaj dokaz je veoma sličan Zenonovom dokazu protiv mnoštva, samo je zaključak, naravno, drugačiji. Zbog sličnosti ovih dokaza, dugo se smatralo da je Leukip bio Zenonov učenik.

U Zenonovim dokazima protiv mnoštva, svuda je pretpostavljeno ako se deljenjem nečega što je jedno – dopusti, onda se ono svuda mora dopustiti.Ovo je inače matematički aksiom (ako je duž deljiva, svaki njen deo je deljiv). Postoje dve posledice deljenja: prvo, dobijamo delove koji nemaj veličinu (matematičke tačke) – međutim, od njih ne možemo ponovo doći do onog tela koje smo delili, jer nešto što nema veličinu ne može tvoriti nešto što ima veličinu (Zenonov aksiom); drugo, ako te tačke imaju dimenzije, tada one moraju biti beskrajne, jer njihova ograničenost zahteva nešto što postoji ispred, nešto što ih ograničava i tako ad infinitum.
Tako Zenon zaključuje da mnoštvo ne postoji. Ovo je klasičan primer upotrebe metoda reductio ad absurdum.
Kako to da je dokaz atomista sličan ovome, a daje potpuno različit rezultat – da mnošvo postoji i da su to atomi?

Dakle, pretpostavlja se da se neko telo može deliti. Takođe, u skladu sa matematičkim aksiomom, pretpostavlja se da je to telo svuda deljivo. Sada atomisti ubacuju jedan dodatak koga nema kod Zenona – pretpostavimo da se telo može jednovremeno (simultano) podeliti (dok neko deli telo na pola, istovremeno neko drugi deli polovine na četvrtine, neko treći deli četvrtine na osmine itd.; dakle telo se deli jednovremeno). Zenon, međutim, pretpostavlja da se telo deli sukcesivno.
Šta se dobija?
1. veličina – ali to protivreči predhodnoj pretpostavci u kojoj se kaže da je sve podeljeno jednovremeno
2. matematička tačka (koja nema veličinu) – koja je ništa, a po Zenonovom aksiomu, nešto (telo) se ne može sastojati iz ničega (matematičkih tačaka).

Iz ovoga se može izvesti zaključak da osnovna hipoteza ne valja. Međutim, osnovna hipoteza je da mnoštvo postoji, upravo ona koju atomisti žele da dokažu.
Šta su sada atomisti uradili?
Atomisti su, umesto glavne hipoteze, negirali pomoćnu: da je deljenje svuda i uvek moguće. Tako su morali automatski da prihvate postojanje nedeljivih jedinica, odnosno atoma.
Aristotel hvali atomiste, jer su ovim hteli da spasu tezu da je svet privid, ali Aristotel kaže da su oni pogrešili jer su negirali pogrešnu hipotezu. Oni su negirali matematički aksiom, a ne sme se biti u sukobu sa matematikom! Kad god su u sukobu matematika i fizika, u pravu je matematika. Oni su se ogrešili o „bolju“ nauku, smatra Aristotel.

Obeležja atoma
 Mi možemo biti navedeni ovim dokazom za postojanje atoma, ali da bi ga odbranili, potrebno je navesti karakteristike koje čine atome nedeljivim. Glavna karakteristika je: neprodornost – atomi su zatvoreni, u njih ništa ne može ući. Svaki atom je poput Parmenidovog bića. Oni su jedna punina, gde nema ničeg praznog.
Fizički su nedeljivi, iako su matematički deljivi (u smislu da možemo govoriti o levoj ili desnoj strani atoma). Ovde se opet atomisti ogrešuju o matematiku, kaže Aristotel.
Druga bitna osobina je da su atomi bez delova, koja proizilazi iz prve osobine neprodornosti; treća osobina je da su sićušni – ovo nije neka načelna osobina. Uvedena je zato što se mi u iskustvu ne srećemo sa džinovskim atomima.

Atoma je beskonačno. Oni se kreću, sudaraju i formiraju tela. Demokrit je pretpostavio da su atomi u izvornom kretanju. Šta ih drži zajedno? Demokrit je ovde pribegao mehaničkom objašnjenju – atomi se mogu zakačiti jedni za druge. To zahteva da oni budu različitog oblika. Atomi duše su, međutim, objašnjeni pomoću dinamike. Oni su mekani, fini i vatreni Oni se jedini drže zajedno po sličnosti, jer su okrugli. Ovo je dinamičko objašnjenje privlačenja.  Atomi duše drže celo telo na okupu.


„Po nomosu (običaju) gorko, ljuto, slano, slatko.., a u stvarnosti – atomi i praznina“
Demokrit

Komentari

Re: Atomisti - Leukip i Demokrit

desnamisao | 15/07/2010, 16:36

Lep tekst, lepo prikazana sustina.

Pozdrav

M. Damjanac

Re: Atomisti - Leukip i Demokrit

тарпе | 31/08/2010, 19:34

Свака част Каћа, веома добар текст. Добро конципиран(структура текста је одлична) и јасан.
Нисам сигуран да ли је ова разлика nihil absolutum/nihil privativum. Овог првог дела се сећам а за овај други део нисам сигуран је ли privativum ili privatum. Мене се чини да је ово друго. Али опет, ти си то скорије радила па да ти верујем на реч. Поздрав

RAA

Petar | 06/08/2011, 16:56

Kaća, opet se vratih ovom odličnom tekstu. Toliko toga je u njemu rečeno, prava mala riznica :) Ovaj deo je zanimljiv, najpre kažeš da Parmenid smatra da je isto misliti i biti, a onda da ih ne izjednačava. Ja sam najpre mislio da je ovo greška ili lapsus, jer kako to da ih poistovećuje a ne izjednačava, ali zapravo ispada da su isto na jedan način a da nisu isto na drugi (jer ih na kraju krajeva pojmovno razgraničava). Sjajna je antička misao, zaista. Hajde da je dovršimo na blogu, ja sam rekao da ću pisati o Anaksagori i Platonovoj epistemologiji, ali nešto ne stižem. Mogu i nešto drugo, treba da se dogovorimo, meni mnogo znači kada ovo iščitam i podsetim se. Pozdrav!

Re: Atomisti - Leukip i Demokrit

katarina | 17/09/2011, 15:27

Petre, hvala ti na komentaru. Evo i ja sam se sad, posle duzeg vremena podsetila ovog teksta. Dobar je samo zato sto je inspirisan, odnosno tekst je prepricana verzija poslednjeg predavanja profesora Arsenijevica. To predavanje mi je i dalje u pamcenju, jer je bilo genijalno, cak je dobilo i aplauz, od uvek ekstremno pasivne publike :)

Ima dosta slovnih gresaka, tek sad vidim, moracu to da ispravim...

p.s. Moramo da nastavimo gde smo stali, zato se povremeno treba vracati na stare tekstove, jer oni imaju snagu da te guraju dalje.
pozdrav

Dodaj komentar





Zapamti me

 
Powered by blog.rs