Ave Philosophy! Morituri te salutant!

Савремени британски филозоф Бернард Вилијамс (Bernard Williams)  у тексту TheAnalogy of City and Soul in Plato`s Republic излаже приговор на Платонову концепцију правичности из списа Држава, позивајући се на сукоб два тока мисли која се могу уочити у четвртој књизи Државе. Његов приговор изложићу на два начина: најпре једним неформалним описом кроз позивање на релевантне делове Државе, а затим и формалним закључивањем. Вилијамс се позива на место 435е/436а које гласи: „Да ли је нужно да се сагласимо у томе да у свакоме од нас доиста постоји таква структура и такве карактерне особине какве има држава? Јер, у државу оне нису дошле од неког другог. Доиста, било би смешно замислити да жестина у државама не потиче од појединаца који је поседују и који сачињавају народе као што су Трачани и Скити, и уопште све народе севера. Или, склоност ка стицању знања понајвише се сусреће у нашим крајевима. Или, склоност ка стицању новца за коју нико не би рекао да се најмање налази у Феничана и Египћана“. Одговарајући потврдно на ово питање, Сократ тврди да држава има неку особину ако њени грађани или бар већина њих поседују ову особину. Сократ то поткрепљује наведеним примерима. Према оваквом разумевању односа између државе и појединаца који је сачињавају, држава не може бити праведна уколико сви или већина њених грађана није праведна. Са друге стране, држава је праведна уколико сваки слој у њој добро обавља свој посао и не меша се у послове других. Слојеви ће добро обављати свој посао ако људи који их чине добро обављају свој посао. Ако анализирамо структуру полиса видећемо да је најбројнији слој у њему слој произвођача, а тај слој је, ако правилно и доследно применимо аналогију, слој неправичних људи. Дакле, према оваквом разумевању држава је правична чак иако је већина људи у њој неправична, што је у супротности са местом на које се Вилијамс позива. Платон прихвата обе позиције, а Вилијамс покушава да покаже како су оне логички противрече једна другој. Слој произвођача који сачињава правичну државу састављен је од појединаца који су неправични. Неправични су због тога што је њихова душа у нескладу, пошто њени аспекти не обављају своје функције, тј. пошто срчани и нагонски аспект душе нису под влашћу разума (или нису увек под влашћу разума). Они и као такви творе слој који чини једну државу правичном. Овде ћу искористити прилику за једну кратку опаску, којом ћу покушати да прецизирам и на другачији начин изложим проблем: Да ли можемо говорити о правичности једног слоја државе? Ако се он састоји из делова изгледа да можемо. Држава је правична ако су њени слојеви правични. Из тога можемо извести да су слојеви правични ако су њихови делови (људи) правични. Да ли један слој у држави може бити правичан ако је већином састављен из неправичних људи? Ако може, онда упадамо у исти парадoкс као кад тврдимо да држава може бити праведна ако је већина њених грађана неправедна. Ако не може, онда имамо случај да у састав праведне државе улази један неправедан слој, што даље значи да је он нефункционалан тј. да не обавља свој посао на прави начин, а то није у складу са одређењем правичности по коме је правичност када сваки део једне целине обавља свој посао не мешајући се у послове других делова.

Ако претпоставимо да су произвођачи као појединци неправични људи, јер им је душа у нескладу, и ако се руководимо дефиницијом (праведности) да је карактер целине онакав какав је карактер већине њених делова, онда можемо закључити да је слој произвођача неправедан. Према другој дефиницији (праведности) целина је  праведна ако њени делови обављају свој посао (ако складно функционишу); ако то применимо на појединца као целину, и однос њега као целине (душе) са својим деловима (аспектима душе), онда ће он бити праведан ако његови делови обављају свој посао. А да ли нам функционалност делова говори нешто о функционалности целине, као што нам по Платону говори о праведности целине? Ако делови душе (појединца) обављају свој посао имамо две опције: или он, сходно томе, обавља свој посао или га не обавља. Ако обавља свој посао, и ако то раде сви појединци, онда ће слој који чине бити правичан (јер су му делови функционални). Међутим, на почетку пасуса смо претпоставили да слој не може бити правичан јер га чини већина неправичних појединаца. Проблем који сам у овом пасусу хтео да нагласим јесте однос функционалности (обављања функције или посла) и карактера (правичности или неправичности) али о томе ће бити речи у закључку.

Мислим да је у питању једна врста категоријалне грешке јер се у једном случају правичност државе објашњава позивањем на њене делове (слојеве), а у другом позивањем на делове тих делова (људе који сачињавају поједине слојеве), а при том су и ти делови сложене структуре чија се правичност, сходно аналогији са државом, одређује на основу делова из којих се те структуре састоје. Не можемо исто третирати делове и целине на сваком од ових нивоа. Неки од њих ће бити делови и целине истовремено, па ћемо закључивањем доћи до тога да је један ентитет правичан и неправичан у исто време, у зависности да ли се посматра као целина или део, а то нас води ка релативизму.

И следећи смер размишљања је важан, а он је везан за врлину умереност: Да ли нагонски део душе може бити вро? Ако не би могао, онда бисмо имали ситуацију да нагони и пожуде у већини случајева надвладавају разум и тако чине душу неправичном. Ипак, сматрам да нагонски део душе може бити праведан (вро, изузетан, вредан), а праведан је уколико је послушан и уколико се покорава власти разума. Разум мора владати и контролисати нагоне и тхимос да би човек био умерен и праведан. Можда бисмо могли да тврдимо да умереност не подразумева потпуну власт разума над нагонима већ да могу постојати изузеци, али то не би угрозило овакво схватање умерености и праведности душе. Једино што би представљало проблем при овом покушају да се кроз однос нагонског аспекта душе и слоја произвођача државе реши парадокс било би то што нагонски аспект нема делове а слој произвођача има, па бисмо могли тврдити да поређење није потпуно и добро. Са друге стране, ако прихватимо да можемо поредити ова два дела, могли бисмо да тврдимо да је слој произвођача у држави праведан чак иако се састоји из неправедних људи, зато што се они, попут нагона у души, покоравају власти владара (оних који знају, и сходно свом знању управљају полисом). Али ова задња реченица не само да се не слаже са Платоновим схватањем из  435е/436а (по мом суду се не слаже, јер су појединци делови једне мање целине (слоја) или једне веће целине (државе)), него ми делује и крајње неинтуитивно.

Ако претпоставимо да је тачно то да је умереност врлина целине, онда ћемо имати логички проблем јер се једна целина може састојати из више целина као својих делова. Да ли онда једна целина, која је у исто време део може бити умерена? На пример: ако претпоставимо да је умереност врлина душе као целине, онда добијамо да се слој произвођача састоји из умерених душа (што се може довести у питање али је логички могуће) и да је он као слој умерен. А не може бити умерен јер умереност не може бити особина једног дела државе, већ само државе као целине.

 Из неформалног описа парадокса се види да се правична држава састоји из три правична слоја (који врше своје функције и поседују врлине) и већине неправичних људи. У једном случају имамо да се држава састоји из правичних делова, а у другом из неправичних делова, и ту долазимо до већ наведеног приговора да се један правичан део састоји од већине неправичних. Изложимо сада парадокс формално, у виду дедуктивног аргумента. Вилијамс полази од једне премисе, коју изводи из горенаведеног места у Платоновом спису:

(а) Полис има особину А акко људи имају особину А (Полис је А акко су људи или већина људи А)

Полазећи од од ове премисе, покушаћу да реконструишем у чему се парадокс састоји:

(1)   Полис је правичан акко су људи (већина њих) у њему правични – из (а)

(2)   Полис је правичан ако сваки слој обавља свој посао – дефиниција правичности

(3)   Правичан полис се састоји из три слоја: владара, чувара и произвођача

(4)   У правичном полису је бројчано највише произвођача

(5)   Произвођачи су неправични људи

(6)   У правичном полису је бројчано највише неправичних људи – из (4) и (5)

Закључак: (1) каже да се правични полис састоји из већине правичних људи, а (6) да се правичан полис састоји из већине неправичних људи, при чему је (6) добијено анализом дефиниције правичности из четврте књиге Државе.

Излажући приговор Вилијамс анализира однос нагонског аспекта душе и слоја произвођача полиса, покушавајући при том да нађе одговор на питање – шта то правичну државу чини правичном тј. на који начин целина стиче своју правичност – да ли преко бројности грађана и њихових карактера или преко хијерархије слојева и њиховог односа? Он разликује две класе појмова, од којих једна задовољава а друга не задовољава принцип (а) који он зове правило целине и дела (у оргиналу the whole-part rule), и који се своди на то да карактер полиса зависи од од карактера већине грађана полиса. На нека својства тај принцип може да се примени а на нека не. Платон то и каже на једном месту почетком четврте књиге Државе:“...немој мислити да очи морамо начинити тако лепим (...) него гледај зато пажљиво да ли смо сваком делу дали оно што му одговара и да ли смо целину начинили лепом?“ (420д). То значи да већина делова једне слике или скулптуре, ако их независно посматрамо, не мора бити лепа а да целина коју они сачињавају може бити лепа. Вилијамс наводи независне примере којима покушава да раздвоји поменуте две класе: „велика група морнара није нужно група великих морнара, док је бесна група морнара, са друге стране, група бесних морнара“. На тај начин се одбацује „правило целине и дела“ и уводи нови принцип – правило надмоћног дела (у оргиналу the predominant section rule) по коме карактер полиса потиче од карактера људи који њиме владају, а тај принцип Вилијамс формулише на следећи начин:

            (б) Полис има особину А акко водећи, најутицајнији и најмоћнији грађани имају особину А.

(а) и (б) су опште формулације премиса (1) и (2) из наведеног аргумента. На месту 444д Платон каже:„стварати правичност значи довести делове душе у њихов природан положај и ускладити однос између владајућих и потчињених делова“  а то значи да би душа била праведна срчани и нагонски део душе морају се подредити или потчинити власти разума. Са друге стране, када Платон говори о нагонима (нагонском аспекту душе) он нигде не тврди да се нагони потчињавају разуму или да разум управља нагонима. Нагони нису потчињени разуму, већ се власт разума састоји у томе да он надвладава нагоне у доношењу одлука, а не да их потчињава и да им наређује. Имајући у виду ову опаску и принцип (б) можемо закључити да владајући слој у држави (а овде се мисли на владаре и чуваре) који је правичан, преноси ту своју особину на целину (полис) али да он заправо не влада слојем произвођача него га потискује и на томе заснива своју доминацију.

У једном од претходних пасуса поменуо сам да ми се чини да Платон у својим објашњењима прави категоријалну грешку, на тај начин што један принцип, једну особину или једно објашњење неоправдано примењује на различите нивое (прелаз са аспеката душе на душу, са појединца не слој полиса, са појединца на полис, са слоја полиса на полис). Ипак, изгледа да Платон варира принципе и да није у питању категоријална грешка. Као што се види из Вилијамсових разматрања, Платон користи два општа принципа да би објаснио карактер целина у односу на карактере својих делова, а та два принципа су, као што се из аргумента види, међусобно противречна. Овај парадокс се може превазићи одбацивањем једног од тих принципа, али је питање како се такво решење рефлектује на коришћење одбаченог принципа у друге сврхе у Држави. Мени се чини да то што Платон варира принципе само додатно компликује ситуацију. Ево и зашто. Посматрамо одређене ентитете који су у одговарајућим односима са ентитетима које чине и са ентитетима од којих су састављени. Један такав ентитет може имати следећа својства:

-          или је целина или је део

-          или је праведан или је неправедан

-          или је функционалан или је нефункционалан

Међутим, ако имамо у виду да један исти ентитет можемо посматрати  и као целину и као део истовремено, и јасно је зашто је то тако, онда можемо доћи у ситуацију да нам је један ентитет истовремено праведан и неправедан (праведан као целина, јер је састављен из функционалних делова, а неправедан као део, јер је чак и као део целина састављена из делова који су сви или већином неправедни). То нас доводи до тога да тврдимо да је један ентитет правичан и нефункционалан или неправичан и функционалан истовремено. Ако је то тако онда бисмо могли тврдити да се један правичан полис састоји од појединаца који су правични а не обављају свој посао (нефункционални су) а то је неинтуитивно. Можемо се запитати како би један такав полис функционисао тј. да ли би он као целина био функционалан. Очигледно не би, јер како је могуће да добро функционише полис у коме нико не ради свој посао.  Овај однос правичности и функционалности је крајње проблематичан, јер се са нивоа на ниво не преносе на исти начин. 

UPOZORENJE:
Ovaj blog sadrži ekstremno interesantne i duboko intelektualne tekstove na temu filozofije koji mogu ozbiljno uposliti moždane vijuge i naterati na ozbiljno razmišljanje. Svaki tekst je detaljno promišljen i pažljivo napisan od strane profesionalnih autora, studenata Filozofskog fakulteta u Beogradu. Zato se mole svi čitaoci da ozbiljno pristupe svakom tekstu, da ga pažljivo ga pročitaju, razmišljaju o njemu i eventualno ostave komentar.

Autori: Katarina Anđelković, Petar Gordić, Marko Tešić, Ivan Petrović

P.S. Zbog nedavnih problema koji su se javili zbog kopiranja i krađa seminarskih radova koje smo ovde objavili, ubuduće će kopija svakog seminarskog koji je ovde objavljen biti predata profesoru iz predmeta za koji je seminarski bio namenjen da ne bi došlo do budućih zloupotreba.

• Početna strana
• Arhiva
• Fascikle
• Linkovi

• Вилијамсова критика аналогије између душе и државе у Платоновој Држави
• Аналогија између душе и државе у Платоновој политичкој теорији
• Једно решење Канторовог парадокса
• Канторов парадокс
• Дјуијева критика Платонове теорије образовања
• Филозофија Јана Лукашијевича
• Odnos etike i vere kod Kjerkegora
• Hobsova teorija prirodnog stanja
• Кратко слово о Левинасу
• Канторова теорија скупова и Раселов парадокс
• Критика Ролсовог аргумента који се заснива на природном стању
• Internalizam
• Determinizam i sloboda
• Rokenrol. Mit ili način života. Rokenrolom protiv droge.
• Jedna zanimljivost
• (Ј)ој Србијо!
• У чему се по Канту састоји сврха историје? (или Политички карактер Кантове филозофије историје)
• Transcendentalna estetika
• Da li je astrologija nauka?
• Kantovo učenje o slobodi
• Kritika Pejlijevog teleološkog argumenta
• Dilema zatvorenika - izdati ili ćutati
• Reductio ad absurdum ili ‘’Ako je to istina, onda prasci lete’’
• Atomisti - Leukip i Demokrit
• Zenon

• Filozofija politike [9]
• Istorija filozofije [26]
• Filozofija obrazovanja [0]
• Etika [3]
• Matematika, fizika i još po nešto [5]
• Religija [4]
• Estetika [1]
• Generalna [14]
• Logika, Istorija i filozofija logike [3]
• Književni kutak [6]
• Seminarski radovi [0]
• Muzika za dušu [2]

• RSS 0.90
• RSS 1.0
• RSS 2.0
• Atom