Ave Philosophy! Morituri te salutant!

Blog grupe filozofa

Determinizam i sloboda

katarina | 17 Septembar, 2011 19:39

 

Determinizam je učenje koje tvrdi da je stanje čitavog univerzuma u nekom određenom času, preko kauzalnih zakona, povezano sa njegovim predhodnim i budućim stanjima. Najviše navođena definicija determinizma, jeste Laplasova iz “Teorija analitičkih verovatnoća”. On kaže da zamislimo jedan um koji bi bio u stanju da shvati sve sile u prirodi, trenutne položaje svih stvari u svemiru, i da mu prošlost i budućnost budu pred očima. Ovde je determinizam izražen u kontekstu predvidljivosti, ali samo kao način da se iskaže teza o postojanju striktne i potpune zakonitosti zbivanja u svetu. Kada govorimo o verovatnosti nekog zbivanja - o indeterminizmu - to je zato što nemamo uvid u sve faktore koji su relevantni, ili možda ne znamo početne uslove. Zato je verovatnost sasvim subjektivna. Na primer, bacajući novčić ne znamo da li će se pasti glava ili pismo, samo zato što ne znamo tačno kojom smo snagom bacili novčić, ne znamo strujanje vazduha, konfiguraciju tla itd. Kad bismo sve te stvari znali, mogli bismo bez teškoća predvideti ishod bacanja.
 
Koje su etičke posledice determinizma? Ako pretpostavimo da je determinizam istinit, onda će se među elementima koje obuhvata stanje univerzuma u nekom času, nalaziti ljudske misli, osećanja, postupci itd... Mnogima se čini da, ako bi naše odluke i postupci bili determinisani, onda ne bi imali praktičan uticaj na svet. Takođe, nedostatak naše slobode bi ukazao da nismo u poziciji da oblikujemo moralni karakter našeg sveta. Međutim, ja ću prvo pokušati da objasnim shvatanje ljudskih postupaka sa stanovišta determinizma.
Iz kauzalnog objašnjenja ne sledi da su svi postupci iracionalni, nelogični, ili puki rezultati slepe prirodne nužnosti. Ova loša konotacija polazi od toga što su ljudi skloni da traže uzroke za nešto samo ako dolazi do neke poremećenosti. Ako imamo posla sa čovekom čije se reakcije od nekog trenutka u njegovom životu ne mogu više uklopiti u bilo koji kontekst želja i ciljeva, bićemo prisiljeni da zauzemo neki fiziči pristup, tražeći uzroke, npr. neki neurofiziološki poremećaj.. Ali, što je bitno uočiti, odatle ne sledi da za ponašanje racionalnog i normalnog čoveka ne postoje dovoljni uzroci. Problem je veliki, zato što se svaki čovekov postupak može objasniti na osnovu fizioloških procesa.
 
Često se smatra da je posledica determinizma da je sav naš trud oko nečega besmislen, jer biće onako kako će biti, kako je determinisano. Zato su mnogi filozofi mislili da su sloboda i determinizam nespojivi. Za njih je jedina dilema u tome da li zadržati verovanje u determinizam ili verovanje u slobodu volje. U toj situaciji mnogi drže da je intuitivno svedočanstvo u prilog postojanju slobode volje toliko jako da je verovanje u potpuni determinizam apsurdno i nemoguće. Među filozofima koji negiraju determinizam da bi sačuvali ljudsku slobodu ima dosta onih koji smatraju da je ta sloboda zagarantovana već samim odbacivanjem determinističkog tumačenja ljudskog ponašanja. Uvođenje slučajnosti u sferu ljudskih postupaka je po njima dovoljno da se odbrani postojanje autonomije i slobode, čak i bez nekih dodatnih argumenata. U ovu grupu indeterminista spadali su: Epikur, Marks u ranom periodu, Čarls S. Pers, Vilijam Džems, Džejms Džins... Njihova argumentacija je da je determinizam nespojiv sa postojanjem slobodnog subjekta, jer u svetu u kojem vladaju striktni kauzalni zakoni nema mogućnosti izbora. Između čega bi se tu moglo birati ako nema alternativa?
 Zato se stvari bitno menjaju čim se uvede slučajnost, pa tako indeterminizam donosi sliku budućnosti koja je otvorena. U takva razmišljanja spadaju: Epikurovo sasvim malo skretanje atoma, Marksova razrada te ideje, Persov tihizam, govor o slobodi elektrona itd.
 
Čini se da na kraju preostaju tri mogućnosti:
prvo, može se tvrditi da je bila pogrešna pretpostavka o nespojivosi slobode i determinizma;
drugo, može se tražiti neki srednji put između determinizma i indeterminizma;
treće, moguće je opredeliti se za stanovište da čovek u stvari nikada nije slobodan, u uobičajnom značenju reči „sloboda“. Ova tri gledišta su u literaturi poznatija kao: kompatibilizam, libertarijanizam i (deterministički) inkompatibilizam. Prvom i trećem je zajedničko uverenje da su svi ljudski postupci kauzalno objašnjivi. Drugom i trećem je zajedničko uverenje da su determinizam i sloboda nespojivi.

Kompatibilizam
Kompatibilisti tvrde da je determinizam, u stvari, nužna pretpostavka slobode. Po Mileru, treba izvesti zaključak da slobodni postupci nisu oni koji nemaju uzroka, nego oni koji imaju specifičnu vrstu uzroka, tj. čiji uzroci potiču iz subjektivne sfere. Slobodno delovati znači biti uzrokovan vlastitim htenjima, a nesloboda je rezultat spoljnih uzroka kada su oni „jači“ od motiva subjekta. Predstavnici ovog shvatanja smatraju da je osnovna greška protivnika determinizma u tome što su slobodu suprotstavili determinizmu umesto prisili. Ako je neko determinisan, to samo znači da postoji uzročno objašnjenje njegovog ponašanja, a ne da je samim tim prisiljen.
Često se misli da ako postoji dovoljan uzrok za nečiji čin, onda nemamo moralno pravo da čoveka za taj čin krivimo, a pogotovo da ga kažnjavamo. Komptabilisti se ne slažu sa ovim, zato što u ljudskom ponašanju postoji subjektivni faktor koji je predmet etičkog procenjivanja (iako je ovaj faktor kauzalno mehanički). U ovom učenju, glavni cilj i smisao moralne osude jeste, kao i kod kazne, da se utiče na buduća htenja i postupke, Stoga je besmisleno osuđivati čoveka za neke postupke u kojima nikakvu ulogu nisu igrale njegove unutrašnje dileme, razmišljanja, nemarnost, bezobzirnost itd. Upravo zato, kleptomanija je bolest a ne krivično delo.

Libertarijanizam
Libertarijanci su filozofi koji smatraju da pojmovi slobode i moralne odgovornosti uključuju mnogo više sadržaja nego što to dopušta kompatibilistička interpretacija. Najpoznatiji predstavnik ovog shvatanja je Kant, a u novije vreme Kampel. Osnovni spor između pristalica i protivnika determinizma je u tumačenju rečenice: „On je mogao postupiti drugačije“, koja povlači moralnu odgovornost subjekta. Pretpostavka i osnova moralne osude za neki čin, po njemu, je uverenje da je počinitelj dela upravo u toj situaciji kakava je bila mogao izabrati i drugu alternativu i ne učiniti to što je učinio. Jer, naš moralni zahtev da se čovek ponaša na određeni način imače nema smisla ako on nema stvarnu mogućnost da se tako ponaša. „Treba da“ imlicira „može“. Zato je determinizam nespojiv s postojanjem moralne odgovornosti. Ako postoji neprekinuti kauzalni niz u kojem prošlost jednoznačno određuje budućnost, ne vidi se kako nekoga možemo kriviti za ono što je učinio, a što je bio nužni rezultat uslova date situacije. Da bi se sačuvale naše ideje odgovornosti, krivice i slobode, Kambel smatra nužnim pretpostaviti da se kauzalni niz na nekim mestima prekida i da se na taj način otvaraju bar dve mogućnosti između kojih čovek u tim trenucima može birati.
Libertarijanizam je logički nekoherentna teorija. Ona se prvo provlači između determinizma i indeterminizma, da bi kasnije oba ta stanovišta negirala, čime zapada u kontradikciju. Glavno pitanje ovde je: kako je nastao sam akt odluke moralnog subjekta? On ne sme biti uzrokovan jer tada ne bi bilo istina da je subjekat u toj situaciji objektivno mogao delovati. Ali taj akt ne sme biti ni rezultat puke slučajnosti, jer se tada uopšte ne bi ni mogao pripisati subjektu.

Inkompatibilizam
Slom libertarijanizma priklonio je mnoge filozofe uverenju da ljudi zapravo nisu moralno odgovorni za svoje postupke. Determinističko tumačenje ponašanja, uz odlučno negiranje bilo kakvog vida slobode, karakteristično je za francuske materijaliste 18.veka. Jedan od najslavnijih inkompatibilista je bio Klarens Darov, američki advokat, koji je mnoge prestupnike branio pred sudom ne dokazujući njihovu nevinost, nego zastupajući pred porotom opštu filozofsku tezu da su ljudski postupci determinisani i da su zločini, u skladu sa tim, samo nužan produkt određenih okolnosti. Vilijam Džejms je inkompatibiliste nazvao čvrstim deterministima nasuprot kompatibilistima. Njegove simpatije su bile na strani prvih, jer je smatrao da se oni imali hrabrosti dosledno povući sve konsekvence svog stajališta.
Inkompatibilizam je rezultat ozbiljnog tretiranja libertarijanističke definicije slobode. Oni su prihvatili određenje slobode kao „mogućnosti da se deluje drugačije u potpuno istoj situaciji“. Tek ako je čovek u tom smislu slobodan, može se smatrati moralno odgovornim. Ali, tada nikoga ne možemo kriviti, jer je situacija u svakom pojedinačnom slučaju do kraja odredila čovekovo buduće ponašanje i nije dopuštala alternative.
Inkompatibilizam i kompatibilizam, se slažu u sledećem: da ljudi nikada nisu slobodni u punom smislu te reči; da kažnjavanje ima opravdanje samo ako je okrenuto ka budućnosti (posledicama koje može izazvati).
 
Videli smo da je teško opravdati slobodu i moralnu odgovornost ljudi, ako prihvatimo determinizam. Kompatibilisti smatraju da je to moguće, mada daju slabe argumente, dok inkompatibilisti smatraju da ne možemo istovremeno biti i odgovorna i determinisana bića. Odgovor nije ni u indeterminizmu, koji veruje u puku slučajnost. Možda bismo rešenje mogli tražiti u dualnosti ovog sveta, gde bi u materijalnom svetu vladli fizički, a u duhovnom – moralni zakoni.
Međutim, ta teza otvara neku novu temu.
 
 

Komentari

ETF-ovac (stara garda)

wu ming | 10/10/2011, 19:34

Svidja mi se blog. Inace moja omiljena tema. Medjutim koliko ja poznajem savremenu fiziku mislim da dileme nema. Laplace Deamon nije moguc, te prema tome ni predetrminizam. To vec otvara prostor za slobodnu volju, bilo da je kompabitalisticka ili libertijanska.

Definitivno najbolji libertirijanski koncept slobodne volje (adaptirani Dennetov Valerian model)

http://youtu.be/m-tbHbEaMGo

http://youtu.be/ai-PGWMhP3Q

Re: Determinizam i sloboda

wu ming | 10/10/2011, 19:42

pogledati video iz prethodnog posta. A i ovaj link:

http://www.informationphilosopher.com/books/scandal/

Jako mi je zao sto je danas moderno da se Libertarijanizam olako obbacuje. Uostalom pogeldajte i radove Martina Heisenberga (nemackog neurobiologa)

http://youtu.be/3rlPaLFiS_I

Re: Determinizam i sloboda

beliocnjak | 10/10/2011, 21:48

Deterministički stavovi su u nekoj paraleli sa religijom logike, na relaciji -> predodređeno - očekivano.

Uslovljavanje narednih događaja prethodnim, dovodi u dilemu fenomen 'Slobodne volje', koja izlazi iz svakog aspekta mogućeg činioca, stim da se 'Slobodna volja može samo upogoniti između dva događaja kao iracionalna.

Determinizam po svom objašnjenju bi se mogao klasifikovati u matematičku relaciju, kao niz beskonačnih tačaka, u biologiji kao deoba bakterija, hemiji-fizici kao lančani proces fisije.
Svi ti procesi (događaji), imaju 'početnu tačku' nastanka istih, samo što ta 'početna tačka' je i glavni problem, jer svaki početak mora da bude iniciran od neke sile(potencijalna energija, koju MORA 'neko' da preda) , ukoliko ta inicijacija ne dođe 'sama od od sebe', što se kosi sa determinističkim nizom.

Energija je sama po sebi inicijator bez 'izvršioca' reakcije???

Teorijski se može predvideti (proračunati) svaki uslov i uticaj na ishod bacanja novčića (pismo-glava), ali teorija kao teorija, ostaje samo u sferi nekompaktnog dokaza.

Re: Determinizam i sloboda

wu ming | 12/10/2011, 11:41

Da! Sjajno razmisljanje na temu determinizma. Tvoje, ili si inspirisan necijim radom? Zanima me jer nisam filozof po vokaciji ali je volim, pa da znam gde da kopam i citam.

Re: Determinizam i sloboda

Miksoni | 12/01/2013, 23:17

Slobode nema! Nije je čak moguće ni definisati. Uvek determinizam i samo determinizam. Svako nastojanje da se sloboda odredi, i da se dokaze kako ona postoji, završavalo se dubokim zalaženjem u metafiziku. Pozdrav

Re: Determinizam i sloboda

katarina | 13/01/2013, 00:01

zavisi o kojoj vrsti slobode pricas Miksoni...

Dodaj komentar





Zapamti me

 
Powered by blog.rs