Ave Philosophy! Morituri te salutant!

Blog grupe filozofa

Internalizam

katarina | 18 Septembar, 2011 11:46

 

Ako pođemo od tradicionalne definicije znanja, znanja kao istinitog opravdanog verovanja, uslov epistemičke opravdanosti nekog verovanja može se shvatiti pomoću internalizma ili eksternalizma. Posmatrajući internalizam i eksternalizam kroz njihove ekstremne oblike, primetićemo da oni nemaju zajedničkih tačaka i da su isključivi, tako da je teško prihvatiti ili jedan ili drugi. U radu ću se baviti internalizmom, njegovim slabim tačkama i mogućnošću odbrane od eksternalizma.

Od tri uslova za znanje, uslov opravdanosti je najvažniji, zato što on određuje da li je neko verovanje slučajno istinito ili postoje određeni relevantni razlozi na osnovu kojih tvrdimo da imamo znanje o nečemu. Internalizam pretpostavlja da subjekt ima odgovarajući kognitivni uvid u te razloge i u to da oni zaista opravdavaju njegovo verovanje. Ako subjekt ima valjane razloge da veruje da x, i ako x ispunjava uslov istinitosti (tj. zaista je istinito), onda nam internalizam dozvoljava da kažemo da taj subjekt zna da x, da njegovo verovanje nije slučajno istinito. Da li znam da x ne zavisi od spoljašnjeg sveta, od neke uzročne nužnosti, već od toga da li poznajem razloge koji verovanje da x čine istinitim. Znanje i opravdanje dobijaju internalistički karakter, a saznajna aktivnost predstavlja “napor” za subjekta, koji sam mora da otkrije razloge i okolnosti pod kojima je njegovo verovanje opravdano istinito. Dakle, veza između opravdanja i istine je, po internalistima, epistemička, dok je kod eksternalista ta veza metafizička.

Eksternalizam ukazuje na nešto sasvim drugo -  to što je neko verovanje istinito ili lažno zavisi od okolnosti koje mogu biti u potpunosti izvan kognitivnog uvida subjekta. Kada internalisti govore o razlozima za neko verovanje, oni pod tim misle da se ti razlozi mogu izložiti u obliku premisa i da subjekt logičkim zaključivanjem može doći do opravdanja koje je najverovatnije. Međutim, eksternalisti govore o uzročnoj vezi između nekih objekata ili događaja s jedne strane, i verovanja s druge strane, tako da ta uzročna veza obezbeđuje istinitost tog verovanja. Mi (kao subjekti) uopšte ne moramo biti svesni te uzročne veze, nije potrebno da dokazujemo njeno postojanje, važno je da ona de facto postoji. Odatle je usledila najznačajnija kritika upućena eksternalizmu: da li se subjekt svodi na saznajni insturment koji samo registruje promene u spoljašnjem svetu, kao recimo toplomer koji prati promenu temperature. Za razliku od njega koji ili radi ili greši usled kvara ili uopšte ne radi, ljudi mogu grešiti iako je sa njihovim kognitivnim aparatom sve u redu. To se može desiti iz mnogo razloga: nepažnja, namerna greška, premorenost ili bez ikakvog razloga itd... Dalje, ljudi često preispituju razloge koji su ih naveli na neko verovanje. Sasvim je normalno pitati nekog da li je siguran u to što veruje, kako zna nešto itd... Sav taj naš napor koji ulažemo da se preispitujemo bio bi suvišan da epistemički status naših verovanja zavisi od činjenica koje nam ne moraju biti kognitivno dostupne. Eksternalizam previše pojednostavljuje našu kognitivnu aktivnost, i zato je neadekvatan, jer je preterano reći da mi funkcionišemo samo kao instrumenti.

Da li onda internalizam previše insistira na našoj kognitivnoj aktivnosti? Najizrazitiji internalistički zahtev srećemo u Dekartovim Meditacijama, gde Dekart pokušava da otkrije apsolutno izvesne iskaze, tj. one u koje se više ne može sumnjati. Koristi se metodom skeptičke sumnje i svaki iskaz koji ne prolazi taj test mora biti odbačen. Tako dolazi do svog poznatog stava “cogito ergo sum” koji bi trebao da predstavlja osnovu za svako sledeće znanje uopšte, jer preko njega Dekart dolazi i do svog učenja o dve nezavisne supstancije. Dekartova metoda uključuje internalističko shvatanje opravdanja: za neki iskaz kažemo da je istinit samo ukoliko imamo valjene razloge za to, i koji će, takođe, isključivati svaku moguću sumnju. Dekart je smatrao da svaki čovek, unutar svog kognitivnog aparata, može doći do iste istine kao Dekart, odnosno do stava “cogito ergo sum”. Eksternalizam je ovde gotovo isključen, jer spoljašnji faktori uopšte ne igraju bilo kakvu ulogu u dolaženju do istine. Oni su bitni u smislu da što su povoljniji, to je nekom lakše da dođe do neke tvrdnje (lakše je baviti se filozofskim problemima u udobnosti svoje sobe, nego npr. u teretani).

            Ovakvom ekstremnom internalizmu je moguće, za početak, uputiti dva osnovna prigovora. Jedan se tiče otklanjanja sumnje – da li se baš svaka sumnja može otkloniti? Uvek su mogući scenariji poput Sna ili Zlog Demona, koliko god pažljivo razmotrili sve druge mogućnosti. Možda su čak mogući i neki scenariji koji ne bi mogli ni na pamet da nam padnu. Jednostavno, nikad ne možemo biti u potpunosti sigurni da smo otklonili svaku moguću sumnju.

Ali, ako čak i dopustimo izvesnu pogrešivost, uvek možemo upasti u internalistički regres: ako nešto znamo, moramo znati da to znamo, ako nešto znamo da znamo, moramo znati da to takođe znamo i tako ad infinitum, a iz njega je gotovo nemoguće izaći.

Postoji još jedna poteškoća, a ona se može nazvati subjektivističkim karakterom internalističkog opravdanja. Subjektivizam se sastoji u tome što razlozi koji opravdavaju neko verovanje moraju biti kognitivno dostupni subjektu. Epistemički racionalan subjekt može te razloge izraziti preko premisa i logičkim putem stići do zaključka, koji bi predstavljao istinit iskaz u koji veruje. Međutim, problem je u tome što priroda i osobenost tih razloga može zavisiti od izvesnih kontekstualnih faktora, od nekih saznajnih pretpostavki određene epistemičke zajednice čije standarde subjekt prihvata, jer pripada toj zajednici.  

            Možemo zamisliti slučaj da je ta zajednica prilično izolovana, npr. u pitanju je neko pleme. Pojedinac koji pripada plemenu oseća veliku vezanost za njega i podčinjen je autoritetu plemena i poštuje ga. Ako u tom plemenu, po tradiciji, vlada mišljenje da se klanjem ptica i prinošenjem njihovi leševa u vatru vrši žrtva koja udovoljava volji bogova, pogrešno je tražiti od tog pojedinca da preispituje razloge tog verovanja. Neravno da je tradicija loš razlog za verovanje, ali mi ne možemo očekivati od tog pojedinca takav intelektualni napor, jer su se njegov način razmišljanja i kognitivni aparat formirali u toj zajednici, tako da on predstavlja deo nje i razmišlja u njenim okvirima. Ovde je reč o internalističkom opravdanju, za koje ne možemo reći da dovodi do istinitog verovanja: pojedinac je imao kognitivni uvid u razloge za verovanje, i oni su bili zadovoljavajući po standardima zajednice kojoj pripada.

Dakle, ovakva situacija donosi dosta problema internalizmu. Da li internalista može tvrditi da pojedinac o kome govorimo, ima valjano opravdanje? Ako bi njegov odgovor bio potvrdan, internalizam bi onda dozvolio postojanje mnogih sličnih internalističkih opravadanja koji definitivno ne dovode do istinitih opravdanih verovanja, tj. do znanja.  Ako bi internalista odgovorio negativno, onda bi bio u protivrečnosti sa svojim zahtevom da postoji ta epistemička veza između verovanja i istine, da subjekt ima kognitinvi uvid u razloge za opravdanje i da učestvuje u dolaženu do istine.  Jer, mi ne možemo da očekujemo bilo kakvo drugo opravdanje, zato što je pojedinac učinio sve što se od njega tražilo u toj zajednici. Najverovatnije je da bi i pored velikog saznajnog napora, pažljivog razmatranja situacije i promišljanja, došao do istog opravdanja. Tako da je u ovom slučaju mnogo priamljivije eksternalističko objašnjanje.

Možemo navesti i drugi primer koji je malo “savremeniji”. U filmu “Trumanov šou”, glavni junak Truman živi bezbrižno svoj prosečan život, ne znajući da je sve oko njega laž. Njega je, kao dete, usvojila velika medijska industrija koja je počela da snima reality show o njegovom životu. Grad u kome Truman živi je ustvari TV set, njegovi prijatelji, porodica, žena... su unajmljeni glumci. Sve u šta Truman veruje nije istina. Ne možemo reći da njegovo verovanje nije opravdano, jer svaki aspekt njegovog života je pokriven skrivenim kamerama i glumcima. Oni su mu i izrežirali život. Internalistički gledano svako njegovo verovanje koje ima jeste istinito, mada su sva verovanja lažna. Truman saznaje istinu o svom životu iz nekih spoljašnjih činjenica, odnosno grešaka snimatelja, glumaca itd. Dakle, eksternalizam i u ovom primeru igra značajniju ulogu od internalizma.

            Videli smo da ekstremni internalizam nije najbolje objašnjenje za prirodu opravdanja, tako da treba napraviti kompromis između internalizma i eksternalizma, gde će možda internalizam imati blagu prednost. Spoljašnje faktore moramo uzeti u obzir zato što mi ne živimo izolovano od njih i oni dosta utiču na naša verovanja. Ali, kao subjekti, potrebno je uložiti intelektualni napor i znati zašto baš tim razlozima nešto opravdavamo, jer na tome i počiva naša epistemička odgovornost. 

 

Komentari

Re: Internalizam

Pjotr :) | 19/09/2011, 17:07

Труман сазнаје истину о свом животу из неких спољашњих чињеница (...) екстернализам овде игра значајнију улогу од интернализма. Нисам сигуран поводом овога закључка или ми није јасно како је екстернализам значајнији (не владам баш добро овом разликом). Екстернализам игра значајну улогу али је питање да ли и пресудну. Труман сазнаје истину из спољашњих чињеница али поуздајући се у своје сазнајне моћи јер уочава да нешто није у реду споља. Он сазнаје истину "изнутра", из своје главе, оучавајући да нешто споља није у реду. Можеш ли то мало да ми појасниш?

Izvinjenje

Petar | 19/09/2011, 22:14

Izvinjavam se sto sam dva puta poslao isti komentar, prvi put me je izbacilo i mislio sam da nije poslat.

Re: Internalizam

katarina | 20/09/2011, 00:50

Ok, obrisan je visak.
Pa, znacajniji u smislu da je do saznanja istine doslo zahvaljujuci vise spoljasnjim nego unutrasnjim faktorima, jer da reditelji nisu pravili nikakve greske, Truman ne bi mogao nikako da iznutra spozna istinu.
I u eksternalizmu, ti saznajes opet "iznutra" isto kao u internalizmu...ne znam kako to bolje da objasnim....valjda je poenta u opravdanju razloga za saznavanje - na koji nacin smo do njih dosli, sopstvenim uvidom ili su nam nametnuti spolja.

Re: Internalizam

Petar | 10/10/2011, 11:46

Da, ali u slucaju Trumana imas i sopstveni uvid i ovo nametanje spolja. Mene to buni, posto sam mislio da u eksternalizmu nije bitan subjekt i njegovo znanje, jer valjda eksternalizam ne zahteva da subjekt zna razloge. Svakako da spoljasnje okolnosti uticu na istinu, ja sam se samo pitao da li su one presudne, ima li smisla reci da su primarne. Te cudne stvari koje mu se dogadjaju mogle su ga naterati da posumnja u svoja cula, u svoje zdravlje, jer i od njih zavisi saznanje. Zamisli da si u slicnoj situaciji, sta bi uradila? Kao kad vidis nesto sto ti se ucini neverovatnim pa onda trljas oci i kazes "Ne mogu da verujem!" Sa druge strane, mozes se pitati i da li si u skrivenoj kameri, sto je slicno kao u filmu. Pozdrav

Re: Internalizam

markot | 11/10/2011, 13:35

Kada si objašnjavala primer o Trumanu, napisala si: ''Iternalistički gledano svako njegovo verovanje koje ima jeste istinito, mada su sva verovanja lažna''. Ne bih se složio sa tim. Po internalistima to što imamo opravdanje za verovanje ne znači i da je verovanje istinito, to je jedna od pretpostavki koje Getije uvodi. Možemo imati opravdanje za lažno verovanje i internalisti bi se složili sa tim. Stoga po internalistima verovanja koja Truman ima su lažna, stoga on nema znanje. U internalizmu način na koji dolazimo do opravdanja mora biti kognitivno dostupan subjektu, ali sama istina ne zavisi od subjekta koji saznaje (sem u slučaju da taj subjekt nije akter stvaranja neke činjenice, npr. ubistva). Istina je objektivna. Do nje dolazimo, ako uopšte dođemo, spoljašnjim, empirijskim putem. Opravdanje služi da poveže verovanje i istinu, tj. da navođenjem razloga uvećamo verovatnoću istinosti verovanja. Mi možemo živeti u svetu Zlog demona ili biti mozak u tegli, ali ćemo i dalje tražiti opravdanje za naša verovanja, pa uslov istinosti jeste bitan za znanje, ali nas ljude kao racionalna bića, u slučaju da nije ispunjen, ne sprečava da tragamo za opravdanjem. Stoga eksternalizam, koje se ne pita za razloge naših verovanja, je kao takav ne prihvatljiv. Profesor Lazović je dao jedno rešenje gde prihvatamo da mora postojati opravdanje za naše verovanje u internalističkom smislu, dok sa druge strane, da bi se izbegao problem regresa, prihvatamo opšteprihvatljive metode od strane epistemičke zajednice za dolaženje do verovanja, koje su eksternalističke, jer nam dolaze spolja od zajenice. Eksternalistički deo je u tom slučaju izmenjen u odnosu na klasično eksternalističko shvatanje gde je čovek puki instrument. Zli demon i scenariji slični tom su verovatno razlog što se epistemologija više bavi opravdanjem nego znanjem.

Re: Internalizam

katarina | 13/10/2011, 16:46

da, slazem se sa tobom Marko. Sto se tice prve recenice u tvom komentaru, vise sam mislila da ta verovanja ispunjavaju istinitosne uslove, mada to naravno ne znaci da su istinita....Mozda sam imala u vidu ekstremni internalizam kad sam pisala ovaj rad, nemam pojma....tek sad vidim greske

Dodaj komentar





Zapamti me

 
Powered by blog.rs