Ave Philosophy! Morituri te salutant!

Blog grupe filozofa

Drvo

katarina | 12 Jul, 2009 11:56

Stajalo je tamo celu večnost. Oko njega – pustoš.
Sasušeno tlo beše se mrvilo pod naletima vetrova, tako da je u vazduhu uvek bilo neke fine prašine koja je celom prostoru davala pomalo trošnu i nestvarnu dimenziju. Prljavožute, suve stabljike biljaka oko njega, povijale su se sve do zemlje, tiho umirajući pred ćudima prirode. A možda su se samo pokoravale, tako pognute, pred moćima džina koji je stajao tu. Ko će to znati..
Ptice nikada nisu posećivale to drvo. Preletale su ga nervozno i užurbano, odnoseći pritom nebo nekuda, valjda na jug. Ni neba nije bilo. Samo pustoš. Nadvila se nad tim mestom sa svih strana, napravila rupu u vremenu i prostoru, vakuum praznine i nestajanja. Međutim, ono je prkosno stojalo tu. Živelo u svim svojim bojama, koje se presijavahu pod šibanjima vetrova, jer ni Sunca nije bilo. U svim svojim granama i grančicama koje su pulsirale i drhtale od  skrivene strasti koja se u njima nalazila i skrivala. U svim svojim umiranjima u jesen i rađanjima u proleće. Prkosilo večnosti, jer je to bila jedina moguća odbrana.


Tišina je bila teška i nepremostiva. Sve je ćutalo, ali samo spolja. Ona se nije mogla narušiti ni najglasnijim povicima ni molbama. Obavijala je sve u toj pustoši. Ali tamo je bilo samo drvo. Fino šuštanje njegovih, uvek pomalo zakržljalih listova, niko nije čuo, niti je ikoga bilo briga za to. Živelo je samo sa sobom i samo sebi je bilo dovoljno.
Stajalo je tamo celu večnost. Oko njega – pustoš.

Književni kutak | Permalink | Komentari (8) | Trekbekovi (0)

 
Powered by blog.rs