Ave Philosophy! Morituri te salutant!

Blog grupe filozofa

Parmenid

katarina | 07 Jul, 2010 19:06

Parmenid iz Eleje (oko 540 – oko 480. pre n.e) je smatran učenikom Ksenofana i najznačajnijim predstavnikom elejske škole. Na samom početku može se primetiti njegovo oštro suprotstavljanje Heraklitovom učenju o kretanju, ako znamo šta je osnovna teza Parmenidovog učenja – da praosnov svega mora biti ono “Jedno”, večno i nepromenljivo, tako da promeni (a promena podrazumeva kretanje) nema mesta.

U svojoj poemi “O prirodi” Parmenid nam, kroz usta boginje, pokazuje razliku između božanskih istina od mnenja (grč. doxa) smrtnika. Po prvi put, kao centar filozofskog učenja uzima se pojam onoga što postoji, odnosno bića kao takvog, bića kao bića (grč. to on). Zbog toga, neki istoričari filozofije nazivaju Parmenida prvim ontologom, iako se ontologija (učenje o biću) kao filozofska disciplina formirala mnogo kasnije.
Parmenid je uočio da se sve što postoji ne može unutar sebe razlikovati po tom obeležju (što postoji). Naprotiv, sve što postoji je po tom obeležju međusobno nerazlučivo i uvek isto. Ovo se može shvatiti kao prazna odredba, tautologija – ono što postoji baš zato mora da postoji, a ono ništa ne postoji.
Kako Parmenid pobliže određuje biće? Kaže da je ono kontinuirano, neisprekidano. Ali kako i sa čim? Odgovor je jednostavan – sa samim sobom. Biće je u sebi kontinuirano, ono se u sebi nadovezuje na taj način što između tih, uslovno rečeno, delova  nema praznina, nema ničega, već uvek nečega. Slično ovome, biće je i homogeno u sebi. Nikakve promene takođe ne može biti, jer bi to da ima promene značilo da nešto što nije postojalo počinje da postoji ili da nešto što postoji prestaje da postoji, a obe te stvari su nemoguće jer ne može biti nečega što ne postoji – kao što smo već rekli: biće je biće zato što postoji.
Dakle, smrtnici su ti koji veruju u mnoštvenost, raznolikost i promenu jer to zaključuju iz posmatraja samo čulnog sveta, a nisu u stanju da uoče suštinske karakteristike bića. Možda najslavnija Parmenidova tvrdnja je da postojati i biti mišljen (biti predmet mišljenja) znači jedno te isto. To ne znači da su misliti i biti jedno te isto ili da ono što postoji - postoji samo u mišljenju, već znači da ono što postoji je dostupno mišljenju. Dakle, može se misliti samo o onome što postoji, jer ako pokušamo da mislimo o onome što ne postoji, to ništa postaje nešto samim tim što mislimo na njega. Ono je barem predmet našeg mišljenja, znači – nešto. “Ne može se znati ono što ne postoji – to je nemoguće – niti ga izreći, jer je jedna ista stvar ona koja se može zamisliti i ona koja može postojati”, kaže Parmenid.
Ono što postoji uvek jeste, to je večno: “Kako može, dakle, da se dogodi da ono što jeste bude i u budućnosti? Ili kako je ono uopšte moglo postati? Ako ono postaje, onda ono ne postoji, niti postoji ako tek treba da nastane u budućnosti”. Tako je, za Parmenida, iščezlo svako postajanje, svaka prolaznost i Heraklitovo zbivanje je zamenjeno statičnim bićem. Ono nije nikakvno jedinstvo suprotnosti, jer suprotnosti ne postoje. Biće je jedno i nedeljivo, predstavlja neprekidnu celinu koju Parmenid upoređuje sa pravilnom, potpuno okruglom, savršenom loptom. Parmenid ne bi smatrao umesnim pitanje: šta je van lopte? Lopta je lopta ako znamo gde su joj granice, pa je samim tim konačna. Da li postoji nešto van nje i sa čim se graniči? Gde se ona nalazi?  Jedini odgovor koji bi nam Parmenid mogao dati je da samo ona postoji, ništa ne postoji, samo to “Jedno”, ništa više. Ono što postoji mora postojati oduvek, i samo ono mora postojati.
Svi Parmenidovi argumenti sadrže dve sporne tvrdnje:
1. o onom ništa (o ne-biću) se ne može misliti i govoriti
2. ono što ne postoji ne može postojati.

 
Powered by blog.rs