Ave Philosophy! Morituri te salutant!

U ovom radu baviću se problemom astrologije i njenim statusom kao (pseudo)nauke. Izneću Fajerabendovo shvatanje nauke i njegovo razumevanje razlike nauke od drugih nenaučnih disciplina. Iako nigde eksplicitno ne spominje astrologiju, to stanovište se može povezati sa njom, tako da će se pokazati da nije toliko besmisleno i nerazumno tvrditi da astrologija nije nauka. U drugom delu rada baviću se, između ostalog, sledećim pitanjima: da li astrologija poseduje odgovarajući naučni metod? Da li astrologija shvaćena kao nauka protivreči verifikacionizmu i falsifikacionizmu? Na osnovu kojih razloga možemo tvrditi da astrologija nije nauka? Pri odgovoru na ova pitanja najviše ću se osvrnuti na tekst Paul R. Thagard-a, koji ima skeptičan stav o astrologiji kao nauci.

Ono što je najzanimljivije kod Fajerabenda jeste to što on, na samom početku, izjednačava nauku sa religijom. Nauka se ne treba shvatiti suviše ozbiljno, već se ona mora posmatrati u određenoj perspektivi. Svako posmatranje sveta i iznošenje određenih tvrdnji o njemu jeste nekakva ideologija. Ono što je bitno ovde naglasiti je to da ne postoji neka demarkaciona linija, odnosno neki kriterijum po kome bi neka teorija bila nauka ili nenaučna disciplina. Dakle, svaka posebna nauka, religija, alhemija, telekineza pa, na kraju krajeva i  astrologija jesu, po Fajerabendu, određene vrste ideologija. Samim tim što su to ideologije, ne treba ih shvatiti suviše ozbiljno, već im moramo prići na kritički način. Zašto? Pa da se ne bismo uvukli u ideologiju i tako izgubili kontakt sa pravom stvarnošću i istinom.

Sa druge strane, ideologiju ne trebamo shvatiti kao nešto što je loše. “Bilo koja ideologija koja podstakne čoveka da dovede u pitanje nasleđena verovanja jeste pomoć prosvećivanju”. Svaka ideologija je dobra ako pomaže čoveku da lakše živi i da bolje razume svet oko sebe, kao i ako doprinosi sveopštem znanju. Međutim, u današnje vreme smatra se da je nauka jedina prava ideologija što je pogrešno, kaže Fajerabend. Nijedna ideologija nema u sebi ništa suštinsko što bi je odvajalo od drugih – u tom smislu, Fajerabend izjednačava nauku sa religijom i uopšte sa bilo kojom drugom pseudonaukom.

Danas je nauka postala, u neku ruku, dogma kojoj se dosta veruje, možda podjednako mnogo kao što se veruje religiji. Recimo, uticaj religije na život i ponašanje ljudi u srednjem veku je bio toliki da se izopačio. U modernom dobu, nauka pred čoveka postavlja sličan zahtev – da se bezpogovorno sledi i da se “slepo” u nju veruje, smatra Fajerabend. “U društvu u celini sud naučnik se prima sa istim onim pijetetom sa kakvim je priman sud biskupa ili kardinala pre ne baš tako davnog vremena”. Dakle, Fajerabend smatra da nauka nezaslužno trenutno zauzima vodeće mesto među današnjim ideologijama, a da se starim ideologijama, kakva bi recimo bila astrologija, ne daje takva šansa za razvitak kakva se daje nauci.

Kakvo je današnje shvatanje astrologije? Mnogi će se složiti da to nije nauka, već samo način predstavaljanja uticaja planeta, Sunca i Meseca na naše sudbine i živote, kao i opis naše ličnosti kroz uticak planeta i datum našeg rođenja. Astrologija se sve više shvata samo kao zabava i razbribriga u koju možemo verovati kada nam to odgovara. Naučnici astrologiju ismejavaju, proglašujući za čisto nagađanje ono što ona zove predviđanje. Takođe, naučnici su ti koji su krivi za današnje shvatanje okultnih disciplina, kao što su alternalitvna medicina (na primer akupunktura) ili alhemija, a baš te ideologije su bile zaslužne za inspiraciju i razvitak naučnih teorija koje danas imamo u medicini i hemiji. Nauka previše zanemaruje uticaj drugih ideologija, iako njeni temlji možda čak i počivaju na njima, smatra Fajerabend.

U drugom delu kritike nauke, Fajerabend razmatra naučni metod za koji misli da ne doprinosi nikakvom razlikovanju nauke od pseudonauke. Odgovor koji se uglavnom daje na pitanje - šta je nauka i čime se ona bavi? – jeste da je ona prikupljanje empirijskih činjenica i da se celo njeno izvorište i ishodište nalazi u iskustvu. Naravno, ovaj odgovor je bio odbačan, zato što nikad teorije ne mogu u celosti da slede iz činjenica u čisto logičkom smislu. Takođe, u ovom smislu i astrologija je nauka, zato što ona tvrdi da se njen metod svodi na indukciju i posmatranje pojava. Konvencionalisti i instrumentalisti, kao i Lakatoš pokušali su da daju različite odgovore na pitanje šta je to naučna teorija. Konvencionalizam dopušta izgradnju bilo kakvog naučnog sistema, samo je bitno da bude koherentan u sebi i jednostavan. Jedna naučna teorija može biti loša ili dodata ad hoc u sistem, ali sve dok predstavlja deo sistema koji je celovit, ona se ne treba odbaciti. Bitno je da ta teorija ima svoje konkurente teorije, ali sve dok je ona jednostavnija od drugih i poseduje veću moć objašnjavanja, neće se zameniti nekom novom.

Fajerabend kaže da Poper zastupa ovako stanovište. Po Poperu, najbitinije je da svaka teorija ima svoju konkurentnu, odnosno da postoji način da se data teorija može opovrgnuti. Međutim, Fajerabend smatra da princip opovrgljivosti nije pravi naučni metod i nije dobar za demarkaciju nauke od pseudonauke, zato što nijedana nova i revolucionarna naučna teorija nikada nije formulisana na način koji nam dopušta da je kritikujemo – “...mnoge revolucionarne teorije su neopovrgljive. Opovrgljive verzije postoje, ali one jedva da su ikad u skladu sa prihvaćenim osnovnim iskazima...”. Pitanjem naučnog metoda ćemo se još baviti kasnije, kada budemo razmatrali Thagardovo viđenje ovog problema.

Fajerabend dalje napada opšte prihvaćeno tvrđenje da se nauka razlikuje od drugih disciplina po tome što doprinosi svetu, tako što daje rezultate. Fajerabend kaže da se lako može pokazati da je ovo shvatanje netačno. Rezultate daju sve ideologije, samo smatram da je Fajerabend pogrešio u tome što je izjednačio rezultate pseudonauke i nauke. On prvo spominje alternativnu medicinu i govori kako je ona čitav niz vekova u istočnim zemljama davala mnogo bolje rezultate (pa je zato i opstala) za razliku od zapadne medicine - na primer, nauka u Kini se mnogo brže razvila jer je upotrebljavala i alternativne metode.

Stvar je u tome što mi i ne obraćamo više onoliko pažnje na te rezultate koliko smo im, u nekim prošlim vremenima, verovali zato što sada postoji jedan ideološki pritisak koji nauka svakodnevno vrši na nas. Ne želimo da nas neko naziva sujevernim, zatucanim, staromodnim ili neobrazovanim ako izradimo sopstvenu natalnu kartu ili ako se zamonašimo. Takvu vrstu ideološkog pritiska nauka vrši na nas još dok smo deca, kroz obrazovanje. Još u našem ranom školovanju, mi učimo razne naučne zakone ove ili one specijalne nauke, usvajamo ih zdravo za gotovo bez ikakvog kritičkog promišljanja da li su ispravni i na koji način su dobijeni. Onaj status koji je pre zauzimala religija u obrazovanju, sada poseduje nauka. Zbog toga Fajerabend nauku izjednačava sa dogmom. “Tri puta “ura” za kalifornijske fundamentaliste koji su uspeli u tome da se dogamtska formulacija teorije evolucije ukloni iz udžbenika i da se prikaz Postanja uvrsti u njih”.

Kao što sam već napomenula, smatram da Fajerabend pravi ogromnu grešku kada izjednačava rezultate svih ideologija koje postoje u jednom društvu i kada kaže da svakoj ideologiji treba dati podjednaku šansu da se prihvati u društvu. Ako govorimo u nekom najopštijem mogućem smislu, ima smisla reći da svako tumačenje sveta jeste neka vrsta ideologije, odnosno sistema verovanja. Ali, na koji način određena idologija dolazi do svojih učenja jeste ono što je ovde problematično. Mislim da je smešno upoređivati različite metode, ako uopšte i možemo da govorimo o nekom npr. religijskom metodu. Naučni metod je toliko specifičan da se ne može ni uporediti sa nekim drugim. Možda taj metod nije apsolutno izvestan i istinit, možda je nemoguće tvrditi da su naučne teorije samo deduktivno izvučeni zaključci iz iskustva. Ali, na kraju krajeva, naučni metod je jedini precizni, logički ispravan metod koji zaista daje rezultate koji se mogu proveriti i potvrditi u iskustvu. Otkrivanje naučnih zakona nam omogućava kvalitetniji život i tako smo još jedan korak bliže da razumemo svet oko nas. U nekom dubljem, suštinskom smislu, to je mnogo značajnije nego da li ću sutra naći novu ljubav zato što se planete dalaze u određenoj “zodiljačkoj kući”.

***

Dakle, videli smo da Fajerabend ne daje nikakav kriterijum za odvajanje nauke od pseudonauke. Iako ga ne daje, ne znači da takav kriterijum ne postoji. Jedan od načina razlikovanja nauke od pseudonauke nudi nam Thagard u svom spisu Why astrology is pseudoscience. On navodi konkretno dva uslova demarkacije. Prvo, pseudonauka je ona vrsta discipline koja je bila manje progresivna od neke njene alternativne teorije tokom dugog perioda vremena. Takođe, ta teorija poseduje i dalje veliki broj nerešenih pitanja. Drugo, ako oni koji se bave datom oblašću ne čine ništa da bi je unapredili ili da bi rešili tekuće probleme u njoj, kao i ako ne pokazuju nikakvog interesovanja za druge, alternativne teorije, upoređujući ih sa svojom, takva oblast definitivno spada u pseudonauku.

Na osnovu ovih kriterijuma, može se videti zašto Thagard svrstava astrologiju u pseudonauku. Astrologija je toliko neprogresivna disciplina, da se u njoj nije dogodilo ništa novo već par stotina godina (osim što je pre dve nedelje, od strane nekih astrologa, uveden novi znak zodiljka, zbog neračunjanja Plutona kao planete. Taj znak nazivaju zmijonošac i on se nalazi između Škorpije i Strelca). Za razliku od astrologije, u nauci možemo svakodnevo primetiti progresivnost. Pojavljivanje novih naučnih otkrića neprestano dovodi do razvoja i menjanja naučnih teorija koje trenutno vladaju u određenim disciplinama. Takođe, postoje razne druge teorije koje, kao i astrologija, objašnjavaju osobine ličnosti i ponašanja pojedinaca. Thagard kaže da su se sredinom 19.veka razvile mnoge teorije iz psihologije, koje su se bavile sličnim razmatranjima kao i astrologija. Nije poenta u tome da su te teorije tačnije ili da bolje objašnjavaju fenomene koji su im zajednički sa astrologijom, već je poenta da astrologija nije obraćala pažnju na alternativne teorije koje vladaju u društvu i što nije pokušala da na njih odgovori. Različite vrste astrologa uopšte ne pokušavaju da se interesuju za tekuće probleme i da se bave naučnim radom, već su samo zainteresovani sa usko bavljenje svojim poslom.
Smatram da postoji još jedan razlog za odvajanje astrologije od nauke, koji Thagard nije pomenuo. Ako pogledamo, na primer, kako se u astrologiji opisuje određeni horoskopski znak - recimo strelac - možemo primetiti da su tu navedene mnoge karakteristike koje se mogu primeniti da većinu ljudi koji pripadaju ovom znaku. Karakteristike strelca su previše opšte i takav opis se lako primenjuje na gotovo sve situacije koje nam se mogu desiti u životu.

 Naravno, ne kažem da će se svi prepoznati u svom horoskopu, ali horoskop ipak zadovoljava većinu. Poenta je u tome da je astrologija nekako suviše primenljiva na naše konkretne slučajeve. Možemo primetiti sličnost sa psihoanalizom ili popularnom psihologijom koji svaki fenomen mogu objasniti i gde se sve savršeno uklapa. Smatram da takva prevelika primenljivost jeste ono što je najviše sumnjivo i što odvaja astrologiju od nauke. Ovo se može nazvati problemom prekomerene verifikacije. Poper je na sličan način kritikovao psihoanalizu, smatrajući da princip verifikacije nije dovoljan da bi se neka teorija mogla nazvati naučnom. Jer, ako je nešto previše verifikovano, da li se ono uopšte može opovrgnuti? Nauka nam mora ostaviti malo kritičkog prostora, da možemo dati neku svoju alternativu, da je u principu možemo opovrgnuti, jer inače nauka upada u dogmu, odnosno sistem čistog  (neopravdanog) verovanja, a to ne želimo.

Ono po čemu se Thagard slaže sa, recimo, Lakatošom jeste to što Lakatoš naglašava da je progresivnost veoma bitna u nauci, ali kod Lakatoša progresivnost je ključna, a ovde ona predstavlja samo jedan od razloga za demarkaciju nauke od pseudonauke. Ne trebamo ukinuti sve neprogresivne teorije, samo ako možemo da biramo između progresivne i neprogresivne, izabraćemo onu koja je progresivna. U našem slučaju, psihologija je umnogome progresivnija od astrologije.

Astrologija kao disciplina koja se bavi uticajem položaja planeta i zvezda na naš život, može se u jednu ruku shvatiti i kao nauka i kao pseudonauka. U prošlosti ona je, kao nauka, imala isti status kao fizika ili astronomija, dok sa razvojem prirodne nauke, astrologija sve više pada i u očima  naučnika, ali i u očima običnog čoveka. Videli smo da u zavisnosti od načina definisanja naučnog metoda zavisi i postavljanje demarkacione linije između nauke i pseudonauke. Kroz radova Fajerbenda i Thagarda videli smo da naučni metodi verifikacionizma, konvencionalizma i empirizma nisu dovoljni da bismo odvojili nauku od astrologije. Međutim, ako prihvatimo Thagardova dva kriterijuma demarkacije, stvar je mnogo drugačija. Iz toga se jasno vidi da se astrologija ne može nazvati naukom, samo možda u Fajerabendovom smislu – ideologijom.