Ave Philosophy! Morituri te salutant!

Blog grupe filozofa

Кратко слово о Левинасу

tarpe | 24 Septembar, 2011 17:32

Студирање и истраживање филозофских идеја суочава нас нужно са питањем Шта је филозофија? То питање се не поставља само на почетку студирања или увођења у филозофију. Одговор на то питање се не своди на одређење или дефиницију филозофије, њеног предмета и њених метода,као што је случај се студирањем неких наука.Одговоривши на питање шта је то нека наука, којим се предметима бави и које методе користи, прелази се на бављење или истраживање тим предметом (предметима) са свим поделама, дисциплинама, областима и слично, веома ретко се враћајући на почетно питање. Зашто то у филозофији није тако и зашто нас не изненади када на предавањима из филозофије предавање о неком проблему веома често има исход у овом питању и покушају да се на њега одговори. То је због тога што је појам филозофије један од кључних филозофских појмова а питање шта је филозофија? једно од темељних филозофских питања. Сва филозофска питања имају свој извор и свој исход у овом питању. Поставивши га, ми постављамо или долазимо до низа других филозофских питања (онтолошких, епистемолошких, етичких итд), а одговарајући на њих, враћамо се и одговарамо на њега. То је један од разлога зашто нам је тешко да одредимо шта је то филозофија.

Недавно сам се, преслушавајући предавање професора Богољуба Шијаковића (реч је о аудио запису)по први пут сусрео са делом и мишљу једног савременог филозофа. Реч је о Емануелу Левинасу. Након тог предавања, прочитао сам један Шијаковићев текст о Левинасу, а затим сам читао једно Левинасово предавање из књиге Међу нама (зборник његових текстова), како бих стекао неку општу слику о Левинасовој мисли (тако да ће неки од цитата из овог кратког текста бити преузети из наведених извора). Из разлога што моје познавање савремених филозофских праваца и струјања није довољно добро и што о Левинасу знам врло мало, не могу се упуштати у неке озбиљније анализе његових идеја, а будући да је проблем о коме говорим доста општији, у циљу његовог излагања детаљна анализа није ни потребна. На Левинаса и његове идеје ћу се осврнути са два аспекта: са аспекта смене парадигми у филозофији и са аспекта Другог светског рата и догађаја који су уздрмали свет половином двадесетог века; говорићу, дакле, о филозофској и историјској позадини Левинасовог покушаја да етиком превлада онтологију и да етику постави на место „прве филозофије“.

„Прва филозофија“ је термин који потиче од Аристотела, и код њега је место прве филозофије заузимала метафизика. А прва филозофија је оно што је суштинско или примарно за филозофију или начин филозофирања једног времена, тачније филозофска дисциплина која „диктира“ све друге филозофске проблеме, питања, начин њиховог одговарања итд. Мало слободније речено, то је владајуће уверење о томе шта је филозофија и како треба филозофирати и да бисмо себи приближили идеју прве филозофије осврнућемо се кратко на историју филозофије. У античкој филозофији место прве филозофије заузима метафизика па је стога основно филозофско питање онтолошко питање – шта јесте? (шта постоји?). Ту (у оквиру античке или онтолошке филозофске парадигме) се питање о сазнатљивости (шта могу да знам?) не поставља, него претпоставља и садржи у првом и основном питању. Питање шта могу да знам? ће у центар филозофских интересовања доспети вековима касније, када ће модерни филозофи Декарт и Кант (између осталих) то питање учинити првим филозофским питањем, и тако ће епистемологија сменити онтологију са места „прве филозофије“. То је тзв. модерна или менталистичка (сазнајна) филозофска парадигма. И тако се у филозофији смењивањем основних филозофских питања, смењују „прве филозофије“ и филозофске парадигме. У савременој филозофији је питање шта могу да знам? замењено питањем шта могу да разумем?, па се онда на ово питање покушава одговорити из различитих углова. Савремену филозофију карактеришу многобројни покушаји да се кроз неке друге филозофске дисциплине (сем епистемологије) „гледа“ на филозофију. Најзначајнији покушаји су Витгенштајнов (прва филозофија је филозофија језика) и Хартманов/Хајдегеров (покушаји да се филозофија реонтологизује, да се епистемологија као теорија сазнања објасни онтологијом, да се кроз онтологију филозофира, премда треба бити свестан да је то битно различита онтологија од оне античке).

На том трагу метафизике сазнања (Хартманов израз) је и Левинасов покушај да превлада онтологију етиком. Овај Левинасов покушај произилази из кризе морала (а етика је теорија морала) у двадесетом веку, а та криза се огледа, пре свега, кроз ратове и тоталитарне режиме, који су произвели милионе жртава у свету. Левинас се пита чему (служи, или зашто постоји, до чега доводи) људска памет, наука, уметност, религија, филозофија након Аушвица (и Јасеновца, што додаје професор Шијаковић)? И заиста, како схватити или појмити то што се у двадесетом веку догодило? Убијања, освајања и ратовања су се и раније догађала, али никада у толиком обиму и облику; поготово ако се има у виду да се све то догодило у веку када је људско мишљење и људска свест (рекло би се) довољно узнапредовала да је напросто прави шок када се и помисли да се то могло десити, а камоли да се десило. А десило се и дешава се зло невиђених размера. Након тога, шта друго преостаје човеку него да се пита – да ли смо ми имало узнапредовали? Толико научних и филозофских теорија, затим развој науке и технике – век благостања! Зашто? Чему сви ти теоријски и практични напори? Да ли је човекова свест успела да испрати и да ли је уопште способна да прати научни и технолошки развој? Чини се да на спомињање Другог светског рата свака расправа утихне. О каквом се напретку може говорити након милиона недужних људи који су побијени? Левинас је на оном трагу на коме је био и Достојевски (који је утицао на Левинаса). У роману Браћа Карамазови (књига пета, део Побуна) Достојевски кроз лик Ивана Карамазова изговара следећу реченицу: „...неки пут се спомиње „зверска“ суровост код човека, али то је страшно неправично, и увредљиво за звери: звер никад не може бити тако окрутна као човек – тако мајсторски, тако уметнички окрутна!“. Чини се да се Левинас бори са сличним проблемом као и Достојевски. Он као да каже „Има ли смисла филозофирати, истраживати, тражити, стварати, живети у оваквом свету? Где нас је све то одвело, где нас је тај напредак одвео?“ У Аушвиц! У Јасеновац! У гулаге! У Хирошиму! Има ли краја набрајању? Можемо се заједно са њим упитати – па где нам је етика? Да ли је етика могућа након свега набројаног (има ли смисла говорити о етици и моралу?) и ако јесте на који начин? Левинасов одговор је следећи: Уколико је етика могућа као филозофска дисциплина, она мора бити „прва филозофија“. Прво и основно филозофско питање мора бити етичко. Дакле, не онтолошко, не сазнајно, не језичко, већ етичко. Сви наши филозофски и мисаони напори треба да буду усмерени на етику, јер нас на то обавезује време у коме живимо, на то нас обавезују и Аушвиц и Јасеновац и Хирошима, на то нас обавезују жртве, на то нас обавезује наша људскост. Као што видимо, у питању је један радикалан али здраворазумски филозофски захтев. Етика која треба да превлада онтологију и која треба да буде „прва“ филозофска дисциплина има неке своје специфичности. То, по Левинасу, није обична нормативна етика која се кроз историју филозофије развијала. То није ни метаетика а ни примењена етика (две дисциплине које су доживеле процват у двадесетом веку). То је једна онтолошка етика. Шта то значи? То значи да је суштинска особина човека и његовог постојања морал. Морал није нешто споредно, нешто придодато човековом бићу. Морал је оно што човека чини човеком. При том, Левинас не гледа на човека као на једног од постојећих ентитета/предмета (чија је суштинска карактеристика да је морално биће). Човек није неко пуко постојеће, нека ствар, предмет, врста објекта који постоји и који има (као и сви други објекти) неку своју специфичну особину. Човек је личност и не можемо га свести на предмет. Човек (као и Бог) постоји на другачији начин од постојања других постојећих. Западна филозофија, по Левинасу, је кроз онтологију свела човека на предмет (иако у историји западне филозофије имамо неке примере који наизглед то оповргавају и говоре како човек има посебан статус, на пример Кантов захтев да човека третирамо и посматрамо „и као циљ а никада само као средство“). Човек има посебан статус, али као постојеће, а Левинас говори о човеку као „друкчијем од постојећег“. Не можемо мерити и вредновати човека кроз постојање (кроз онтологију), већ и човека и онтологију морамо мерити етиком, тј. моралом као човековом суштинском особином. Левинас обрће поредак ове две дисциплине; немамо, дакле, више човека као једно од постојећих бића које је морално (па се због тога бавимо етиком, а кроз њу човековим моралом, слободом, одговорношћу, врлинама, итд.) него је само човеково постојање у нераскидивој вези са моралом. Човек постоји на начин морала, сам морал је постојање човека а етика као теорија морала има онтолошку димензију. Таква етика је једна врста одговора на кризу онтологије, а тиме и кризу етике утемељене на онтологији (које су заједно довеле до Аушвица). Те идеје (етике као прве филозофије, етике која превладава метафизику, и идеја другачијег од бивствовања) чине полазиште и скицу Левинасове филозофије. Да би их разрадио Левинас ће увести категорије Лица, Другог, Бога, слободе, одговорности..., којима покушава да изрази и развије једну нову мисао.

Istorija filozofije | Permalink | Dodaj komentar | Trekbekovi (0)

 
Powered by blog.rs