Ave Philosophy! Morituri te salutant!

Blog grupe filozofa

Heraklit

katarina | 09 Maj, 2009 11:24

 OVAJ TEKST JE NAPISAN NA OSNOVU PREDAVANJA PROF. DR MILOŠA ARSENIJEVIĆA, novembar 2008.

Akme (trenutak pune zrelosti, a to je za Grke značilo da je čovek navršio 40 godina) Heraklita iz Efesa, grada u maloazijskom delu Jonije, bio je negde oko 500. godine pre nove ere. Po Aristotelovom učeniku Teofrastu, Heraklit je bio melanholik, a što bi na grčkom značilo „čovek crne žuči“. Po Aristotelu pak to je pravi filozofski karakter: ljude crne žuči odlikuju duboka i ne lako promenljiva raspoloženja, koja im omogućuju da se u traganju za istinom duboko poistovećuju sa različitim pogledima na stvari, a ne da ih samo olako uzmu u obzir. U jednom od takvih raspoloženja Heraklit Mračni (jer to je bio njegov nadimak) preporučio je svojim odraslim sugrađanima „da se svi odreda obese i grad prepuste golobradim dečacima“.
Ali, nisu mnogo bolje prošli ni znameniti ljudi: „mnogoznalaštvo ne uči umnosti, jer bi inače umni postali Hesiod i Pitagora, a isto tako i Ksenofan i Hekatej“. Poštovanje je među sedmoricom mudraca kod Heraklita pobudio jedino Bijant, i to zbog svoje izjave da većina ljudi ne vredi ni tri pare. Sam Heraklit je za „svetinu“ rekao da ona „samo gleda da se naždere, kao i stoka“. I zato: „Jedan za mene jeste koliko i deset hiljada, ako je najbolji“.
Ovakva Heraklitova mizantropija (miseo – mrzim; anthropos – čovek), koja je na kraju dovela do toga da ode u planinu i tamo živi sam, nije bila posledica njegovog društvenog porekla. Iako aristokrata po poreklu, Heraklit je, kada je govorio o „najboljem“ (aristos), imao na umu ne poreklo, već sposobnost da se živi „prema logosu“, a to znači umno (logično). „Um“ (ili „umetnost“) je, naime, jedan od mnogobrojnih načina da se prevede reč „logos“.
Ali, logos kod Heraklita ne treba shvatiti kao neku ljudsku sposobnost. Sposobnost da se živi „prema logosu“, ili „u skladu s logosom“ jeste doduše sposobnost najboljih ljudi, ali sam logos je nešto objektivno, što u svetu važi, i važilo bi i ako se niko po tome ne bi ravnao. Mnogi filozofi će kasnije tako shvatati logiku (reč logika je takođe izvedena iz reči logos): jedan zaključak ili jedno rasuđivanje su logički valjani nezavisno od nas koji zaključujemo i rezonujemo i koji možemo stalno praviti greške. Zaključci su logički valjani ako i samo ako su u skladu sa zakonima logike, čije je važenje objektivno.
Kada je govorio o logosu, Heraklit dakako nije imao u vidu zakone logike (oni će na dnevni red doću tek kasnije u istoriji grčke filozofije), ali je sasvim lepo mogao imati u vidu zakone prirode, koji takođe važe nezavisno od toga da li su ih ljudi otkrili ili ne. U tom smislu možemo razumeti Heraklitovu izjavu da „iako se sve dešava prema logosu, ljudi se ponašaju kao da (o tome) nemaju nikakvog iskustva“, i to „kako pre no što su tako i pošto su (od Heraklita) čuli za logos“. Na ovakvim i sličnim mestima „logos“ možemo prevesti i prosto sa „zakon“, ako se pritom oslobodimo asocijacije na nešto što su ljudi stvorili (kao što je to slučaj sa pravim zakonom) i mislimo isključivo na prirodni zakon kao nešto što svetom „vlada“ nezavisno od ljudi.
Prirodni zakon nisu stvirili ni bogovi „Kosmos (uređeni svat) nisu stvorili ni bogovi ni ljudi, već je on oduvek bio, jeste i biće večno živa vatra koja se po meri pali i gasi“. Na ovom mestu takođe vidimo da su Talesova voda i Anaksimenov vazduh kod Heraklita ustupili mesto trećem prirodnom elementu: vatri. To može biti rezultat indijskih i persijskih uticaja, ali vatra, kao ono jedno te isto na šta se sve svodi, bila je Heraklitu dobrodošla iz mnogih, njemu svojstvenih razloga.
Vatra zgodnije nego bilo koji drugi element, predstavlja živu sliku samog procesa preobraženja kao kretanja među suprotnostima: dok nešto gori, ono se preobražava u nešto drugo. A po Heraklitu, jedino je taj proces ono što je apsolutno i stalno, dok je sve drugo relativno i prolazno. Zato će Heraklita prigrliti svi oni kasniji filozofi koji su trdili da u osnovi sveta nisu stvari već procesi. Čuvenu izreku „panta rei“ („sve teče“) Aristotel pripisuje upravo Heraklitu. Osim toga, proces sagorevanja, kao najočigledniji proces preobraženja, jasno pkazuje relativnost suprotnosti, pošto ono što se preobražava nije, strogo govoreći, ni ono što je to nešto bilo ni ono što će nešto biti, već je unekoliko jedno a unekoliko drugo. I kada kaže: „Put nagore i put nadole su isti“, onda Heraklit time ukazuje upravo na to da bez obzira na smer u kojem se preobraženje odvija, ono što je u tom procesu prisutno jeste uvek samo unekoliko jedna od suprotnosti, dok je unekoliko isto tako i druga od dveju.
Kao što smo videli, Heraklit je prvi jonski fizičar koji nam nije samo iznosio svoje kosmološke poglede, već se isto toliko zanimao i za ta kako u njihovom svetlu treba gledati na ljude i njihovu sudbinu. To je, kao što ćemo videti, razlog iz kojeg je njegovo učenje imalo tako veliki uticaj na Stoičare, kod kojih će logos igrati otprilike istu ulogu kao i kod Heraklita. I na mnogim drugim mestima, kao na primer kad kaže da je „rat (Polemos) otac i kralj svega, koji neke čini bogovima, neke ljudima, neke robovima, neke slobodnima“, Heraklit preslikava svoja opšta kosmološka shvatanja na ono što se dešava ljudima: Kao što je vatra, kao proces preobraženja, a ne neka od suprotnosi, ono što je u makro- kosmičkim razmerama, jedino apsolutno i stalno, tako je to isto borba, a ne neko samo naizgled stabilno stanje, u ljudskim, mikro- kosmičkim razmerama.

 
Powered by blog.rs