Ave Philosophy! Morituri te salutant!

Blog grupe filozofa

Sloboda i njene granice

katarina | 24 Maj, 2009 19:34

Uvod

Svi mi težimo slobodi i želeli bismo da budemo slobodni, ma šta to značilo. To jednostavno zvuči primamljivo. O slobodi se može govoriti na bezbroj načina, ali u krajnjoj liniji, samo na dva: da li je ona univerzalna kategorija ili tvorevina ljudi, društva?
Pretpostavka da sloboda uopšte postoji često se uzima kao podrazumevajuća i gotovo intuitivna. Bez te pretpostavke nema smisla govoriti o današnjim modernim zajednicama i o etici, gde bez slobode nema mogućnosti izbora kako ćemo postupiti, pa samim tim, ni moralne odgovornosti. Dakle, po ovome, sloboda kao univerzalna kategorija bi trebalo postojati. Ali, šta to znači?
Na neki način, to znači da je ona metafizički pojam, koji ne zavisi od ljudi; ona je ljudima prirođena od samog početka, kada dođu na ovaj svet. Pošto ne zavisi ni od ljudi ni od bilo čega drugog, može se reći da ima ontološki primat. Međutim, da li se o slobodi može govoriti bez ljudi?
Smatram da je to nemoguće. Sloboda bez ljudi je prazan pojam (ili kako bi se u logici reklo – nema domena na koji bi se primenio). Šeling smatra da se nijedan pojam ne može odrediti pojedinačno, i tek mu upućivanje na povezanost sa celinom daje potpunost, tako je i kod pojma slobode .
Sloboda je nastala sa ljudima; preciznije, oni su je stvorili i to onda kada su počeli da se udružuju, da žive zajedno.
Možda zvuči malo paradoksalno to što su ljudi stvorili slobodu, a uvek vape za njom. Ona predstavlja neki ideal, oličenje čistote, gde je glavni vladar naše „ja“ i naš um. Ipak, ona nije ništa više nego prećutni dogovor među ljudima.

***

Liberali su smatrali da je jedno od glavnih određenja ljudi njihova sloboda, a slobodu su uzimali kao jednu od najviših političkih vrednosti. Shodno tome, verovali su da se sloboda može jedino ostvariti kroz političku zajednicu.
Međutim, politički poredak sadrži jedan prinudni apart koji nazivamo državom. Tu nalazimo na problem – kako pomiriti shvatanje da smo u suštini slobodna bića sa shvatanje da živimo u političkom poretku koji uključuje prisilu?
Da bismo razrešili ovu poteškoću, potrebno je vrlo precizno definisati sâm pojam slobode. Isaija Berlin smatra da je pojam slobode definitivno sporan, i u svom čuvenom eseju „Dva pojma slobode“ konstatuje da se, i kod liberalnih i konzervativnih shvatanja, javljaju dva pojma slobode – „negativni“ i „pozitivni“ pojam. Kada dolazi do zabuna i komplikacija, to je zato što dolazi do brkanja ta dva pojma, kaže Berlin. Ukazujući na ovu pojmovnu distinkciju, Berlin pokušava da razreši izvor zabuna.


***

Što se tiče pojma „negativne“ slobode, Berlin polazi od teze da je čovek slobodan u onoj meri u kojoj niko ne ometa njegove aktivnosti. Ako nam drugi ljudi umanje područje slobode ispod izvesnog minimuma, mi tada nismo slobodni, već smo pod prinudom  ili porobljeni. Dakle, smisao negativnog pojma slobode je sadržan u određivanju one sfere delanja u kojoj neka osoba nešto čini, a pritom ne dolazi do uplitanja druge osobe ili osoba. Ne postavlja se ovde pitanje ko upravlja nekom osobom, odnosno ko joj ograničava slobodu, već koliko pravila ograničava slobodu te osobe. Sa ovim se slaže i većina liberalno orjentisanih filozofa, koji teže što većem suženju društvene kontrole nad individuom. Društveno uplitanje u njenu privatnu sferu trebalo bi da bude što manje. Moglo bi se ići još dalje i reći da je jednina funkcija države samo zaštita privatne sfere pojedinca, koji bi tako imao potpunu slobodu.

***

Sličnog shvatanja bio je i Dž.S.Mil u svom spisu „O slobodi“, u kome kaže da društveni sklad i napredak ne isključuju postojanje područja privatnih sfera pojedinaca u koje ne sme zakoračiti država. Ma koliko ta sfera bila mala, prekoračavanje njenih granica bi značio despotizam. Takođe, i mi bi trebali da minimalno sačuvamo područje lične slobode, ako ne želimo da se ponizimo i izgubimo ono suštinsko u našoj ljudskoj prirodi. Milu je najvažnija individualna sloboda čoveka. Po njemu, civilizacija ne može napredovati ako ljudima ne bude dozvoljeno da žive kako žele; naravno, u oblasti koja se tiče samo njih. Zato Mil slobodu definiše kao težnju ka sopstvenoj dobrobiti.
Ipak, Mil smatra da je državni prinudni aparat neophodan; pošto pravda zahteva bar minimum slobode za svakog pojedinca, svaki pojedinac se mora sprečiti, makar i silom, da drugog liši tog minimuma. Zakon ustvari postoji samo zbog toga.
Ovakva odbrana slobode sastoji se u jednom „negativnom“ cilju – odbijanju mešanja u lične stvari, i u primeru Mila, Berlin pronalazi primer svog „negatinog“ pojma slobode.
Međuitm, Berlin nije zadovoljan Milovom definicijom slobode, jer smatra da on meša „pozitivni“ i „negativni“ pojam, što je nedopustivo. Možemo zamisliti jednog despota liberalnog duha, koji svojim podanicima dopušta veliku meru lične slobode ili demokratiju koja može lišiti građane pojedinačnih sloboda. Zato Berlin smatra da individualna sloboda nije nužno povezana sa vlašću. Razlikuju se odgovori na pitanja: „Ko mnome vlada?“ i „Koliko se vlast meša u moj život?“. Upravo u toj razlici ja sadržana suprotnost između Berlinova sva pojma slobode. Da bi se to bolje razumelo. potrebno je uvesti drugi pojam slobode.


***

„Pozitivna“ sloboda (ili sloboda „za“) je sadržana u pokušajima da se odredi izvor durštvene kontrole koja određuje šta neka osoba treba da čini, odnosno šta neka osoba treba u životu da postane. Kod ovog pojma nije bitno određenje sfere uplitanja, već činjenica da ljudi hoće da sami upravljaju svojim životom, zato je ključno pitanje pozitivne slobode: Ko hoće sa mnom da upravlja? Ovde osoba želi da postane svoj gospodar, i da se prema njoj ophode kao prema individui, ličnosti, a ne kao predmetu.
Berlin smatra da se pojam pozitivne slobode istorijski razvio na takav način da je postao dijametralno suprotan negativnom pojmu. Štaviše, pozitivna sloboda je dovala do apsurda sâm pojam slobode, jer se pretvorio u tzv. „apotezu autoriteta“. Šta to znači?

Od zahteva da svaki čovek treba sam sobom da upravlja, deli nas mali korak od tvrdnje da naše postojeće „ja“ nije istinsko i racionalno „ja“ i da nam treba nametnuti naše istinsko „ja“. Odavde se može zaključiti da, pošto ljudimo možemo da nametnemo njihovo istinsko „ja“, onda imamo pravo da ih nateramo da budu slobodni, što je jedan apsurdan zahtev. Da bi realizovali slobodu, moramo pokoriti racionalnosti sve ono što izmiče racionalnosti „višeg ja“.

Problem je što se to „više ja“ može lako identifikovati sa Umom, društvenom celinom, crkvom, državom, itd.. Ukoliko se neka od ovih identifikacija legalizuje, onda bi ona mogla postati osnov jednog despotskog ili totalitarnog društva.
Takođe, i negativna sloboda može da dovede do izopačenog zahteva za podeljenim „ja“; recimo, u nekim doktrinama se zahtev za ukidanjem prepreka (što je formalni zahtev negativne slobode), tumačio kao zahtev za oslobođenjem duhovnog „ja“. Takvo „ja“ se, po Berlinu, javlja u protestanskoj etici i doktrinama pojedinih jevrejskih i hrišćanskih teologa. Međutim, Berlin naglašava da je negativna sloboda vrlo retko u istoriji prelazila u neslobodu, što nije slučaj sa pozitivnom slobodom.

***

Berlin dalje kaže da ne postoji nužna logička veza između ova dva pojma slobode. Argument za to tvrđenja je već gore izložen, ali ne u eksplicitnom obliku. Dakle, logička veza ne postoji, jer negativna sloboda retko kada (skoro nikada) dovodi do „apoteze autoriteta“, odnosno do stvaranja neslobode.
Postoje autori koji, ne samo da misle da postoji logička veza između pozitivne i negativne slobode, već smatraju da je reč o jednom pojmu sa dva aspekta. Do ovog zaključka se dolazi prostim ispitivanjem slučajeva. Npr. negativna sloboda (sloboda „od“) ograničenja u javnom saopštavanju misli i uverenja, može se izraziti kao pozitivna slododa (sloboda „da“) da se te misli i uverenja javno saopštavaju. Skoro svaka vrsta slobode može da se izrazi ili preko negativne ili preko pozitivne slobode, a da se pritom ništa ne izgubi na značenju.


Zaključak

Na samom početku smo se pitali da li sloboda može postojati kao univerzalna kategorija ili tvorevina društva. Pošli smo od pretpostavke da prva teza ne može biti tačna, zato što bi to bio prazan pojam, a da se smisleno o slobodi može govoriti samo kada govorimo o zajednici ljudi. Najpoznatija definicija slobode kao dva pojma jeste Berlinova – negativna i pozitivna sloboda, gde on daje prednost negativnoj slobodi, zato što je ona donela mnogo manje izopačenja kroz istoriju, nego pozitivna. Ova dva pojma Berlin je predstavio kao logički nezavisna, međutim lako se pokazalo da to ustvari nisu.
I opet smo se vratili na početak pitanja o slobodi kao tvorevini ljudi. Jedno je sigurno – ona se ostvaruje kroz pravedan politički poredak, koji poštuje slobodu pojedinačnih ljudi, i onogućava im da se, kroz državu, ostvaruju na sopstven način. S druge strane, mora postajati međusobna tolerancija među ljudima, traženje u njima cilja, a ne samo sredstva za ostvarenje sopstvenih interesa – poštovanje onoga što je u nama suštinsko.

 

Filozofija politike | Permalink | Komentari (14) | Trekbekovi (0)

 
Powered by blog.rs