Ave Philosophy! Morituri te salutant!

Blog grupe filozofa

Tramvaj, ciganče i upaljač

ivanpetrovic | 12 Jun, 2010 10:16

Znam da naslov ovog teksta zvuči kao kakav vic ali mi je jedan moj dobar drug nedavno rekao da bi iz ove nekreativno naslovljene beleške koju sam pre par meseci napisao, proizašla dobra pripovetka. Ohrabren njegovim rečima, a i znajući da ima jaku poruku, rešio sam da je podelim sa vama u blago izmenjenom obliku.


16. 2. 2010. utorak

Kaća i ja smo sinoć malo prošetali po gradu. Odlučili smo da dvojkom odemo do Vukovog spomenika.
Kada je naišao tramvaj i kada smo ušli u njega primetio sam da je pun beskućnika koji su kunjali. Ceo tramvaj je zaudarao. Kaća i ja smo seli napred u želji da izbegnemo neprijatne mirise koji su prožimali slabo provetrenu unutrašnjost tramvaja.

Dok smo tako sedeli i ćaskali, prišlo nam je malo prljavo ciganče koje nije imalo više od 3 godine. Imalo je upaljač kojim se igralo. Njegova majka, koja je delovala kao da ima 60, mada ne verujem da je imala više od 35 godina, spavala je neka 4 mesta od nas. Nije ni primetila kada nam je njeno dete prišlo.

Ciganče je, prišavši i nevino me pogledavši, pokušalo da upali moj kaput svojim upaljačem. Nije mu uspevalo jer njegovim malim prstićima nije umelo dobro da kresne i održi plamen. Bilo mi je užasno simpatično. Nisam mogao a da se ne nasmejem. Na moj osmeh mi je uzvratilo osmehom!

Bila je to neverovatno čudna situacija: dete od 3 godine, svo prljavo i pocepano, pokušavalo je da upali moj kaput dok se naivno i nevino cerilo, onako od srca, dok sam ja sve to posmatrao sa ogromnim uživanjem. Ne znam zašto ali mi je to dete u trenutku toliko priraslo srcu. Bilo mu je zabavno da pokuša da me upali. Kada je uvidelo da je čudno što se plamen ne može održati, taj isti upaljač je približilo svom licu i pokušalo je da ga kresne. Njegova majka je i dalje spavala.

Videvši da više nema igre, zamolio sam ga da mi da upaljač ne bi li mu barem smanjio dotok plina pomoću regulatora koji ima skoro svaki upaljač. Nisam očekivao da će mi ga dati bez ubeđivanja. Dalo mi ga je odmah, bez premišljanja, a nisam čak ni viknuo na njega, već sam ga, naprotiv, lepo zamolio. To me je veoma iznenadilo. Mala deca su obično stidljiva i nepoverljiva prema nepoznatim ljudima. Izgleda da je instinktivno uvidelo da mu ne želim ništa loše, niti da imam nameru da ga prevarim.

Upaljač, na žalost, nije imao regulator za dotok plina. Kaći sam rekao da izlazimo na sledećoj stanici a upaljač sam mu odmah vratio. Nisam želeo da gledam kako će se opeći, a opet nisam ni mogao da mu otmem taj glupi upaljač, time bih se osećao kao da sam ga izneverio i izdao... Kako sam mogao da malom detetu otmem upaljač, njegovu jedinu igračku koja mu je očigledno donosila toliko detinjeg zadovoljstva i radosti i koje mi ga je dalo tek onako, bez imalo premišljanja, čisto na reč i poverenje?

Uskoro je naišla sledeća dvojka i, ušavši u nju, odlučili smo da okrenemo jedan ceo krug pa tek onda da idemo kući. Usput smo razgovarali o tome zašto siromašni ljudi uopšte prave toliki broj dece pa se posle muče još više i ne uspevaju da ih odgaje na pravi način.

Katarina je tvrdila kako se to dešava usled nedostatka promišljenosti. Složio sam se sa njom u potpunosti, setivši se filma Idiokratija. Film je čista komedija ali ima jasnu osnovu – Dok su intelektualci i visoko obrazovani ljudi pažljivo birali trenutak za osnivanje porodice i nisu imali više od 2 deteta, neobrazovani, neuspeli i propali ljudi su nerazmišljajući štancovali po 4, 5, 6 i više deteta dok nisu brojčano prevladali po zakonu koji kaže da pobeđuje ona strana koja ima najviše glasova. U filmu beskućnici i neobrazovani siromasi uspevaju da ovladaju svetom, istrebivši intelektualce. Film jeste nerealan i, kao što sam već rekao, komedija je, ali ipak ima poruku – siromasi ne razmišljaju o broju članova svoje porodice. Da li je to ispravno ili ne jeste tema za diskusiju u koju Kaća i ja nismo želeli da ulazimo u tom trenutku...

Ipak, jako sam želeo da uvidim koji je razlog zbog koga oni imaju toliki broj dece. Shvatio sam da je možda seks jedino zadovoljstvo koje oni imaju. Seks je taj koji nas navodi da ispraznimo um, tih par sekundi najvećeg zadovoljstva koje se prirodno (bez droge) može izazvati jeste par sekundi praznog uma; tih par sekundi nas odvajaju od realnosti, od problema šta ćemo danas jesti, kako ćemo se sutra obući i gde ćemo noćas spavati. Seks je taj koji čini da ne razmišljamo ni o čemu drugom i koncetrišemo se samo na njega. Neobrazovanost je ta koja utiče na to da se stupa u seksualni odnos bez adekvatne zaštite. Ko je kriv za tu neobrazovanost jeste takođe jedno od diskutabilnih  pitanja.

Možda je upravo tako (usled neobrazovanosti i jake želje za zadovoljstvom) nastalo i ono malo ciganče... Ipak, sada se postavlja pitanje: Koja je svrha života tog malog cigančeta? Rodilo se u najvećoj bedi, jedva da ima šta da jede, nosi podrpanu i pocepanu odeću, omiljena i jedina igračka mu je upaljač... Zašto ono živi? Da li ono živi da bi sutradan, kada odraste prosilo ili radilo neki nenormalno težak posao za neku crkavicu? Da li ono živi da bi ga sutra dan neki prokleti nacista prebio na mrtvo ime, da bi ga ljudi pljuvali na ulici ili mu uz lažno sažaljenje odmahivali glavom? Jednog dana će to dete izgubiti onaj njegov nevini osmeh kojim me je osvojilo, jednog dana će shvatiti da nema šta da jede, da mora da nosi ugalj, da prisiljeno od strane svojih roditelja sedi na sred trotoara i prosi ili da pretura po kontejnerima u nadi da će pronaći čitav komad odeće.

Koliko mi ga je samo žao! Da sam mogao, oteo bih ga sinoć. Voleo bih da mogu da mu održim život onakvim kakav je sad – bezbrižan i naivan. Jednoga dana će to izgubiti... Šteta...

A možda i neće! Možda će baš ono dobiti sedmicu na lotou ili će postati novi Nikola Tesla ili prvi srbin astronaut. Možda će postati najpoznatiji fudbaler ikada! Možda će postati piroman, okoreli kriminalac ili zubar ili kapetan broda ili, pak, narkoman koji će tući onu svoju izmučenu majku. Poenta je u tome što se nikad ne zna... Mislim da je Kami bio u pravu kada je rekao da bi glavno pitanje u filozofiji trebalo da bude: Da li vredi živeti život? Slažem se sa njim zbog proste činjenice koja kaže da je život toliko nepredvidiv. Gde li će ono ciganče završiti? Kao što sam već rekao, to niko ne može da zna. Ipak, ostaje mi  nada i jaka i iskrena želja da će imati uspeha u životu.

Generalna | Permalink | Komentari (12) | Trekbekovi (0)

 
Powered by blog.rs