Ave Philosophy! Morituri te salutant!

Blog grupe filozofa

Maja...

ivanpetrovic | 25 Mart, 2010 23:55

Šta reći o Justejnu Gorderu onima koji se nikada nisu susreli sa njim?

Brilijantni i veoma plodan pisac iz Norveške po zanimanju je profesor filozofije. Njegova posvećenost filozofiji se ogleda kroz svako njegovo delo ponaosob i ni jedno od njih ne ostavlja čitaoca ravnodušnim, već se kroz svako od njih provlači filozofska igla koja čitaoca bode pravo u moždane vijuge i tera ga na razmišljanje. Njegov stil pisanja odiše neverovatnom lakoćom i takav pristupačan stil pisanja olakšava svakom čitaocu, čak i onom koji se nikada nije susreo sa filozofijom i njenim pitanjima, da shvati o čemu se zapravo radi. Do sada je napisao preko deset knjiga i svakako bih preporučio svima koji ga do sada nisu čitali da počnu sa knjigom Sofijin svet, roman o istoriji filozofije, pa redom šta stignu.

Glavni razlog zbog čega sam predstavio Justejna Gordera jeste taj što sam želeo da imam fini preduvod ovom uvodu u tekst koji sledi. Naime, nedavno sam završio sa čitanjem Justejnove knjige Maja koja me jednom rečju ostavila bez teksta. Radnju knjige, naravno, neću otkrivati ali ako bih baš nešto morao da napišem onda bi to bio kratak tekst na poleđini Geopoetikinog izdanja:

„Usamljeni norveški biolog, engleski pisac i neobičan par Španaca provode zajedno tri dana na ostrvu Taveuni. Ovo je početak izuzetno zanimljive priče, prepune iluzija i aluzija, koje se postepeno razotkrivaju mesecima kasnije. Delom tragedija, delom misterija, a iznad svega ljubavna priča, Maja, uz već prepoznatljiv dar Justejna Gordera, pokreće i večita pitanjao čoveku i univerzumu, primoravajući čitaoca da se čudi nad enigmom zvanom svet.“.

Iako je sama knjiga prožeta još mnogim filozofskim pitanjima kao što su šta je stvarnost? i šta je to vreme?, ono što je na mene ostavilo najveći utisak jeste o čoveku i univerzumu.Koja je uloga, status i svrha čoveka u ovom univerzumu jesu pitanja na koja nije lako naći odgovor ako uopšte i stignemo pored svih naših svakodnevnih obaveza i distrakcija da se upitamo tako nešto.

Do nedavno sam imao krajnje pesimističko viđenje čoveka, naime, smatrao sam da čovek kao takav umišlja da je mnogo iznad životinja, da ih je odavno prevazišao i nadmašio i da je potpuno zanemario odakle potiče (barem veći deo čovečanstva ima takav stav), dakle smatrao sam da čovek nije ništa više nego još jedna u nizu životinja koja ima svoje sopstvene načine da preživi svet u koji je bačena: svesnost, razvijenu komunikaciju, moć apstraktnog i logičnog mišljenja, itd. Smatrao sam kako nam razum omogućava da preživimo (jer je našem predaku koji je umeo da racionalno razmišlja bilo lakše da ulovi obrok nego predaku koji nije imao razum), govor da se sporazumemo međusobno (jer je očigledno bilo ekstremno korisno imati dobru komunikaciju među članovima „plemena“), dok nas moć apstraktnog mišljenja zabavlja i ubija nam dosadu naše egzistencije koje smo svesni zbog razuma (nusprodukt svesnosti dosade).I dalje mislim da je čovek veoma uobraženo biće, ali spreman sam da promenim iskaz u vezi onih atributa koje su ga i načinile homo sapiensom, i to tek sada, pošto sam najzad, posle dugo vremena ponovo i iz druačijeg ugla počeo da razmišljam o tome. Upravo su njegova sposobnost da kaže ja postojim i svrha tog istog iskaza ono što čoveku daje njegovu posebnost. Zato ću i promeniti mišljenje – Čovek nije ništa više nego čovek i znam da će mnogi od vas sada reći da je to toliko očigledno da nije potreban neki tamo filozof koji će nam reći tako jasnu stvar. To jednostavno znači da je da je čovek iznad ostalih živih bića u onolikoj meri koliko je ispod savršenstva.

Ali krenimo od početka... U početku beše prasak i prasak beše Veliki. Uz ovu rečenicu bih smestio i fusnotu – Čudno je to kako nauka koja poriče da išta može nastati pucnuvši prstima jednog Boga može da se zasniva na teoriji u kojoj je sadržan jedan prasak (znam da će mi mnogi na ovome zameriti ali mislim da će se svi složiti da se nauka završila ili pak započela, baš kao i religija – treptajem, i da se teorija velikog praska već uzima zdravo za gotovo samo zato što trenutno nemamo ni jednu drugu i bolju ideju za nastanak svega što jeste, kao što npr. pre jednog milenijuma nismo imali drugo rešenje za nastanak osim od strane Boga). Iz njega (The Big Bang-a) nastaše prostor, vreme, slile i materija (oprostićete mi ako sam nešto zaboravio) i nije prošlo mnogo vremena (a ni prostora) kada su počele da se fomiraju prve zvezde od najlakših i tada jedinih dostupnih elemenata – vodonika i helijuma. Uskoro su se desile i prve supernove od kojih smo (obratite pažnju na ovo smo mi, biće važno) dobijali teže elemente pa su se zatim i od njih stvarale nove zvezde od čijih su se supenova ponovo dobijali još teži elemente. Uz dolazak i odlazak zvezda, uporedo su dolazile i odlazile planete. Onda je stigao period svih nama (ponovo obratite pažnju na nama) poznatih elemenata, period „periodnog sistema elemenata“ (ako se već izražavam poetički), kada se u jednom sistemu, na ivici jedne galaksije poznate kao Mlečni put, na „trećem kamenu od Sunca“ začeo život! Dakle već imamo dva čuda – samo postojanje! i stvaranje života! Život se milenijumima iz petnih žila trudio da nađe naprslinu u zidu egzistencije, slabu tačku koju će probiti upornim udaranjem glavom o zid, i gle čuda, ispostavilo se da taj zid ima toliko naprslina i da se toliko razvio da i dan danas otkrivamo nove biljne i životinjske vrste (opet obratite pažnju na ovo – mi otkrivamo). Od najprostijih jednoćeliskijih organizama razvijala su se sve složenija i složenija bića i nedugo posle potpunog vladanja vodom, bića pređoše i na kopno. A onda se dogodilo možda najveće čudo, čudo od kojeg se trenutno veće ne može zamisliti. Pojavilo se svesno biće, biće koje je u stanju da kaže ja! To ću uzeti jednostavno kao činjenicu jer je zaista činjenica da smo svesni i ne želim ulaziti u to kako smo i zašto postali takvi, barem posmatrano kroz religiju ili evolucionu biologiju. Činjenica je da se dogodilo treće čudo – JA! Ovde je u pitanju jedno elegantno kretanje od nesvesnosti ka svesnosti, od neživog ka živom, od nepostojanja ka postojanju.

Prema sveopšte prihvaćenoj teoriji evolucije čovek se razvio iz nekog primitivnijeg bića (radi olakšanog čitanja neka to bude – majmun). Taj majmun, jedna nebitna dlakava životinja, iz koga se čovek vremenom razvio i koji nije imao razum je spoznat tek posle više miliona godina. Smatram da je zaista zanimljivo kako je jedan majmun bez razuma koji je postojao pre više milijardi godina morao da čeka isto toliko vremena da bi bio spoznat. Ko bi rekao da će jedno tako nebitno biće pretstavljati tako bitan faktor u spoznaji univerzuma. Da ste vi u tom trenutku, pre više milijardi godina, sreli tog majmuna, zar biste mu pridali neku važnost?

Šta sam ovom miliardama godina dugom, epskom pričom, koja je u krajnjem slučaju možda i pogrešna (ali je zato i jedina razumna, trenutno), hteo da kažem? Jedan citat iz Maje će sve reći: Aplauz velikom prasku je došao tek 15 milijardi godina nakon što je puklo. O čemu se ovde radi?Univerzumu je bilo potrebno puno vremena da se razvije počevši od samog njegovog početka, preko vremena, materije i prostora, zatim kroz sam život i na kraju do nas, svesnih bića sa svim našim atributima. Čovek je kao is svaka druga stvar, kao i svako drugo biće sasvim očevidno nastao iz univerzuma i pretstavlja njegov deo, s tim što poseduje poseban dar, dar da spozna samog sebe. On poseduje jedinstven „dar“ da spozna univerzum. Čovek svojom divno elegantnom sposobnošću da misli može spoznati matematičke zakone, fizičke zakone, ima sposobnost apstraktnog mišljenja kao i milijardu drugih sposobnosti. I sve te stvari pretstavljaju deo univerzuma. Čovek je ukratko, oko univerzuma. Univerzum posmatra samog sebe kroz nas. Nije li to interesantno? Sada kada se konačno osvestio kroz čovečanstvo, nezaustavljivo gura napred i svakodnevno sve više i više spoznaje samog sebe.Ovo sada zvuči kao da je univerzum neko biće, neka živa struktura, na kraju krajeva, zvuči kao da je najegocentričnija stvar koja postoji jer se bavi samo samim sobom. Možda je tako, možda i nije, u to neću ulaziti. Ovde samo uzimam kao činjenicu da se čovek sa svim njegovim atributima razvijao i bio na neki način „predviđen“ (ne nužno od nekog inteligentog bića) od samog početka univerzuma da je čovek kao njegov deo sposoban da ga spozna, tj. da spozna samoga sebe.

„Ono oko koje posmatra svemir, jeste svemirovo sopstveno oko.“

„Film je u sali i posmatra samog sebe na platnu.“

Komentari

Dodaj komentar





Zapamti me

 
Powered by blog.rs