Ave Philosophy! Morituri te salutant!

Blog grupe filozofa

Anselmov ontološki argument

katarina | 18 Decembar, 2009 16:53

Anselmo Kanteberijski, svojim ontološkim argumentom, koji iznosi u delu “Prostlogion” pokušava da na jedan aprioran, deduktivan način dokaže postojanje Boga. On sâm za sebe kaže da voli Boga i veruje u njega, ali vera je stvar osećanja, a ne (raz)uma. Međutim, Anselmo smatra da se može i logičkim putem dokazati da Bog postoji. Njegov dokaz je najčuveniji ontološki dokaz, verovatno zato što ga nije tako lako opovrgnuti, iako su mnogi pokušavali. Najpoznatija kritika je Gaunilova kritika. On je Anselmov argument napao analogijom, a da li je analogija dobra i da li sa Anselmovim argumentom nešto nije u redu – na ova pitanja osvrnuću se kasnije.

Da bi se bolje razumela Anselmova definicija Boga, potrebno je znati kojom se terminologijom Anselmo služi i šta podrazumeva pod određenim izrazima i pojmovima. Najznačajnije je razumeti modalne pojmove mogućnosti i nužnosti. Njih je, inače, najlakše definisati preko pojma nemogućnosti i reći da je: 1) moguć iskaz onaj koji nije nemoguć, i 2) nužan iskaz onaj čija je negacija nemoguća. U filozofskoj literaturi se intuitivno podrazumeva da je nešto moguće zato što je zamislivo, ili da je nemoguće nešto što je nama nezamislivo. Stoga, Anselmo definiše Boga kao biće od kojeg se veće ne može zamisliti. Ako uzmemo u obzir malopređašnji princip po kome je zamislivo moguće, onda se može reći da je Bog biće od kojeg veće nije moguće. Pod „veličinom“ se misli na ono što je vrednije, superiornije, bolje, a ne na nešto što je fizički veliko ( npr. neko biće je veće od nekog drugog, jer poseduje neki kvalitet više). Ovo je važno zato što kasnije, u toku argumenta, Anselmo tvrdi da je biće koje postoji u stvarnosti veće od bića koje ne postoji.

Što se tiče samog argumenta, on se može predstaviti u vidu dokaza reductio ad absurdum. Takvo zaključivanje je posredne prirode; da bi se dokazalo neko tvrđenje A, prvo pretpostavimo njegovu negaciju, i iz te negacije pokušavamo da dobijemo protivrečnost. Tako što smo negirali negaciju, imamo pravo da tvrdimo A. U Anselmovom argumentu imamo malo izmenjeniji oblik reductio ad absurdum-a. Zato bi najbolje bilo pogledati kako taj argument izgleda u celini:

1. Bog postoji u razumu.             premisa

Ova premisa nije problematična. Stvari koje postoje u razumu su one na koje mislimo. One mogu biti moguće i nemoguće, to je nebitno. Naravno, one stvari koje su nemoguće, kao npr. dobre vile, mogu postojati samo u razumu. Isto tako, ko misli o Bogu, čuje nešto o njemu, ili negira njegovo postojanje, mora priznati da Bog postoji barem u razumu.

2. Bog bi mogao da postoji u stvarnosti.            premisa

Ova premisa se ne navodi eksplicitno, ali je Anselmo podrazumeva. Ona samo kaže da je Bog moguće biće.

3. Ukoliko nešto postoji samo u razumu, a moglo bi da postoji u stvarnosti, onda bi ta stvar mogla da bude veća, nego što aktuelno jeste.               premisa

Bilo je reči o ovome. Dakle, biće je veće ukoliko ima neki kvalitet više u odnosu na neko drugo biće, pa samim tim, biće koje postoji je veće od bića koje ne postoji.

4. Bog postoji samo u razumu.     pretpostavka

nselmo navodi ove reči na početku argumenta, kao reči koje izgovara neka luda, nevernik.

5. Bog bi mogao da bude veći nego što jeste.     iz 2,3 i 4

6. Biće veće od Boga je moguće.        iz 5 

7. Biće veće od bića od kojeg veće nije moguće je moguće. iz 6 i def. Boga

Došli smo do protivrečenosti, što nam omogućava da primenimo reductio ad absurdum, tako što ćemo negirati jednu od premisa ili pretpostavki.

8. Netačno je da Bog postoji samo u razumu.      od 4 do 7 (RAA)

9. Bog postoji i u stvarnosti i u razumu.            iz 1 i 8

Dakle, vidimo da je ovaj dokaz logički sasvim legitiman. Međutim, Gaunilo ga kritikuje – ne govori o Bogu, nego pravi analogiju sa ostrvom: mi možemo imati u razumu ostrvo od kojeg se veće ne bi moglo zamisliti. To ostrvo bi bilo veće kad bi postojalo u stvarnosti. Ostrvo veće od ostrva od kojeg se veće ne može zamisliti je, naravno, protivrečno, i tako zaključujemo da to savršeno ostrvo mora postojati i u stvarnosti. Gaunilo je smatrao da Anselmov argument nije dobar, zato što se tako može dokazati postojanje bilo koje stvari. Ipak, mogu nabrojati bar dva razloga zašto Gaunilova kritika nije u redu. Prvo, nije baš jasno kako jedno konačno biće (u ovom slučaju – ostrvo) može imati neograničene perfekcije. U tom slučaju se javljaju problemi, ako hoćemo da to ostrvo opišemo. Kako izgleda savršeno ostrvo, koliko ima peščanih plaža, koliko palmi, koliko ljudi itd..? Ovo je poznato kao problem intrističnog maksimuma. Takođe, možda je za neku osobu željnu provoda savršeno ostrvo Ibica, a za nekog usamljenika - pusto ostrvo. Dakle, postoji relativnost shvatanja savršenosti kod konačnih bića. I drugo, analogija odstupa u jednom pogledu koji se tiče zaključivanja. Anselmo kaže da moguća stvar koja ne postoji može da bude veća stvar nego što jeste. Ako taj princip primenimo na Gaunila, sve što bismo dokazali jeste da je moguće da postoji veća stvar od savršenog ostrva (koje ne postoji u stvarnosti), a ne da postoji savršenije ostrvo. Da je Gaunilo zaista znao gde je slaba tačka Anselmovog argumenta, ne bi ga ni napao analogijom, već bi se usmerio ili ka samoj definiciji Boga ili bi tražio greške u premisama. Kao potvrdu za to da Gaunilova kritika nije bila dovoljno dobra, imamo i pokušaje drugih filozofa da obore istu, jer bi u suprotnom svaka dalja rasprava o tome bila nepotrebna.

LITERATURA

- Weber, Smiljana Jovetić, Osvajanje raja ili dokazi o postojanju Boga, Kultura, Beograd, 2002.

- nezvanične beleške sa predavanja

- Dejvis, Brajan, Uvod u filozofiju religije, Hrvatski studiji, Zagreb, 1998.

Religija | Sledeći | Prethodni | Komentari (0) | Trekbekovi (0)

Komentari

 
Powered by blog.rs