Ave Philosophy! Morituri te salutant!

Čekajući Godoa sam prvi put pročitao prošlog leta i moram priznati da me je malo sramota što sam to delo (koje je bilo lektira u srednjoj školi) pročitao tek tad, sa 19 i po godina. Ipak, mislim da je bolje što sam ga pročitao kao zrelijia osoba, uz više razumevanja, nego da sam ga pročitao sa 16-17 godina, na silu, bez imalo interesovanja i razumevanja.

Samo delo je jako interesantno i ostavilo je jak utisak na mene. Nisam siguran koliko ću jasno objasniti radnju i da li uopšte trebam iznositi o čemu se radi, s obzirom na dubinu kojom odiše. Ipak, evo kratkog opisa: Prazna poljana, jedno drvo, dva glavna lika – Estragon i Vladimir svakoga dana dolaze pod to drvo i čekaju Godoa. Oni ne znaju ko je Godo i zašto ga čekaju ali ga jednostavno čekaju. Često žele da krenu, da odu odatle i slože se oko toga ali jednostavno ne mogu, jednovstavno ostanu da sede. U delu se povremeno pojavljuju još dva lika – Poco, i njegov ljubimac – čovek po imenu Laki, koga Poco vodi na povodcu. Analiza tih likova zaslužuje poseban tekst jer oni predstavljaju priču u priči.

Čekajući Godoa simbolički prikazuje čovečanstvo, njegov položaj u ovom svetu, njegovu nemogućnost da se odvoji od njega; čovek je u ovom delu prikazan kao biće koje čeka nešto, a ni samo ne zna šta čeka, on je apsurdno biće bačeno u ovaj svet i nema nikakvu svrhu i smisao. Čovek je predstavljen kao nešto što, čim se rodi, postaje mrtvo i besciljno. Sve je to lepo upakovano i dramski prikazono. Dijalozi deluju naivno ali u sebi sadrže dubokoumna razmišljanja o čoveku i njegovom životu. Detaljno o radnji i značenju drame možete naći na wikipediji.

Evo par citata koja sam izdvojio:

Estragon: Svi se mi rađamo ludi. Poneki i ostanu takvi.

U kasnijem dijalogu:

Poco (razbesni se odjednom): Dokle ćete mi probijati glavu tim vašim trabunjanjima o vremenu? To je besmisleno! Kad! Kad! Jednog dana, zar vam to nije dovoljno? Jednoga dana, koji je bio isti kao i svaki drugi, on je onemeo (pokazuje na ljubimca); jednoga dana sam ja oslepeo; jednoga dana ćemo ogluveti; jednoga dana smo rođeni, jednoga dana ćemo umreti, i to istog dana, istog časa, zar vam to nije dovoljno? (staloženije) One rađaju decu jašući na grobu, dan blista za trenutak, pa ponovo padne noć.

I ovaj u skraćenoj verziji:

Vladimir: Vazduh je pun naših jauka. (osluškuje) Ali navika sve zagluši.

Ipak, s obzirom na sve što sam pročitao u Godou, mislim da nije baš ispravno (a ni zdravo) posmatrati život i svet uopšte kroz filozofiju apsurda, kakvom odiše ovo delo. Beket nekako sve previše uprošćava, oguljuje, banalizuje. Ne može se tek tako reći da svet nema smiso, da je apsurdan. Još gore su posledice koje takvo mišljenje može da izazove kod čoveka. Evo šta je takvo mišljenje donelo Beketu:

„U ranoj mladosti, odmah po povratku iz prve posete Parizu 1927., Beket dobija težak napad depresije i provodi nedelje u krevetu, sklupčan u fetusnoj poziciji negujući od tada veru da nikada nije bio zapravo i potpuno rođen. Osećanje mrtvila, krajnje tuge čoveka nerođenog, a bačenog u svet bez smisla, emocionalna ravan određena željom autora da se vrati u fetusnu bezbednost ploda koji se nije suočio sa pitanjima smisla i besmisla, identiteta, vremena, trajanja i čekanja – najdublje prožimaju sve Beketove drame.“ - Deo prenet iz izdanja koje sam pročitao.

Semjuel Beket je imao tri mogućnosti od kojih je izabrao onu najgoru. Prva je bila ta da se ubije i uništi svoj besmisleni život i da eventualno nađe smisao „na onom svetu“. Druga mogućnost je bila da ustane iz fetusnog položaja u kome je ležao, priđe prozoru, otvori ga širom i pogleda kroz njega. Mogao je (da je hteo) da vidi svet u svoj njegovoj lepoti i radosti i da u tome nađe smisao. Beket je izabrao treću mogućnost: pomirio se sa apsurdom, prihvatio ga je i nastavio tako da živi. Teško mi je da zamislim koliko je njegov život bio prazan i besmislen...

Ali sada se postavlja jedno novo pitanje: Šta je pokušao da iskaže svojim delima? Šta je pokušao da prikaže kroz Godoa? Da li je pokušao da prenese svima svoje mišljenje o apsurdnosti života? Da li je pokušao da i drugima otvori, odnosno zatvori oči?

U razgovoru sa Katarinom o ovom delu sam saznao da je on, pored drugih stvari, želeo da prikaže čovečanstvo posmatrano „spolja“, izvan našeg glediša. Želeo je da prikaže kako izgleda ljudski život posmatran izvan života, izvan sveta. Ipak, mislim kako je pomalo naivno pomisliti da čovek, kao živo biće i nerazdvojan deo ovog sveta može uopšte da razmišlja na taj način -  da posmatra život izvan života. Zaista je teško zamisliti da jedan običan, standardan čovek može sebe da postavi izvan ovog našeg sveta i posmatra ga neutralno. Pored svega toga, čak i kada bi uspeo da posmatra svet na takav način, postavlja se pitanje da li bi zaista video jedan svet bez svrhe koji je potpuno apsurdan.

U slučaju da je Beket imao nameru da nam pokaže i ubedi nas da je život apsurdan, mislim da je nije uspeo u potpunosti. Godo je zaista izuzetno delo koje otvara novi pogled na svet i tera nas na razmišljanje. Čak je i ovaj tekst inspirisan i napisan kao odgovor na Beketovo viđenje sveta. Međutim, život je mnogo komplikovaniji, sočniji, „življi“ i lepši nego što je prikazano u Beketovom delu. Zašto bi morao ili ne morao da ima smisao? Život pre svega treba živeti, iskoristiti ga u potpunosti, prihvatiti ga kao najveći dar u univerzumu, pa tek onda po želji, mogućnosti i volji treba tražiti njegov smisao. Svet ne mora da se posmatra kao prazna metafizička poljana sa jednim jedinim drvetom. Zar nije dovoljna emocija koja se javi kada vidimo voljenu osobu ili pomirišemo prijatan cvet ili ležeći posmatramo oblake? Čak i onda kada nismo u mogućnosti da nađemo njegov smisao, ukoliko naiđemo na metafizički ćorsokak, mi ne smemo ostati bez same volje za životom, jer život je tu, ispred nas, bio on stvaran ili ne i ne treba ga se odreći tako lako. To je nešto što sam naučio iz ličnog iskustva.

Nije dobro kucati na vrata koja se nalaze u mračnom delu uma. Ta vrata trebaju ostati zaključana, a ključ treba baciti zarad našeg zdravlja.

Za kraj ćemo čuti od svima nama poznatog Lujsa Armstronga – What a wonderful world! Uživajte...

UPOZORENJE:
Ovaj blog sadrži ekstremno interesantne i duboko intelektualne tekstove na temu filozofije koji mogu ozbiljno uposliti moždane vijuge i naterati na ozbiljno razmišljanje. Svaki tekst je detaljno promišljen i pažljivo napisan od strane profesionalnih autora, studenata na drugoj godini Filozofskog fakulteta. Zato se mole svi čitaoci da ozbiljno pristupe svakom tekstu i da ga pažljivo ga pročitaju, razmišljaju o njemu i posle samog čitanja (i eventualno ostave komentar) radi uzdizanja sopstvene svesti i opšteg intelektualnog napretka.

Autori: Katarina Anđelković, Petar Gordić, Marko Tešić, Ivan Petrović

• Početna strana
• Arhiva
• Fascikle
• Linkovi

• Reductio ad absurdum ili ‘’Ako je to istina, onda prasci lete’’
• Atomisti - Leukip i Demokrit
• Zenon
• Parmenid
• Tramvaj, ciganče i upaljač
• Достојевски као мислилац
• Marksizam
• Хегел и "крај уметности"
• Problem Aristotelovog točka
• What a wonderful world!
• Kritika Pejlijevog teleološkog argumenta
• Maja...
• Anselmov ontološki argument
• Ima li vreme vremena?
• Drvo
• Da li pišete?
• Sloboda i njene granice
• Eutanazija
• Empedokle
• Kantov "kategorički imperativ"
• Pitagora i pitagorejci
• Heraklit
• Most
• Anaksimen iz Mileta
• Anaksimandar iz Mileta

• Istorija filozofije [21]
• Generalna [11]
• Matematika, fizika i još po nešto [3]
• Filozofija politike [2]
• Književni kutak [6]
• Etika [2]
• Religija [4]
• Seminarski radovi [0]
• Estetika [1]
• Muzika za dušu [2]

• RSS 0.90
• RSS 1.0
• RSS 2.0
• Atom