Ave Philosophy! Morituri te salutant!

Blog grupe filozofa

Достојевски као мислилац

tarpe | 03 Jun, 2010 22:18

 Не знам како да почнем текст о Достојевском а да не упаднем у неки клише. Један од одговора је: не размишљајући о клишеима. У овом кратком тексту ћу изнети неколико схватања његовог стваралаштва и пар својих коментара. У наслову сам навео реч мислилац. Ја га тако доживљавам. Он је познат као књижевник; многи га сматрају филозофом, затим психологом итд. Мени се чини да је мислилац адекватно.
  Читао сам га, читам га и читаћу га. И свима то препоручујем. И нисам од оних који кажу - читајте га, а немојте о њему писати, говорити, разговарати. Иако ми је сваки пут све тајанственији и тежи за разумевање, никад ми, чини ми се, неће досадити. Могао бих се сложити и са таквим констатацијама као што су „довољно је он открио; ко га не разуме не треба ни да га чита“ или „хоћете да вам разјасни то што је јасно као дан“. Ипак, далеко од тога да су ствари тако једноставне. Читање Достојевског није само улазак у други свет, прелазак у другу стварност или бежање од свакодневих брига. Чак и да неко хоће, не би могао тако да га чита. Читање Достојевског је „стварнија“ стварност од оне у којој живиш; човек ти каже више ствари о теби самом него што си и сам о себи знао, човек те врати у стварност из које покушаваш да побегнеш. Није он нама открио ништа ново. Он је само био превише искрен, записао је од речи до речи сваку своју помисао, и лепу и ружну, и добру и злу. Он једноставно ништа није сакрио и утајио. Рекао је истину о себи, и о човеку уопште. Многи се не би усудили да кажу то што је он рекао. Можда не би било прејако рећи да се нико не би усудио да на тај начин пред светом призна све. Као некаква јавна исповест. Једни рекоше да је био горд, суров, окрутан, нервозан, мрачан, једном речју незгодан човек. Други рекоше да је био саосећајан, милостив, склон опраштању, да су га болеле неправде и страдања људи. Па, ја мислим да је тачно и једно и друго. Читајте његове књиге и уверите се у ово што сам рекао.   
 Читао сам и доста текстова посвећених Достојевском. Овом приликом бих желео да истакнем и прокоментаришем неколико занимљивих погледа на његово стваралаштво.
 Био сам изненађен када се мисао коју је о Достојевском написао Момчило Настасијевић у потпуности поклопила са мојим „осећањем“ Достојевског. Не дешава ми се баш често да прочитам да је неко у пар реченица описао оно што ја осећам годинама. Нешто слично сам осетио када сам прочитао коментар Николе Врањковића (гитариста бенда Block out) на роман Мајстор и Маргарита - искрено се надам да су такве ствари могуће - каже он. И ја исто. Намерно наглашавам ово осећам, јер су ми се размишљања о Достојевском и његовом делу већ одавно претворила у неку врсту осећања. Само две реченице из Настасијевићевих белешки потпуно су ме поразиле:“Суштина Достојевског и јесте изгубити се у њему“, и друга „И нема сличног примера, откако се човек пишући изражава, да су се готово без кључа откључале толике тајне“. Дакле, препустити се бескрајно свету у који нас он уведе и „ни случајно не покушавати нешто разумети“, јер ће бити све горе и горе. Упловити у непознате воде, закорачити на непознату земљу, и препустити се том непознатом и неизвесном. А онда, кад нешто схватиш и разумеш, не знаш да ли ћеш моћи то да артикулишеш. Ако успеш да о томе нешто кажеш, схватићеш да си тиме осиромашио оно што си осетио, јер шта год да кажеш неће бити довољно. Али немој ни да ћутиш; говори, разговарај, пиши (пиши и ћути)...Знам ја да је у ћутању сигурност, али овде ти ћутање не помаже да схватиш.
 Многи ми говоре како је Достојевски само један просечан писац. Кажу да постоје научни радови о томе како су његове књиге стилски много лошије од нпр. Џојса или Толстоја. Ма пустите стил, говорим им упорно ја. Немојте ми сводити књижевност на науку, на некакав збир правила и прописа. Погледајте о чему је тај човек писао, кроз какав је пакао у мислима прошао и какве нам је поруке послао. Затим они додају како међу његовим ликовима нема нормалних људи. Све екстрем до екстрема, да не кажем лудак до лудака. Па, ја нисам баш сигуран колика је снага овог аргумента. Питам их ја: А шта је то нормалан човек? Дефинишите ми га. Покажите ми га. А они ме чудно гледају. Колико тога у себи свако од нас таји и прикрива; да ли сте и то рачунали када сте мислили на нормалног човека. То је за мене нормално, човек је више оно унутра него оно споља; сви смо ми слаби, сви ми свакодневно грешимо и огрешујемо се. Трагедија је ако се томе потпуно предамо, ако о својим грешкама и гресима не мислимо, ако их не постанемо свесни, ако их прихватимо као нормално стање. Морамо мислити о својим поступцима и мислима, морамо признати себи ако нисмо спремни другима. То је корак ка оздрављењу. Списак грехова је много дужи него онај у црквеном календару. Оно тамо су само форме које можемо схватити и применити на много начина. Убиство, крађа, лаж, гордост, среброљубље, неумереност-нису то само радње и делатности, већ и мисли. По мени је ово прејак захтев, али по Достојевском није.  У Карамазовима тројица браће су убила оца а не само један. И сва тројица су кажњени. Казна није само осуда јавности или пресуда судских органа. Казна долази изнутра, пре или касније. Та казна је човекова нада. О тој нади је писао Достојевски. Он није отписао човека, није га прецртао, није га одбацио као што смо сви ми данас склони да урадимо. Осуђујемо све друге због овога и онога а не знамо да се и ми данас - сутра можемо наћи на оптуженичкој клупи. Он је сваком човеку дао шансу. Хвала му због тога. Један од главних проблема савременог доба састоји се управо у томе што човеку није остављена могућност да погреши. Јесте, али грешке се исувише скупо плаћају. Ако погрешиш - тонеш и падаш, а околина ће се потрудити да не испливаш и не подигнеш се. И онда те прогласе за грешног човека, за неуспешног човека, за пропалог човека, за изгубљеног човека, подсмевају се твом паду. Твојим падом одмеравају свој успон. Неке ствари те обележе за цео живот. Добићеш неку етикету и сви ће гледати да ти је спомену као аргумент против тебе у било ком тренутку. Свет је данас глобално село, а свако село свет у малом. Породице се распадају; људи психички „пуцају“; нема ауторитета осим оних са скупим колима и златним ланцима; дрога на сваком кораку – окружење какво се пожелети може. Онима који нису читали Достојевског могу да кажем да ми већ одавно живимо у његовим књигама и његовом свету, додуше доста технички напреднијем, али суштински истом. Ако вас људи виде да улазите у библиотеку или не дај Боже у цркву, онда сте награбусили. Бићете оптужени да сте у некој секти или да сте назадни, или да нисте за Европу. Шта ви ту има да читате и тражите у књигама. Паметни ће да мисле за вас. Ваше је само да ћутите и слушате, и да евентуално полудите, што вам дође као олакшавајућа околност. Свет је пун неких нових Карамазова и Раскољникова. Ништа се није променило. Постоји једно тржиште странпутица које воде у пропаст и веома је профитабилно. Правих путева је мало и људи их не бирају или због њихове тежине или због тога што нису у тренду. Све је то Достојевски знао, али је ипак, попут Платона, уочио један нови свет, поставио веома високе критеријуме рекавши да се сопствена срећа не може и не сме градити на несрећи другога. Не може - каже он - мали део човечанства да држи већину света у ропству. А све грађанске установе Европе, сада сасвим незнабожачке, основане су искључиво са тим циљем. Немојте се заваравати. Достојевски није био против Европе. Он ју је и стварао, са свим искреним и поштеним европским људима. Он је био против поробљавања. Тај циљ грађанске Европе о коме он говори управо се данас највише манифестује. Најежим се кад ми неко поистовети Европу са Европском унијом. За мене је Европа Достојевски, Кант, Бергман, Шекспир а не некакви војно - економски савези на челу са неким новим Хитлерима и Гебелсима. Ово сам изнео да бих показао колико је широк дијапазон тема о којима је говорио Достојевски. Његова мисао је продрла у све и тешко да може некога да остави равнодушним.
 У својим предавањима на неком америчком универзитету, Владимир Набоков је рекао отприлике нешто овако: Достојевски је писац који је написао најгору сцену у светској књижевности. То је сцена из романа Злочин и казна, у којој, како то иронично наглашава Набоков, један убица и једна проститутка заједно читају Библију. Та сцена је, садржински гледано, једна од најбољих које сам прочитао. Тако је необична, нерационална, нереална, али тако снажна. Та сцена избаци човека из стања мртвила и укочености. Има једна сцена из филма „Андреј Рубљов“ у којој се монаху Андреју у порушеном храму јавља лик његовог мртвог учитеља Теофана, и онда они разговарају. Разговор почиње отприлике овако:
 - Теофане, јеси то ти? Па ти си мртав.
 - Да, мртав сам, па шта...
 Не знам зашто, али ја ову сцену поредим са овом сценом из Злочина и казне о којој Набоков говори. Набоков, који је изашао из Фјодоровог шињела, има, како и сам каже у својим есејима, неодољиву жељу да раскринка Достојевског. О његовим мотивима нећу сада говорити. Занима ме да ли је та ситуација толико нереална и немогућа па јој се Набоков толико подсмева. Да ли је у данашњем свету могуће да се таква сцена догоди? Ја мислим да јесте. Зашто? Немам намеру да оправдавам њихове грехе, али мислим да, нити је Родион било какав убица, нити је Соња било каква проститутка? Згрешили су и то се не доводи у питање, то остаје ва вјек и вјекова, али мени су битни њихови мотиви. По мени, Родион је обузет и заведен млади човек. Он је пре жртва него злочинац. Није битно да ли га је преварио појединац или систем, или се сам „упецао“ на једну од понуђених опција. Битно је да он симболише човека који се у данашњем свету третира као смеће. Узмеш га, искористиш га и онда га бациш. Додуше, њега у роману нико није искористио. Многи би рекли - шта је тражио, то је добио. Сам је донео одлуку и треба да сноси одговорност за њу. Треба да буде кажњен. Сви се слажу да он треба да буде кажњен. И он је сам схватио да треба да буде кажњен. Његова највећа казна је што ће до краја свог живота на души носити људски живот. Неколико година затвора је ништа у поређењу са тим. Соња је у истој ситуацији. Колико је данас девојака у свету које раде исто што и она? Понекад ми се чини да је осудити њен положај подједнако тешко као и одобрити га. Ја не желим да умањујем њихову кривицу или да тврдим да они нису криви. Криви су јер нису били довољно свесни, паметни и одговорни да себе не доводе у такву ситуацију. Али, таквих људи ће увек бити. Неко их мора заштитити и помоћи им. Такви људи су, ако им се не помогне, потрошна роба - остављени на милост и немилост онима који не знају шта је милост. Нема у овој сцени, као уосталом и у целом стваралаштву Достојевског, ничег црног и белог. Нема да и не. Нема јесте и није. Ништа није тако једноставно и потпуно јасно. Сам живот као да је оживео на свим тим страницама. 
 Настасијевић каже да ће нам се, изгубивши се у Њему, откључати тајне. Набоков каже да је Он написао најгору сцену у светској књижевности. Два прилично необична мишљења, зар не? А сад погледајмо још једно.
 Достојевског су вечито прогањала „проклета и вечна људска питања“ и он није од њих бежао, није их сматрао за небитне ствари у људском животу. И покушавао је да, кроз своје мисли и своју књижевну делатност, на њих одговори. Он је сматрао да су питања о Богу, о слободи, о греху, о бесмртности, о томе шта је добро а шта зло, и још многа слична питања, суштинска за човеков живот. Усудио бих се да кажем да су она, према Достојевском, за човека неопходна као ваздух који удишемо или храна коју једемо. Без њих, човек није комплетно биће. Могу само да га замислим како седи за радним столом, испред њега свећа, око њега мрак, а он сам; бори се против својих демона, својом љубављу, вером и својом оловком. Ево како га је доживео српски теолог Јустин Поповић:
 „ Од моје петнаесте године Достојевски је мој учитељ. Признајем: и мучитељ. Још онда ме је занео и понео својом проблематиком. Показало се, да су његови проблеми - вечни проблеми људског духа. Ако је човек иоле човек, мора се бавити њима. А Достојевски је сав у њима, зато је на свима путевима својим истински човек. Предност је његова у томе, што је у вечне проблеме људског духа унео надахнуће пророка, жар апостола, искреност мученика, сету философа, видовитост песника. У новије време ни код кога нису вечни проблеми човечијег духа дошли до тако широког, дубоког и свестраног израза као код Достојевскога. Кроз њега су проговориле све муке бића људског, и сви болови, и све чежње. Као ретко ко, он је одболовао проблем човечијег бића у свима његовим страховитостима. А човек је бескрајном сложеношћу свога бића најстраховитије биће у свима световима у којима се креће људска мисао и кружи људско осећање.“
 Затим даље Јустин пише:“ Основац је у атеизму Фаустов Мефистофел кад ученику Фаустовом држи лекције из атеизма. Али без имало увређеног поноса могао би сам Мефистофел да смирено слуша лекције из атеизма код „жутокљуног” руског студента Ивана Карамазова. У њима би нашао своје најбоље оправдање, своју најсавршенију - ђаводицеју. Уопште, све старе и нове философије атеизма, упоређене са философијом атеизма у Достојевског, нису друго до Плеасант Сундаy - афтерноон литературе. У одрицању Бога - сви су основци према Достојевском.(...) Нема сумње, Достојевски је најзагонетније икс у врло компликованој једначини словенске културе. Много је труда уложено да се пронађе права вредност тога икс. Па и наши немоћни напори нека послуже томе, ако могу. Да пишемо о Достојевском, даје нам смелости сам Достојевски, јер је неизмерно милостив, иако страшан величином својом. Сваки може наћи себе у њему. Јер ако сте тужни, он свесрдно тугује вашом тугом. Ако сте очајни, он је ваш друг, ваш брат, ваш близанац, али и утешитељ. Ако сте атеист, он и сам пати са вама, мучи се вашом муком, апологира атеизам генијално, минира вас богоборним бунтом и безумним очајањем, да се најзад обојица с криком баците пред ноге благога Исуса. Ако сте преступник, он вас милостиво прима под кров своје многонапаћене душе, вашу душу претвара у своју, заједно с вама пребољева вашу болест, поставља тачну дијагнозу ваше болести и оздрављује вас сигурним леком, јер је болник и вичан болестима. Ако вас муче „проклета питања”, он вас загрли као најрођенијег, проводи са вама бесане ноћи и свирепе дане и не напушта вас док заједнички не пронађете правилно решење. Ако сте верујући, он вам умножи веру до апостолске заљубљености у Христа. Ако сте оптимист или песимист, он вас убедљиво води најсавршенијем оптимизму, показујући вам да је чудесна личност Богочовека Христа једини извор свесавршеног оптимизма, јер је једина истинска благовест у свима световима.
 Достојевски се не може студирати без муке и суза. Њега може успешно простудирати само човек који се искрено и свесрдно мучи његовом главном муком: решавањем вечних проблема. Без тога, њега је досадно читати. Људе, који не воле да се баве опасним проблемима, спопада трепет и ужас при читању Достојевског, и они му често бацају у очи очајно питање: реци нам, докле ћеш мучити душе наше? - Док не решите вечне проблеме, гласи његов одговор.“
 Наводим ове дуге цитате јер ми је тешко да нађем речи којима бих заменио и обухватио ово што је Јустин Поповић написао. Намерно сам његове мисли оставио за крај овог текста, јер до сада нисам прочитао тако снажне речи о Достојевском, али како време пролази све више схватам и осећам њихову истинитост. Јустин је Достојевског схватао као великог хришћанина. Постоје и другачија тумачења Достојевског по којима је он имао двоструко мишљење; јавно је исповедао православље, а у својим делима је, скривајући се иза својих ликова, говорио о препрекама, гресима и човековој слабости када је у питању прихватање вере. Мени дуго времена није било јасно како је могуће човека који је изговорио или помислио толико грешних мисли схватити и тумачити као хришћанина, неког ко би требало да баштини једноставност, скромност, милост, покајање, опраштање и љубав. Да би човек био хришћанин, потребан му је духовни мир, прибраност и умереност. Из романа Достојевског видимо са каквим се он аветима борио и какве су га мисли мучиле. Познато је и да се једно време интензивно коцкао и да је због тога западао у велике дугове. Провео је око четири године у једном затвору у Сибиру. Ово су неке од чињеница које нам указују да је имао буран и немиран живот, препун искушења. Достојевски је говорио да у Европи нити је било нити ће бити већег исповедања атеизма него што га је он описао у својим књигама. И како ћемо од таквог човека нешто да научимо. Он је био коцкар, робијаш, био је порочан, имао је грешне мисли. Е па, у томе и јесте трик. Све оно о чему је писао, Достојевски је, свесно или несвесно, стварно или фиктивно доживео. И тражио је излаз из тих проблема. Најпре је прихватио неке социјалистичке идеје. Због њих је и робијао. И ту је дефинитивно изгубио поверење у социјализам. Не због своје робије него због разлога који су плод дубоких размишљања о природи социјалистичког учења. Схватио је да, као што појединац због атеизма постаје роб самог себе, исто тако и колектив због атеизма постаје роб једног човека. Због тога социјализам мора прећи у деспотизам. Испитујући, дакле, на индивидуалном и колективном плану, које су последице атеизма или неких других облика негирања вере у Бога, Достојевски је схватио да су последице катастрофалне. На његовом примеру можемо видети да је промена итекако могућа; он се целог живота мењао, тражио, губио и добијао, али није одустао.    
 И да закључим: немојте се плашити ако се изгубите у Достојевском и његовом свету. Тим губљењем у њему само себе тражите, себе проналазите. То је тежак и напоран пут, али ваљда је сваки прави пут тежак и мучан. Немојте се према њему односити са неким идолопоклонством, немојте га сматрати за савршеног човека, за  генија, за некаквог препаметног интелектуалца или некаквог чудотворца. Ја не волим те мистификације познатих, све се то некако претвара у мит и разводњава, расипа; мит живи својим животом а истина се негде изгуби. Рекох већ негде на почетку, читајте Достојевског и тако ћете га најбоље упознати. И немојте му превише веровати! Размишљајте о свему што вам буде рекао. Једноставно, разговарајте са њим што је више могуће. Он је свакако био духовна громада, али је пре свега био и остао човек, са човеком и уз човека. И то је његова највећа вредност. Али, неко ће приговорити – још нисмо установили шта је човек? Да ли то питање има смисла и ако има, да ли је одговор на то питање могућ? Достојевски директно не даје одговор на ово питање, али свакако да има шта да каже на ту тему. Могу само да замислим како би изгледао разговор Фјодора Достојевског и режисера Луиса Буњуела:
- Хвала Богу, ја сам атеиста - рекао би Буњуел.
- Хвала Богу, ја више нисам - рекао би Достојевски.

Komentari

Re: Достојевски као мислилац

ivanpetrovic | 11/06/2010, 16:12

Odavno nisam pročitao ovako dobar i kvalitetan tekst. Svaka ti čast!

U tekstu si napomenuo kako su neki Dostojevskom zamerali da ima loš stil. Sa tim se nikako ne slažem. Njegov stil je tečan, čitljiv i čitaocu na pravi način prikazuje stanja likova i radnje. Još uvek nisam našao pisca kome je uspelo da toliko dobro opiše psihička stanja likova kao što je to umeo Dostojevski. On jako dobro ume da promeni pravac pripovedanja, da skoči sa jedne tme na drugu a da se to i ne primeti, ume da piše "prosto", "narodski" i nekako opšte, a da dubina toga što je napisao bude neverovatna. To ne može svako...

Poz!

Re: Достојевски као мислилац

тарпе | 11/06/2010, 23:02

Хвала ти, Иване. У праву си, он пише једноставно о веома сложеним стварима. Доста су и преводи криви за то схватање о његовом стилу. Међутим, он је имао проблем зато што је морао да пише брзо своје књиге, па су му се ту поткрадале многе грешке, али дефинитивно мени те грешке на формалној страни (бар код њега) не сметају. Прочитао сам један податак, не знам колико је то тачно: нпр. Толстој је писао Ану Карењину седам година, а Достојевски је за шест година написао три романа, не знам тачно која. Уз то је још боловао од епилепсије и правио велике паузе у писању па је и то доста утицало на стил. Сигуран сам да би му многи професори књижевности дали неку двојку на писменом, јер је промашио тему или је правио граматичке грешке. Па ето, они знају и тему и правила али мислим да се писање ипак не може и не сме свести само на то.
Поздрав

Re: Достојевски као мислилац

ivanpetrovic | 11/06/2010, 23:32

U potpunosti se slažem sa tobom. Da li će ga neko razumeti ili neće zavisi samo od zrelosti tog nekog i od njegove motivacije za čitanje. Recimo, u srednjoj školi nisam mogao da ga smislim upravo zato što sam mislio da je, kako si rekao, stalno promašivao temu. Kada sad počnem da ga čitam shvatim da svaki njegov red ima smisao i dubinu i ujedno svaki taj red oslikava određen karakter i produbljuje ga, a upravo je to smisao njegovih knjiga - psiha određenog lika i poruka koju taj lik šalje.

Re: Достојевски као мислилац

тарпе | 12/06/2010, 00:01

Да, зрелост је права реч; шта сам све и на који начин ја читао-тешко да би се све могло назвати читањем. Жали Боже времена-како наш народ каже. А то за промашај теме сам споменуо тек онако, пошто је то један од аргумената за лошу оцену на писменом задатку. Бар је био, не знам сад. Ја га читам "непрекидно", колико ми време (а сада и Хајдегер) дозвољава. Одавно сам изашао из оне фазе одушевљења у смислу "вау, како је ово добро". Приземљио сам се и сада путујемо заједно: Фјодор и ја! Оставио сам ти коментар на "филозофији фудбала"-ред је да се стави на неко видљиво место, бар за време светског првенства. Поздрав.

Re: Достојевски као мислилац

katarina | 13/06/2010, 11:43

Ne znam sta da dodam ovakvom tekstu. Zaista, svaka cast, vec ga vidim kao predgovor u nekom novom izdanju "Zlocina i kazne". Toliko se slazem sa tobom u vezi svega. Dostojevski je definitivno znao sta znaci biti covek.

Re: Достојевски као мислилац

тарпе | 13/06/2010, 20:08

Хвала Катарина. А ово за предговор је мало преувеличавање (мислим "мало преувеличавање"-морао сам да оставим овај израз, симпатичан је). Знао је Достојевски колико је човек слаб, а опет са друге стране јак. То је као она прича о Гиговом прстену из, ако се не варам, друге књиге Платонове Државе. То су заиста вечита питања и мислим да није толико битно одговорити на њих (ако је могуће одговорити) него истрајавати у одговарању! Достојевски се са својим искушењима борио, а да ли се изборио не знам...битно је истрајавати на том путу и размишљати о свим тим питањима. Људи ће рећи да је то занесеност, губљење времена, да је то идеал, али је Достојевског тај идеал одржао. Он је живео све оно што је писао; ја мислим да би полудео од тога да није имао неко упориште. Мислим да он важан зато што је симбол борбе, зато што симболише све људе који су слаби и који покушавају да се изборе са собом.

Re: Достојевски као мислилац

katarina | 13/06/2010, 21:52

Veruj mi, uopste nije preuvelicavanje. Ni malo ni veliko :)
Koga briga sta ce ljudi reci dok ga citaju... Dosta sam se naslusala povrsnih intuicija o Dostojevskom, od ljudi koji procitaju prvih 10 strana pa zatvore knjigu.
Ja kad ga citam osecam sve ono sto si ti onako lepo rekao...utonem u taj svet, u psihu lika, poistovecujem se sa njim, isto kao i sto to radi Dostojevski. Neverovatno je koliko je bio pronicljiv pisac...sve tajne nekog karaktera ti otkrije jednim potezom. Stavi ih isped tebe kao na tacni, i ti u tom trenutku vidis koliko je covek kao covek i veliki i mali u isto vreme. Izvlaci ono najduhovnije u nama, najtananije, cega se cak i stidimo da izgovorimo. S druge strane, predstavlja nas kao moralne olupine koje uvek odaberu pogresno, kao crve koji vole da se valjaju u blatu greha. A ti drhtis, poistovecujes se s tim, stalno se pitajuci - da li sam ovo ja? Koja strana preovladava? Uvek nesto iznutra poigrava i drhti dok ga citas.
Tako ga ja dozivljavam.

Re: Достојевски као мислилац

тарпе | 14/06/2010, 15:07

Мислим да су, као што сам и рекао у тексту, његови критеријуми превисоки, али да је и он сам био свестан тога. Ако је по православној етици убиство у мислима грех онда је Достојевски серијски убица и велики грешник. Али иза те приче постоји покајање, опраштање, молитва, један надљудски напор да се човек оплемени и постане бољи. Ја нисам баш претерано у тој верској причи (ретко идем у цркву, и нису ми многе ствари јасне, превише размишљам о томе), али тежим да то будем. Мислим да је много здравије живети на тај начин, баштинити једноствност и некакву духовну смиреност (не оптерећивати се свакаквим материјалном глупостима). Ово данас је време помодарства и некаквог изопаченог такмичења у свему-ако је комшијино дете славило 18 рођендан у кафићу моје ће у ресторану са све трубачима-има да буде све на нивоу-да се зна ко је газда. Има милион сличних примера у смислу да људи захтевају све боље, више, јаче од других и што је најгоре немају границу. Ако радиш нешто ради га због себе, да теби буде пријатно а не због других. Хоћу да кажем да ми је то све помало смешно али некоме то одговара. Напросто, такав је дух времена и треба му се одупирати колико је могуће. То ипак захтева неку цену-испашћеш у најмању руку будала у многим ситуацијама, људи ће ти се смејати што стављаш папир од бомбона у џеп а не бацаш га на улицу (као сав нормалан свет) и тако даље...не можеш да утичеш на отопљавање леда али можеш на много ствари око себе. Сад само фали да ме неко пита: човече, па какве све то везе има са Достојевским?

Re: Достојевски као мислилац

Стас | 25/06/2010, 22:56

Поздрав свима! Неизмјерно ми је драго што се говори о Достојевском!
„У Карамазовима тројица браће су убила оца а не само један.“
Занимљиво. Давно сам читала Карамазове, али не могу да се сјетим момената. Да, Димитрије је наводно имао такве жеље, колико се сјећам он је причао да ће га убити, али то је смијешно, то је бескрајно смијешно, зар би га он могао убити, зар је он то могао искрено жељети? Па да је имао такву једну жељу, он би ћутао, он је не би саопштио, он би је се стидео, он би га озлобила, а на читавом Димитрију нема трунке злобе.
Иван... Чини ми се , да је његов став донекле пилатовски и да би он можда рекао „ Ви му судите. Перем руке.“ Једноставно он га је презрео. Није хтео да има посла са таквим човеком, хтео је своју самосталност у односу на њега. Не знам, мозда је то убитачно. Има ту нечег... Али опет, зар то није мудро, ако не можеш да га волиш, ако не можеш ни да не видиш његове злочине, зар није најбоље да спречиш себе да му зло желиш тиме што уопште о њему нећеш мислити?
И Смердјеков... Не говори ми се о њему.
Шта значи да је казна „нада“?
„Он је пре жртва него злочинац.“
Мислим да би сам Родион позеленио када би му овако шта рекао, нарочито ако би га прогласио жртвом каквог система или туђе замисли, јер он ипак није од оних „малих“. Мени се још чини, да и ако би ти признао да је жртва, рекао би: „ Преварио ме је демон и сам сам себе обмануо“. Ту лежи зец. Много је лакше када је нешто друго узрчник твоје патње, када она долази споља, али када је сам смишљаш и ствараш исувише је лична да би је тако лако прогнао.
Остајем дужна један цитат, овако поучан када је стил у питању.

Re: Достојевски као мислилац

tarpe | 26/06/2010, 13:53

Не говори ти се о Смердјакову. Он је оличење зла али ја ипак мислим да он не би убио да неко није запалио фитиљ у њему...могао бих се сложити о Ивану и његовом пилатовском ставу, али ја не бих рекао да је то пилатовско прање руку, затим било какав вид пасивности, бежања, нечињења или дистанцирања од свега мудрост. Додуше, и ја сам давно читао књигу, сад је опет читам, али нисам стекао утисак да се Иван намерно скалњао и тиме себе спречавао да буде присутан у очевом окружењу.
Не знам шта ти значи ово "јер он ипак није од оних малих"-претпостављам да мислиш на то да је он починио злочин из неких дубокоумних мотива, а не у афекту или зарад личне користи. Што се мене тиче, био мали или велики, он је роб своје идеје, нешто господари њиме. Мени он личи на неке савремене хуманисте који индиректно поручују: много нас је на планети, њени ресурси не могу да издрже оволики број људи зато морамо контролисати рађање, изазивати болести, ратове, да бисмо спасили бољи део човечанства. Зашто онда не би жртвовали своју децу и своје животе за такву племениту идеју? Тиме би показали да су доследни! Под казном нисам мислио само на то да те затворе иза решетака или да те јавно осуде и слично. Под казном подразумевам то да човек постане свестан свог греха, да се исплаче и покаје, да носи тај терет цео живот и да га он опомиње где је граница. Чак иако настави да греши, грешиће на другачији начин. Толико за сада.

Re: Достојевски као мислилац

Стас | 26/06/2010, 20:55

"... Што се тиче моје деобе људи на обичне и на необичне, признајем да је она унеколико произвољна, али ја зато и не изводим нарочито тачне цифре. Ја само у своју главну мисао верујем. А она се састоји у том, да се људи, по приодном закону, деле уопште на две класе: на нижу (на обичне), то јест, такоом смислу рећи, на материјал који служи једино за заметак и рађање себи сличних; и - на људе у правом смислу речи, то јест на такве који имају дар или таленат да кажу у својој средини нову реч..." и онда се захуктава. Извињавам се требало је рећи да он није један од оних нижих.
Мени је било занимљиво, чини ми се да си негдје у тексту приметио да Достојевски свима даје шансу. Али ја мислим да сам ја до сада наишла на три особе које немају шансу: Свидригајлов, Смердјаков и Ставрогин. Три самоубице. Њихова судбина се завршава тамом и само тамом.

Стас

Стас | 26/06/2010, 21:21

„Има људи о којима је тешко рећи нешто такво што би их представило одједном и потпуно и њиховом најтипичнијем и најкарактернијем виду. То су људи које обично називају људима „обичним“, „већином“, и који стварно сачињавају огромну већину сваког друштва. Писци се у својим романима и приповеткама најчешће труде да узму типове друштва, и да их представе пластично и уметнички,- типове који се сусрећу ванредно ретко у стварности, а који су, међутим, скоро стварнији и од саме стварности.
Подколесин, у своме типичноме облику, можда је и преувеличан, али никако није нешто што се у животу не срета. Колико је паметних људи који су, дознавши од Гогоља за Подколесина, одмах почели налазити да десетине и стотине њихових добрих познаника и другова необично личе на тог Подколесина. Они су и пре Гогоља знали да су ти њихви другови исти као и Подколесин, само што још нису знали да се они баш тако зову. Истина, младожење ванредно ретко искачу кроз прозор уочи самог венчања,стога што је то, да и не говоримо о другом, незгодна ствар; но и поред тога, колико ли је младожења, и то угледних и паметних, било готово да, већ на венчању, сами себе у дубини савести признају за Подколесине.
...
Те тако, не упуштајући се у озбиљнија објашњавања, рећи ћемо само толико: у стварности, типичност лица као да се разблажује водом, и сви ти Жорж-Дандени и Подколесини заиста постоје, трче и промичу испред нас свакодневно, али у донекле разводњеном и растањеном стању.
...
Али зато ипак пред нама остаје питање: шта да ради романсијер са људима просечним, савршено „обичним“, и на који начин да их изнесе оред читаоце па да буду бар колико толико занимљиви? Потпуно их у причи обићи, не иде никако, стога што су обични људи стално и у већини неопходна карика у ланцу свакодневних животнох догађаја; мимоићи их значило би нарушити истинитост.
...“ (Идиот, на почетку четврте књиге)

Re: Достојевски као мислилац

tarpe | 26/06/2010, 21:44

Пази, јако тешко је раздвојити ставове које ликови износе и оне иза којих стоји Достојевски као личност. Самоубице су симболи. Они су пишчево оруђе, начин на који нам показује где води пут неверујућих и оних еуклидског ума. Дати неком шансу не значи давати му је безброј пута; ја под шансом у овом контексту подразумевам разумевање-да схватиш зашто је неко посрнуо, да га не осуђујеш због тога већ да му помогнеш тиме што ћеш му пружити прилику да опет постане честит човек. Каним се читати те "Зле духове", ту би требало да је експлицирано како те једна на први поглед здраворазумска идеја одвуче бестрага. Наведена тројица су опомена сваком човеку, али далеко од тога да их Достојевски не разуме. Мислим да их је пажљивије вајао и стварао него своје "добре ликове". Дао им је невероватну позадину, кроз њих је показао како се постаје то што су они постали. То што они падају у бездан не значи да нису имали шансу. Сами су је себи одузели, сами су себи омчу на врат ставили. Писац је то само искористио да нам покаже како и зашто се то десило, али ја не бих рекао да он њих осуђује. Они су репрезентативни примерци негативаца, али "посао који они обављају код Достојевског" је злата вредан.

Dodaj komentar





Zapamti me

 
Powered by blog.rs