Ave Philosophy! Morituri te salutant!

Blog grupe filozofa

Ima li vreme vremena?

katarina | 29 Avgust, 2009 22:30

Sveti Avgustin je rekao da zna šta je vreme sve dok ga neko ne upita da ga objasni.
Jedno od najstarijih i najtežih pitanja koje nam se nameće kada istražujemo bilo koji segment stvarnosti je upravo pitanje: šta je vreme? Vreme se oduvek uzimalo zdravo za gotovo, retko kada se tragalo dublje za traženjem nekog univerzalnog, metafizičkog odgovora. Zašto? Možda zbog toga što je takvo traženje izuzetno teško, teže nego što se čini na prvi pogled, a možda i zato što svakim dubljim zalaženjem u ovu problematiku dolazimo do raznih protivrečenosti. Ako ne možemo dati neki direktan odgovor na gore postavljeno pitanje, možemo ipak razmišljati koje su to karakteristike vremena, smatra Miloš Arsenijević u svom delu “Vreme i vremena”. Rad ću ograničiti samo na to delo, pokušavajući da na pravilan način protumačim glavne teze vremenâ u vremenu. Takođe ću, u Zenonovom stilu, pretpostaviti i da nema vremenâ (što smatra atemporalistička doktrina) i izvući logičke implikacije iz toga.


                                                            ***

Za vreme se kaže da ono teče, jer se nekako intuitivno čini da je to njegova glavna odlika. Da bismo razumeli tok vremena potrebna su nam različita vremena koja bi se kretala. Ta razlika vremena bi se mogla označiti kao prošlost, sadašnjost i budućnost.
Ova razlika se ne može svesti na razliku između ranijeg, jednovremenog i kasnijeg. To možemo lako videti ako pretpostavimo npr. da je događaj x raniji od događaja y. Da li se odatle može zaključiti da je x prošli događaj, a y budući događaj? Ne može, zato što  i x i y mogu biti i prošli i budući događaji, kao što i neki od njih može biti sadašnji događaj. Ako se pretpostavi da vreme ima smer, onda se može, u izvesnom smislu, reći da, ako kažemo da x je ranije od y, zaista govorimo nešto i o prošlosti i o budućnosti. Međutim, i dalje ne znamo da li su x i y prošli, sadašnji ili budući događaji. Da bismo to znali, potreban je neki dodatni uslov.
Taj uslov kaže da kada govorimo o ranijim i kasnijim događajima, to moramo činiti samo na osnovu nečega što je već sadašnje, čime bi vremena bila određena kao prošla i buduća, u zavisnosti od toga da li su ranija ili kasnija u odnosu na ono stanje koje je sadašnje. Zanemarivanje ovoga je omogućilo paradoks Mek Tagarta.
Mek Tagart je svojstva prošlosti, sadašnjosti i budućnosti nazvao A-serijom, za razliku od B-serije vremenskih položaja gde su događaji uređeni relacijom između biti raniji, biti jednovremen i biti kasniji. On je smatrao da je vreme neodvojivo od A-serije događaja, jer je A-serija neophodna da bi se objasnila promena, bez koje se vreme ne bi razlikovalo od drugih linearnih kontinuuma; osim toga, A-serija je primarna jer se pomoću nje može definisati B-serija, dok obrnuto ne važi. Ovo je pozitivni deo ovog agrumenta. Negativni deo, odnosno Mek Targatov paradoks, tvrdi da ne postoji vreme, zato što pretpostavka o toku vremena vodi u beskonačan regres. Stvar je u tome što se kaže da jedan događaj može istovremeno imati sva tri obeležja A-serije; on je i prošli i sadašnji i budući, što je nemoguće.
Ako bismo pokušali da izbegnemo paradoks tako što bismo rekli da je neki događaj sadašnji, da je nekada bio budući i da će jednom biti prošli, ništa ne bismo postigli. Jer, posmatrani događaj je sadašnji u trenutku koji je sadašnji, on je bio budući u nekom prošlom trenutku, a biće prošli u jednom budućem trenutku, ali tada svaki trenutak poseduje sva tri A-svojstva.
Mek Tagart je bio uveren u validnost svog argumenta, pa je stoga zaključio da ne preostaje ništa drugo nego da se utvrdi da je sam pojam vremena protivrečan u sebi, odakle je zaključio da vreme ne može biti realno; a ako nema vremena, onda nema ni toka vremena.

                                                               ***

Razlika između prošlih, sadašnjih i budućih događaja se izražava pomoću glagolskih vremena; na engleskom je teorija koja poriče realnost razlike između prošlosti, sadašnjosti i budućnosti nazvana tensless theory of time, zato što “tense” označava vreme u gramatičkom smislu. U našem jeziku nema razlike između time i tense, pa ćemo zato govoriti o atemporalnosti vremena, gde je atemporalnost shvaćena kao odsustvo vremêna, a ne kao čista bezvremenost. Ova teorija deluje veoma neobično, pošto je razlika, recimo, između prošlosti i budućnosti ne samo očigledna, nego deluje kao da je objektivna i potpuno nezavisna od nas. Pokazaće se, međutim, da atempotalistička teorija može takođe delovati intuitivno prihvatljivo.
Atemporalisti su pokušali da reinterpretiraju vremena, koja su u temporalističkoj logici nesvodiva monadička svojstva događaja, tako da ona postanu definljiva preko osnovnih relacija između vremenskih intervala u kojima se događaji odigravaju i vremenskih intervala u kojima se o događajima govori.
Ovo se najbolje može videti kroz primer. Uzmimo iskaz: “Vetar duva”; u običnom jeziku nam najčešće kontekst pomaže da odredimo o kom se intervalu radi kada se govori o vremenu u kojem je nešto tvrđeno. Ako kažem da vetar duva, s jedne strane, ne govorim ni o nečemu prošlom ni o budućem, ali takođe ne želim da se ograničim samo na interval koji moj iskaz zauzima. Reči “vetar duva” mogu se izgovoriti za sekundu ili dve, ali ja ne želim da se sadašnjost u kojoj duva vetar protegne na sekundu ili dve. Čak postoje i neki događaji koji su toliko kratki da se ne  može dovoljno brzo reći da se sada dešavaju. Na primer: “Što me nešto probode u grudima!”, kažemo sa zakašnjenjem pošto u vreme trajanja događaja prosto nismo bili u stanju da izgovorimo odgovarajuću rečenicu o tome šta se događa. Naravno, ako želimo biti precizni u pogledu konteksta možemo reći da vetar duva od jutros, upotrebljavajući sadašnje vreme. To znači da sadašnjost te tvrdnje počinje od jutros, kao da sam još tad počela da izgovaram iskaz i tek sad ga završila. U svakom slučaju, vreme za koje se eksplicitno kaže (ili implicitno podrazumeva) da je vreme u kojem tvrđenje treba da važi, ne sme da bude kraće od vremena trajanja samog događaja za koji se tvrdi da je sadašnji, inače bi tvrđenje bilo lažno, jer događaj ne bi bio sadašnji nego delimično-sadašnji-delimično-prošli ili delimično-budući-i-sadašnji ili itd... Ali ne samo to. Pod uslovom da je sadašnji događaj vremenski dobro individuiran, vreme za koje se pretpostavlja da je vreme u kojem tvrđenje treba da važi, ne sme biti ni duže od vremena samog događaja za koji se kaže da je sadašnji, zato što to više ne bi bilo tvrđenje o tom, nego o nekom drugom događaju.
Sve u svemu, vreme za koje se pretpostavlja da je vreme sadašnjost nekog događaja, treba da važi da ne sme da bude ni kraće ni duže od vremena u kojem se neki događaj dešava, već mora biti jedno isto vreme; dakle, događaj za koji se kaže da je sadašnji mora da bude jednoznačno određen vremenom na koje se sam konkretan iskaz proteže. Konkretan iskaz o tome da vetar sada duva je istinit ako i samo ako vetar zaista duva u vremenu koje je eksplicitno ili implicitno određeno kao vreme u kojem dotični iskaz treba da važi. Odavde sledi da će svaka promena u vremenu događanja automatski narušiti istinitost tvrđenja o njegovoj sadašnjost i ispuniti neke druge istinitosne uslove, odnosno uslove za pripisivanje nekog drugog vremena.
Istinitosni ulovi temporalnih iskaza se menjaju na način koji zavisi isključivo od odnosa između vremena kada su iskazi izrečeni i vremena kada su se iskazi desili. To omogućava da se ovi istinitosni uslovi odrede atemporalno, to jest bez pozivanja na vremena o kojima iskazi govore. A pošto su istinitosni ulovi temoporalnih iskaza sami atemporalni, to je bilo dovoljno atemporalistima da poreknu realnost vremenâ.
***
Postoji jedna druga doktrina, prezentizam, po kojoj je ono što je realno samo ono što je u toku vremena sadašnje. Međutim, ovo ne znači da se ne može govoriti o stanju koje je bilo realno. Tome i služe glagolska vremena. Nešto što je prošlo je realno u smislu što je s obzirom na tok vremena bilo sadašnje. Dakle, da bi neko stanje bilo realno, nužan i dovoljan uslov je da bude sadašnje; a da je neko stanje bilo realno, nužan i dovoljan uslov za to da je bilo sadašnje. Buduće stanje niti jeste niti je bilo realno, pošto u toku vremena nikada nije bilo sadašnje. Tako prezentizam, može da objasni tok vremena, odnosno razliku između prošlosti i budućnosti, a da ni prošla ni buduća vremena ne smatra realnim. Sada se postavlja jedno bitno pitanje: da li prezentisti sadašnjost shvatanju kao nešto trenutno ili je vezuju za vremenski interval? Ako je prvo slučaj, onda je pitanje da li se o svetu može govoriti o tome kakav je u trenutku. Ako je svet do nekog trenutka bio drugačiji nego što će biti, da li je on u trenutku onakav kakav je bio ili kakav će biti, ili ni jedno ni drugo? Osim toga, u trenutku se ništa ne događa, osim što nešto prestaje a nešto drugo počinje da se događa.
Ako se prezentisti opredele za drugu alternativu, pa o sadašnjosti govore kao nečemu što je vezano za vremenski interval, onda nastupaju mnogi drugi problemi. Da li je sadašnjost nešto što se događa u sekundi, minuti, satu, danu, mesecu, godini, deceniji, veku ili nekom dužem vremeskom periodu. Lako se dolazi i do pitanja gde se završava realnost koja navodno pripada sadašnjosti, a gde počinje nerealnost prošlosti. Prezentisti ne bi smeli da svoj osnovni pojam ostave ovoliko nejasnim, što oni upravo čine.
***
Temporalistička teorija nema ovakvih problema, kako god da se opredelimo da govorimo o sadašnjosti, jer je u njoj sadašnjost potrebna samo za to da bi se mogla napraviti razlika između prošlosti i budućnosti. Ako o sadašnjem stanju sveta govorimo kao o stanju u vremenskom intervalu, onda nema apsolutne sadašnjosti, jer svaki interval ima podinterval koji je prošli u odnosu na neki njegov drugi podinterval. Pošto temporalistička teorije ne proteže granice realnosti samo do granica sadašnjosti, odsustvo apsolutne sadašnjosti nema nikakve neželjene implikacije. Koji god događaj proglasili sadašnjim, uvek će postojati jasna razlika između događaja koji su u odnosu na njega prošli i onih koji su u odnosu na njega budući.
Na samom kraju, došli smo do zaključka da smo obavezni prihvatiti postojanje A-serije (postojanje vremenâ) ukoliko želimo da iskazi o prošlosti i budućnosti ili hipotetički iskazi (kojima se, na primer, tvrdi da se neki događaj mogao ostvariti, ali ipak nije, ili da se neki događaj realizovao, ali da to nije bilo nužno) uopšte imaju smisla, a i da bi (delimično) sačuvali čulnu stvarnost oko nas, onakvu kakvu prihvatamo da jeste.

 

 

 


LITERATURA


Arsenijević Miloš, “Vreme i vremena”, Dereta, Beograd, 2003.

 

Matematika, fizika i još po nešto | Sledeći | Prethodni | Komentari (17) | Trekbekovi (0)

Komentari

Re: Ima li vreme vremena?

pedja | 30/08/2009, 00:44

Vreme je mera za trajanje nekog događeja. Vreme je relativno i zavisi od položaja i brzine pojedinca u odnosu na neki referentni sistem. Koliko je vreme relativno dolazi do pravog izražaja tek pri brzinama bliskim svetlosnoj. Kod Njutnove fizike je to skoro pa zanemarljivo, ali ne potpuno.
Ko želi da zna više o vremenu, neka prouči opštu i specijalnu teoriju relativnosti.
Pozdrav

Re: Ima li vreme vremena?

rene | 30/08/2009, 01:08

Vreme je mera kretanja.

Re: Ima li vreme vremena?

pedja | 30/08/2009, 02:01

Kretanje je promena položaja jednog tela u odnosu na drugo telo i izražava u metrima. Vreme se izražava u sekundama. A sekunda nije mera za kretanje.
U četvorodimenzionalnom prostoru su vreme i prostor su povezani, ali sekunda je sekunda, a metar je metar.

Re: Ima li vreme vremena?

rene | 30/08/2009, 02:38

Pedja, sta je VREME?

Re: Ima li vreme vremena?

katarina | 30/08/2009, 10:04

Ja bih sve zamolila da prvo procitate tekst ako hocete da ostavljate komentare.

Re: Ima li vreme vremena?

pedja | 30/08/2009, 11:07

Katarina, ja sam se vezao za pitanje iz druge recenice, a tekst je procitan. Takodje, vreme se od 1915 godine ne uzima zdravo za gotovo.
Pozdrav

Re: Ima li vreme vremena?

katarina | 30/08/2009, 11:19

Pitanje ''sta je vreme'' uopste nije tako jednostavno, i trebalo bi da se ustrucavamo od direktnih odgovora, jer njima apsolutno ne umanjujemo misteriju tog pitanja. Kao sto sam rekla, ako ne mozemo da direktno odgovorimo na ovo pitanje, hajde da pokusamo da to uradimo kroz osobine samog vremena, a najbitnija i najociglednija osobina vremena jeste da ono ima svoj tok. Itd...
Koji je pravac vremena, smer, brzina, da li uopste postoji, da li ide unazad / sve su to pitanja na koja je izuyetno tesko odgovoriti, a ti, sa svojom standardnom 'fizickom definicijom, nisi odgovorio ni na jedno. Zato sto su pored obicnee intuitivne definicije, potrebni dokazi i valjani argumenti.

Re: Ima li vreme vremena?

pedja | 30/08/2009, 12:45

Na sva ova pitanja koja si postavila postoje odgovori, samo je potrebno prelistati odgovarajucu literaturu.
Naravno da je pojam vremena slozen problem i ne moze se pomocu ovih komentara na blogu razjasniti, ali su to drugi vec uradili za nas i dobili nobelove i slicne nagrade.
A takodje ces naci u njihovim literaturama odgovarajuce dokaze i argumente.

Re: Ima li vreme vremena?

katarina | 31/08/2009, 12:35

ma super, idem sad do knjziare da iskupujem knjige u kojima pise sve o misteriji vremena...oh my god
mozda ima i slikovnica..da dam mojoj mladjoj sestri..

za koja jos pitanja postoje odgovori? Mozda.....hmmm..sta je supstancija? Bice? Arhe? Bog?

Ah, pa naravno, zasto da razbijam glavu oko toga, kad postoji Biblija i razni filozofi, naucnici, nobelovci..samo treba da sve to prelistam

Ne znam zasto ne procitas tekst. Ah ne..ti se nadovezujes na drugu recenicu uvoda, a kasnije u tekstu pise, da o njoj i ne treba raspravljati.

Re: Ima li vreme vremena?

Miloš | 07/09/2009, 00:28

Arsenijevićeva knjiga je sjajna... na fantastičan način se bavi vremenom na dosta različitih načina. Ovde se upravo može videti jaka tematska povezanost fizike i filozofije! svima preporučujem da pročitaju knjigu, ukoliko imaju želju da saznaju nešto više o vremenu i na koje sve načine ono može da se ispituje!

opusti se

space balloon | 01/12/2009, 13:48

Pokušaću da kažem svoje mišljenje, bez obzira što nisam pročitao tekst, koji ću pročitati nakon ovog komentara. Dovoljno mi je da vidim pitanje, i ako imam svoje mišljenje, ja ga skromno i parlamentarno iznosim.Da li je tvoja reakcija na svom mestu kada kritikuješ ljude?Zamisli da neko nepismen dođe u situaciju da ti odgovori. Nepismen ali predpostavimo inteligentan, i po prirodi filosof. Znam čak neke slične persone... Vreme ... Vreme i prostor. MIslim da su to dve povezane dimenzije stvarnosti.Dimenzije koje čine svemir i sve u njemu. Naravno i mi smo deo te priče. Mislim da znam koja je to brzina vremena. A to je ova.Polako pomeram ruku,levu, sa leva na desno.Ne mogu tačno da utvrdim brzinu, ali mislim da je to par kilometara na sat!Možda nekome izgleda sporo, ali ta brzina je konstantna,i utiče na sve. A opet bi dodao misao u vezi filosofije, i razmišljanja , a to je da koliko vidim, sve se odvija pod terminima i izrazima koje je stvorio čovek. A on je samo mali deo stvarnosti. I ne znam zašto se to tako dešava, pogotovo to uzdizanje ljudskog bića, koje je opšte prisutno u svim segmentima. Umetnosti, nauke...A taj isti veliki čovek je pokazao ko je. Doveo je za par vekova čitavu planetu do kraja. Da ne spominjem sav živi svet, koji je superiorniji, mada mu se to ne priznaje,baš zato što je mali i nebavi se razmišljanjem nego uklapanjem u opštu harmoniju. Možda bi mogli svako razmišljanje da osudimo, ili možda i preterujem... Neka na sceni budu samo potrebna razmišljanja. A šta znači potrebna, neka to bude tema za razmišljanje...

Re: Ima li vreme vremena?

katarina | 05/12/2009, 22:43

Drago mi je sto citas (valjda) tekstove, ali bih te zamolila da ostavljas komentare *vezane* za tekstove, zato sto ovo nije neki chat, nazalost. Ovo ne mislim zlonamerno, vec jednostavno, da bismo lakse mogli usmerili eventualnu diskusiju vezanu za probleme kojima je bilo reci u tekstu...

A sad mi objasni ovu recenicu:

Da li je tvoja reakcija na svom mestu kada kritikuješ ljude?
Ne znam bas tacno na sta mislis..

home page

home | 15/04/2010, 23:29

komentara i saveta, zelim da pomognem mladima.

Zakasneli komentar :-)

Sigismund | 07/09/2010, 19:24

Mislim da ne možemo reći za neki događaj da je budući, sadašnji i prošli u zavisnosti od toga kada ga posmatramo. Isto je pogrešno reći da postoji samo sadašnjost. Događaj može biti samo prošli, jer kada govorimo o njemu on ili je potpuno ili delimično prošao. Od odvijanja recimo jedne jedinice ili niza događaja (one koju percipiramo) do našeg imenovanja iste već je prošlo vreme neophodno za opažanje, kognitivnu obradu i kontrakciju mišića koji pokreću glasne žice, pa je zato on prošli. Ako to još nije završen događaj, odnosno još je u toku, možemo reći i da je verovatno sadašnji ili verovatno sadašnji i budući. Kažem "verovatno" jer to podrazumeva izvesno verovanje i pretpostavku, koja može biti logična, ali svakako nije nužna. Mi ne možemo znati da li će u bilo kojem trenutku našeg razmišljanja ili izgovaranja "Vetar duva" vetar stati da duva. Naravno, moj iskaz je relativan u zavisnosti od veličine vremenske skale koju koristimo, ali da ne gnjavim...

Nevezano, parafraziraću ovde jedan interesantan iskaz Avgustina Aurelija o kom svakako treba razmisliti kada se bavimo metafizikom vremena: Prošlosti ne postoji jer je više nema, budućnosti jer još nije bila, a sadašnjosti jer razdvaja dve stvari koje ne postoje.

Филоѕофија је ...

Милан | 08/03/2012, 22:49

Молим вас да мој коментар не обришете јер сви ми имамо право на своје мишљење. Филоѕофија је ментална дијареја! Само природне науке (Типа физика, хемија, биологија...) могу доћи до коначне истине. Док природне науке решавају проблеме и дају конкретне одговоре, дотле филоѕофи вековима тапкају у месту и у круг витлају једне те исте проблеме. Философија није решила ни један свој базични основни проблем, философи вековима говоре о религији, богу, свести, слободној вољи, детерминиѕму... али нису ОТКРИЛИ нити ОБЈАСНИЛИ ни један од ових феномена. Та неуспешност филоѕофије проистиче из њеног метода који се базира на чистом размишљању, а сви знамо да без индукције (то јест експеримента и интеракције са стварношћу)људски ум ствара бајке, лажне појмове и менталне дијареје. Философија је само употреба компликованог језика у исказивању онога што већ знамо на елементарни и једноставан начин. Филоѕофи могу написати читаве књиге о неком појму а да притом не кажу ништа ново сем онога што смо већ знали. Неуспешност философије можемо увидети ако је упоредимо са физиком.Философи су вековима расправљали да ли постоје атоми и која су својства простора, па опет нису пронашли ни један доказ да атоми постоје а такође нису открили ни једно ново својство простора. Са друге стране физика не само да је дефинитивно доказала постојање атома, већ је и детаљно описала њихове особине, такође Ајнштајнова теорија генералног релативитета нас је детаљније упознала са својствима простора. И ова два открића, не само да имају сазнајну вредност већ имају и своју практичну употребу, примену атомске енергије, прорачунавање релативистичких поправки на ГПС... Дакле природне науке дефинитивно повећавају људско знање о природи и имају дирекну практичну употребну вредност. А философија је и дан данас оно што је одувек и била, ментална дијареја.

Re: Ima li vreme vremena?

katarina | 09/03/2012, 09:43

Da li je filozofija nastala iz nauke?

Ili ne?

Sta je istina?

Koji je pravi (istinit, ispravan, pouzdan) metod koji trebamo slediti u naukama?

Na kom metodu pociva celokupna prirodna nauka?

Koje su mane tog metoda?

Šta je vrednost a šta cilj filozofije?

Ne postoji razlog zasto bih obrisala tvoj komentar, ovde smo da razgovaramo :) bez straha od cenzure :)

poz

Re: Ima li vreme vremena?

ivanpetrovic | 11/03/2012, 12:29

Odgovor Milanu:
Ne znam šta studiraš ili čime se baviš inače, ali vidim da nisi upućen u filozofiju, a pogotovo u njenu istoriju. Jer da jesi, shvatio bi da je malo prejako za nju reći da je mentalna dijareja. Možda moderna filozofija danas i tapka u mestu, ali za to nije kriva filozofija kao takva, već ljudi koji koji se njome bave i vreme u kome živimo. To je jedna sasvim druga tema.
Međutim, poenta svega je ta da se do pre samo dvesta godina filozofom zvao onaj čovek koji je znao i matematiku i fiziku i ono što ti smatraš filozofijom i još mnogo, mnogo stvari. Uzmi na primer Lajbnica, Kanta, Dekarta, Aristotela, pa čak ako hoćeš i Njutna koga svi pre znaju kao naučnika i matematičara.
Njutn je zapravo savršen primer naučnika-filozofa-matematičara. Njegova teorija gravitacije na neki način predstavljala odgovor Dekartovoj teoriji koja je bila popularna u to vreme. Čitao čovek o tome i nije mu se svidela, pa je seo, razmislio i izveo svoju teoriju. A Dekartova teorija gravitacije je nastala kao direktan odgovor Aristotelovoj teoriji gravitacije. A Aristotelova teorija gravitacije je nastala upravo kroz ono što ti nazivaš čisto razmišljanje, iako je čovek video kako tela padaju, i prirodno se zapitao zašto se to dešava.
Dakle, kao što vidiš, ni jedno pitanje na prvom mestu ne bi bilo ni postavljeno da nije bilo filozofije. Poenta je da su se upravo iz filozofije kao ultimativne umske discipline izdvojile pojedinačne nauke - fizika, hemija, biologoja, itd. Filozofija nije dala odgovore na neka svoja bazična pitanja ali je stvorila pojedinačne nauke koje se trude da daju odgovor. Moraš da imaš na umu i to da odgovori na ta pitanja nisu nimalo laki i da čak ni fizika ne može da da sve odgovore. Šta leži u osnovi svega? Da li bog postoji? Šta je moralno raditi? Šta je to lepo? Vidiš, na neka od tih pitanja možda nekada mogu odgovoriti empirijske nauke, a nekada ne. Da li smatraš da pitanje "Da li je x dobro?" treba odbaciti jer se ne može objasniti putem prirodnih nauka?
Dakle, filozofija nije mentalna dijareja. To što nije do sada dala odgovor na neka pitanja ne znači da i u budućnosti neće. Filozofija se kao takva suštinski nalazi u svakoj pojedinačnoj nauci, a isto važi i obrnuto - svaka pojedinačna nauka se na neki način nalazi u filozofiji.
I da ti dam odgovor na još par stvari:
"Та неуспешност филоѕофије проистиче из њеног метода који се базира на чистом размишљању, а сви знамо да без индукције (то јест експеримента и интеракције са стварношћу)људски ум ствара бајке, лажне појмове и менталне дијареје."
Ljudski um ne stvara mentalne dijareje ukoliko se koristi za ono što ti nazivaš čistim razmišljanjem, a što ja shvatam kao dedukciju. Naprotiv, poznato je da je deduktivni princip pouzdaniji u odnosu na induktivni. Cela matematika se, recimo, zasniva na par principa iz kojih se deduktivno izvlači ostatak te discipline. Fizika se, sa druge strane, zasniva na indukciji. Indukcija zbog same svoje prirode nikada ne može da pokaže da je nešto sto posto tačno. Jer, ja mogu da merim brzinu svetlosti hiljadu puta i da 1000 puta merač pokaže da je ta brzina 300000km/h. Međutim, desi se da 1001. put pokaže da je brzina znatno veća. Šta onda? Da li teorija nije tačna, ili merni instrument ne valja, ili se desilo neko božansko čudo? Poenta je da ni fizika nije apsolutna nauka. Jedna teorija se menja drugom, onom koja tačnije objašnjava realnost. Indukcijom se nikada ne može doći do apsolutne istine, već samo može trenutno najpouzdanije objasniti stvarnost.
"Философија је само употреба компликованог језика у исказивању онога што већ знамо на елементарни и једноставан начин. Филоѕофи могу написати читаве књиге о неком појму а да притом не кажу ништа ново сем онога што смо већ знали."
Ovo je samo još jedan dokaz da nisi upućen u filozofiju. Ni jedan jedini ozbiljni filozof nikada nije namerno pisao nejasno. Ok, Kant, npr. definitivno ubija svojim stilom i nije jednostavno čitati ga, ali on nije to namerno radio da bi mistifikovao svoje učenje. Naprotiv, uprkos teškom stilu, možeš uočiti sistematičnost njegovog pisanja i možeš uočiti kako se nadograđuje njegova misao koja nije nimalo naivna i prosta. Zar stvarno misliš da je u interesu ljudskog roda da tamo neki šarlatani komplikuju i mistifikuju stvari i izmišljaju toplu vodu? Pogotovo se danas, u modernoj filozofiji insistira na preciznom i sažetom izlaganju u kome se bukvalno pazi na značenje svake iznete rečenice.
To je ukratko to. Mogao bih još dosta stvari da napišem ali mislim da je za sada ovo dovoljno. Pozdrav!

 
Powered by blog.rs