Ave Philosophy! Morituri te salutant!

Blog grupe filozofa

Kantov "kategorički imperativ"

katarina | 11 Maj, 2009 22:44

Deontološka etika je sinonim za Kantovu etiku. Pošto reč „deontos“ na grčkom znači „dužnost“, ova etika se naziva i etikom dužnosti. Zasnovana je na pojmu „treba“, pa je njeno centralno pitanje: „Šta (ne) treba da činimo?“. Kao i u svojoj metafizici, Kant i u etici, ne uvodi tvrđenje o moralnoj stvarnosti koja prevazilazi naše iskustvo, niti pripisuje moralnu težinu aktuelnim uverenjima. On nam pruža na raspolaganje moralni zakon, koji nije alogaritam za naše moralno postupanje, već nam kaže šta ne treba da činimo da bismo bili moralne ličnosti.

Kant polazi od pitanja: koje osnovne principe postupanja mogu da usvoje svi ljudi, bez usvajanja bilo čega drugog što bi bilo specifično za njihove želje ili društvene odnose? Oni principi koji ne mogu služiti ljudima, moraju se odbaciti; dakle, ništa ne bi moglo da bude moralni princip, ako to ne može biti za sve ljude. Moral počinje odbacivanjem svega onoga što se ne može učiniti univerzalnim.
Ovu ideju Kant je formulisao kao zahtev koji je nazvao „kategorički imperativ“ ili opštije, moralni zakon. Najpoznatija verzija ovog zakona glasi: 

„Postupaj tako da maksima tvoje volje uvek može istovremeno važiti kao princip sveopšteg zakonodavstva“ (Kant, Imanuel, „Kritika praktičnog uma“, BIGZ, Beograd, 1979., str. 53).

Kategorički imperativ je vrlo jasan; on nam ništa ne naređuje, ostavlja nam punu slobodu u odlučivanju, ali ipak kaže šta ne treba da činimo. Ne treba činiti ono što je u suprotnosti sa moralnim zakonom; odnosno, ne treba činiti ono što je nemoguće da se univerzalizuje. Zahvaljujući tome, Kantova etika je objektivna, u smislu da je neproizvoljna – kategorički imperativ zahteva poštovanje moralnog zakona bez obzira šta mi želeli. Ova etika je istovremeno i subjektivna, jer podrazumeva da izvor važenja moralnog zakona proizilazi iz nas samih. Ta subjektivnost je predstavljena kroz autonomiju ličnosti, a ne kroz heteronomiju.

Heteronomija je izvor koji nas gura da nešto radimo, a dolazi spolja. Postoje tri izvora heteronomije, i to su društvo, religija i deskripcija „dobra“. Kant smatra da naši razlozi za postupanje ne treba da idu ka tome da se dopadnemo drugima ili Bogu. Razlog mora da dođe iz nas samih, iz našeg htenja, volje. Međutim, kako onda shvatiti dužnost?

Dužnost je ipak nešto što nas determiniše, nju ne činimo spontano. Ona unosi element nužnosti tamo gde nužnosti ne bi trebalo da bude, u polju slobode. Kant je pojam dužnosti i naše volje (kojom odlučujemo šta ćemo učiniti) spojio rekavši da je dužnost nužnost neke radnje iz poštovanja prema moralnom zakonu.
Odluka iz dužnosti je potpuno slobodna. Nema tu nikakve prisile, osim sopstvene. Ako se pitamo – zar ne bi bilo bolje da dužnost deluje prirodno, Kant bi rekao da je to nemoguće. To bi značilo da postupamo automatski; imali bismo svetu volju (a ne dobru volju), a to znači postupati ispravno i ne moći drugačije. Ali, kod nas nije tako. Ne bismo posedovali život ili sreću, ne bismo delovali u vremenu da imamo svetu volju. Ne bismo bili ljudi, koji su pogrešivi.

Da bismo znali kad je neki naš postupak moralno ispravan moramo, kao što je već gore rečeno, da ga podvrgnemo testu univerzalizacije. Postoje dve vrste univerzalizacije: logička i praktička.

U prvoj, ispituje se da li je univerzalizacija uopšte moguća. Uzmimo za primer – šta bi bilo kad bi svi lagali? Kad bi se laganje univerzalizovalo, onda bi ono sâmo postalo istina, i ne bi više postojala mogućnost laganja. Zato je dužnost da se ne laže, tzv. savršena dužnost. U drugoj, praktičkoj vrsti univerzalizacije, ispituje se da li je moguće univerzalno hteti neku maksimu. Princip da se ne pomaže drugom u nevolji prolazi test univerzalizacije, ali je zato nemoguće univerzalno hteti ovaj princip, i to iz dva razloga: prvo, ne možemo to unapred hteti, jer ne možemo biti sigurni da nam nekada, u budućnosti, neće zatrebati nečija pomoć; drugo, ne možemo nešto hteti i za druge ljude, jer time narušavamo njihovu autonomiju. Ako nama nije potrebna pomoć, ne znači da nekom drugom neće biti potrebna. Zato je pomaganje drugima u nevolji neodređena, a samim tim i nesavršena dužnost. Implikacije ovog objašnjenja dužnosti su najpotpunije razvijene u Kantovom delu „Metafizika morala“, čiji se prvi deo bavi principima pravednosti, koji su sadržaj savršenih dužnosti, a drugi deo istražuje principe vrline, koji su sadržaj nesavršenih dužnosti.

Kategorički imperativ je formulisan u više verzija, a o „najstrožoj“ smo već raspravljali. Međutim, formulacija koja je imala veći uticaj od prve, jeste tzv. „formula cilja po sebi“ koja kaže sledeće:

„ Postupaj tako da čoveštvo kao u tvojoj ličnosti tako i u ličnosti svakog drugog, uvek uzimaš kao cilj, a nikada samo kao sredstvo“ (Kant, Imanuel, „Kritika praktičnog uma“, BIGZ, Beograd, 1979., str. 105).

Ova maksima zahteva poštovanje ličnosti; jer, upotrebiti drugog znači postupati prema njemu kao prema stvari ili alatki, a ne kao prema individui, čoveku. Upotrebiti drugog nije samo učiniti nešto što drugi ne želi i na šta ne pristaje, nego učiniti nešto na šta drugi ne može da pristane. Na primer, varalice onemogućavaju žrtvama da pristanu na njihov postupak prema njima. Postupati prema drugima kao prema ciljevima, znači da jedni druge podržavamo u svojim slabim sposobnostima delovanja, usvajanja maksima i unapređivanja njihovih osnovnih ciljeva.

Zaključak

Na osnovu naših sklonosti, mi postavljamo sebi različite ciljeve. Postavljanje ciljeva, kod Kanta, jeste rad razuma. Koji god da su ciljevi, sreća je definisana kao realizacija tih ciljeva.
Mi potencijalno možemo imati sklonosti i hteti sve što nam je dostupno (što je u domenu prostora i vremena). Deo toga će doći u sukob sa kategoričkim imperativom, koji će to, na jedan formalan način, ograničiti. Dužnost će stupiti na scenu kada se sklonosti i moralni zakon suoče. Um će pokušati da spreči realizaciju nemoralnog dela, ali na kraju sâm čovek moraće da se opredeli između moralnog i nemoralnog postupka. Neizvesno je šta će pobediti, ali bez te slobode izbora, nema ni moralne odgovornosti.

 

Komentari

........

brankokm | 11/05/2009, 23:30

Kategoricki imperativ treba nametnuti coveku samo ako coveka posmatramio kao umno i slobodno bice.Pri tom moralni zakon nije hipoteticki (uslovni stav) tipa "ako-onda" ili "ja tebi - ti meni"-nego zapovest onog ljudskog u nama!!!Licno mislim da je Kantovo ucenje prekretnica u istoriji etike.S druge strane njegocvva etika je suvise formalisticka i rigorozna te u tom kontekstu cesto su nam drazi ljudi koji praktikuju ljubav i prastanje od logicnih i pravicnih , ali hladnih i krutih kantovaca!!!
Toliko od mene.Za sada!!!!
Oprostite!

Re: Kantov "kategorički imperativ"

katarina | 12/05/2009, 00:36

Da, u pravu si..
Ova etika nije "udobna", ali nikako nije hladna..ona zahteva minimalno - postovanje jedne jedine recenice moralnog zakona - kategoricki imperativ.

Mi mozemo izvrsiti nemoralno delo, ova terija nista ne moze protiv toga, ona nam samo kaze sta NE treba uraditi. Izbor je na nama.
pozdrav

šteta

space balloon | 01/12/2009, 13:26

Šteta je što neke glupe stvari dolaze u prvi plan, a one druge, korisne i inteligentne ostaju negde iza... Tako je i sa blogovima. Zato sam krenuo sa upoznavanjima istih, od pozadi... Uzgred i moj blog, koji nije trenutno na listi, je prolazio slične faze. I onda zahvaljujući nekim romantičnim ljubavnim tekstovima, se vinuo na gore. Inače što se tiče filozofije, i razmišljanja, našao sam zanimljivu misao u delu jednog čoveka koji se bavio ishranom. Toliko mi je bio potreban, i toliku mi je podršku dao, da sam počeo iz delova da objavljujem njegovu knjigu, na svom blogu naravno. Ne bih sad pričao o datoj knjizi, već ću se pozvati na jednu misao iz iste, a koju ću parafrazirati.Pošto se u knjizi priča o postu, koji je ustvari gladovanje, ako se tako može nazvati, i naravno skromnost, koja sve pokreće, misao koju bih da iznesem je da, kako sam autor kaže je sledeće. U tom procesu odricanja koje se pretvara u sreću i nekakvu istinu, čovek dolazi do nekog prirodnog stanja. Što telesnog i pshičkog, to i duhovnog. I u tome je ključ ustvari. Kako kaže Ehret,dožao je do fantastičnih otkrića u misaonom smislu, brže i bolje, nego da je čitao, samim tim i razmišljao,razna filozofska dela...nZanimljivo... Takvo iskustvo sam i sam imao... U to sam siguran, jer nisam pročitao mnogo knjiga, sem svojih stručnih na fakultetu za vreme studiranja. A studirao sam biologiju. I to 15 godina. I dok su se svi preznojavli od neke veštačke sramote što su toliko vrremena potrošili na nešto što treba da traje mnogo kraće, ta cifra je postala moj ponos. I onda kada se sve završilo, shvatio sam da i pored toliko znanja o svemu u vezi živog sveta, ustvari znam jako malo. Ili bolje reći osećam jako malo.A osećanja su po meni ustvari važna. Osećanje znanja, recimo. I onda opet priča o Ehretu, koja kroz tu skromnost u ishrani stvara od pojedinca biće, koje lakše i potpunije,razume svet oko sebe. Samim tim ga ne narušava, već čini njegov harmonični deo... A to je ona harmonija o kojoj govori Nikola Tesla. Harmonija svemira...

Dodaj komentar





Zapamti me

 
Powered by blog.rs