Ave Philosophy! Morituri te salutant!

Kantov "kategorički imperativ"

katarina | 11 Maj, 2009 22:44

Deontološka etika je sinonim za Kantovu etiku. Pošto reč „deontos“ na grčkom znači „dužnost“, ova etika se naziva i etikom dužnosti. Zasnovana je na pojmu „treba“, pa je njeno centralno pitanje: „Šta (ne) treba da činimo?“. Kao i u svojoj metafizici, Kant i u etici, ne uvodi tvrđenje o moralnoj stvarnosti koja prevazilazi naše iskustvo, niti pripisuje moralnu težinu aktuelnim uverenjima. On nam pruža na raspolaganje moralni zakon, koji nije alogaritam za naše moralno postupanje, već nam kaže šta ne treba da činimo da bismo bili moralne ličnosti.

Kant polazi od pitanja: koje osnovne principe postupanja mogu da usvoje svi ljudi, bez usvajanja bilo čega drugog što bi bilo specifično za njihove želje ili društvene odnose? Oni principi koji ne mogu služiti ljudima, moraju se odbaciti; dakle, ništa ne bi moglo da bude moralni princip, ako to ne može biti za sve ljude. Moral počinje odbacivanjem svega onoga što se ne može učiniti univerzalnim.
Ovu ideju Kant je formulisao kao zahtev koji je nazvao „kategorički imperativ“ ili opštije, moralni zakon. Najpoznatija verzija ovog zakona glasi:

„Postupaj tako da maksima tvoje volje uvek može istovremeno važiti kao princip sveopšteg zakonodavstva“ (Kant, Imanuel, „Kritika praktičnog uma“, BIGZ, Beograd, 1979., str. 53).

Kategorički imperativ je vrlo jasan; on nam ništa ne naređuje, ostavlja nam punu slobodu u odlučivanju, ali ipak kaže šta ne treba da činimo. Ne treba činiti ono što je u suprotnosti sa moralnim zakonom; odnosno, ne treba činiti ono što je nemoguće da se univerzalizuje. Zahvaljujući tome, Kantova etika je objektivna, u smislu da je neproizvoljna – kategorički imperativ zahteva poštovanje moralnog zakona bez obzira šta mi želeli. Ova etika je istovremeno i subjektivna, jer podrazumeva da izvor važenja moralnog zakona proizilazi iz nas samih. Ta subjektivnost je predstavljena kroz autonomiju ličnosti, a ne kroz heteronomiju.

Heteronomija je izvor koji nas gura da nešto radimo, a dolazi spolja. Postoje tri izvora heteronomije, i to su društvo, religija i deskripcija „dobra“. Kant smatra da naši razlozi za postupanje ne treba da idu ka tome da se dopadnemo drugima ili Bogu. Razlog mora da dođe iz nas samih, iz našeg htenja, volje. Međutim, kako onda shvatiti dužnost?

Dužnost je ipak nešto što nas determiniše, nju ne činimo spontano. Ona unosi element nužnosti tamo gde nužnosti ne bi trebalo da bude, u polju slobode. Kant je pojam dužnosti i naše volje (kojom odlučujemo šta ćemo učiniti) spojio rekavši da je dužnost nužnost neke radnje iz poštovanja prema moralnom zakonu.
Odluka iz dužnosti je potpuno slobodna. Nema tu nikakve prisile, osim sopstvene. Ako se pitamo – zar ne bi bilo bolje da dužnost deluje prirodno, Kant bi rekao da je to nemoguće. To bi značilo da postupamo automatski; imali bismo svetu volju (a ne dobru volju), a to znači postupati ispravno i ne moći drugačije. Ali, kod nas nije tako. Ne bismo posedovali život ili sreću, ne bismo delovali u vremenu da imamo svetu volju. Ne bismo bili ljudi, koji su pogrešivi.

Da bismo znali kad je neki naš postupak moralno ispravan moramo, kao što je već gore rečeno, da ga podvrgnemo testu univerzalizacije. Postoje dve vrste univerzalizacije: logička i praktička.

U prvoj, ispituje se da li je univerzalizacija uopšte moguća. Uzmimo za primer – šta bi bilo kad bi svi lagali? Kad bi se laganje univerzalizovalo, onda bi ono sâmo postalo istina, i ne bi više postojala mogućnost laganja. Zato je dužnost da se ne laže, tzv. savršena dužnost. U drugoj, praktičkoj vrsti univerzalizacije, ispituje se da li je moguće univerzalno hteti neku maksimu. Princip da se ne pomaže drugom u nevolji prolazi test univerzalizacije, ali je zato nemoguće univerzalno hteti ovaj princip, i to iz dva razloga: prvo, ne možemo to unapred hteti, jer ne možemo biti sigurni da nam nekada, u budućnosti, neće zatrebati nečija pomoć; drugo, ne možemo nešto hteti i za druge ljude, jer time narušavamo njihovu autonomiju. Ako nama nije potrebna pomoć, ne znači da nekom drugom neće biti potrebna. Zato je pomaganje drugima u nevolji neodređena, a samim tim i nesavršena dužnost. Implikacije ovog objašnjenja dužnosti su najpotpunije razvijene u Kantovom delu „Metafizika morala“, čiji se prvi deo bavi principima pravednosti, koji su sadržaj savršenih dužnosti, a drugi deo istražuje principe vrline, koji su sadržaj nesavršenih dužnosti.

Kategorički imperativ je formulisan u više verzija, a o „najstrožoj“ smo već raspravljali. Međutim, formulacija koja je imala veći uticaj od prve, jeste tzv. „formula cilja po sebi“ koja kaže sledeće:

„ Postupaj tako da čoveštvo kao u tvojoj ličnosti tako i u ličnosti svakog drugog, uvek uzimaš kao cilj, a nikada samo kao sredstvo“ (Kant, Imanuel, „Kritika praktičnog uma“, BIGZ, Beograd, 1979., str. 105).

Ova maksima zahteva poštovanje ličnosti; jer, upotrebiti drugog znači postupati prema njemu kao prema stvari ili alatki, a ne kao prema individui, čoveku. Upotrebiti drugog nije samo učiniti nešto što drugi ne želi i na šta ne pristaje, nego učiniti nešto na šta drugi ne može da pristane. Na primer, varalice onemogućavaju žrtvama da pristanu na njihov postupak prema njima. Postupati prema drugima kao prema ciljevima, znači da jedni druge podržavamo u svojim slabim sposobnostima delovanja, usvajanja maksima i unapređivanja njihovih osnovnih ciljeva.

Zaključak

Na osnovu naših sklonosti, mi postavljamo sebi različite ciljeve. Postavljanje ciljeva, kod Kanta, jeste rad razuma. Koji god da su ciljevi, sreća je definisana kao realizacija tih ciljeva.
Mi potencijalno možemo imati sklonosti i hteti sve što nam je dostupno (što je u domenu prostora i vremena). Deo toga će doći u sukob sa kategoričkim imperativom, koji će to, na jedan formalan način, ograničiti. Dužnost će stupiti na scenu kada se sklonosti i moralni zakon suoče. Um će pokušati da spreči realizaciju nemoralnog dela, ali na kraju sâm čovek moraće da se opredeli između moralnog i nemoralnog postupka. Neizvesno je šta će pobediti, ali bez te slobode izbora, nema ni moralne odgovornosti.

Pitagora i pitagorejci

katarina | 10 Maj, 2009 12:05

Pošto se teško može napraviti razlika između učenja samog Pitagore i učenja njegovih sledbenika, pitagorejaca, govoriću o tome kao o jednom učenju.

Slobodno možemo reći da je ova škola imala najveći uticaj na kasniju filozofiju, zato što donosi originalnost i drugačije, fundamentalne promene u shvatanju stvarnosti. Aristotel, u svom spisu Metafizika, pominje pitagorejce na dva mesta. Prvo, on kaže da su se, za vreme i pre atomista, takozvani pitagorejci prihvatili načela matematike uzdižući ih do načela sveta. Zbog toga što se u grčkom jeziku ne koriste zapete, pitanje je da li je Aristotel smatrao da su pitagorejci prvi prihvatili načela matematike. No, to ipak i nije toliko verovatno, jer već kod Talesa se s njom susrećemo, možemo reći samo da su je pitagorejci samo unapredili. Takođe, nije baš jasno šta Aristotel smatra pod „načelima matematike“ – geometriju ili aritmetiku? Znamo da je u tadašnjoj Grčkoj bila zastupljena geometrija, ali pokazaće se da je ovde reč upravo o aritmetici i to o jednoj njenoj specifičnoj primeni. Drugo, Aristotel pominje da su ta načela: logos, odnosno odnos (grč. λόγος) i broj (grč. ἀριϑμός).

Navešću još neke Aristotelove izvode, koji se ne mogu tako lako protumačiti odmah i za koje je potrebno jedno malo duže objašnjenje:
„Za pitagorejce, stvari su brojevi“
„Bića oponašaju brojeve“
„Elementi brojeva su elementi svega“
„Brojevi su uzroci (suština) bića“.

Dakle, da bismo razumeli ove Aristotelove izjave, moramo znati kako su pitagorejci došli do svoje teorije o odnosu i broju.

Može se reći da je muzika bila izvor pitagorejske filozofije. Postoji jedna apokrifna priča da kada je Pitagora prolazio pored kovačnice, čuo razne zvuke, nižih i viših tonova. Zaključio je da ta jačina tona mora zavisiti i od čekića i od nakovanja. Tako je Pitagora sâm da vrši istraživanja. Ako je ova priča tačna, onda je ovo prvi, smišljeno izvedeni eksperiment u istoriji. Šta je Pitagora uradio?
Uzeo je jedan instrument s jednom žicom, monokord, i onda je istraživao koja je visina tona u odnosu na dužinu žice. Kada se žica skrati za pola, pa se okine, dobija se ton koji je tačno za oktavu viši od predhodnog tona. Pitagora je otkrio da je to tačno skraćenje za pola. To se može izraziti odnosom (logosom) = 2 : 1. Ne samo oktava, nego svi sazvučni tonovi, kao što su kvarta, kvinta..se mogu dobiti na ovaj način.
Ovo zvuči neverovatno – nešto što čujemo kao sazvučno, zavisi samo od brojnih odnosa! Naravno da je to zadivilo Pitagoru i pitagorejce, toliko su bili oduševljeni da su dobili ideju da se sve na ovom svetu može brojno objasniti. Tako da sada imaju smisla Aristotelove, gore navedene, tvrdnje.
Elementi brojeva zaista jesu elementi svega, takođe, brojevi jesu uzroci stvari. Da li stvari oponašaju brojeve? Svakako, žice nisu brojevi. Međutim, ako pomoću brojeva imenujemo žice različite dužine, npr 4 i 3, onda to imenovanje nije proizvoljno, jer mi ne možemo da ne pridamo taj broj, zato što je, recimo, odnos te dve žice kvarta. Pa se i može reći da stvari oponašaju brojeve. Nešto u njima samima određuje koji će im broj biti pridodan.
Sklad između dva tona su nazvali simfonija. Ako kroz simfoniju možemo predstaviti svaki ton na muzičkoj skali, tada dobijamo harmoniju, koja je opštiji pojam i može značiti sklad uopšte. Sve se ovo može izraziti sa samo četiri broja: 1, 2, 3 i 4. Njihov zbir je 10, što predstavlja savršen broj. Pitagorejci su se zaklinjali nad ovim brojem, crtajući ga u obliku tetraktisa.

Pitagorejska namera je, dakle, bila vrlo jasna. Utvrditi sveopštu harmoniju i kvalitativne osobine stvari objasniti uz pomoć brojeva. Odnosima brojeva su objašnjavali čulne stvari, a ne neke apstraktne, pa ih baš zbog toga Aristotel hvali – oni nisu odvojili čulnost od matematike i nisu napravili grešku kao Platon, odnosno nisu rekli da su brojevi i odnosi stvarni, iako stoje u osnovi stvarnosti.
Sada jasno možemo videti da je Aristotel na početku mislio na aritmetiku. Aritmetika se polako širila na geometriju, u kojoj su se upoređivale površine datih predmeta. Pitagorejci se nisu pitali koliko iznosi površina nečega, jer to, po njima, nije imalo smisla. Oni su se pitali kolika je površina nečega u odnosu (logosu) na nešto drugo. Tako se geometrija aritmetizovala. Ako možemo neke dve površine staviti u neki odnos, onda su one samerljive, one su simetrične.

Međutim, polovinom V veka pre n.e. desilo se nešto nezamislivo! Hipas iz Metaponta je otkrio nesamerljivost stranice i dijagonale kvadrata. On je otkrio asimetriju. Dokazao je da se dijagonala (d) nikada, u konačnom broju koraka, ne može izračunati. Rezultat je uvek d = a√2. Ovim otkričem desio se krah aritmetike, ali ne i same matematike, koja je nastavila da bude klasična geometrija.

Učenje o duši
Jedino učenje, za koje se smatra da je autentično Pitagorino, jeste učenje o duši, o njenoj seobi i o tome kako postići besmrtnost. Zvanička grčka religija, olimpijski kult, tako nešto nije priznavao: bogovi su ti koji su besmrtni, a svi ljudi su smrtni i od njih, posle smrti, ostaje samo senka koja tumara po Hadu, što nije nikakav besmrtan život već senka života, u svakom slučaju ništa privlačno. Štaviše, grčka religija uopšte i ne raspolaže pojmom duše kao nečim što čini čoveka, a što ipak nije nužno povezano s pojedinačnim telom.
Takvo učenje o duši je vrlo misteriozno i najverovatnije ne potiče od Pitagore. Skoro je sigurno da to učenje ne dolazi ni iz Egipta (kao što je mislio Herodot). Do Grka je to učenje stiglo sa severo-istoka, iz Trakije, dok se u isto vreme javlja i u Indiji.

Sâm Pitagora je imao dve teorije o duši: jednu, koja je bila namenjena akuzmatičarima („onima koji slede pravila“) i drugu, koju je namenio onima koji smeju da budu posvećeni u tajnu, koji mogu da znaju pravu istinu – matematičarima.
U svakom slučaju, bratstvo se sastojalo iz dve veće grupe – matematičara i akuzmatičara. Ovi drugi su bili poslušni (išli su bosi prilikom žrtvovanja, prali su prvo levu nogu, ali obuvali prvo desnu sandalu, uzdržavali se od mesa i sl.), i nisu se pitali čemu ta pravila služe, već su samo verovali da je to dobro. Dobro za šta?
Verovatno se verovalo da sleđenje pravila omogućuje bolju inkarnaciju posle smrti. Dakle, nije ceo trud oko besmrtnosti, već oko toga šta će se biti u sledećem životu, a to i nije baš svejedno. Za samog Pitagoru se govorilo da je, pošto je bio Apolonov sin, imao još tri inkarnacije: bio je trojanac Euford, delfski ribar i prostitutka (nije objašnjeno kako se od prostitutke došlo do toga da bude Pitagora). Oni koji nisu bili samo obični akuzmatičari, pitali su se: kakva je korist od besmrtnosti, kada je, šta god da postanem u sledećoj inkarnaciji, neću znati da sam to ja koji sam ovo što sam sada?
Ima indicija da je Pitagora imao odgovor na ovo pitanje i da je time nagovestio moderni problem ličnog identiteta, čije se formulisanje vezuje tek za Džon Loka. Besmrtnost se ne svodi samo na seobu duše; kontinuitet sećanja je nužan uslov da ja posle smrti budem opet ja. Zaista su besmrtni samo oni koji u budućem životu zadrže sećanje na predhodni. Trud oko besmrtnosti je trud oko toga.

Tri načina življenja
Pitagora je verovao u srodnost svih živih bića, pa je tako došao do zaključka da će čovek u sledećem životu biti: ili opet čovek ili životinja ili biljka (ili možda bog), u zavisnosti od toga koji je način življenja odabrao u ovom životu.
Postoje tri načina života, za koje saznajemo iz Platonovog dijaloga Fedon. Najbolji (najviši) odnos prema životu je kontemplativni, posmatrački, teorijski odnos (grč. theoria – posmatranje). Ako ovako živimo, onda mi posmataramo kosmos (poredak, ono što je uređeno). Posmatranje poretka čini da i naša duša bude kosmička, odnosno uređena, jer slično se sličnim poznaje. A da bismo postali kosmički, moramo se baviti kosmičkim stvarima, odnosno matematikom, kao i muzikom (simfonijom i harmonijom). Sve to na kraju dovodi do čišćenja duše – katarse. Dakle, učenje o seobi duše (metampsihoza) je da duša prelazi iz jednog života u bolji, ukoliko se živi u skladu sa kontemplativnim životom.
Druga dva života su: praktični, koji je mešavina teorijskog i čulnog i apoloustički, u kojem nema ničeg uzvišenog, nego samo čiste težnje ka uživanjima, trošenju i čulnim zadovoljstvima.

Heraklit

katarina | 09 Maj, 2009 11:24

OVAJ TEKST JE NAPISAN NA OSNOVU PREDAVANJA PROF. DR MILOŠA ARSENIJEVIĆA, novembar 2008.

Akme (trenutak pune zrelosti, a to je za Grke značilo da je čovek navršio 40 godina) Heraklita iz Efesa, grada u maloazijskom delu Jonije, bio je negde oko 500. godine pre nove ere. Po Aristotelovom učeniku Teofrastu, Heraklit je bio melanholik, a što bi na grčkom značilo „čovek crne žuči“. Po Aristotelu pak to je pravi filozofski karakter: ljude crne žuči odlikuju duboka i ne lako promenljiva raspoloženja, koja im omogućuju da se u traganju za istinom duboko poistovećuju sa različitim pogledima na stvari, a ne da ih samo olako uzmu u obzir. U jednom od takvih raspoloženja Heraklit Mračni (jer to je bio njegov nadimak) preporučio je svojim odraslim sugrađanima „da se svi odreda obese i grad prepuste golobradim dečacima“.
Ali, nisu mnogo bolje prošli ni znameniti ljudi: „mnogoznalaštvo ne uči umnosti, jer bi inače umni postali Hesiod i Pitagora, a isto tako i Ksenofan i Hekatej“. Poštovanje je među sedmoricom mudraca kod Heraklita pobudio jedino Bijant, i to zbog svoje izjave da većina ljudi ne vredi ni tri pare. Sam Heraklit je za „svetinu“ rekao da ona „samo gleda da se naždere, kao i stoka“. I zato: „Jedan za mene jeste koliko i deset hiljada, ako je najbolji“.
Ovakva Heraklitova mizantropija (miseo – mrzim; anthropos – čovek), koja je na kraju dovela do toga da ode u planinu i tamo živi sam, nije bila posledica njegovog društvenog porekla. Iako aristokrata po poreklu, Heraklit je, kada je govorio o „najboljem“ (aristos), imao na umu ne poreklo, već sposobnost da se živi „prema logosu“, a to znači umno (logično). „Um“ (ili „umetnost“) je, naime, jedan od mnogobrojnih načina da se prevede reč „logos“.
Ali, logos kod Heraklita ne treba shvatiti kao neku ljudsku sposobnost. Sposobnost da se živi „prema logosu“, ili „u skladu s logosom“ jeste doduše sposobnost najboljih ljudi, ali sam logos je nešto objektivno, što u svetu važi, i važilo bi i ako se niko po tome ne bi ravnao. Mnogi filozofi će kasnije tako shvatati logiku (reč logika je takođe izvedena iz reči logos): jedan zaključak ili jedno rasuđivanje su logički valjani nezavisno od nas koji zaključujemo i rezonujemo i koji možemo stalno praviti greške. Zaključci su logički valjani ako i samo ako su u skladu sa zakonima logike, čije je važenje objektivno.
Kada je govorio o logosu, Heraklit dakako nije imao u vidu zakone logike (oni će na dnevni red doću tek kasnije u istoriji grčke filozofije), ali je sasvim lepo mogao imati u vidu zakone prirode, koji takođe važe nezavisno od toga da li su ih ljudi otkrili ili ne. U tom smislu možemo razumeti Heraklitovu izjavu da „iako se sve dešava prema logosu, ljudi se ponašaju kao da (o tome) nemaju nikakvog iskustva“, i to „kako pre no što su tako i pošto su (od Heraklita) čuli za logos“. Na ovakvim i sličnim mestima „logos“ možemo prevesti i prosto sa „zakon“, ako se pritom oslobodimo asocijacije na nešto što su ljudi stvorili (kao što je to slučaj sa pravim zakonom) i mislimo isključivo na prirodni zakon kao nešto što svetom „vlada“ nezavisno od ljudi.
Prirodni zakon nisu stvirili ni bogovi „Kosmos (uređeni svat) nisu stvorili ni bogovi ni ljudi, već je on oduvek bio, jeste i biće večno živa vatra koja se po meri pali i gasi“. Na ovom mestu takođe vidimo da su Talesova voda i Anaksimenov vazduh kod Heraklita ustupili mesto trećem prirodnom elementu: vatri. To može biti rezultat indijskih i persijskih uticaja, ali vatra, kao ono jedno te isto na šta se sve svodi, bila je Heraklitu dobrodošla iz mnogih, njemu svojstvenih razloga.
Vatra zgodnije nego bilo koji drugi element, predstavlja živu sliku samog procesa preobraženja kao kretanja među suprotnostima: dok nešto gori, ono se preobražava u nešto drugo. A po Heraklitu, jedino je taj proces ono što je apsolutno i stalno, dok je sve drugo relativno i prolazno. Zato će Heraklita prigrliti svi oni kasniji filozofi koji su trdili da u osnovi sveta nisu stvari već procesi. Čuvenu izreku „panta rei“ („sve teče“) Aristotel pripisuje upravo Heraklitu. Osim toga, proces sagorevanja, kao najočigledniji proces preobraženja, jasno pkazuje relativnost suprotnosti, pošto ono što se preobražava nije, strogo govoreći, ni ono što je to nešto bilo ni ono što će nešto biti, već je unekoliko jedno a unekoliko drugo. I kada kaže: „Put nagore i put nadole su isti“, onda Heraklit time ukazuje upravo na to da bez obzira na smer u kojem se preobraženje odvija, ono što je u tom procesu prisutno jeste uvek samo unekoliko jedna od suprotnosti, dok je unekoliko isto tako i druga od dveju.
Kao što smo videli, Heraklit je prvi jonski fizičar koji nam nije samo iznosio svoje kosmološke poglede, već se isto toliko zanimao i za ta kako u njihovom svetlu treba gledati na ljude i njihovu sudbinu. To je, kao što ćemo videti, razlog iz kojeg je njegovo učenje imalo tako veliki uticaj na Stoičare, kod kojih će logos igrati otprilike istu ulogu kao i kod Heraklita. I na mnogim drugim mestima, kao na primer kad kaže da je „rat (Polemos) otac i kralj svega, koji neke čini bogovima, neke ljudima, neke robovima, neke slobodnima“, Heraklit preslikava svoja opšta kosmološka shvatanja na ono što se dešava ljudima: Kao što je vatra, kao proces preobraženja, a ne neka od suprotnosi, ono što je u makro- kosmičkim razmerama, jedino apsolutno i stalno, tako je to isto borba, a ne neko samo naizgled stabilno stanje, u ljudskim, mikro- kosmičkim razmerama.

Ko sam ja?

UPOZORENJE:
Ovaj blog sadrži ekstremno interesantne i duboko intelektualne tekstove na temu filozofije koji mogu ozbiljno uposliti moždane vijuge i naterati na ozbiljno razmišljanje. Svaki tekst je detaljno promišljen i pažljivo napisan od strane profesionalnih autora, studenata Filozofskog fakulteta u Beogradu. Zato se mole svi čitaoci da ozbiljno pristupe svakom tekstu, da ga pažljivo ga pročitaju, razmišljaju o njemu i eventualno ostave komentar.

Autori: Katarina Anđelković, Petar Gordić, Marko Tešić, Ivan Petrović

P.S. Zbog nedavnih problema koji su se javili zbog kopiranja i krađa seminarskih radova koje smo ovde objavili, ubuduće će kopija svakog seminarskog koji je ovde objavljen biti predata profesoru iz predmeta za koji je seminarski bio namenjen da ne bi došlo do budućih zloupotreba.

Meni

Pretraži

Kalendar

«	Maj 2009					»
Po	Ut	Sr	Če	Pe	Su	Ne
				1	2	3
4	5	6	7	8	9	10
11	12	13	14	15	16	17
18	19	20	21	22	23	24
25	26	27	28	29	30	31