Ave Philosophy! Morituri te salutant!

Blog grupe filozofa

Sloboda i njene granice

katarina | 24 Maj, 2009 19:34

Uvod

Svi mi težimo slobodi i želeli bismo da budemo slobodni, ma šta to značilo. To jednostavno zvuči primamljivo. O slobodi se može govoriti na bezbroj načina, ali u krajnjoj liniji, samo na dva: da li je ona univerzalna kategorija ili tvorevina ljudi, društva?
Pretpostavka da sloboda uopšte postoji često se uzima kao podrazumevajuća i gotovo intuitivna. Bez te pretpostavke nema smisla govoriti o današnjim modernim zajednicama i o etici, gde bez slobode nema mogućnosti izbora kako ćemo postupiti, pa samim tim, ni moralne odgovornosti. Dakle, po ovome, sloboda kao univerzalna kategorija bi trebalo postojati. Ali, šta to znači?
Na neki način, to znači da je ona metafizički pojam, koji ne zavisi od ljudi; ona je ljudima prirođena od samog početka, kada dođu na ovaj svet. Pošto ne zavisi ni od ljudi ni od bilo čega drugog, može se reći da ima ontološki primat. Međutim, da li se o slobodi može govoriti bez ljudi?
Smatram da je to nemoguće. Sloboda bez ljudi je prazan pojam (ili kako bi se u logici reklo – nema domena na koji bi se primenio). Šeling smatra da se nijedan pojam ne može odrediti pojedinačno, i tek mu upućivanje na povezanost sa celinom daje potpunost, tako je i kod pojma slobode .
Sloboda je nastala sa ljudima; preciznije, oni su je stvorili i to onda kada su počeli da se udružuju, da žive zajedno.
Možda zvuči malo paradoksalno to što su ljudi stvorili slobodu, a uvek vape za njom. Ona predstavlja neki ideal, oličenje čistote, gde je glavni vladar naše „ja“ i naš um. Ipak, ona nije ništa više nego prećutni dogovor među ljudima.

***

Liberali su smatrali da je jedno od glavnih određenja ljudi njihova sloboda, a slobodu su uzimali kao jednu od najviših političkih vrednosti. Shodno tome, verovali su da se sloboda može jedino ostvariti kroz političku zajednicu.
Međutim, politički poredak sadrži jedan prinudni apart koji nazivamo državom. Tu nalazimo na problem – kako pomiriti shvatanje da smo u suštini slobodna bića sa shvatanje da živimo u političkom poretku koji uključuje prisilu?
Da bismo razrešili ovu poteškoću, potrebno je vrlo precizno definisati sâm pojam slobode. Isaija Berlin smatra da je pojam slobode definitivno sporan, i u svom čuvenom eseju „Dva pojma slobode“ konstatuje da se, i kod liberalnih i konzervativnih shvatanja, javljaju dva pojma slobode – „negativni“ i „pozitivni“ pojam. Kada dolazi do zabuna i komplikacija, to je zato što dolazi do brkanja ta dva pojma, kaže Berlin. Ukazujući na ovu pojmovnu distinkciju, Berlin pokušava da razreši izvor zabuna.


***

Što se tiče pojma „negativne“ slobode, Berlin polazi od teze da je čovek slobodan u onoj meri u kojoj niko ne ometa njegove aktivnosti. Ako nam drugi ljudi umanje područje slobode ispod izvesnog minimuma, mi tada nismo slobodni, već smo pod prinudom  ili porobljeni. Dakle, smisao negativnog pojma slobode je sadržan u određivanju one sfere delanja u kojoj neka osoba nešto čini, a pritom ne dolazi do uplitanja druge osobe ili osoba. Ne postavlja se ovde pitanje ko upravlja nekom osobom, odnosno ko joj ograničava slobodu, već koliko pravila ograničava slobodu te osobe. Sa ovim se slaže i većina liberalno orjentisanih filozofa, koji teže što većem suženju društvene kontrole nad individuom. Društveno uplitanje u njenu privatnu sferu trebalo bi da bude što manje. Moglo bi se ići još dalje i reći da je jednina funkcija države samo zaštita privatne sfere pojedinca, koji bi tako imao potpunu slobodu.

***

Sličnog shvatanja bio je i Dž.S.Mil u svom spisu „O slobodi“, u kome kaže da društveni sklad i napredak ne isključuju postojanje područja privatnih sfera pojedinaca u koje ne sme zakoračiti država. Ma koliko ta sfera bila mala, prekoračavanje njenih granica bi značio despotizam. Takođe, i mi bi trebali da minimalno sačuvamo područje lične slobode, ako ne želimo da se ponizimo i izgubimo ono suštinsko u našoj ljudskoj prirodi. Milu je najvažnija individualna sloboda čoveka. Po njemu, civilizacija ne može napredovati ako ljudima ne bude dozvoljeno da žive kako žele; naravno, u oblasti koja se tiče samo njih. Zato Mil slobodu definiše kao težnju ka sopstvenoj dobrobiti.
Ipak, Mil smatra da je državni prinudni aparat neophodan; pošto pravda zahteva bar minimum slobode za svakog pojedinca, svaki pojedinac se mora sprečiti, makar i silom, da drugog liši tog minimuma. Zakon ustvari postoji samo zbog toga.
Ovakva odbrana slobode sastoji se u jednom „negativnom“ cilju – odbijanju mešanja u lične stvari, i u primeru Mila, Berlin pronalazi primer svog „negatinog“ pojma slobode.
Međuitm, Berlin nije zadovoljan Milovom definicijom slobode, jer smatra da on meša „pozitivni“ i „negativni“ pojam, što je nedopustivo. Možemo zamisliti jednog despota liberalnog duha, koji svojim podanicima dopušta veliku meru lične slobode ili demokratiju koja može lišiti građane pojedinačnih sloboda. Zato Berlin smatra da individualna sloboda nije nužno povezana sa vlašću. Razlikuju se odgovori na pitanja: „Ko mnome vlada?“ i „Koliko se vlast meša u moj život?“. Upravo u toj razlici ja sadržana suprotnost između Berlinova sva pojma slobode. Da bi se to bolje razumelo. potrebno je uvesti drugi pojam slobode.


***

„Pozitivna“ sloboda (ili sloboda „za“) je sadržana u pokušajima da se odredi izvor durštvene kontrole koja određuje šta neka osoba treba da čini, odnosno šta neka osoba treba u životu da postane. Kod ovog pojma nije bitno određenje sfere uplitanja, već činjenica da ljudi hoće da sami upravljaju svojim životom, zato je ključno pitanje pozitivne slobode: Ko hoće sa mnom da upravlja? Ovde osoba želi da postane svoj gospodar, i da se prema njoj ophode kao prema individui, ličnosti, a ne kao predmetu.
Berlin smatra da se pojam pozitivne slobode istorijski razvio na takav način da je postao dijametralno suprotan negativnom pojmu. Štaviše, pozitivna sloboda je dovala do apsurda sâm pojam slobode, jer se pretvorio u tzv. „apotezu autoriteta“. Šta to znači?

Od zahteva da svaki čovek treba sam sobom da upravlja, deli nas mali korak od tvrdnje da naše postojeće „ja“ nije istinsko i racionalno „ja“ i da nam treba nametnuti naše istinsko „ja“. Odavde se može zaključiti da, pošto ljudimo možemo da nametnemo njihovo istinsko „ja“, onda imamo pravo da ih nateramo da budu slobodni, što je jedan apsurdan zahtev. Da bi realizovali slobodu, moramo pokoriti racionalnosti sve ono što izmiče racionalnosti „višeg ja“.

Problem je što se to „više ja“ može lako identifikovati sa Umom, društvenom celinom, crkvom, državom, itd.. Ukoliko se neka od ovih identifikacija legalizuje, onda bi ona mogla postati osnov jednog despotskog ili totalitarnog društva.
Takođe, i negativna sloboda može da dovede do izopačenog zahteva za podeljenim „ja“; recimo, u nekim doktrinama se zahtev za ukidanjem prepreka (što je formalni zahtev negativne slobode), tumačio kao zahtev za oslobođenjem duhovnog „ja“. Takvo „ja“ se, po Berlinu, javlja u protestanskoj etici i doktrinama pojedinih jevrejskih i hrišćanskih teologa. Međutim, Berlin naglašava da je negativna sloboda vrlo retko u istoriji prelazila u neslobodu, što nije slučaj sa pozitivnom slobodom.

***

Berlin dalje kaže da ne postoji nužna logička veza između ova dva pojma slobode. Argument za to tvrđenja je već gore izložen, ali ne u eksplicitnom obliku. Dakle, logička veza ne postoji, jer negativna sloboda retko kada (skoro nikada) dovodi do „apoteze autoriteta“, odnosno do stvaranja neslobode.
Postoje autori koji, ne samo da misle da postoji logička veza između pozitivne i negativne slobode, već smatraju da je reč o jednom pojmu sa dva aspekta. Do ovog zaključka se dolazi prostim ispitivanjem slučajeva. Npr. negativna sloboda (sloboda „od“) ograničenja u javnom saopštavanju misli i uverenja, može se izraziti kao pozitivna slododa (sloboda „da“) da se te misli i uverenja javno saopštavaju. Skoro svaka vrsta slobode može da se izrazi ili preko negativne ili preko pozitivne slobode, a da se pritom ništa ne izgubi na značenju.


Zaključak

Na samom početku smo se pitali da li sloboda može postojati kao univerzalna kategorija ili tvorevina društva. Pošli smo od pretpostavke da prva teza ne može biti tačna, zato što bi to bio prazan pojam, a da se smisleno o slobodi može govoriti samo kada govorimo o zajednici ljudi. Najpoznatija definicija slobode kao dva pojma jeste Berlinova – negativna i pozitivna sloboda, gde on daje prednost negativnoj slobodi, zato što je ona donela mnogo manje izopačenja kroz istoriju, nego pozitivna. Ova dva pojma Berlin je predstavio kao logički nezavisna, međutim lako se pokazalo da to ustvari nisu.
I opet smo se vratili na početak pitanja o slobodi kao tvorevini ljudi. Jedno je sigurno – ona se ostvaruje kroz pravedan politički poredak, koji poštuje slobodu pojedinačnih ljudi, i onogućava im da se, kroz državu, ostvaruju na sopstven način. S druge strane, mora postajati međusobna tolerancija među ljudima, traženje u njima cilja, a ne samo sredstva za ostvarenje sopstvenih interesa – poštovanje onoga što je u nama suštinsko.

 

Filozofija politike | Permalink | Komentari (14) | Trekbekovi (0)

Eutanazija

katarina | 13 Maj, 2009 14:51

 OVO JE SEMINARSKI RAD IZ ETIKE NAŠE KOLEGINICE JELENE RAJKOVIĆ

 O eutanaziji uopšteno

Eutanazija spada u red moralno vrlo delikanih pitanja. Nije, stoga, čudno što je danas u najvećem broju zemalja (uključujući i našu) postupak svesnog ukidanja ljudskih života medicinskim sredstvima zabranjen. Proces legalizacije eutanazije otpočeo je najpre u Holandiji. Inicijalni slučaj bio je sličaj Gertrude Postma, koja je usmrtila svoju majku, pošto je starica doživela cerebralnu hemoragiju (izliv krvi u mozgu). Pošto je usmrtila majku, lekarka (Gertruda) se prijavila policiji, bilo joj je suđeno, ali je puštena na slobodu, jer je sud uvažio njene razloge da tako postupi („nisam više mogla da gledam majku kako se pretvara u ljudsku olupinu“). Dve godine od ovog slučaja, Holandija je legalizovala eutanaziju. Kasnije su to učinile i mnoge druge zemlje poput Švajcarske, Austalije i Francuske.

Etimološki, izraz je sastavljen od starogrčke reči eu, što znači dobra i thanatos, što mi prevodimo kao smrt (thanatos je zapravo ime antičkog boga smrti Thanatosa). Eutanaziju možemo prevesti kao „dobra smrt“. Međutim, kao što je izraz „zla smrt“ teško ispravan (pleonazičan je), jer je sama smrt po sebi zlo, tako i za izraz „dobra smrt“ možemo reći da je kontradiktoran, pa čak i apsurdan (kao kada bismo rekli „dobro zlo“). Pošto, kao što smo već videli, eutanaziju ne možemo prevesti kao „dobra smrt“, autori koji se upuštaju u ozbiljno razmatranje smisla ove sintagme, uglavnom od nje odustaju i eutanaziju prevode kao „pristojna smrt“.

Različita shvatanja eutanazije

Nacisti su označili nekakav „T4 Eutanazija program“ (poduhvat čišćenja germanske populacije od „genetski inferiornog“ stanovništva), koji se bukvalno svodio na ubijanje svih onih koji su bili „nedostojni života“. Prvog septembra 1939. godine, 275000 ljudi bilo je otrovano gasom. Veliki broj onih koji su ležali u državnim bolnicama i koji nisu mogli biti „rehabilitovani“ za rad, bili su poslati u gasnu komoru. Takodje, program „eutanazije“ je obuhvatao mentalno defektne, epileptičare, one koji su patili od raznih neuroloških poremećaja... Ovi ljudi  su bili ubijani zato što su bili „beskorisni“ i, pošto su bili nesposobni za rad, predstavljali su „teret društvu“.

Danas se eutanazija koristi u jednom drugačijem značenju. Odnosi se na usmrćivanje onih osoba koje su smrtno bolesne i/ili neizdrživo pate, i koje su same odličile da umru, i to na bezbolan način (ili uz minimum bola), dakle, pomoću za to raspoloživih medicinskih sredstava i uz aktivno učešće lekara. Ovako definisana eutanazija se sprovodi zarad dobra onoga ko umire.

Eutanazija – za i protiv

Kada govorimo o eutanaziji, govorimo o usmrćivanju jednog živog organizma, na ovakav ili onakav način, pod određenim okolnostima. Jedno je ostati nemoćan pred određenom neizlečivom bolešću, a nešto sasvim drugo, učiniti nešto da se smrt izazove, postupkom izazvati smrt. Reč „postupak“ ne treba uzimati tako da isključije propuštanje: postupak eutanazije je kada se nekome namerno dopušta da umre, za svoje vlastito dobro, a ne samo kada se preduzimaju određene mere da se podstakne smrt. Drugi momenat kod definisanja eutanazije jeste razlika između činjenica i verovanja. Onaj ko izvršava postupak eutanazije „veruje“ da će smrt biti dobra za onoga ko umire. Ali, da li je dovoljno da onaj ko to čini, čini to sa tom namerom ili stvari aktuelno treba da budu onakve kakve on veruje da jesu. Ako jedan čovek usmrti drugoga iz verovanja da je to najbolje za onoga ko umire, misleći da je on u poslednjoj fazi bolesti, iako je on mogao biti izlečen, da li je to eutanazija ili nije?

Rešenje ovih problema je relativno lako, ali se javlja jedan problem koji je u središtu diskusije o eutanaziji. Po definiciji, eutanazijom se teži dobru onoga čija je smrt u pitanju tj. smrt se želi za njegovo dobro. Međutim, život većine ljudi sadrži takva zla kao što su tuga i bol, ali mi iz toga ne izvlačimo zaključak da bi smrt za njih bila blagodet. Naprotiv, smatra se da je život dobro, čak i za onog ko je nesrećan i osujećen. Kako je onda moguće da se želi nečija smrt za njegovo vlastito dobro? Da li su postupci eutanazije, definisani kako smo ih definisali, ikada moralno dopustivi?
Onoga ko spasi nečiji život, obično nazivamo dobročinitelj. Ovo je, u normalnim uslovima, obično tačno. Međutim, ako čoveka muče do smrti, i daju mu neki lek koji će produžiti njegov život (njegovu patnju), to onda nije dobročinstvo, već nešto suprotno tome. Produžetak života nije uvek dobrobit za onoga kome se daje. Spašavanje ili produžavanje nečijeg života ne znači uvek da mu se čini usluga, može biti za njega bolje da umre ranije nego kasnije. Staljinov metod istrebljenja je trajao mesecima i za te ljude je bilo bolje da npr. umru od metka, nego da žive mesecima u agoniji i da na kraju umru od gladi.
Prilično je lako izreći sud da je život dobar ili da nije dobar, ali je teško naći osnovu za njega. Kada možemo reći da je život dobar i na osnovu čega to možemo reći?

U životima mnogih ljudi ima mnogo manje dobra, nego zla, ali mi ne zaključijemo da im ne bismo učinili nikakvu uslugu time što bismo im spasili život. Drugi pokušaj da se reši ovaj problem jeste da je čovekova želja za životom ono zbog čega zovemo život dobrim, ako čovek želi da živi, onda svako ko mu produžuje život, čini mu dobročinstvo. Ipak, neko može imati želju za životo,, tamo gde bismo sa sigurnošću rekli da je bolje za njega da bude mrtav, a to i on sam može priznati. Primer koji ovo ilustruje jesu koncentracioni logori. Što su uslovi za život postajali suroviji, to je želja za životom postajala jača. Nema ničeg nerazumnog u čovekovoj želji za životom, bez obrira na uslove života ili na činjenice o svojoj budućnosti.
Međutim, postupak eutanazije se ne odnosi samo na ljude čiji je život prožet patnjama i mučenjuma, nego i na ljude za koje ne bismo mogli da kažemo da su osobe (ličnosti). Osobu (ličnost) možemo definisati kao ljudsko biće kod koga su sačuvane emocionalne, kognitivne i konativne sposobnosti.

Postoje granice kada ljudski organizam definitivno više nije osoba – kada dodje do moždane smrti ili kod komatoznih, odnosno vegetativnih stanja. Kod ovakvih slučajeva, mozak nije u funkciji, dok je organizam, uz pomoć aparata, u funkciji. Odustajanje od lečenja ovakvih pacijenata će sigurno rezultirati smrću, dok nastavak lečenja neće zasigurno dovesti do izlečenja. Ovde moralna dilema bledi ili potpuno nestaje, jer za ljude sa ovakvim bolestima ne možemo baš reći da su živi tj. da su ličnosti koje karakteriše određeni stav o životu, kao što je to slučaj sa logorašima. Ovde možemo povući demarkacionu liniju, jer logoraši žive sličnije životu običnih ljudi, nego hendikepirani i komatozni. Ono što ugrožava živote logoraša jeste ropstvo, a ne neka neizlečiva bolest. Život u ropstvu ponekad može biti bolji od života u bolesti.
Predloženo rešenje problema jeste da život nije prosto preživljavanje, već da život mora zadovoljavati određeni standard normalnosti. Obični ljudski životi, čak i oni veoma teški, sadrže minimum osnovnih dobara koja čine život dobrim. Ali, kad su oni odsutni, ideja života nije više povezana sa idejom dobra. Veze između života i dobra mogu se prekinuti, jer se svest potpuno izgubila usled senilnosti ili teške povrede mozga. Ovakav život, po sebi nije ni dobar ni rđav, ali ako nastupi bol, treba se težiti bržem i bezbolnijem kraju.
Postupak eutanazije, bilo shvaćen kao postupak ili kao propuštanje, pripisuje se onom delatniku koji se opredeljuje za smrt druge osobe zato što u njenom slučaju život izgleda da je više zlo nego dobro. Pitanje koje se ovde postavlja je – da li je postupak eutanazije ikada opravdan? Ovo pitanje je složeno i može se odnositi na određene slučajeve, koji posmatrani za sebe jesu moralno opravdljivi i na eutanaziju uopšte tj. da je sasvim u redu da se eutanazija legalizuje. Legalizovanjem eutanazije postoji mogućnost od zloupotrebe i od mnogih grešaka u proceni. Još jedan problem koji se ovde javlja jeste pravo na život. Kod postupka eutanazije, jedna osoba odlučuje o smrti druge osobe. Ubistvo jeste nepravedan čin i čovek ima pravo da bude slobodan od upliatanja drugih, koja ugrožavaju njegov život. Kako onda pravo na život utiče na postupke eutanazije? Da li su takvi postupci ponekad ili uvek isključeni pravom na život? Čak iako možemo da kažemo da je za nekog „bolje da bude mrtav“, to nas ne opravdava da mu oduzmemo život, sve dok on sam to ne bude želeo, što bi onda bila voljna eutanazija. Voljnom eutanazijom se ne ugrožava ničije pravo na život, pravo se ne nerušava ako se nekome dopusti da umre ili se ubije na njegov vlastiti zahtev, ali ova činjenica ne daje odgovor na pitanje – da li je eutanazija moralno dopustiva? Voljna eutanazija ne mora uvek biti za dobro onoga ko umire, jer mogu postojati razni razlozi zbog kojih bi neko želeo da umre. Možda osoba želi da umre zarad nekog drugog ili da ne bi bila na teretu, ali to ne znači nužno da je to najbolje za tu osobu. Prema tome, ovo neće biti eutanazija kako smo je malopre definisali, ali to ne znači da ne može postojati voljna eutanazija, protiv koje ne pravda ni milosrđe neće imati ništa protiv.

Zaključak

Razmotrili smo moralnost eutanazije. Zaključak je da ne možemo moralno opravdati nasilno ubijanje ljudi protiv njihove volje, kao što je to bio sličaj kod Hitlera i Staljina. Takođe, ne možemo moralno opravdati ni ubistvo ljudi protiv njihove volje, iako je to za njihovo dobro.  Takvim postupkom se narušavaju čovekova prava, što je suprotno pravdi. Međutim, sve druge vrste eutanazije su ponekad saglasne sa pravdom i milosrđem. Ali, ne sme se zaboraviti uslov koji nosi sama definicija eutanazije, a to je da je eutanazija postupak kojim se pomaže onome ko umire.

Etika | Permalink | Komentari (10) | Trekbekovi (0)

Empedokle

katarina | 12 Maj, 2009 19:59

Empedokle iz Akraganta (Agrigenta) na Siciliji je rođen krajem V veka pre n.e. Bio je veoma neobična pojava, slična Pitagori, zbog čega je bio omiljeni predmet raznih apokrifnih priča.
Svoja filozofska shvatanja izložio je pesnički u dvema poemama: O prirodi i Čistilište. On je jedini presokratski filozof koji je, pored Parmenida, svoje učenje izlagao u stihovima. Empedokle je filozofski veoma zanimljiv, jer se u njegovom učenju spajaju predhodni stavovi Jonjana, Elejaca i Pitagorejaca.

Ontologija
Empedokle se ne slaže sa Parmenidom; on kaže da biće postoji na izvorno različit način. Biće je izvorno mnoštveno, zapravo ono je četvorno. Naime, Talesovoj vodi, Anaksimenovom vazduhu i Heraklitovoj vatri, Empedokle je dodao zemlju. Niko pre njega nije uzimao zemlju kao pratvar, najverovatnije zbog toga što zemlja deluje mrtvo i nema uočljivu sposobnost kretanja i preobražavanja za razliku od vode, vazduha i vatre, koji deluju „živo“. Pošto je svoje učenje izložio pesnički, Empedokle je ove elemente nazvao bogovima, da bi istakao njihovu besmrtnost i moć: vatra je blještavi Zevs, vazduh je Hera koja život daje, zemlja je mračni Had, a voda je Nestis (ovo je sicilijansko, lokalno Empedoklovo božanstvo) čije suze snabdevaju izvore vode smrtnika.
Suprotstavljanje Parmenidu se ovde završava. Svaki od elemenata, sam po sebi, ima sva svojstva Parmenidovog bića: nepromenljivost, homogenost i kontinuiranost u sebi. Takođe, praznine nema. Međutim, kretanje je moguće, kao uzajamno umetanje elemenata jednih u druge. Na ovom mestu treba zastati i pogledati kao izgleda Empedoklov odgovor na Zenonove dokaze protiv mnoštva. Taj odgovor se Aristotelu dopao, za razliku od odgovora atomista. Šta to Empedokle tvrdi?

Umetanje osnovnih elemenata jednih u druge može se neograničeno nastavljati, ali nikad ne može dovesti do toga da jedno ograničeno telo sadrži beskonačan broj međusobno heterogenih delova. Aristotelu se ovo dopalo, zato što se izbegavanje beskonačnosti ne ostvaruje suprotstavljanjem matematike i fizike (pogledati atomiste), s druge strane, izbegava se i neodređenost jedinice; nijedan u sebi homogeni deo nije mnoštven (tj. ne sastoji se iz delova), iako je s obzirom na mogućnost novog umetanja deljiv.

Kosmologija
Kako dolazi do kretanja, odnosno do mešanja i razdvajanja elemenata? Videli smo da Jonski fizičari (pre svega, Tales i Anaksimen) ne daju za to objašnjenje, pa asmo pretpostavili da su oni svoje elemente shvataju kao nešto u sebi živo.
Empedokle, međutim, daje na to eksplicitan odgovor. Taj odgovor je dinamički: postoje dve sile, oličene u Afroditi – boginji ljubavi i Aresu – bogu rata, svađanja, razdora. Te dve sile deluju stalno, samo što posledice tog delovanja nisu jednovremeno neposredno vidljive. One kao kosmičke sile deluju jednovremeno, ali se neposredno dejstvo jedne ili druge uočava tek kada jedna nadvlada drugu. Sila Ljubavi spaja, sjedinjuje elemente, dok ih Mržnja razdvaja, deli.
Ovakvo objašnjenje kretanja koje je Empedokle uveo, važi još uvek; i današnja fizika je u osnovi dinamička, samo su sile koje svetom vladaju gravitacija, elektromagnetna sila, sila jake i slabe interakcije.
A što se tiče kosmičkih ciklusa, bar jedna od savremenih astro-fizičkih hipoteza, jeste ona po kojoj se svemir naizmenično širi i skuplja, a to jako podseća na Empedoklovo ciklično rađanje i umiranje kosmosa.

Istorija filozofije | Permalink | Dodaj komentar | Trekbekovi (0)

1 2 3  Sledeći»
 
Powered by blog.rs