Ave Philosophy! Morituri te salutant!

 OVO JE SEMINARSKI RAD IZ ETIKE NAŠE KOLEGINICE JELENE RAJKOVIĆ

 O eutanaziji uopšteno

Eutanazija spada u red moralno vrlo delikanih pitanja. Nije, stoga, čudno što je danas u najvećem broju zemalja (uključujući i našu) postupak svesnog ukidanja ljudskih života medicinskim sredstvima zabranjen. Proces legalizacije eutanazije otpočeo je najpre u Holandiji. Inicijalni slučaj bio je sličaj Gertrude Postma, koja je usmrtila svoju majku, pošto je starica doživela cerebralnu hemoragiju (izliv krvi u mozgu). Pošto je usmrtila majku, lekarka (Gertruda) se prijavila policiji, bilo joj je suđeno, ali je puštena na slobodu, jer je sud uvažio njene razloge da tako postupi („nisam više mogla da gledam majku kako se pretvara u ljudsku olupinu“). Dve godine od ovog slučaja, Holandija je legalizovala eutanaziju. Kasnije su to učinile i mnoge druge zemlje poput Švajcarske, Austalije i Francuske.

Etimološki, izraz je sastavljen od starogrčke reči eu, što znači dobra i thanatos, što mi prevodimo kao smrt (thanatos je zapravo ime antičkog boga smrti Thanatosa). Eutanaziju možemo prevesti kao „dobra smrt“. Međutim, kao što je izraz „zla smrt“ teško ispravan (pleonazičan je), jer je sama smrt po sebi zlo, tako i za izraz „dobra smrt“ možemo reći da je kontradiktoran, pa čak i apsurdan (kao kada bismo rekli „dobro zlo“). Pošto, kao što smo već videli, eutanaziju ne možemo prevesti kao „dobra smrt“, autori koji se upuštaju u ozbiljno razmatranje smisla ove sintagme, uglavnom od nje odustaju i eutanaziju prevode kao „pristojna smrt“.

Različita shvatanja eutanazije

Nacisti su označili nekakav „T4 Eutanazija program“ (poduhvat čišćenja germanske populacije od „genetski inferiornog“ stanovništva), koji se bukvalno svodio na ubijanje svih onih koji su bili „nedostojni života“. Prvog septembra 1939. godine, 275000 ljudi bilo je otrovano gasom. Veliki broj onih koji su ležali u državnim bolnicama i koji nisu mogli biti „rehabilitovani“ za rad, bili su poslati u gasnu komoru. Takodje, program „eutanazije“ je obuhvatao mentalno defektne, epileptičare, one koji su patili od raznih neuroloških poremećaja... Ovi ljudi  su bili ubijani zato što su bili „beskorisni“ i, pošto su bili nesposobni za rad, predstavljali su „teret društvu“.

Danas se eutanazija koristi u jednom drugačijem značenju. Odnosi se na usmrćivanje onih osoba koje su smrtno bolesne i/ili neizdrživo pate, i koje su same odličile da umru, i to na bezbolan način (ili uz minimum bola), dakle, pomoću za to raspoloživih medicinskih sredstava i uz aktivno učešće lekara. Ovako definisana eutanazija se sprovodi zarad dobra onoga ko umire.

Eutanazija – za i protiv

Kada govorimo o eutanaziji, govorimo o usmrćivanju jednog živog organizma, na ovakav ili onakav način, pod određenim okolnostima. Jedno je ostati nemoćan pred određenom neizlečivom bolešću, a nešto sasvim drugo, učiniti nešto da se smrt izazove, postupkom izazvati smrt. Reč „postupak“ ne treba uzimati tako da isključije propuštanje: postupak eutanazije je kada se nekome namerno dopušta da umre, za svoje vlastito dobro, a ne samo kada se preduzimaju određene mere da se podstakne smrt. Drugi momenat kod definisanja eutanazije jeste razlika između činjenica i verovanja. Onaj ko izvršava postupak eutanazije „veruje“ da će smrt biti dobra za onoga ko umire. Ali, da li je dovoljno da onaj ko to čini, čini to sa tom namerom ili stvari aktuelno treba da budu onakve kakve on veruje da jesu. Ako jedan čovek usmrti drugoga iz verovanja da je to najbolje za onoga ko umire, misleći da je on u poslednjoj fazi bolesti, iako je on mogao biti izlečen, da li je to eutanazija ili nije?

Rešenje ovih problema je relativno lako, ali se javlja jedan problem koji je u središtu diskusije o eutanaziji. Po definiciji, eutanazijom se teži dobru onoga čija je smrt u pitanju tj. smrt se želi za njegovo dobro. Međutim, život većine ljudi sadrži takva zla kao što su tuga i bol, ali mi iz toga ne izvlačimo zaključak da bi smrt za njih bila blagodet. Naprotiv, smatra se da je život dobro, čak i za onog ko je nesrećan i osujećen. Kako je onda moguće da se želi nečija smrt za njegovo vlastito dobro? Da li su postupci eutanazije, definisani kako smo ih definisali, ikada moralno dopustivi?
Onoga ko spasi nečiji život, obično nazivamo dobročinitelj. Ovo je, u normalnim uslovima, obično tačno. Međutim, ako čoveka muče do smrti, i daju mu neki lek koji će produžiti njegov život (njegovu patnju), to onda nije dobročinstvo, već nešto suprotno tome. Produžetak života nije uvek dobrobit za onoga kome se daje. Spašavanje ili produžavanje nečijeg života ne znači uvek da mu se čini usluga, može biti za njega bolje da umre ranije nego kasnije. Staljinov metod istrebljenja je trajao mesecima i za te ljude je bilo bolje da npr. umru od metka, nego da žive mesecima u agoniji i da na kraju umru od gladi.
Prilično je lako izreći sud da je život dobar ili da nije dobar, ali je teško naći osnovu za njega. Kada možemo reći da je život dobar i na osnovu čega to možemo reći?

U životima mnogih ljudi ima mnogo manje dobra, nego zla, ali mi ne zaključijemo da im ne bismo učinili nikakvu uslugu time što bismo im spasili život. Drugi pokušaj da se reši ovaj problem jeste da je čovekova želja za životom ono zbog čega zovemo život dobrim, ako čovek želi da živi, onda svako ko mu produžuje život, čini mu dobročinstvo. Ipak, neko može imati želju za životo,, tamo gde bismo sa sigurnošću rekli da je bolje za njega da bude mrtav, a to i on sam može priznati. Primer koji ovo ilustruje jesu koncentracioni logori. Što su uslovi za život postajali suroviji, to je želja za životom postajala jača. Nema ničeg nerazumnog u čovekovoj želji za životom, bez obrira na uslove života ili na činjenice o svojoj budućnosti.
Međutim, postupak eutanazije se ne odnosi samo na ljude čiji je život prožet patnjama i mučenjuma, nego i na ljude za koje ne bismo mogli da kažemo da su osobe (ličnosti). Osobu (ličnost) možemo definisati kao ljudsko biće kod koga su sačuvane emocionalne, kognitivne i konativne sposobnosti.

Postoje granice kada ljudski organizam definitivno više nije osoba – kada dodje do moždane smrti ili kod komatoznih, odnosno vegetativnih stanja. Kod ovakvih slučajeva, mozak nije u funkciji, dok je organizam, uz pomoć aparata, u funkciji. Odustajanje od lečenja ovakvih pacijenata će sigurno rezultirati smrću, dok nastavak lečenja neće zasigurno dovesti do izlečenja. Ovde moralna dilema bledi ili potpuno nestaje, jer za ljude sa ovakvim bolestima ne možemo baš reći da su živi tj. da su ličnosti koje karakteriše određeni stav o životu, kao što je to slučaj sa logorašima. Ovde možemo povući demarkacionu liniju, jer logoraši žive sličnije životu običnih ljudi, nego hendikepirani i komatozni. Ono što ugrožava živote logoraša jeste ropstvo, a ne neka neizlečiva bolest. Život u ropstvu ponekad može biti bolji od života u bolesti.
Predloženo rešenje problema jeste da život nije prosto preživljavanje, već da život mora zadovoljavati određeni standard normalnosti. Obični ljudski životi, čak i oni veoma teški, sadrže minimum osnovnih dobara koja čine život dobrim. Ali, kad su oni odsutni, ideja života nije više povezana sa idejom dobra. Veze između života i dobra mogu se prekinuti, jer se svest potpuno izgubila usled senilnosti ili teške povrede mozga. Ovakav život, po sebi nije ni dobar ni rđav, ali ako nastupi bol, treba se težiti bržem i bezbolnijem kraju.
Postupak eutanazije, bilo shvaćen kao postupak ili kao propuštanje, pripisuje se onom delatniku koji se opredeljuje za smrt druge osobe zato što u njenom slučaju život izgleda da je više zlo nego dobro. Pitanje koje se ovde postavlja je – da li je postupak eutanazije ikada opravdan? Ovo pitanje je složeno i može se odnositi na određene slučajeve, koji posmatrani za sebe jesu moralno opravdljivi i na eutanaziju uopšte tj. da je sasvim u redu da se eutanazija legalizuje. Legalizovanjem eutanazije postoji mogućnost od zloupotrebe i od mnogih grešaka u proceni. Još jedan problem koji se ovde javlja jeste pravo na život. Kod postupka eutanazije, jedna osoba odlučuje o smrti druge osobe. Ubistvo jeste nepravedan čin i čovek ima pravo da bude slobodan od upliatanja drugih, koja ugrožavaju njegov život. Kako onda pravo na život utiče na postupke eutanazije? Da li su takvi postupci ponekad ili uvek isključeni pravom na život? Čak iako možemo da kažemo da je za nekog „bolje da bude mrtav“, to nas ne opravdava da mu oduzmemo život, sve dok on sam to ne bude želeo, što bi onda bila voljna eutanazija. Voljnom eutanazijom se ne ugrožava ničije pravo na život, pravo se ne nerušava ako se nekome dopusti da umre ili se ubije na njegov vlastiti zahtev, ali ova činjenica ne daje odgovor na pitanje – da li je eutanazija moralno dopustiva? Voljna eutanazija ne mora uvek biti za dobro onoga ko umire, jer mogu postojati razni razlozi zbog kojih bi neko želeo da umre. Možda osoba želi da umre zarad nekog drugog ili da ne bi bila na teretu, ali to ne znači nužno da je to najbolje za tu osobu. Prema tome, ovo neće biti eutanazija kako smo je malopre definisali, ali to ne znači da ne može postojati voljna eutanazija, protiv koje ne pravda ni milosrđe neće imati ništa protiv.

Zaključak

Razmotrili smo moralnost eutanazije. Zaključak je da ne možemo moralno opravdati nasilno ubijanje ljudi protiv njihove volje, kao što je to bio sličaj kod Hitlera i Staljina. Takođe, ne možemo moralno opravdati ni ubistvo ljudi protiv njihove volje, iako je to za njihovo dobro.  Takvim postupkom se narušavaju čovekova prava, što je suprotno pravdi. Međutim, sve druge vrste eutanazije su ponekad saglasne sa pravdom i milosrđem. Ali, ne sme se zaboraviti uslov koji nosi sama definicija eutanazije, a to je da je eutanazija postupak kojim se pomaže onome ko umire.

UPOZORENJE:
Ovaj blog sadrži ekstremno interesantne i duboko intelektualne tekstove na temu filozofije koji mogu ozbiljno uposliti moždane vijuge i naterati na ozbiljno razmišljanje. Svaki tekst je detaljno promišljen i pažljivo napisan od strane profesionalnih autora, studenata Filozofskog fakulteta u Beogradu. Zato se mole svi čitaoci da ozbiljno pristupe svakom tekstu, da ga pažljivo ga pročitaju, razmišljaju o njemu i eventualno ostave komentar.

Autori: Katarina Anđelković, Petar Gordić, Marko Tešić, Ivan Petrović

P.S. Zbog nedavnih problema koji su se javili zbog kopiranja i krađa seminarskih radova koje smo ovde objavili, ubuduće će kopija svakog seminarskog koji je ovde objavljen biti predata profesoru iz predmeta za koji je seminarski bio namenjen da ne bi došlo do budućih zloupotreba.

• Početna strana
• Arhiva
• Fascikle
• Linkovi

• Вилијамсова критика аналогије између душе и државе у Платоновој Држави
• Аналогија између душе и државе у Платоновој политичкој теорији
• Једно решење Канторовог парадокса
• Канторов парадокс
• Дјуијева критика Платонове теорије образовања
• Филозофија Јана Лукашијевича
• Odnos etike i vere kod Kjerkegora
• Hobsova teorija prirodnog stanja
• Кратко слово о Левинасу
• Канторова теорија скупова и Раселов парадокс
• Критика Ролсовог аргумента који се заснива на природном стању
• Internalizam
• Determinizam i sloboda
• Rokenrol. Mit ili način života. Rokenrolom protiv droge.
• Jedna zanimljivost
• (Ј)ој Србијо!
• У чему се по Канту састоји сврха историје? (или Политички карактер Кантове филозофије историје)
• Transcendentalna estetika
• Da li je astrologija nauka?
• Kantovo učenje o slobodi
• Kritika Pejlijevog teleološkog argumenta
• Dilema zatvorenika - izdati ili ćutati
• Reductio ad absurdum ili ‘’Ako je to istina, onda prasci lete’’
• Atomisti - Leukip i Demokrit
• Zenon

• Filozofija politike [9]
• Etika [3]
• Matematika, fizika i još po nešto [5]
• Istorija filozofije [26]
• Logika, Istorija i filozofija logike [3]
• Generalna [14]
• Religija [4]
• Estetika [1]
• Filozofija obrazovanja [0]
• Književni kutak [6]
• Seminarski radovi [0]
• Muzika za dušu [2]

• RSS 0.90
• RSS 1.0
• RSS 2.0
• Atom