Ave Philosophy! Morituri te salutant!

Blog grupe filozofa

Eutanazija

katarina | 13 Maj, 2009 14:51

 OVO JE SEMINARSKI RAD IZ ETIKE NAŠE KOLEGINICE JELENE RAJKOVIĆ

 O eutanaziji uopšteno

Eutanazija spada u red moralno vrlo delikanih pitanja. Nije, stoga, čudno što je danas u najvećem broju zemalja (uključujući i našu) postupak svesnog ukidanja ljudskih života medicinskim sredstvima zabranjen. Proces legalizacije eutanazije otpočeo je najpre u Holandiji. Inicijalni slučaj bio je sličaj Gertrude Postma, koja je usmrtila svoju majku, pošto je starica doživela cerebralnu hemoragiju (izliv krvi u mozgu). Pošto je usmrtila majku, lekarka (Gertruda) se prijavila policiji, bilo joj je suđeno, ali je puštena na slobodu, jer je sud uvažio njene razloge da tako postupi („nisam više mogla da gledam majku kako se pretvara u ljudsku olupinu“). Dve godine od ovog slučaja, Holandija je legalizovala eutanaziju. Kasnije su to učinile i mnoge druge zemlje poput Švajcarske, Austalije i Francuske.

Etimološki, izraz je sastavljen od starogrčke reči eu, što znači dobra i thanatos, što mi prevodimo kao smrt (thanatos je zapravo ime antičkog boga smrti Thanatosa). Eutanaziju možemo prevesti kao „dobra smrt“. Međutim, kao što je izraz „zla smrt“ teško ispravan (pleonazičan je), jer je sama smrt po sebi zlo, tako i za izraz „dobra smrt“ možemo reći da je kontradiktoran, pa čak i apsurdan (kao kada bismo rekli „dobro zlo“). Pošto, kao što smo već videli, eutanaziju ne možemo prevesti kao „dobra smrt“, autori koji se upuštaju u ozbiljno razmatranje smisla ove sintagme, uglavnom od nje odustaju i eutanaziju prevode kao „pristojna smrt“.

Različita shvatanja eutanazije

Nacisti su označili nekakav „T4 Eutanazija program“ (poduhvat čišćenja germanske populacije od „genetski inferiornog“ stanovništva), koji se bukvalno svodio na ubijanje svih onih koji su bili „nedostojni života“. Prvog septembra 1939. godine, 275000 ljudi bilo je otrovano gasom. Veliki broj onih koji su ležali u državnim bolnicama i koji nisu mogli biti „rehabilitovani“ za rad, bili su poslati u gasnu komoru. Takodje, program „eutanazije“ je obuhvatao mentalno defektne, epileptičare, one koji su patili od raznih neuroloških poremećaja... Ovi ljudi  su bili ubijani zato što su bili „beskorisni“ i, pošto su bili nesposobni za rad, predstavljali su „teret društvu“.

Danas se eutanazija koristi u jednom drugačijem značenju. Odnosi se na usmrćivanje onih osoba koje su smrtno bolesne i/ili neizdrživo pate, i koje su same odličile da umru, i to na bezbolan način (ili uz minimum bola), dakle, pomoću za to raspoloživih medicinskih sredstava i uz aktivno učešće lekara. Ovako definisana eutanazija se sprovodi zarad dobra onoga ko umire.

Eutanazija – za i protiv

Kada govorimo o eutanaziji, govorimo o usmrćivanju jednog živog organizma, na ovakav ili onakav način, pod određenim okolnostima. Jedno je ostati nemoćan pred određenom neizlečivom bolešću, a nešto sasvim drugo, učiniti nešto da se smrt izazove, postupkom izazvati smrt. Reč „postupak“ ne treba uzimati tako da isključije propuštanje: postupak eutanazije je kada se nekome namerno dopušta da umre, za svoje vlastito dobro, a ne samo kada se preduzimaju određene mere da se podstakne smrt. Drugi momenat kod definisanja eutanazije jeste razlika između činjenica i verovanja. Onaj ko izvršava postupak eutanazije „veruje“ da će smrt biti dobra za onoga ko umire. Ali, da li je dovoljno da onaj ko to čini, čini to sa tom namerom ili stvari aktuelno treba da budu onakve kakve on veruje da jesu. Ako jedan čovek usmrti drugoga iz verovanja da je to najbolje za onoga ko umire, misleći da je on u poslednjoj fazi bolesti, iako je on mogao biti izlečen, da li je to eutanazija ili nije?

Rešenje ovih problema je relativno lako, ali se javlja jedan problem koji je u središtu diskusije o eutanaziji. Po definiciji, eutanazijom se teži dobru onoga čija je smrt u pitanju tj. smrt se želi za njegovo dobro. Međutim, život većine ljudi sadrži takva zla kao što su tuga i bol, ali mi iz toga ne izvlačimo zaključak da bi smrt za njih bila blagodet. Naprotiv, smatra se da je život dobro, čak i za onog ko je nesrećan i osujećen. Kako je onda moguće da se želi nečija smrt za njegovo vlastito dobro? Da li su postupci eutanazije, definisani kako smo ih definisali, ikada moralno dopustivi?
Onoga ko spasi nečiji život, obično nazivamo dobročinitelj. Ovo je, u normalnim uslovima, obično tačno. Međutim, ako čoveka muče do smrti, i daju mu neki lek koji će produžiti njegov život (njegovu patnju), to onda nije dobročinstvo, već nešto suprotno tome. Produžetak života nije uvek dobrobit za onoga kome se daje. Spašavanje ili produžavanje nečijeg života ne znači uvek da mu se čini usluga, može biti za njega bolje da umre ranije nego kasnije. Staljinov metod istrebljenja je trajao mesecima i za te ljude je bilo bolje da npr. umru od metka, nego da žive mesecima u agoniji i da na kraju umru od gladi.
Prilično je lako izreći sud da je život dobar ili da nije dobar, ali je teško naći osnovu za njega. Kada možemo reći da je život dobar i na osnovu čega to možemo reći?

U životima mnogih ljudi ima mnogo manje dobra, nego zla, ali mi ne zaključijemo da im ne bismo učinili nikakvu uslugu time što bismo im spasili život. Drugi pokušaj da se reši ovaj problem jeste da je čovekova želja za životom ono zbog čega zovemo život dobrim, ako čovek želi da živi, onda svako ko mu produžuje život, čini mu dobročinstvo. Ipak, neko može imati želju za životo,, tamo gde bismo sa sigurnošću rekli da je bolje za njega da bude mrtav, a to i on sam može priznati. Primer koji ovo ilustruje jesu koncentracioni logori. Što su uslovi za život postajali suroviji, to je želja za životom postajala jača. Nema ničeg nerazumnog u čovekovoj želji za životom, bez obrira na uslove života ili na činjenice o svojoj budućnosti.
Međutim, postupak eutanazije se ne odnosi samo na ljude čiji je život prožet patnjama i mučenjuma, nego i na ljude za koje ne bismo mogli da kažemo da su osobe (ličnosti). Osobu (ličnost) možemo definisati kao ljudsko biće kod koga su sačuvane emocionalne, kognitivne i konativne sposobnosti.

Postoje granice kada ljudski organizam definitivno više nije osoba – kada dodje do moždane smrti ili kod komatoznih, odnosno vegetativnih stanja. Kod ovakvih slučajeva, mozak nije u funkciji, dok je organizam, uz pomoć aparata, u funkciji. Odustajanje od lečenja ovakvih pacijenata će sigurno rezultirati smrću, dok nastavak lečenja neće zasigurno dovesti do izlečenja. Ovde moralna dilema bledi ili potpuno nestaje, jer za ljude sa ovakvim bolestima ne možemo baš reći da su živi tj. da su ličnosti koje karakteriše određeni stav o životu, kao što je to slučaj sa logorašima. Ovde možemo povući demarkacionu liniju, jer logoraši žive sličnije životu običnih ljudi, nego hendikepirani i komatozni. Ono što ugrožava živote logoraša jeste ropstvo, a ne neka neizlečiva bolest. Život u ropstvu ponekad može biti bolji od života u bolesti.
Predloženo rešenje problema jeste da život nije prosto preživljavanje, već da život mora zadovoljavati određeni standard normalnosti. Obični ljudski životi, čak i oni veoma teški, sadrže minimum osnovnih dobara koja čine život dobrim. Ali, kad su oni odsutni, ideja života nije više povezana sa idejom dobra. Veze između života i dobra mogu se prekinuti, jer se svest potpuno izgubila usled senilnosti ili teške povrede mozga. Ovakav život, po sebi nije ni dobar ni rđav, ali ako nastupi bol, treba se težiti bržem i bezbolnijem kraju.
Postupak eutanazije, bilo shvaćen kao postupak ili kao propuštanje, pripisuje se onom delatniku koji se opredeljuje za smrt druge osobe zato što u njenom slučaju život izgleda da je više zlo nego dobro. Pitanje koje se ovde postavlja je – da li je postupak eutanazije ikada opravdan? Ovo pitanje je složeno i može se odnositi na određene slučajeve, koji posmatrani za sebe jesu moralno opravdljivi i na eutanaziju uopšte tj. da je sasvim u redu da se eutanazija legalizuje. Legalizovanjem eutanazije postoji mogućnost od zloupotrebe i od mnogih grešaka u proceni. Još jedan problem koji se ovde javlja jeste pravo na život. Kod postupka eutanazije, jedna osoba odlučuje o smrti druge osobe. Ubistvo jeste nepravedan čin i čovek ima pravo da bude slobodan od upliatanja drugih, koja ugrožavaju njegov život. Kako onda pravo na život utiče na postupke eutanazije? Da li su takvi postupci ponekad ili uvek isključeni pravom na život? Čak iako možemo da kažemo da je za nekog „bolje da bude mrtav“, to nas ne opravdava da mu oduzmemo život, sve dok on sam to ne bude želeo, što bi onda bila voljna eutanazija. Voljnom eutanazijom se ne ugrožava ničije pravo na život, pravo se ne nerušava ako se nekome dopusti da umre ili se ubije na njegov vlastiti zahtev, ali ova činjenica ne daje odgovor na pitanje – da li je eutanazija moralno dopustiva? Voljna eutanazija ne mora uvek biti za dobro onoga ko umire, jer mogu postojati razni razlozi zbog kojih bi neko želeo da umre. Možda osoba želi da umre zarad nekog drugog ili da ne bi bila na teretu, ali to ne znači nužno da je to najbolje za tu osobu. Prema tome, ovo neće biti eutanazija kako smo je malopre definisali, ali to ne znači da ne može postojati voljna eutanazija, protiv koje ne pravda ni milosrđe neće imati ništa protiv.

Zaključak

Razmotrili smo moralnost eutanazije. Zaključak je da ne možemo moralno opravdati nasilno ubijanje ljudi protiv njihove volje, kao što je to bio sličaj kod Hitlera i Staljina. Takođe, ne možemo moralno opravdati ni ubistvo ljudi protiv njihove volje, iako je to za njihovo dobro.  Takvim postupkom se narušavaju čovekova prava, što je suprotno pravdi. Međutim, sve druge vrste eutanazije su ponekad saglasne sa pravdom i milosrđem. Ali, ne sme se zaboraviti uslov koji nosi sama definicija eutanazije, a to je da je eutanazija postupak kojim se pomaže onome ko umire.

Komentari

Re: Eutanazija

brankokm | 13/05/2009, 22:16

Moram prokomentarisati.....
Ako se okrenemo korenima "nase" zapadne ( zapadne? - ja smatram da mi duhovno pripadamo zapadnom duhovnom miljeu ), videcemo da su u grcko i rimsko doba takve prakse, kao sto su ubijanje dece , samoubistvo i eutanazija bile soiroko prihvacene.Istoricari zapadnog morala uglavnom se slazu da su judaizam i uspon hriscanstva znatno doprineli opstem misljenju da ljudski zivot ima svetost i da se ne sme namerno oduyimati.Takvo shvatanje je bilo opste prihvacenoo do pojave Tomasa MOra i njegove "Utopije".Potonji britanski filosofi (D.Hjum, Dz.Bentam )osporili su religijsku osnovu morala i apsolutnu zabranu eutanazije.
Elem , da ne duzim...zalazem se za eutanaziju! Dva razlioga me navode na to :1) Sazaljenje prema beznadezno bolesnom pacijentu koji pati i postovanje njegove moralne autonomije.Naravno eutanaziju odobriti pod odredjenim uslovima ( npr.mora da postoji mentalna i fizicka patnja koje pacijent smatra neizdrzivim da lekari i samo lekari imaju pravo da sprovode eutanaziju i sl. ).
Pozdrav!!!!

Re: Eutanazija

di | 13/05/2009, 22:44

Zanimljiv tekst. Moram reagovati jer imam godine iskustva u zdravstu u zemlji u kojoj je eutanazija dozvoljena i sprovodi se. Naravno vrlo protokolisano. Ja licno se slazem sa eutanazijom, narocito kad je u pitanju voljna (u ovom slucaju je lakse doneti zakljucke nakon procedure). Definitivno je potrebno proci protokolarnu proceduru. Kao sto brankokm rece, u pitanju je postovanje pacijentove moralne autonomije.

Re: Eutanazija

suky | 25/05/2009, 13:15

nekako me ova priča neodoljivo bolno podseća na operaciju "Milosrdni Anđeo"...
Sažalićemo se na njih da ne pate toliko...
daćemo nekoj proceduri da odlučuje o tome ko živi a ko ne, pa ako se desi greška, kriva je procedura...

toliko mi je gadna ova priča da mi je muka i da govorim o njoj i o ljudima koji je podržavaju smatrajući sebe humanim i milosrdnim...
NAOPAKO!!!

Poštovanje pacijentove moralne autonomije?!?!
čak ni dobar izgovor...

Re: Eutanazija

katarina | 25/05/2009, 16:55

Nije to izgovor ni za koga. Nisi procitao tekst do kraja.

Pacijentova moralna autonomija je da on licno izabere da li ce se izvrsiti eutanazija.

O tome se, u stvari, u tekstu i radi, a i u zakljucku - da, koliko god neko da pati, ukoliko ne pristane na eutanaziju, mi nemamo (moralno) pravo da ga ubijemo iz milosrdja.
poz

Eutanazija NIKAKO!

Alexandar | 25/08/2009, 21:30

Mislim da bi se savrseni primer za ovu temu mogao naci u filmu(za koji se nadam da su mnogi odavde pogledali) FOREST GUMP, naime postoji jedna scena kada Forest ponese i spase svog nadredjenog nakon sto je ostao bez nogu na frontu, i taj covek ga je mrzeo, proklinjao, zeleo da se ubije, da nestane sa sveta, VOLJNO, SA SVIM SRCEM JE ZELEO DA UMRE...i to je potrajalo dugo dugo, desetinu godina sve dok na kraju filma ON NE SHVATI DA MU JE IPAK BOLJE STO JE OSTAO U ZIVOTU. Cuda se desavaju, ljudi se bude iz kome u kojoj su bili 16 godina, naravno, mnogi ljudi pate fizicki, psihicki, traze morfijum u nedozvoljenim dozama, ali ipak lekari ne bi trebalo da pristaju na tako nesto samo zato sto pacijent to zeli, IGNORISI TAKVE ZELJE. Volim da pricam kroz filmove, lako se sve razume na ekranu pa je tu jos jedan primer iz filma PROSLEDI DALJE...narkoman vidi zenu na mostu koja zeli da se ubije, i kaze joj da to ne cini jer bi time ona njemu ucinila nesto, njemu je potrebna promena, ukoliko je spreci da se ubije shvatice da u zivotu ima nesto vise od obicnog svakodnevnog fixa, i on je ubedi, oboje tada shvate zivljene na drugi svetliji nacin, vide svetlost i izadju iz Platonove pecine. Ako pricamo o cistoj bolnickoj eutanaziji, sve se nekako moze lakse opravdati, ALI DA LI JE MOGUCE OPRAVDATI TAKO NESTO? ipak se radi o necemu ozbiljnom, neko ce otici sa sveta jer sam ga ja licno ubio...svakog lekara bi trebalo propustiti kroz lekcije razumevanja zivota,smrti...i to da svaki od ljudi u belom shvati i oseti neverovatnu krivicu pri izvrsenju takvog cina. Koliko god mi mislili da je tako nesto dobro, koliko god da nam to neko trazi, mi naprosto ne smemo to ciniti. Ako sam pravilno razumeo,nakon II Svetskog Rata Karl Jaspers je svim nemackim povratnicima sa fronta govorio o licnoj i zajednickoj krivici, koja je naprosto tu, nema opravdanja za smrt nekog drugog samo zato sto nam je drugi to naredio ili zatrazio. I na kraju, jos jedan film , savrseni primer eutanazije, koji se zavrsava tako sto desetak ljudi sa iglama punim droge ubijaju (uspavljuju kao zivotinju) coveka (dugogodisnjeg njihovog prjatelja) jer je on bolestan, umrece sigurno ali eto on kako kaze tako je lepse, film INVAZIJA VARVARA.

Re: Eutanazija

katarina | 25/08/2009, 23:47

Alexandre, jako mi se svidja ovo sto si napiso, i slazem se sa tobom donekle. Samo, ovo je bio seminarski rad iz etike. E sad, tu nastaje problem...
Da li pacijent (osoba) ima moralno pravo da zahteva sta ce ciniti sa svojim zivotom? Da li je zivot bolji od smrti uvek i pod svim uslovima!!??

Re: Eutanazija

Alexandar | 26/08/2009, 16:49

Evo malo Vitgenstajnovih reci (Logicko-Filozofski Traktat): "RESENJE ZAGONETKE ZIVOTA U PROSTORU I VREMENU LEZI IZVAN PROSTORA I VREMENA. ETIKA JE TRANSCENDENTALNA. SMRT NIJE DOGADJAJ U ZIVOTU, SMRT SE NE DOZIVLJAVA". Tema je sasvim na mestu i ljudi i treba ovime da se bave, po mom misljenju uvek se treba boriti za zivot, uvek i pod svakakvim uslovima. Mogu da razumem ljude koji pate i zele sve da okoncaju ali oni cesto ne misle na druge, porodicu, prijatelje pa cak ne misle ni na te lekare kojima ce ostati krvave ruke. A sve to samo da bi se nekome olaksalo...NE, nikako eutanazija, mislim da je svima nama postalo jasno da je ZIVOT TEZAK....nikako lak, nije meskicka limunada u pitanju, zamislite kako je Sizifu...stalno uz brdo...ZIVOT JE NEVEROVATNO TEZAK a sve sto treba ciniti je BORBA.

Re: Eutanazija

katarina | 29/08/2009, 10:45

Sve to lepo zvuci,ali je, po meni, prazno.
Recimo, ja ne bih po svaku cenu odabrala zivot. To je individualno, protpostavljam. Ali pravo da o tome odlucujemo je univerzalno. I nijedna velika misao to ne moze da promeni

Re: Eutanazija

Alexandar | 30/08/2009, 00:18

Mislim da po svaku cenu treba birati zivot, iako "mislimo" da smo mi ti koji upravljamo svojim zivotima znam da to nije istina. Jasno je da je za coveka u 2009. godini uvredljiva ideja da njegovo telo nije bas u potpunosti njegovo, tj. da on duguje nekome nesto iako on to nikada nije zatrazio u zajam. Ako slusamo evolucioniste oni ce nam reci, covek>>majmun>>vodozemci>>ribe>>jednocelijski organizmi i na kraju NISTA...tacnije evolucionisti smatraju da se neziva materija organizovala tako kompleksno da je na kraju ozivela sama od sebe (zamislite onda taj ulozeni trud koji je protekao do razvoja u coveka). Ako se drzimo te price, opet je pogresno i nekako sebicno okoncati svoj zivot koji je neverovatno KOMPLEKSAN SISTEM PUN ZIVOTA i kojem je toliko dugo trebalo da se oformi na ovako savrsen nacin. Ako pak gledamo kreacioniste oni ce nam reci da je sve stvoreno od strane necega, nebitno sad na koji nacin i od koga (Bog, Vanzemaljci...). To onda znaci da nase telo nije sasvim nase, u smislu posedovanja, mi smo u njemu ali ako nam ga je neko drugi dao to je slicno onda kao da smo nesto od nekoga pozajmili pa nemamo bas potpunu vlast(imamo je ali da li je smemo koristiti na takav nacin). I u tom slucaju nase telo i zivot koji u njemu obitava nisu na nasem raspolaganju(slobodom opet kazem jesu) sto se tice problema namernog odredjivanja trenutka razdvajanja duse od tela, trenutka materijalne smrti.

eutanazija ili korisno ubistvo

Svetislav | 16/03/2013, 20:27

Tema iziskuje odgovorno promišljanje , jer proističe iz tendencija kojima se određuju buduće društvene norme , kojima će se okonačati rasprava o korisnom ubistvu ; a sa njom , utvrdiće se i takozvano božansko pravo na život i smrt !
Ako stvar posmatramo iz ugla opšte prihvatljive belodane istine , da je ljudsko biće sazdano najmanje kao dvojstvo uma i tela ; te da u većini slučajeva nisu ucelovljeni ( a to je prvi uslov za poboljevanje i ubrzano starenje ) , a ne retko čak su suprotstavljeni i otuđeni na neki način , jedno od drugog ( a ovo je prvi uslov za razvijanje neizlečivih bolesti sa teškim ibolnim ishodima ) ; onda možemo reći da u ljudskom biću možemo prepoznati dva entiteta.
Tad okreni obrni , oduzimanjem života ljudskom biću , ubijaju se dva entiteta ( dve celine , koje mogu u jednom biću da egzistiraju malte ne odvojeno --- stanje kome ).

Stoga , ako umnost hoće u smrt , telesno neće ( vegetira ). ( Konačno , telesno ima mogućnost da ode u smrt preko takozvanog smrt prekitača u svojim ćelijama . Kad ono odluči da uključi smrt prekidače u većinskom broju ćelija , tu više spasa nema / ali uz obaveznu saglasnost umnosti --- stanje bezizlaznosti. Stoga stanje vegetiranja ili pak funkcionisanja tela, makar i sa minimalnom aktivnošću , može se videti kao nastojanje da se opstane u telesnom životu koji je temelj i umnog ).
U ovakvim okolnostima , eutanazija sa umnom voljom onoga nad kojim se izvodi , predstavlja između ostalog telesno ubistvo i ne može biti korisna po to isto telo, koje hoće da živi svoj telesni život .
Zašto se ovo može videti kao ubistvo ?
Zato što je dobro ono što je dobro za sve i svakoga , pa je onda i korisno !
A nasilna smrt nije ni korisna pa nije ni dobra – čak ni za onog ko je priželjkuje sebi samom !
Dakle , umna odluka da se umre nije i telesna ; pa se nasiljem nad telom izvršava odluka njegovog uma !
Ovde se insistira na pravima ljudskoga tela ! Istorija etike , poodavno nastoji da ukaže na obspravljenost ljudskog tela u odnosu na njegovog um . ( Ovo diskriminaciju i obspravljivanje tela u odnosu na um , u hrišćanskom svetu doktrinalno je obradio Jovan lestvičanin u svojim lestvicama – gde se telo ima videti kao krivac i tvorac svog zla u ljudskom biću .) Otuda se u nekim zakonodavstvima rigorozno sankcioniše samopovređivanje ili pak svesno zlostavljanje tela – kako sopstvenog , tako i tuđeg ; te se vide kao krivična dela !
Dakle , eutanazija se može videti i kao saučesništvo sa umom koji je zastranio , u ubijanju njegovog tela . Otuda ona i ne može biti milosrđe !
A ako se eutanazija vrši bez saglasnosti uma , onda je ubistvo ! Baš kako je i rečeno : svako oduzimanje bilo kog života je ubistvo !
Konačno , svaki um koji zahteva od bilo koga takvu vrstu pomoći, nije dobronameran prema onome od koga traži pomoć ! Jer , sav si onakav kako postupaš – pa ako spašavaš ,onda si spasilac ;ako isceljuješ , onda si iscelitelj; ako stvaraš, onda si tvoritelj ; ako otimaš, onda si otimač ; ako usmrćuješ ,onda si ubica !
Dakle , moja etika u svemu podržava onu etiku , koja kaže da nema korisnog ubistva ; a samim tim nije moguće oboženje i snjim sticanje božanskog prava na život i smrt !

Dodaj komentar





Zapamti me

 
Powered by blog.rs