Ave Philosophy! Morituri te salutant!

Blog grupe filozofa

Канторова теорија скупова и Раселов парадокс

tarpe | 22 Septembar, 2011 20:31


Канторова или наивна теорија скупова је једна веома значајна математичка и логичка теорија, ако ни због чега другог онда због тога што је покренула велики број питања значајних за математику, логику и филозофију.

То је једна интуитивно прихватљива и здраворазумска теорија. Она полази од две основне претпоставке које ћу овде изложити као одговоре на два питања:

1.   Шта је то скуп?

2.   Шта је то елемент скупа?

Скуп је било која колекција неких објеката или ентитета који имају одређену особину. Сваки ентитет који има ту особину је члан или елемент датог скупа. Особине могу бити задате као позитивне (нпр. скуп свих ентитета који имају особину да су столице је скуп свих столица) или као негативне (нпр. скуп свих ентитета који имају особину да нису чаше; том скупу ће припадати све што није чаша: људи, столице, столови...). Дакле, када је у питању појам скупа ради се о некаквом скупљању или окупљању (елементи припадају одговарајућем скупу). Оваква концепција делује интуитивно и непроблематично. Међутим, крајем 19-ог и почетком 20-ог века појавили су се логички парадокси, који су уздрмали ово интуитивно схватање скупа. Најпознатији парадокс је Раселов парадокс. Бертранд Расел је савремени енглески филозоф који је познат по својим логичким истраживањима (која су усмерена на изградњу идеалног језика). Покушавајући да реши проблеме на пољу теорије значења и не прихватајући Фрегеово и Мајнонгово решење тих проблема, Расел је сматрао да је, будући да је извор филозофских проблема у непрецизности и вишесмислености природног језика, потребно преводити природни језик на логички. Тај метод се зове метод логичке анализе и уз помоћ њега се, према Раселовом мишљењу, могу решити многи филозофски проблеми. Расел је у својим истраживањима открио парадокс који се по њему назива Раселов. Овај парадокс подрива темеље дотадашње теорије скупова и натерао је многе логичаре да раде на унапређењу теорије скупова. У чему се састоји Раселов парадокс?

Из наведене дефиниције скупа следи да се може формирати скуп елемената који имају једну заједничку особину. Формирајмо један такав скуп чији ће елементи бити сви скупови који имају особину да не садрже сами себе.

R = {S такво да S Ï S}

Да ли је скуп R члан самог себе?  Ако скуп припада самом себи, онда не задовољава особину којом је скуп дефинисан (па према томе не може ни ући у дефинисани скуп, дакле не припада самом себи). Ако скуп не припада самом себи, онда задовољава наведену особину и припадаће самом себи. У покушају да се одговори на питање Да ли скуп свих скупова који не садрже себе садржи себе?, долази се до контрадикторног закључка – ако скуп не припада/припада самом себи, онда скуп припада/не припада самом себи.

S Î R Û S Ï S (S припада R ако и само ако S не припада самом себи). То следи из одређења или дефиниције скупа R (R = {S такво да S Ï S})

Када уместо S заменимо R (а то радимо јер се питамо да ли је скуп R члан самог себе, тј. питамо се да ли је R међу оним скуповима S који сачињавају скуп R и не припадају самима себи (S Ï S)) добијамо:

R Î R Û R Ï R, односно: 

(R Î R Þ R Ï R)  Ù (R Ï R Þ R Î R) (еквиваленција изражена помоћу импликације и конјукције)

Ако R Î R, онда R Ï R, и ако R Ï R, онда R Î R, а оба случаја су противречна због закона искључења трећег:

R Î R Ú R Ï R  (такозвани “закон искључења трећег” (А Ú ØА) је таутологија – формула која је увек истинита)

Сам Расел је решавајући овај парадокс дао решење у виду своје теорије типова, чија је основна поента у ограничењу шта све може бити члан једног скупа. Првом типу припадају скупови основних ентитета. Скупови који садрже скупове првог типа су скупови другог типа итд. Идеја је да скуп одређеног типа може као своје елементе садржати само скупове нижих типова, а никако свог или виших типова, па уколико теорија садржи ту забрану, онда се не можемо питати да ли је скуп R члан самог себе? Расел је, откривши парадокс, писао Фрегеу који је радио на својој књизи Основи аритметике и покушавао да прецизира Канторову теорију скупова. Фреге је након овога схватио да његова теорија води у противречност. Постоје логичари (тзв. интуиционисти) који су парадокс решавали тако што нису прихватали закон искључења трећег. Раселов парадокс је најпознатији и најзначајнији управо због тога што је његово откриће уздрмало математику и логику с почетка двадесетог века, али далеко од тога да је једини. У то време појавило се низ сличних парадокса који су потврдили проблеме са дотадашњом теоријом скупова: Бурали-Фортијев (који је објављен пре Раселовог, али није имао такав утицај), Канторов (који говори о универзалном скупу тј. скупу свих скупова), Ришардов, Беријев, Грелингов...а они се деле на логичке (као што је Раселов) и семантичке (као што је Грелингов). Најједноставније речено, семантички парадокси се не тичу скупова него речи и њихових значења.

За крај ћу изложити Грелингов парадокс како бисмо јасније увидели ову разлику између две врсте парадокса. Он се може изложити у више варијанти али суштина је иста. Разликују се две врсте придева: хетерологични, они који не говоре о себи (брз, хладан, једносложан, дуг итд) и аутологични, они који говоре о себи (кратак, вишесложан, изрецив, милозвучан итд).

Поставимо питање – да ли је придев “хетерологичан“ хетерологичан? Као тест аутологичности придева питамо се нпр. да ли је „кратак” кратка реч? Ако је одговор “да” онда је придев аутологичан, а ако је одговор “не” онда је хетерологичан. Ако се, аналогно томе, питамо да ли је “хетерологичан“ хетерологична реч, онда добијемо парадоксалан закључак – ако јесте, онда је аутологична, а ако није, онда је хетерологична. Дакле, ако наведени придев јесте хетерологичан, онда није хетерологичан (већ аутологичан), а ако није хетерологичан, онда јесте хетерологичан.

Да ли је придев “хетерологичан“ хетерологичан?

Да (јесте хетерологичан).Онда је аутологичан (јер говори о себи).

Не (није хетерологичан). Онда је хетерологичан (јер не говори о себи).

Matematika, fizika i još po nešto | Permalink | Komentari (3) | Trekbekovi (0)

Критика Ролсовог аргумента који се заснива на природном стању

tarpe | 20 Septembar, 2011 11:39

Џон Ролс (John Rawls) је савремени политички филозоф. Књигом Теорија правде  (1971), која је изазвала низ расправа у политичкој филозофији, он је „оживео“ политичку теорију у другој половини двадесетог века. Са друге стране, Ролс је значајан и по томе што се окреће нормативним питањима и темама, упркос томе што у оквиру етике и политичке филозофије његовог времена преовлађује бављење анализом етичких и политичких појмова и исказа (бар у оквиру тзв.аналитичке филозофије којој Ролс припада). Тема његове најзначајније књиге је дистрибутивна правда или како би се то још могло рећи – однос правде и једнакости. Ролс покушава да одговори на питање како праведно расподелити одговарајућа добра и ресурсе међу људима у једном друштву. У ту сврху, Ролс даје два принципа правде и наводи неколико аргумената којима те принципе брани. Један од тих аргумената се заснива на почетној позицији, а пошто по својој структури овај аргумент подсећа на аргументе које су модерни политички мислиоци (Хобс, Лок, Русо, Кант) наводили као оправдање настанка државе, имао сам ту слободу да га назовем аргументом из природног стања. Тај аргумент, којим он покушава да покаже зашто би индивидуе у почетној позицији (природном стању) од разних принципа правде изабрале баш његова два, може се изложити на следећи начин:

(1)   Почетна позиција – из ње индивидуе бирају принципе правде и она је ограничена низом формалних услова. Аналогна је природном стању из модерне политичке филозофије. Почетни положај није „скупштина која у једном моменту обухвата све који живе истовремено...или скупштина свих који су могли живети истовремено“, али „мора бити протумачен тако да било ко у било ком моменту може да усвоји његову перспективу“.

(2)   Вео незнања – стање у ком се индивидуе налазе док бирају принципе. Оне не знају ништа о себи, својим способностима, животним плановима, предностима и недостацима. Вео незнања има функцију да обезбеди непристрасност, тако што обезбеђује да индивидуе не изаберу принципе сходно својим способостима. У том смисли сагласност свих индивидуа око принципа је непосредна последица вела незнања.

(3)   Рационалност – бирај што више примарних добара јер ће ти она помоћи да оствариш рационални животни план.

(4)   Индивидуе знају да у друштву у које улазе владају околности правде, односно сукоб интереса међу индивидуама (субјективне) и стање умерене оскудице а то значи да добара има али их нема довољно (објективне). Једноставније речено, околности правде су оне околности у којима постоји потреба да се питање правде постави, тј. где постоји неки сукоб (неправда) који треба исправити.

(5)   Формални услови правде – сваки предлог принципа их мора задовољити.

(6)   Свака индивидуа у почетној позицији, знајући да може завршити у било ком слоју друштва у које ступа, бираће онај принцип који ће јој помоћи ако заврши у најлошијем слоју тј. у најнеповољнијем положају (и тиме ће одбацити алтернативне принципе). Будући да се ради о озбиљној одлуци, индивидуе неће ризиковати и бираће принципе (сагласиће се око принципа) који ће им помоћи ако се нађу у најнеповољнијем положају. Ролс мисли да ће то бити његови принципи, од којих се у једном експлицитно наводи да „друштвене и економске неједнакости треба да буду уређене тако да је истовремено разумно очекивати да буду од користи онима који се налазе у нејнеповољнијем положају“.

Свако ко принципе бира, а бирају их сви људи заједно (за себе и своје потомке), у почетној позицији ће размишљати на следећи начин: Имам свој план и да бих га остварио треба ми што већа количина примарних добара. Због вела незнања индивидуе не знају који су им планови и не знају своје способности, јер би у супротном бирале принцип који им одговара. Пошто не знам где ћу у будућем друштву завршити, а ради се о мом животу тако да не смем ризиковати, гледаћу да изаберем принцип који ће ми обезбедити највише добара и који ће ми највише користити ако завршим у најнеповољнијем положају. Ако свака индивидуа гледа на избор из ове перспективе, Ролс мисли да ће се сагласити око избора његових принципа.

Ово су две замерке Ролсовом аргументу:

Ролс схвата друштво у које индивидуе ступају исувише уско, подижући границу минимума превисоко, а од тог минимума директно зависи избор принципа. Његово схватање људи у најнеповољнијем положају (из формулације принципа) се, по мом мишљењу, разликује од схватања најнеповољнијег положаја људи који принципе бирају. Људи бирају принципе знајући да могу да заврше у најнеповољнијем положају и ту нема ничег спорног – изабраћу принцип у коме стоји да ће ми помоћи ако се нађем на дну друштвене хијерархије. Проблем је у томе што се испоставља да најнеповољнији положај није исто схваћен код људи који принципе бирају и код Ролса који је принципе формулисао. Ролс сматра да су у најнеповољнијем положају људи који су најслабије плаћени, који су најмање квалификовани и који раде најтеже физичке послове. Не прихватам да су то људи у најнеповољнијем положају. Ролс сматра да се „први проблем правде тиче односа међу онима који су потпуни и активни учесници у свакодневном току догађаја у друштву“ и да се принцип разлике примењује на „грађане који учествују у друштвеној сарадњи“. Моје интуиције се овде разилазе са Ролсовим. Ја мислим да принцип разлике треба применити на све људе (индиректно на људе, директно на на институције које регулишу односе међу људима) и да најнеповољнији положај треба схватити независно од учешћа у „друштвеној сарадњи“, јер се у њему људи могу реално наћи, како они из почетног положаја тако и они који су чланови друштва. Можете изабрати наведени Ролсов принцип да би вам помогао ако се нађете у најнеповољнијем положају, а да, када се у том положају нађете да вам он уопште не помогне. Зар у неповољнијем положају од нискоквалификованих и слабо плаћених али запослених људи нису следеће групе људи: незапослени нискоквалификовани људи (али и незапослени уопште), људи који добијају социјалну помоћ, просјаци, становништво из забачених и сиромашних крајева и разне варијације на понуђене слојеве. Са којим правом Ролс ове људе „избацује“ из друштва (сигурно их не сматра за слојеве који су изнад најнеповољнијег)? Или он мисли да пошто оне не учествују у стварању и производњи не заслужују да учествују у расподели добара, са чиме се, као што је већ наведено, такође не слажем. Проблем је, дакле, како схватити најнеповољнији положај, јер се испоставља да у друштву постоји неповољније од најнеповољнијег (то је моје мишљење). Да ли је појам најнеповољнијег положаја исти у формулацији принципа разлике и у избору принципа? Мени се чини да није. Онај појединац који ће под велом незнања изабрати Ролсове принципе а зна да се може наћи у слоју који је испод Ролсовски схваћеног најнеповољнијег превише ризикује. Ако не зна да се може наћи испод  „Ролсовског“ најнеповољнијег положаја, онда је то лоша концепција вела незнања, и у том случају се може обезбедити сагласност око принципа али је цена за то превисока. Да резимирам: или су индивидуе изабрале лоше принципе правде у почетној позицији јер им они неће бити од користи ако заврше у неповољнијем положају од „најнеповољнијег“, или је Ролс погрешно схватио значење најлошијег представничког слоја.

Други проблем са аргументом заснованим на природном стању је везан за схватање примарних добара и Ролс га је свестан. У горенаведеном аргументу то је део (3) – бирај што више примарних добара јер ће ти она помоћи да оствариш свој рационални животни план. При том, под примарним добрима се подразумавају она добра (ресурси) која су неопходна за остварење било чијег животног плана. Ако су неопходна значи да се без њих план не може остварити, а ако су неопходна за остварење било чијег плана значи да су неопходна сваком човеку. Емпиријски можемо потврдити да то нужно не важи тј. Ролсовски схваћена примарна добра нису потребна свим људима да остваре своје планове, што је методолошки довољно да се побије или ослаби овако јака метафизичка теза. Овако схватање примарних добара и рационалности која се дефинише преко примарних добара је прејако и мора се ослабити уколико се аргумент жели учинити прихватљивим. Ево зашто то мислим. У друштву постоје људи којима не требају ова или бар сва ова примарна добра да би остварили своје животне планове. Шта више, за  неке од њих примарна добра онако како их Ролс види, не само да неће бити неопходна за остварење планова, него ће им остварење планова одмагати и отежавати. На пример, узмимо неког аскету, рецимо православног монаха; сасвим је сигурно да њему нису потребни ни новац ни моћ да оствари свој животни план. Та Ролсовски схваћена примарна добра једном таквом човеку, потенцијалном учеснику почетне позиције чија је сагласност неопходна за избор принципа, неће бити корисна, шта више отежаваће му остварење животног плана. То што он не зна шта ће постати, тј. који је његов план, не утиче на његову одлуку, али утиче његова рационалност. Свака индивидуа у почетној позицији је рационална, а то значи да жели што више примарних добара. Једна таква индивидуа је учесник избора принципа, али не жели што више примарних добара – нека од примарних добара уопште не жели а неких не жели „што више“. По Ролсу, она није рационална, али то не мора да буде случај, она може бити рационална али на другачији начин. Свима је потребан неки минимум добара, па и аскетама само што они неће хтети више од тог минимума, што их по Ролсу чини нерационалним, а они то уопште нису. Дакле, у почетној позицији постоје људи који нису рационални на овај начин и који се не уклапају у ову шему функционисања друштва. Они су, или неоправдано избачени из избора принципа (јер за њих не би гласали, сходно својој рационалности) или им је приписана рационалност коју они немају, што нас доводи до закључка да постоји проблем са таквим поимањем рационалности и примарних добара, а самим тим и са начелима правде јер се избор принципа заснива на њима. Заступници теорије могу да кажу „Теорија важи под претпоставком да је рационалност дефинисана на тај и тај начин“, али се тиме морају одрећи метафизичких претензија јер се наведено одређење рационалности бар према мојим интуиијама не може узети као адекватно. Са друге стране, они могу да кажу да ако неком појединцу за остварење животног плана не требају нека примарна добра или „што  више“ неких или свих примарних добара, он не мора да их користи (иако их је пре тога изабрао). Ја мислим да приписати субјекту једну рационалност у почетној позицији а другу у друштву значи обесмислити процес избора. Ја нешто изаберем у почетном положају а онда се тога одрекнем кад ступим у друштво јер схватим да ми то не треба. Ако ми више добара не треба, а рационалност значи да тежим и да ми више добара треба како сам онда рационалан? Или сам био рационалан док сам бирао принципе па више нисам? Мислим да је са овим у складу и Ролсов аргумент терета пристанка по коме људи „не могу ући у споразуме који могу имати последице које они не могу да прихвате“.

Моје замерке Ролсу своде се на неслагање са неким од претпоставки његовог аргумента. Било интуитивно или рационално аргументовано, ја одбацујем те претпоставке и сматрам их озбиљним недостатком Ролсове аргументације, јер се односе на кључне појмове које он користи. 

Литература:

-          Џон Ролс,Теорија правде, превод Милорад Ивовић, Службени лист/ЦИД, Нови Сад/Подгорица, 1998



Filozofija politike | Permalink | Komentari (13) | Trekbekovi (0)

Internalizam

katarina | 18 Septembar, 2011 11:46

 

Ako pođemo od tradicionalne definicije znanja, znanja kao istinitog opravdanog verovanja, uslov epistemičke opravdanosti nekog verovanja može se shvatiti pomoću internalizma ili eksternalizma. Posmatrajući internalizam i eksternalizam kroz njihove ekstremne oblike, primetićemo da oni nemaju zajedničkih tačaka i da su isključivi, tako da je teško prihvatiti ili jedan ili drugi. U radu ću se baviti internalizmom, njegovim slabim tačkama i mogućnošću odbrane od eksternalizma.

Od tri uslova za znanje, uslov opravdanosti je najvažniji, zato što on određuje da li je neko verovanje slučajno istinito ili postoje određeni relevantni razlozi na osnovu kojih tvrdimo da imamo znanje o nečemu. Internalizam pretpostavlja da subjekt ima odgovarajući kognitivni uvid u te razloge i u to da oni zaista opravdavaju njegovo verovanje. Ako subjekt ima valjane razloge da veruje da x, i ako x ispunjava uslov istinitosti (tj. zaista je istinito), onda nam internalizam dozvoljava da kažemo da taj subjekt zna da x, da njegovo verovanje nije slučajno istinito. Da li znam da x ne zavisi od spoljašnjeg sveta, od neke uzročne nužnosti, već od toga da li poznajem razloge koji verovanje da x čine istinitim. Znanje i opravdanje dobijaju internalistički karakter, a saznajna aktivnost predstavlja “napor” za subjekta, koji sam mora da otkrije razloge i okolnosti pod kojima je njegovo verovanje opravdano istinito. Dakle, veza između opravdanja i istine je, po internalistima, epistemička, dok je kod eksternalista ta veza metafizička.

Eksternalizam ukazuje na nešto sasvim drugo -  to što je neko verovanje istinito ili lažno zavisi od okolnosti koje mogu biti u potpunosti izvan kognitivnog uvida subjekta. Kada internalisti govore o razlozima za neko verovanje, oni pod tim misle da se ti razlozi mogu izložiti u obliku premisa i da subjekt logičkim zaključivanjem može doći do opravdanja koje je najverovatnije. Međutim, eksternalisti govore o uzročnoj vezi između nekih objekata ili događaja s jedne strane, i verovanja s druge strane, tako da ta uzročna veza obezbeđuje istinitost tog verovanja. Mi (kao subjekti) uopšte ne moramo biti svesni te uzročne veze, nije potrebno da dokazujemo njeno postojanje, važno je da ona de facto postoji. Odatle je usledila najznačajnija kritika upućena eksternalizmu: da li se subjekt svodi na saznajni insturment koji samo registruje promene u spoljašnjem svetu, kao recimo toplomer koji prati promenu temperature. Za razliku od njega koji ili radi ili greši usled kvara ili uopšte ne radi, ljudi mogu grešiti iako je sa njihovim kognitivnim aparatom sve u redu. To se može desiti iz mnogo razloga: nepažnja, namerna greška, premorenost ili bez ikakvog razloga itd... Dalje, ljudi često preispituju razloge koji su ih naveli na neko verovanje. Sasvim je normalno pitati nekog da li je siguran u to što veruje, kako zna nešto itd... Sav taj naš napor koji ulažemo da se preispitujemo bio bi suvišan da epistemički status naših verovanja zavisi od činjenica koje nam ne moraju biti kognitivno dostupne. Eksternalizam previše pojednostavljuje našu kognitivnu aktivnost, i zato je neadekvatan, jer je preterano reći da mi funkcionišemo samo kao instrumenti.

Da li onda internalizam previše insistira na našoj kognitivnoj aktivnosti? Najizrazitiji internalistički zahtev srećemo u Dekartovim Meditacijama, gde Dekart pokušava da otkrije apsolutno izvesne iskaze, tj. one u koje se više ne može sumnjati. Koristi se metodom skeptičke sumnje i svaki iskaz koji ne prolazi taj test mora biti odbačen. Tako dolazi do svog poznatog stava “cogito ergo sum” koji bi trebao da predstavlja osnovu za svako sledeće znanje uopšte, jer preko njega Dekart dolazi i do svog učenja o dve nezavisne supstancije. Dekartova metoda uključuje internalističko shvatanje opravdanja: za neki iskaz kažemo da je istinit samo ukoliko imamo valjene razloge za to, i koji će, takođe, isključivati svaku moguću sumnju. Dekart je smatrao da svaki čovek, unutar svog kognitivnog aparata, može doći do iste istine kao Dekart, odnosno do stava “cogito ergo sum”. Eksternalizam je ovde gotovo isključen, jer spoljašnji faktori uopšte ne igraju bilo kakvu ulogu u dolaženju do istine. Oni su bitni u smislu da što su povoljniji, to je nekom lakše da dođe do neke tvrdnje (lakše je baviti se filozofskim problemima u udobnosti svoje sobe, nego npr. u teretani).

            Ovakvom ekstremnom internalizmu je moguće, za početak, uputiti dva osnovna prigovora. Jedan se tiče otklanjanja sumnje – da li se baš svaka sumnja može otkloniti? Uvek su mogući scenariji poput Sna ili Zlog Demona, koliko god pažljivo razmotrili sve druge mogućnosti. Možda su čak mogući i neki scenariji koji ne bi mogli ni na pamet da nam padnu. Jednostavno, nikad ne možemo biti u potpunosti sigurni da smo otklonili svaku moguću sumnju.

Ali, ako čak i dopustimo izvesnu pogrešivost, uvek možemo upasti u internalistički regres: ako nešto znamo, moramo znati da to znamo, ako nešto znamo da znamo, moramo znati da to takođe znamo i tako ad infinitum, a iz njega je gotovo nemoguće izaći.

Postoji još jedna poteškoća, a ona se može nazvati subjektivističkim karakterom internalističkog opravdanja. Subjektivizam se sastoji u tome što razlozi koji opravdavaju neko verovanje moraju biti kognitivno dostupni subjektu. Epistemički racionalan subjekt može te razloge izraziti preko premisa i logičkim putem stići do zaključka, koji bi predstavljao istinit iskaz u koji veruje. Međutim, problem je u tome što priroda i osobenost tih razloga može zavisiti od izvesnih kontekstualnih faktora, od nekih saznajnih pretpostavki određene epistemičke zajednice čije standarde subjekt prihvata, jer pripada toj zajednici.  

            Možemo zamisliti slučaj da je ta zajednica prilično izolovana, npr. u pitanju je neko pleme. Pojedinac koji pripada plemenu oseća veliku vezanost za njega i podčinjen je autoritetu plemena i poštuje ga. Ako u tom plemenu, po tradiciji, vlada mišljenje da se klanjem ptica i prinošenjem njihovi leševa u vatru vrši žrtva koja udovoljava volji bogova, pogrešno je tražiti od tog pojedinca da preispituje razloge tog verovanja. Neravno da je tradicija loš razlog za verovanje, ali mi ne možemo očekivati od tog pojedinca takav intelektualni napor, jer su se njegov način razmišljanja i kognitivni aparat formirali u toj zajednici, tako da on predstavlja deo nje i razmišlja u njenim okvirima. Ovde je reč o internalističkom opravdanju, za koje ne možemo reći da dovodi do istinitog verovanja: pojedinac je imao kognitivni uvid u razloge za verovanje, i oni su bili zadovoljavajući po standardima zajednice kojoj pripada.

Dakle, ovakva situacija donosi dosta problema internalizmu. Da li internalista može tvrditi da pojedinac o kome govorimo, ima valjano opravdanje? Ako bi njegov odgovor bio potvrdan, internalizam bi onda dozvolio postojanje mnogih sličnih internalističkih opravadanja koji definitivno ne dovode do istinitih opravdanih verovanja, tj. do znanja.  Ako bi internalista odgovorio negativno, onda bi bio u protivrečnosti sa svojim zahtevom da postoji ta epistemička veza između verovanja i istine, da subjekt ima kognitinvi uvid u razloge za opravdanje i da učestvuje u dolaženu do istine.  Jer, mi ne možemo da očekujemo bilo kakvo drugo opravdanje, zato što je pojedinac učinio sve što se od njega tražilo u toj zajednici. Najverovatnije je da bi i pored velikog saznajnog napora, pažljivog razmatranja situacije i promišljanja, došao do istog opravdanja. Tako da je u ovom slučaju mnogo priamljivije eksternalističko objašnjanje.

Možemo navesti i drugi primer koji je malo “savremeniji”. U filmu “Trumanov šou”, glavni junak Truman živi bezbrižno svoj prosečan život, ne znajući da je sve oko njega laž. Njega je, kao dete, usvojila velika medijska industrija koja je počela da snima reality show o njegovom životu. Grad u kome Truman živi je ustvari TV set, njegovi prijatelji, porodica, žena... su unajmljeni glumci. Sve u šta Truman veruje nije istina. Ne možemo reći da njegovo verovanje nije opravdano, jer svaki aspekt njegovog života je pokriven skrivenim kamerama i glumcima. Oni su mu i izrežirali život. Internalistički gledano svako njegovo verovanje koje ima jeste istinito, mada su sva verovanja lažna. Truman saznaje istinu o svom životu iz nekih spoljašnjih činjenica, odnosno grešaka snimatelja, glumaca itd. Dakle, eksternalizam i u ovom primeru igra značajniju ulogu od internalizma.

            Videli smo da ekstremni internalizam nije najbolje objašnjenje za prirodu opravdanja, tako da treba napraviti kompromis između internalizma i eksternalizma, gde će možda internalizam imati blagu prednost. Spoljašnje faktore moramo uzeti u obzir zato što mi ne živimo izolovano od njih i oni dosta utiču na naša verovanja. Ali, kao subjekti, potrebno je uložiti intelektualni napor i znati zašto baš tim razlozima nešto opravdavamo, jer na tome i počiva naša epistemička odgovornost. 

 

Istorija filozofije | Permalink | Komentari (12) | Trekbekovi (0)

«Prethodni   1 2 3 4 5 6 7 8 9 ... 23 24 25  Sledeći»
 
Powered by blog.rs