Ave Philosophy! Morituri te salutant!

Zenon

katarina | 09 Jul, 2010 13:01

Zenon je bio najistaknutiji branilac elejske škole, štaviše smatra se da je elejsku školu proslavio više od njenog osnivača Parmenida i to svojim paradoksima protiv kretanja i mnoštva, koji su potvrđivali Parmenidovu tezu o nepostojanju promene, kretanja i raznolikosti. Aristotel Zenona smatra “prvim dijalektičarem”, a kada se ima u vidu da će baš dijalektika biti smatrana glavnom filozofskom metodom, to predstavlja ogroman kompliment.
Zenon je navodno napisao 4 knjige, a ona o kojoj se govori mu je već za života ukradena (za to saznajemo iz Platonovog dijaloga Parmenid). Taj spis se sastojao od 40 dokaza, od kojih je nama poznata samo nekolicina. Da bi ih razumeli, moramo shvatiti metodu kojom se Zenon služio.
Dijalektika kao metoda
Na osnovu Platonovog Parmenida mogli bismo zaključiti da je već Parmenid bio prvi dijalektičar. Na početku Parmenidove poeme, Parmenid se sreće sa Boginjom koja mu ne otkriva istinu neposredno, već naznačuje koje sve mogućnosti uopšte postoje, navodeći prvo dva zamisliva puta istraživanja i kompletirajući ih sa trećim, koji je kombinacija ova dva. U interpretaciji tih puteva leži odgovor na pitanje o čemu se sve može smisleno govoriti i uopšte misliti, tako da, svođenjem na apsurd, Boginja pokazuje da se nikakvo ne može smisleno govoriti o onome što ne postoji.
Ako je neko mislio da je i o biću i o nebiću, koje inače treba da se razlikuje, smisleno govoriti i uopšte misliti utoliko što nešto o čemu se govori i misli jednom jeste, a posle toga nije, onda je protiv toga uperen dokaz o nemogućnosti nastajanja i propadanja. Ako je neko mislio da je to moguće činiti tako - što bi se o nečemu nešto reklo što se o nečemu drugom ne bi moglo kazati, onda je protiv toga uperen dokaz o nemogućnosti deljenja i raznovrsnosti. I posle svođenja na apsurd druga dva zamisliva puta, ostaje na kraju otvoren samo prvi.
Vidimo da je već Parmenid nastojao da na neki način koristi metod dijalektike: poći od neke tvrdnje i pokušati je svesti na apsurd. Rajl je ovo nazvao: jaki reductio ad absurdum.
Međutim, Zenon direktno koristi ovaj metod u svojim dokazima protiv kretanja i mnoštva. Prihvatajući Hegelov izraz, Zenonovu dijalektiku zovemo „negativnom“ po njenom negativnom rezultatu. Opšti rezultat Zenonovih dijalektičkih dokaza bio bi da nas prihvatanje tvrdnje da ima mnoštva/kretanja obavezuje i na prihvatanje međusobno protivrečnih iskaza. Pod opštom pretpostavkom da prihvatimo načelo protivrečenosti ovaj bi rezultat značio da ne smemo prihvatiti postojanje mnoštva i kretanja.
Međutim, izlažući Zenonove dokaze vidimo da oni obično imaju nekoliko koraka i da se zasnivaju na razumu, na eksplicitnim, ali i najčešće neeksplicitnim pretpostavkama, bez kojih se paradoksalan zaključak, tj. zaključak koji sadrži međusobno protivrečne tvrdnje, ne bi mogao izvesti. Neke od njih deluju sasivm neosporno, ali ima i takvih, kao što će nam istorija pokazati, koje su nekima bile sumnjive ili neobavezujuće. Na odbacivanju ovakvih pretpostavki zasnivala su se razna pobijanja Zenonovih šokantnih zaključaka.
Dihotomija
Ja ću se ovde baviti detaljnijom analizom samo jednog paradoksa, poznatog kao “Dihotomija”, koji poriče mogućnost kretanja. Ta analiza obuhvata izlaganje paradoksa na Aristotelov način i na reductio ad absurdum način, koji je sastavljen od niza preciznih premisa i zaključaka, za razliku od Aristotelove “priče”.
Dihotomija („deljenje na pola“) je naziv za jedan od četiri Zenonova dokaza protiv kretanja. Ovaj paradoks se nalazi u Aristotelovoj „Topici“, pa shodno tome, krećemo od analize Aristotelovog viđenja ovog problema. Izložiću ga u celini:
„Ti ne možeš dospeti na jedan kraj stadiona s drugog kraja, ne možeš preći duž stadiona u jednom određenom konačnom vremenu, jer ne možeš preći beskonačni broj tačaka. Ti si prinuđen da pređeš polovinu jednog datog rastojanja, a pre nego što pređeš ovo rastojanje i polovinu te polovine i tako redom do beskonačnosti, tako da ćeš imati da savladaš beskonačni broj tačaka bez obzira na to kolika je razdaljina koju si naumio da pređeš; a ne možeš ni u jednom konačnom vremenu savladati beskonačni broj tačaka ili odsečaka, jedan po jedan.“
Razmotrimo šta Aristotel zapravo hoće da kaže. Nemoguće je preći ceo stadion. Ako uzmemo tačku A, koja je početak stadiona i tačku B, koja predstavlja kraj stadiona, nemoguće je stići iz A u B. Zašto?
Da bi prešli duž AB, mi prvo moramo preći polovinu te duži. Neka tačka na polovini bude tačka C. Ako rezonujemo dalje na ovakav način, onda sledi da ako sada hoćemo da pređemo duž AC, moramo prvo preći polovinu te duži, npr. AD itd. Dakle, da bi prešli neku razdaljinu, moramo preći polovinu te razdaljine, pa polovinu te polovine i tako ad infinitum...
Na kraju dolazimo do zaključka da se ne možemo ni pomeriti s mesta (odnosno sa tačke A - sa početka), jer svaki put kada to poželimo, mi moramo savladati beskonačno mnogo polovina, odnosno beskonačno mnogo tačaka.
Tako smo, odjednom, od sasvim „normalnog“ stadiona, sa nekim određenim dimenzijama, dobili beskonačnost koju, jednostavno, ne možemo savladati korak po korak.
Kako se izboriti sa ovim teškim problemom? Zaista je težak, jer ako usvojimo ovaj dokaz (a to možemo učiniti, jer je logički sasvim legitiman), dolazimo u situaciju da negiramo čulnu stvarnost oko nas. Elejska škola (u koju je spadao Zenon) je proglasila čulnu stvarnost za puki privid i mnenje smrtnika. To je jedna mogućnost koju možemo prihvatiti, ali – da li je u redu da tako nešo učinimo?

Najlakše je to učiniti, ali možemo pokušati i da sačuvamo ono u čemu svakog dana živimo i bez čega ne možemo – stvarnost kakva nam se prikazuje.
Mi vidimo da nijedan predmet oko nas nije „apejron“ (nije neograničen). Čulni predmeti, kao određene diferencijacije stoje ispred nas u svojoj punoj konačnosti. Zenon bi rekao da je to privid, jer ako počnemo da ih delimo (kao stadion od malo pre) doći ćemo do beskonačnosti.
Za šta se sada opredeliti, konačnost ili beskonačnost?

Razmotrimo još jednu interpretaciju ovog problema. To je tzv. reductio ad absurdum interpretacija, koja se sastoji od niza pretpostavki, čiji zaključak čini novu pretpostavku za sledeće zaključivanje:

1. Svaki segment se može podeliti na dva dela (premisa)
2. Svaki segment se može deliti na segmente bez ograničenja (zaključak I)
3. Svaki segment se sastoji iz beskonačno mnogo segmenata (zaključak II)

1. Svaki segment se sastoji iz beskonačno mnogo segmenata (premisa)
2. Svaki segment ima određenu dužinu (premisa)
3. Dužina segmenta = zbir dužina segmenata od kojih je sastavljen (premisa)
4. Dužina segmenta = zbir beskonačno mnogo konačnih dužina (zaključak)

1. Dužina segmenta = zbir beskonačno mnogo konačnih dužina (premisa)
2. Zbir beskonačno mnogo konačnih dužina je beskonačan (premisa)
SVAKI SEGMENAT JE BESKONAČNO MNOGO DUGAČAK (zaključak)

Na malo elegantniji način došli smo do istog tvrđenja. Ako želimo da pređemo deo puta, odnosno jedan segment, mi moramo preći njegovu beskonačnost, što je nemoguće. Došli smo u situaciju da ne možemo ni da se krećemo, već samo da stojimo u mestu i posmatramo beskonačnost ispred i iza nas.
Sa kojim se zapravo problemom (ako uopše predstavlja problem) ovde susrećemo? Mislim da je to shvatanje odnosa tačke i prave. Kantor je rekao da uvek između dve tačke možemo ubaciti novu, tako da se linija sastoji od neprebrojivo mnogo tačaka, odnosno predstavlja jedan kontinuum. Neprebrojivo mnogo znači beskonačno mnogo, tako da se linija konačnih dimenzija sastoji od beskonačno mnogo tačaka. Dakle, javlja se isti problem kao i u Dihotomiji – beskonačnost se “ugurala” u konačnost. Naravno, možemo se ograditi i reći da je ta beskonačnost zapravo potencijalna; tačke ne postoje u stvarnosti jer nemaju dimenzija, linija (kao duž) je uvek konačna, a potencijalna beskonačnost nam zapravo omogućuje da zamislimo da uvek između dve tačke možemo ubaciti novu. Mislim da se ovim problem ne rešava, zato što opet imamo beskonačnost u konačnosti. Ne možemo se ograditi sa onim potencijalno, zato što to i nema neko konzistentno značenje.
Dolazi do zabune zato što smatramo da niži kvaliteti mogu da sadrže više (pretpostavimo da su konačno i beskonačno kvaliteti). Sve što je u konačnom, mora biti konačno jer je već unapred omeđeno granicama tog konačnog u kome se nalazi. Za razliku od toga, beskonačno može sadržati i konačno i beskonačno, baš zbog toga što je beskonačno. Ako ovo prihvatimo kao tačno, možemo uočiti premisu br. 2 u trećem delu dokaza kao lažnu, a ona glasi: zbir beskonačno mnogo konačnih dužina je beskonačan. Po meni je smisleno samo reći da je taj zbir beskonačno konačan, odnosno on je konačnan, ali zbog svoje veličine mi to ne možemo uvideti.

Parmenid

katarina | 07 Jul, 2010 19:06

Parmenid iz Eleje (oko 540 – oko 480. pre n.e) je smatran učenikom Ksenofana i najznačajnijim predstavnikom elejske škole. Na samom početku može se primetiti njegovo oštro suprotstavljanje Heraklitovom učenju o kretanju, ako znamo šta je osnovna teza Parmenidovog učenja – da praosnov svega mora biti ono “Jedno”, večno i nepromenljivo, tako da promeni (a promena podrazumeva kretanje) nema mesta.

U svojoj poemi “O prirodi” Parmenid nam, kroz usta boginje, pokazuje razliku između božanskih istina od mnenja (grč. doxa) smrtnika. Po prvi put, kao centar filozofskog učenja uzima se pojam onoga što postoji, odnosno bića kao takvog, bića kao bića (grč. to on). Zbog toga, neki istoričari filozofije nazivaju Parmenida prvim ontologom, iako se ontologija (učenje o biću) kao filozofska disciplina formirala mnogo kasnije.
Parmenid je uočio da se sve što postoji ne može unutar sebe razlikovati po tom obeležju (što postoji). Naprotiv, sve što postoji je po tom obeležju međusobno nerazlučivo i uvek isto. Ovo se može shvatiti kao prazna odredba, tautologija – ono što postoji baš zato mora da postoji, a ono ništa ne postoji.
Kako Parmenid pobliže određuje biće? Kaže da je ono kontinuirano, neisprekidano. Ali kako i sa čim? Odgovor je jednostavan – sa samim sobom. Biće je u sebi kontinuirano, ono se u sebi nadovezuje na taj način što između tih, uslovno rečeno, delova nema praznina, nema ničega, već uvek nečega. Slično ovome, biće je i homogeno u sebi. Nikakve promene takođe ne može biti, jer bi to da ima promene značilo da nešto što nije postojalo počinje da postoji ili da nešto što postoji prestaje da postoji, a obe te stvari su nemoguće jer ne može biti nečega što ne postoji – kao što smo već rekli: biće je biće zato što postoji.
Dakle, smrtnici su ti koji veruju u mnoštvenost, raznolikost i promenu jer to zaključuju iz posmatraja samo čulnog sveta, a nisu u stanju da uoče suštinske karakteristike bića. Možda najslavnija Parmenidova tvrdnja je da postojati i biti mišljen (biti predmet mišljenja) znači jedno te isto. To ne znači da su misliti i biti jedno te isto ili da ono što postoji - postoji samo u mišljenju, već znači da ono što postoji je dostupno mišljenju. Dakle, može se misliti samo o onome što postoji, jer ako pokušamo da mislimo o onome što ne postoji, to ništa postaje nešto samim tim što mislimo na njega. Ono je barem predmet našeg mišljenja, znači – nešto. “Ne može se znati ono što ne postoji – to je nemoguće – niti ga izreći, jer je jedna ista stvar ona koja se može zamisliti i ona koja može postojati”, kaže Parmenid.
Ono što postoji uvek jeste, to je večno: “Kako može, dakle, da se dogodi da ono što jeste bude i u budućnosti? Ili kako je ono uopšte moglo postati? Ako ono postaje, onda ono ne postoji, niti postoji ako tek treba da nastane u budućnosti”. Tako je, za Parmenida, iščezlo svako postajanje, svaka prolaznost i Heraklitovo zbivanje je zamenjeno statičnim bićem. Ono nije nikakvno jedinstvo suprotnosti, jer suprotnosti ne postoje. Biće je jedno i nedeljivo, predstavlja neprekidnu celinu koju Parmenid upoređuje sa pravilnom, potpuno okruglom, savršenom loptom. Parmenid ne bi smatrao umesnim pitanje: šta je van lopte? Lopta je lopta ako znamo gde su joj granice, pa je samim tim konačna. Da li postoji nešto van nje i sa čim se graniči? Gde se ona nalazi? Jedini odgovor koji bi nam Parmenid mogao dati je da samo ona postoji, ništa ne postoji, samo to “Jedno”, ništa više. Ono što postoji mora postojati oduvek, i samo ono mora postojati.
Svi Parmenidovi argumenti sadrže dve sporne tvrdnje:
1. o onom ništa (o ne-biću) se ne može misliti i govoriti
2. ono što ne postoji ne može postojati.

Tramvaj, ciganče i upaljač

ivanpetrovic | 12 Jun, 2010 10:16

Znam da naslov ovog teksta zvuči kao kakav vic ali mi je jedan moj dobar drug nedavno rekao da bi iz ove nekreativno naslovljene beleške koju sam pre par meseci napisao, proizašla dobra pripovetka. Ohrabren njegovim rečima, a i znajući da ima jaku poruku, rešio sam da je podelim sa vama u blago izmenjenom obliku.

16. 2. 2010. utorak

Kaća i ja smo sinoć malo prošetali po gradu. Odlučili smo da dvojkom odemo do Vukovog spomenika.
Kada je naišao tramvaj i kada smo ušli u njega primetio sam da je pun beskućnika koji su kunjali. Ceo tramvaj je zaudarao. Kaća i ja smo seli napred u želji da izbegnemo neprijatne mirise koji su prožimali slabo provetrenu unutrašnjost tramvaja.

Dok smo tako sedeli i ćaskali, prišlo nam je malo prljavo ciganče koje nije imalo više od 3 godine. Imalo je upaljač kojim se igralo. Njegova majka, koja je delovala kao da ima 60, mada ne verujem da je imala više od 35 godina, spavala je neka 4 mesta od nas. Nije ni primetila kada nam je njeno dete prišlo.

Ciganče je, prišavši i nevino me pogledavši, pokušalo da upali moj kaput svojim upaljačem. Nije mu uspevalo jer njegovim malim prstićima nije umelo dobro da kresne i održi plamen. Bilo mi je užasno simpatično. Nisam mogao a da se ne nasmejem. Na moj osmeh mi je uzvratilo osmehom!

Bila je to neverovatno čudna situacija: dete od 3 godine, svo prljavo i pocepano, pokušavalo je da upali moj kaput dok se naivno i nevino cerilo, onako od srca, dok sam ja sve to posmatrao sa ogromnim uživanjem. Ne znam zašto ali mi je to dete u trenutku toliko priraslo srcu. Bilo mu je zabavno da pokuša da me upali. Kada je uvidelo da je čudno što se plamen ne može održati, taj isti upaljač je približilo svom licu i pokušalo je da ga kresne. Njegova majka je i dalje spavala.

Videvši da više nema igre, zamolio sam ga da mi da upaljač ne bi li mu barem smanjio dotok plina pomoću regulatora koji ima skoro svaki upaljač. Nisam očekivao da će mi ga dati bez ubeđivanja. Dalo mi ga je odmah, bez premišljanja, a nisam čak ni viknuo na njega, već sam ga, naprotiv, lepo zamolio. To me je veoma iznenadilo. Mala deca su obično stidljiva i nepoverljiva prema nepoznatim ljudima. Izgleda da je instinktivno uvidelo da mu ne želim ništa loše, niti da imam nameru da ga prevarim.

Upaljač, na žalost, nije imao regulator za dotok plina. Kaći sam rekao da izlazimo na sledećoj stanici a upaljač sam mu odmah vratio. Nisam želeo da gledam kako će se opeći, a opet nisam ni mogao da mu otmem taj glupi upaljač, time bih se osećao kao da sam ga izneverio i izdao... Kako sam mogao da malom detetu otmem upaljač, njegovu jedinu igračku koja mu je očigledno donosila toliko detinjeg zadovoljstva i radosti i koje mi ga je dalo tek onako, bez imalo premišljanja, čisto na reč i poverenje?

Uskoro je naišla sledeća dvojka i, ušavši u nju, odlučili smo da okrenemo jedan ceo krug pa tek onda da idemo kući. Usput smo razgovarali o tome zašto siromašni ljudi uopšte prave toliki broj dece pa se posle muče još više i ne uspevaju da ih odgaje na pravi način.

Katarina je tvrdila kako se to dešava usled nedostatka promišljenosti. Složio sam se sa njom u potpunosti, setivši se filma Idiokratija. Film je čista komedija ali ima jasnu osnovu – Dok su intelektualci i visoko obrazovani ljudi pažljivo birali trenutak za osnivanje porodice i nisu imali više od 2 deteta, neobrazovani, neuspeli i propali ljudi su nerazmišljajući štancovali po 4, 5, 6 i više deteta dok nisu brojčano prevladali po zakonu koji kaže da pobeđuje ona strana koja ima najviše glasova. U filmu beskućnici i neobrazovani siromasi uspevaju da ovladaju svetom, istrebivši intelektualce. Film jeste nerealan i, kao što sam već rekao, komedija je, ali ipak ima poruku – siromasi ne razmišljaju o broju članova svoje porodice. Da li je to ispravno ili ne jeste tema za diskusiju u koju Kaća i ja nismo želeli da ulazimo u tom trenutku...

Ipak, jako sam želeo da uvidim koji je razlog zbog koga oni imaju toliki broj dece. Shvatio sam da je možda seks jedino zadovoljstvo koje oni imaju. Seks je taj koji nas navodi da ispraznimo um, tih par sekundi najvećeg zadovoljstva koje se prirodno (bez droge) može izazvati jeste par sekundi praznog uma; tih par sekundi nas odvajaju od realnosti, od problema šta ćemo danas jesti, kako ćemo se sutra obući i gde ćemo noćas spavati. Seks je taj koji čini da ne razmišljamo ni o čemu drugom i koncetrišemo se samo na njega. Neobrazovanost je ta koja utiče na to da se stupa u seksualni odnos bez adekvatne zaštite. Ko je kriv za tu neobrazovanost jeste takođe jedno od diskutabilnih pitanja.

Možda je upravo tako (usled neobrazovanosti i jake želje za zadovoljstvom) nastalo i ono malo ciganče... Ipak, sada se postavlja pitanje: Koja je svrha života tog malog cigančeta? Rodilo se u najvećoj bedi, jedva da ima šta da jede, nosi podrpanu i pocepanu odeću, omiljena i jedina igračka mu je upaljač... Zašto ono živi? Da li ono živi da bi sutradan, kada odraste prosilo ili radilo neki nenormalno težak posao za neku crkavicu? Da li ono živi da bi ga sutra dan neki prokleti nacista prebio na mrtvo ime, da bi ga ljudi pljuvali na ulici ili mu uz lažno sažaljenje odmahivali glavom? Jednog dana će to dete izgubiti onaj njegov nevini osmeh kojim me je osvojilo, jednog dana će shvatiti da nema šta da jede, da mora da nosi ugalj, da prisiljeno od strane svojih roditelja sedi na sred trotoara i prosi ili da pretura po kontejnerima u nadi da će pronaći čitav komad odeće.

Koliko mi ga je samo žao! Da sam mogao, oteo bih ga sinoć. Voleo bih da mogu da mu održim život onakvim kakav je sad – bezbrižan i naivan. Jednoga dana će to izgubiti... Šteta...

A možda i neće! Možda će baš ono dobiti sedmicu na lotou ili će postati novi Nikola Tesla ili prvi srbin astronaut. Možda će postati najpoznatiji fudbaler ikada! Možda će postati piroman, okoreli kriminalac ili zubar ili kapetan broda ili, pak, narkoman koji će tući onu svoju izmučenu majku. Poenta je u tome što se nikad ne zna... Mislim da je Kami bio u pravu kada je rekao da bi glavno pitanje u filozofiji trebalo da bude: Da li vredi živeti život? Slažem se sa njim zbog proste činjenice koja kaže da je život toliko nepredvidiv. Gde li će ono ciganče završiti? Kao što sam već rekao, to niko ne može da zna. Ipak, ostaje mi nada i jaka i iskrena želja da će imati uspeha u životu.

Ko sam ja?

UPOZORENJE:
Ovaj blog sadrži ekstremno interesantne i duboko intelektualne tekstove na temu filozofije koji mogu ozbiljno uposliti moždane vijuge i naterati na ozbiljno razmišljanje. Svaki tekst je detaljno promišljen i pažljivo napisan od strane profesionalnih autora, studenata Filozofskog fakulteta u Beogradu. Zato se mole svi čitaoci da ozbiljno pristupe svakom tekstu, da ga pažljivo ga pročitaju, razmišljaju o njemu i eventualno ostave komentar.

Autori: Katarina Anđelković, Petar Gordić, Marko Tešić, Ivan Petrović

P.S. Zbog nedavnih problema koji su se javili zbog kopiranja i krađa seminarskih radova koje smo ovde objavili, ubuduće će kopija svakog seminarskog koji je ovde objavljen biti predata profesoru iz predmeta za koji je seminarski bio namenjen da ne bi došlo do budućih zloupotreba.

Meni

Pretraži

Kalendar

«	Maj 2025					»
Po	Ut	Sr	Če	Pe	Su	Ne
			1	2	3	4
5	6	7	8	9	10	11
12	13	14	15	16	17	18
19	20	21	22	23	24	25
26	27	28	29	30	31