Ave Philosophy! Morituri te salutant!

Blog grupe filozofa

Jedna zanimljivost

markot | 10 Avgust, 2011 15:31

Relativno skoro sam naleteo na jednu zanimljivost iz sveta matematike. Naime na dokaze o jednakosti broja 1 i broja 0,9999999… (gde tri tačke označavaju da postoji beskonačan broj devetki). Ono što je zanimljivo kod njih jeste njihova jednostavnost, a u isto vreme začuđenost rezultatom dokaza. Ovde ću izneti dva slična algebarska dokaza.

Prvi od dva dokaza je sledeći: uzmimo da je a=0,999999...; Onda je 10a=9,999999... Ista jednačina može se napisati i na sledeći način 10a=9+0,99999...; Pošto je 0,99999... jednako a, onda zamenom dobijamo 10a=9+a. Sređivanjem dobijamo da je 9a=9. Dakle, a=9/9, tj. a=1. Pošto je pretpostavljeno na početnu da je a=0,99999... iz čega je jednostavnim matematičkim operacijama dobijeno da je a=1, stoga je 1=0,999999...

Drugi dokaz glasi: 1/9 je jednako 0,111111...; 9*0,11111... daje 0,999999...; Međutim, pošto je 1/9 isto što i 0,111111..., onda zamenom u 9*0,111111... sa 9*1/9 dobijamo kao rezultat broj 1. Dakle, 0,99999... je jednako 1.

Iako ovi dokazi pokazuju da je 0,99999... jednako 1, ipak, strogo govoreći, ako 0,9999... uzimamo kao proces, pošto teško možemo da zamislimo beskonačnost od jednom (ako uopšte možemo da je zamislimo), 0,9999... nikada neće ''udariti'' u 1. To onda podseća na jedan od Zenonovih paradoksa, naime na paradoks pod nazivom ''Ahil''.

Ukratko, pošto je već pominjano u prethodnim blogovima, paradoks ''Ahil'', malo modifikovan, sastoji se u sledećem. Imamo dva učesnika trke, jedan od njih je Ahil a drugi je kornjača. Trka ne počinje fer, jer je  kornjači data izvesna prednost u razdaljini do cilja, odnosno put koji treba da pređe kornjača do cilja je manji nego put koji treba da pređe Ahil. Recimo da se Ahil složio sa nefer početkom trke, pošto je pomislio da je skoro neuporedivo brži od kornjače pa ta razlika ne daje neku prednost kornjači. Trka počinje. Međutim, Ahil je najednom uvideo da da bi stigao do cilja, on mora prvo da pređe onu razdaljinu koja je postavljena na samom početku između njega i kornjače. Takođe je uvideo da za vreme koje bi mu bilo potrebno za prelaz te početne razdaljine, kornjača bi prešla put, možda neznatno mali, ali u svakom slučaju put koji ima neku dužinu. Stoga, kada bi stigao u tačku odakle je kornjača krenula, kornjača bi opet bila ispred njega. Da bi sustigao kornjaču Ahil bi morao da pređe i taj put koji je kornjača prešla, dok je on prelazio put od njegove startne pozicije do startne pozicije kornjače. Ali, dok bude prelazio put kornjače koji je ona napravila za vreme dok je on prelazio početnu razdaljinu, kornjača je prešla opet neki put, koji će Ahil morati preći da bi je sustigao i tako u beskonačnost. I dok Ahil stoji na startnoj poziciji zbunjen ovim paradoksom i pokušavajući da ga reši, kornjača polako ali sigurno dostiže cilj. Ko bi rekao da će Ahil izgubiti trku.

Možemo, dakle, uočiti sličnost između Ahila koji bezuspešno pokušava da sustigne kornjaču i broja 0,99999... koji takođe ''bezuspešno pokušava da stigne'' broj 1. Matematičari su, da bi izbegli ''beskonačne'' glavobolje koje je imao Ahil, smislili rešenja za ovaj paradoks. Međutim, barem intuitivno, kako nam sam paradoks pokazuje, i dalje ostaje otvoreno pitanje da li je 0,99999... jednako 1.

(Ј)ој Србијо!

tarpe | 05 Avgust, 2011 12:32

Ој Србијо међу песмама, међу шљивама,

Ој Србијо, међу људима на њивама

 

Инспирисан једном од последњих колумни Радоша Бајића у Политици, Давичовом песмом, овом новокомпонованом причом о децентрализацији, једним мини-разговором са једним Прибојским таксистом, разговором са пријатељем на једном рођендану, уз знање да мој колега Иван већ десет месеци нема струју на Новом Београду, у свом вишегодишњем «политичком ангажману» и без намере да овај наш блог негативно политички обојим, реших да напишем овај текст.

Радош се у својој колумни жали како му је (нам је) Морава прљава. Каже да је морао да ангажује људе да очисте део Мораве где је снимао своју дивну серију. У Давичовом стиху наша земља је међу песмама, шљивама, бунама, стадима, људима на њивама...Један од политичара се сетио да треба децентрализовати државу. Таксиста вели како је «све отишло дођавола» илити пропало. Пријатељ каже да се више ни за шта неће борити, сем своје породице, да треба ствари мењати у свом дворишту, али да га политика не занима и да ту више неће покушавати да ишта промени.

Прљаво нам је све, Радоше. И споља и изнутра. Реке нам пуне отпада, говори пуни псовки. Смеће на сваком кораку. Од унутрашње загађености потекла је и она спољашња. Око сваке зграде нам је мини-депонија. Зарасла нам Србија у смеће и шибље.  

Добро је, Оскаре, да још имамо песама у Србији. Бојим се да ћемо и њих увозити. Или нећемо јер нису профитабилна роба. Шљиве су родиле, ако их ко буде имао покупити. А на њивама све мање људи. Како прилазимо тој фамозној Унији, све је мање људи на њивама.

А ти политичару би да вршиш финансијску децентрализацију државе. Како ли си се само тога сетио? И шта ћеш сада да децентрализујеш, када си нас финансијски у црно завио. Немам доказе. Једино што имам је памћење, а и оно ме издаје. Знам да си у задњих десет година седео на најважнијим „економским фотељама“ у држави Србији, да си срушио неколико Влада, и да ти сада није јасно зашто сви тебе прозивају за тешку финансијску ситуацију у држави. Па, мора да си за нешто и одговоран. Децентрализација? Кажеш, тако ће остати више новца локалним самоуправама. Па би да правиш регионалне Владе и администрације? Па докле више, човече. Па ако хоћеш да више новца остане на локалу, предложи најобичнију уредбу Владе и реши ствар. Општине нек дају централи ¼ а не садашњих ¾ својих прихода. Решен проблем. Упс, заборавио сам да би у том случају морали да отпустите пар хиљада људи из државних служби и којекавих агенција које тако предано раде да нам земља овако добро функционише, а које сте ви исти накачили на буџетску касу. Једна твоја колегиница са Економског факултета у Београду, у свом тексту из Политике рече како на локалу нема довољно квалитетних кадрова који би промислили шта би са тим новцем. Али зато су ови кадрови у централи врло квалитетни. Плодове њиховог квалитета гледамо последњих година. Не сумњам да би и на локалу дошло до велике пљачке новца, само је ту теже пљачкати. Народ је «ближе» а Влада «над главом». С једне стране «кука и мотика» а са друге пендреци и пиштољи. Ако вам је до своје земље и свога народа стало, оставите новац на локалу и постарајте се да га нико не покраде. То је неопходно да би живот ту опстао. Пре неку годину људи покрај Ужица су се бунили што је Емир Кустурица добио да штити и одржава неке шуме од државе у оквиру неког еколошког пројекта. Ја кажем – да нам је више таквих људи. Зли језици говоре како је купио силне хектаре земље и како ту сада прави своје мало царство. Он ту зарађује огроман новац – веле многи – није он ту џаба дошао, да му се не исплати не би ни долазио. Па нормално да не би долазио да му се не исплати, али сам сигуран да је те своје милионе могао да уложи у некретнине и послове на било ком месту на кугли земаљаској и да би му се то много више исплатило. Када говорите о његовим мотивима запитајте се шта бисте ви урадили са толиким новцем и где бисте га уложили. Хвала човеку што је дошао и добро нам дошао. Запослио је људе, донео туризам, културу, здрав живот, здраве погледе на живот, наду и оптимизам. Тамо се чује дечији плач и цвркут птица. Мука ме хвата кад помислим да треба да идем у Београд за пар дана. И тамо има дечијег плача и цвркута птица, али га од градске буке и ужурбаности не чујем.  

Један други политичар, политички противник овог горе не-поменутог али знаног, каже у једној емисији о економским проблемима следеће (парафразирам) – «питате се зашто увозимо оволико пољопривредних производа. Зато што их немамо, па због тога морамо да увозимо». То ми је промакло, морам признати. Знао сам да нам пољопривреда слаби због увозног лобија, али да је баш толико слаба нисам знао. Некад се цела Србија смејала председничком кандидату Маријану Ристичевићу који је као свој програм нудио «корпу пуну воћа, поврћа, житарица, меда, и других производа». Е па, због тог смеха, Србија је и огладнела. Немамо сада ни стоке, ни жита, ни поврћа, ни воћа..а и то што имамо ми извеземо па онда увозимо готове производе од наших сировина. А у Влади све сами доктори економије. Све геније до генија. Каже пре пар недеља или месеци, више се ни не сећам, наш премијер, такође доктор економије, потписао неки зајам или кредит, од сто (или двеста, потпуно је свеједно) милиона (није ни важно чега), и каже да пола од тога иде у инвестиције а пола за ребаланс буџета. Што се првог тиче, аман бре људи немојте толике паре бацати на крпљење путева или изборне кампање, направите неку електрану или фабрику сокова, или било шта од чега ћемо вратити кредит, биће од добре инвестиције и радних места, и враћеног кредита, и путева, и свега. А што се другог тиче, ту нам се тек црно пише. Ја не знам на чему је докторирао премијер, али знам да човеку не треба ни дан школе па да схвати да је то потпуни промашај. Господине премијеру, ко је и за шта направио толики дефицит? Тај треба да иде у затвор, а не да ви узимате паре које ће народ враћати, а неко их је «појео на класу» и потрошио на ко зна шта. Шта кад крене отплата кредита, шта ћемо онда?  

Једна чувена Прибојска фабрика аутомобила и камиона је сада чувена по другим стварима. На сваког радника који «прави» камионе дође у просеку по 2-3 нерадника (секретарица, контролора, шефова, управника и ко зна кога још). Не вређам ја те људе и те професије, него та логика вређа здрав разум. Ако у једном погону имате 50 мајстора, имате их још бар 150 поред тога који надзоришу. И сви уредно примају плату од државе за свој «рад», баш као и ови горе из агенција за све и свашта. Зато не изненађују горенаведене речи Прибојског таксисте. У држави са оволико пензионера, оволиком администрацијом и оволико незапослених, човеку који од свог рада живи живот се смучио. Али зато је врло популарно и пожељно да се запослите негде у државној служби – нико вас не контролише, ни за шта не одговарате, радите шта хоћете и колико хоћете и заштићени сте ко бели медведи. Можете да малтретирате пацијенте, ђаке, клијенте и остале грађане, и ништа вам се неће десити; ако неко плати ручак, тутне мало пара у џеп, донесе балон ракије или закоље јагње, ви ћете дати оцену више, скратићете доручак да бисте извршили преглед, љубазно ћете се осмехивати са шалтера. У супротном, онај који то не уради, било зато што неће или нема услова, чекаће у редовима и биће остављен на милост и немилост бахатој администрацији. Има честитих људи, има их доста, и са једне и са друге стране. Немам намеру да ширим дефетизам, не мислим да је ово свакодневна појава али сматрам да нас је довела до садашњег стања.

Каже ми пријатељ на рођендану «Не могу више да се нервирам око те политике, треба поправљати ствари у свом дворишту јер у политици то није могуће». Једино за шта се вреди борити је породица и ја ћу ту деловати. Политике – каже он – има једино тамо где се проучава. Не морам да вам говорим, као што ни њему нисам, да је народу свега преко главе и да види да је на снази један «свеопшти политички курвалук», у Србији, Европи, свету... Слажем се, породица је најважнија. Најпре треба поправити ствари у својој кући и свом дворишту. Тако ћемо најбоље утицати на друге и мењати ствари. Али не мислим да нас то ослобађа политичке свести, одговорности и учешћа у политичком животу. Од те политике нам зависе цене у продавницама, стање у болницама, школама, фабрикама, на путевима и улицама..како ћеш ти бринути о својој породици ако не бринеш о својој држави – не можеш изоловати своју породицу и да хоћеш. Деца ће ти удисати ваздух који сви дишемо, васпитаваће их телевизија и улица бар онолико колико и ти, у школи ће их учити а у болници лечити неки људи који те вероватно не занимају, као део ове државе а тиме и политике; то да ли ћеш моћи да их школујеш, лечиш, пошаљеш на екскурзију, да ли ће их на улици згазити неки лудак који је навикао да крши прописе а да за то не одговара, то су питања која треба да те занимају и која те се тичу и која су напосредно везана за «борбу за своју породицу». Нема борбе за породицу без борбе за своју државу и нацију. Борећи се за своју породицу бориш се за сваку. Политичка питања су животна питања, и зато, ако планираш да бринеш о својој породици немој престати да расуђујеш о политичким проблемима. Ти ћеш васпитавати своју децу да буду радна, вредна, поштена, али шта кад порасту па се суоче са друштвом у ком се не цене ни рад ни поштење, у коме ти вредни и поштени немају никакве шансе не да успеју него да преживе. Децу треба тако васпитавати, али друштво треба мењати. Не говорите својој деци «Учи сине/кћери да не радиш», «Учи, да се не мучиш», «Учи, и бежи одавде». Нема учења ни живота без рада и муке. Немојте бежати одавде, враћајте се своме дому и борите се за ваше и наше градове и села, за нашу земљу, не дозволите да вам имања зарасту у коров и шибље. Нигде слађег хлеба појести, ни слађе одспавати нећете као ту. Додуше, овим јадним и напаћеним Србима на Косову и Метохији, не дају ни да једу ни да спавају на својим огњиштима. Јој, Србијо!

Наш колега Иван Бајуновић, који живи на Новом Београду, већ десет месеци нема струју. А уредно измирује све обавезе. Плаћао је све рачуне редовно, има судску пресуду да се струја укључи, међутим, месецима ништа од тога. Коме све није писао и жалио се, и ништа. И поједини медији га бојкотују, не желе да пишу о овоме. И не само он, цело његово насеље нема струју. Мој отац, када му споменем неки такав случај, спомиње «јавна стрељања» или «говњиве мотке», да извинете на изразу. Против ових његових метода, не смем као контрааргументе да спомињем законе, демократију итд. Мислим да би ме избацио из куће, оправдано рекао бих. Каква црна демократија? – то му је узречица.  Шта год да кажем колеги Ивану, потпуно је сувишно. Речи утехе и наде да ће бити боље постају бесмислене. Шта човек да уради у таквој ситуацији? Лако је причати али шта урадити? Хајде, шта да урадимо да помогнемо колеги Ивану и његовим комшијама? Порез мораш да платиш, да би полицајац (који ће те спречити да протествујеш) и судија (који ће ти судити да реметиш јавни ред и мир), примали плату. Онога који ти струју не прикључује нико неће привести, нити ће му ко судити. Да штрајкујеш можеш, али не на улици. Лисице на руке и судску пресуду за свој новац можеш да добијеш, али зато за своје паре струју не можеш добити. Још мало па ће то постати нормално у овој земљи, ако већ и није постало. У богатој Србији у 21ом веку људи немају струју, а претпостављам да је неко извози из те исте Србије. Па до кад ће то да буде тако? Ни сам не знам како да објасним оволику пасивност људи?  

Сви смо ми криви за ово стање. Неко мање а неко више. Неко свесно а неко несвесно. Они који могу ствари суштински да мењају понајвише су криви. И сви кукају како ништа не ваља. Па само из овог мог кратког текста се види како и зашто не ваља. Нека свако мења и поправља стање колико може. Али како поправити ствари? Ако кренете да поправљате ствари замерићете се добром делу грађана, јер се велики број њих утопио и плива по овој мутној води, великом броју то и одговара. Годинама се ово стање вуче. Ко год оде у пензију он своје дете запосли на своје радно место. Ја мислим да колико год тешко било, све док се неко не осмели и не крене да сређује овај хаос биће све горе и горе. Кад су отпуштали из фабрика то је тако морало, а сада кад треба смањити државни сектор то нико не дира...а тај сектор као што видесмо троши без контроле. Да не буде да ја овде «причам приче», у том сектору ради и мој отац (у Прибојској фабрици аутомобила, као мајстор, ту је држава већински власник). Нека неко више раскрчи ту шуму, нека заведе ред. У супротном – има да завршимо ко Грчка задњих месеци. Нису проблем штрајкови, то буде и реши се, нађе се договор, проблем је што ће нас још неколико кредита за исплату плата и пензија учинити робовима у сопственој земљи. И опет ће терет тог робовања најлакше поднети они који су до њега довели.

Са друге стране, није лако отпустити толике људе с посла, сви они имају породице, то се може чинити као крајње сурово. Ипак, отпуштане су стотине хиљада других, зашто би радници државног сектора били привилеговани у односу на њих.  А нико не размишља да ће се новац који се сада баца у неповрат и дели радницима који не раде боље распоредити (ако га неко не украде), да ће се тржиште покренути, да ће свако добити своју шансу, да ће од новца који добије моћи да покрене неки посао...

Једна реч је заједничка за све горе наведене проблеме – неодговорност. Неодговорност према себи, својој породици и својој земљи, према суграђанима, према прецима и потомцима, према околини у којој живимо, према институцијама. Времена су таква да сви грабе само за себе и не осврћу се. Пошто је, у складу са оним комунистичким, државно и друштвено свачије и ничије, онда гледај да што више искористиш државу и да се обезбедиш. Пошто је свачије значи да је и твоје а пошто није ничије значи да те нико неће гонити кад нешто присвојиш. Изгледа да је ова потпуно сулуда и комична интерпретација државног и друштвеног годинама многима доносила добит и привилегије. Аристотел је претпоставио заједницу појединцу. Наше време је другачије од његовог али и у њему комотно можемо рећи да ова Аристотелова тврдња важи. Недавно сам у роману Нечисте силе (Достојевски) прочитао једну дивну реченицу «Ако нема Бога, какав сам ја то капетан». Нећу расправљати о овим идејама Аристотела и Достојевског. Наводим их да бих указао зависност нас као појединаца од, за ову тему везано, државе у којој живимо. Да ли желимо да и наша деца и генерације које долазе живе у оваквом расулу? Питање је колико један појединац може функционисати нормално у оваквој држави? Није све баш тако црно, има у овој земљи, Богу хвала, доста добрих, честитих, вредних и неискварених људи, али ако се не дозовемо памети лоше нам се пише.

Ето толико. Има много проблема и ја сам скренуо пажњу на неке. Моји мотиви нису изборна кампања, долазак на власт и слично. Покушавам подстаћи људе да мисле о проблемима. Или размишљајте о њима или немојте. У првом случају вам кажем »мислите како побољшати ситуацију». У другом вам поручујем «спремајте се да робујете, јер нисте на време мислили». Мењајмо се и мењајмо ствари око себе! Ово му на крају стварно дође као неки изборни слоган.

У чему се по Канту састоји сврха историје? (или Политички карактер Кантове филозофије историје)

tarpe | 27 Jul, 2011 13:35


 

Питање којим се овде бавим је доста обухватно и да би се на њега одговорило мора се узети у обзир једна шира слика, која подразумева не само зависност Кантове историјско-политичке мисли од теоријско-етичке, студирање и разумевање његових текстова и повезивање његових идеја, него и оно чега у тим текстовима нема, или има али је мање уочљиво, а то је слика времена у коме се Кант формирао. Најпре би требало разумети ту „историјску нишу“, ту испреплетаност политичких и социјалних струјања времена, једном речју ту животну позадину, која готово у свакој теорији остане недоречена, а која је изузетно важна за разумевање политичких питања. Једно од филозофских дела у коме је кроз теоријски приказ изражена култура једног времена, читава једна традиција која подразумева владајућа али и њима супростављена мишљења, које одсликава духовни амбијент једне епохе је Платонова Држава. Када њој придодамо античку уметност и неке историјске списе имамо једну добру основу за разумевање тог миленијумима далеког времена. Модерна филозофија нема овакве списе, па је због тога битно сместити неку мисао у историјски контекст. Олакшавајућа околност је то што нам је то време ближе и што постоји низ других, нефилозофских сведочанстава, па уз помоћ њих можемо попунити празнине и стећи увид у целину.

Кантову политичку мисао није могуће у потпуности разумети без указивања на његову филозофију историје. Оне се такорећи међусобно објашњавају, указују једна на другу и обједињене су у Кантовој идеји о савршеном грађанском уређењу, а потом и у идејама космополитизма и вечног мира. Неки теоретичари тврде да „Кантов историјски пројекат садржи учење о примату политичке историје“. Због тога је потребно укратко указати на најбитније аспекте Кантове политичке филозофије, који ће нас довести до његових идеја о историји. При том ће бити узета у обзир три аспекта политичке филозофије: (1) политичке идеје Кантовог времена и њихов утицај на његову политичку мисао, (2) Кантово схватање друштвеног уговора и (3) његов однос према револуцији. Зашто баш ова три аспекта? Зато што се кроз њих прожимају три правца Кантовог размишљања о смислу историје: време (историјски оквир), промена (са природног на грађанско стање) и напредак (који се кроз револуцију догађа).

Кант је мислилац просвећености. Ипак, он није типични представник покрета просвећености. Просветитељство је филозофски покрет настао у осамнаестом веку и представља наставак рационалистичке филозофске струје из седамнаестог века. Рационалисти су  „водили борбу“ са традицијом, али и са емпристичком струјом, и на неки начин нису остварили своје идеје до краја. Многи од њих су, поучени примерима из науке, били принуђени да ревидирају и прилагоде нека своја учења цркви, неки су проглашавани за јерес и били принуђени да беже, итд. Све у свему, њихове идеје су преживеле, између осталог и кроз покрет просветитељства. Просветитељи су познати по свом неограниченом, а богами и несхватљивом, поверењу у људски разум (ум), а из те вере је потекао и тај, сада већ чувени, просветитељски оптимизам. Култ разума је повукао за собом идеју прогреса. На тој основи оптимизма и прогреса ће се десити Француска револуција, која ће промовисати слободу и једнакост, и из које ће се изнедрити социјализам и либерализам. Опозицију просветитељству и Француској револуцији, представљали су, са једне стране, конзервативци, који су били  критичари просветитељске једносмерности и заслепљености разумом, а са друге стране Џереми Бентам, као изднак енглеског емпиризма, у односу на кога су просветитељи изгледали као људи који једну догму мењају другом, који проналазе и устоличавају неког новог Бога, а не као весници прогреса и нових идеја. Између свих ових покрета постоје два мислиоца која су покушавала да помире многе од њих, препознавши у свима њима добре и напредне елементе. То су Џон Стјуарт Мил и Имануел Кант. И док се Мил усмерио у правцу развијања утилитаризма и његовог повезивања са слободом, и на тај начин остваривог напретка, Кант је из другог правца дошао до идеје напретка. Он је своју политичку мисао развио под утицајем просветитеља и Жан Жак Русоа, надограђујући и комплетирајући тако свој филозофски систем. И као што је Кант био емпиризмом пробуђени рационалиста, тако је био емпиризмом и својом теоријском филозофијом освећшени просветитељ. Његова идеја просвећености има чврст темељ и јасне границе, а таква је захваљујући коперниканском обрту и Русоовом утицају. Могли бисмо рећи да је просветитељство као покрет остало у сенци два велика „догађаја“ која су заувек изменила слику света: Француске револуције и Кантове филозофије. На неки начин, ти догађаји се и дан данас збивају.

Теорије друштвеног уговора имају за циљ да оправдају постојање државе. Код неких модерних мислилаца природном стању се супроставља друштвено стање или стање постојања државе. Код Канта је ствар нешто сложенија, јер он природном стању супроставља грађанско стање, због тога што неки облици друштвености могу постојати и у природном стању. Као и за Хобса, и за Канта је природно стање стање сталне могућности да дође до рата. И када рата нема људи су несигурни и угрожени. При напуштању природног стања кључни фактор је немогућност објективног и непристрасног пресуђивања у неком спору, и то је Локовски моменат у Кантовој теорији друштвеног уговора. Дакле, да би се спор између две завађене стране решио потребан је независни и непристрасни судија, а то је у овом случају држава.

Кантово схватање револуције је посебно важно за ову тему, јер револуција подразумева неку промену а промена доноси нешто ново, нешто напредно или назадно у историјском току (Кант је мислио напредно). Његов однос према револуцији је двојак. На први поглед је тај однос проблематичан, јер је по Канту револуција и добра и лоша, јер је он и одобрава и не одобрава.  Са једне стране, он је одушевљен Француском револуцијом из 1789 године и свим променама које је она донела. По Канту, револуције понекад пресецају еволутивни развитак света и доводе до битних скокова. Са друге стране, Кант се није слагао са насиљем које је Француској револуцији спроведено. Такође, он је у оквиру своје теорије права и државе  оспоравао људима (грађанима) право на побуну, што је један крајње проблематичан став.

Идеје о историји и њеној сврси се могу наћи у многим списима Кантовим. Ја ћу се у овом раду позабавити са следеће три идеје, покушавајући да прикажем неку општу скицу тог проблема:  идеја о односу природе и историје, затим теза о подели историје и на крају скицирање тока историје које је у великој мери одсликано кроз претходно изложено тј. њен политички садржај. 

План природе и усмереност историје. Идеја о сврси или циљу историје је код Канта, сходно његовој припадности просветитељском покрету, повезана са идејом напретка. Сваки човек, а самим тим и заједница којој припада и на крају крајева само човечанство, пролази кроз одговарајуће фазе, мења се напредујући ка неком циљу. Историја је по Канту усмерена ка некој сврси, ка достизању неког циља, ка остварењу неког стања. Прецизније речено, историја сама по себи и нема циљ. Питање из наслова овог текста, питање о сврси историје, има смисла само под претпоставком да је природа наменила неку сврху за човека. Постоје две опције – или историја има неку сврху, па се о њеном карактеру може расправљати, или је нема и као таква представља „бесмислени ток људске стварности“. По Канту, природа даје смисао човеку, а кроз човека и историји. Човек као субјект историје и сама историја развијају се по плану природе, ка највишој сврси природе а то је „једно стање општесветског грађанског поретка као скут у коме ће се развити све исконске обдарености људске врсте“. Упоредо се, дакле, развија појединац и заједница, као и целина свих заједница. Сваки је човек природно надарен за нешто и то треба да развија, да се усавршава, а усавршаваће се ако има услове за тако нешто. Ти услови зависе од поретка у ком човек живи. На овај начин се Кантов став о сврси природе из списа Идеја опште историје усмерене ка остварењу светског грађанског поретка може повезати са идејом о сврси природе из Критике моћи суђења где Кант каже да је прва сврха природе „човекова срећа, а друга њена сврха култура човека“. Идеја о сврховитости из првог списа је претпоставка о идеји о сврховитости из другог списа. Постоји хијерархија сврха а највиша од њих, која је уједно услов свих других, је остварење светског грађанског поретка. Кант то и тврди на једном месту у Критици моћи суђења када каже да  „формални услов под којим је природа једино у стању да постигне ту своју крајњу сврху, јесте оно устројство у односу људи једних према другима, у којем се у једној целини, која се зове грађанско друштво..., јер једино у таквом устројству може доћи до највећег развоја природних диспозиција“. Људи су надарени али то не значи да су привилеговани или поштеђени од стране природе. По Канту су само генији „љубимци природе“, али било да су у питању генији или они који то нису мора бити уложен велики напор од стране сваког човека да би се остварио. Просвећеност у човеку, реформа у заједници – тако бисмо могли назвати формулу развоја и напретка. Просвећеност доводи до реформи а реформе до среће, културе, мира, до једног амбијента у коме се људи могу остваривати.

Подела историје. Примарност филозофске историје над емпиријском. Кант дели историјску науку на светску (филозофску или априорну) и емпиријску. Светска историја је део филозофске концепције, аспект филозофије који се бави историјом. Тај покушај да се „филозофски... обради историја света према плану природе усмереном на потпуно грађанско уједињење“ је чудан и наизглед бесмислен, али се мора сматрати могућим и корисним, сматра Кант. Такав приступ историји делује као писање историје пре него што се догодила и због тога изазива недоумице. У томе се, пак, и огледа телеолошки карактер Кантове филозофије историје. Ми историју не можемо захватити као целину али зато у њу можемо „унети“ сврховитост (ред) и на тај начин надоместити оно што не можемо сазнати; захваљујући тој претпостављеној уређености можемо наставити да истражујемо и објашњавамо историју. Као што „техника природе“ није реална подељеност природе него претпоставка научног бављења природом, тако је и светска (филозофска) историја само методолошки конструкт. То је један телеолошко-нормативни подухват где се историја пише на основу „идеје какав би требало да буде светски ток кад би био саображен извесним разумним сврхама“. Ми претпостављамо какав би свет требало да буде, па онда једну такву слику света упоређујемо са постојећим светом и на основу тога пишемо историју и уочавамо ред и правилност у њој, њену сврху, њен смер. Кант није платониста, а самим тим ни просветитељ у уобичајеном смислу јер он не сматра да ми можемо сазнати суштину „идеалног“ или најбољег могућег света, поретка, човека и онда тај свет, тај поредак и тог човека устројити и унапредити сходно том знању. У том смислу је идеја о грађанском поретку као сврси историје регулативна идеја, идеја водиља, нешто што се не може знати у строгом смислу те речи али што ипак утиче на човекова истраживања тако што их усмерава. При том, светска или филозофска историја не истискује и не потцењује праву, емпиријски написану историју. Пре би се могло рећи да она представља њену надоградњу или њено проширење, па чак и њену основу. Она представља један Кантов предлог шта би још један филозоф или филозофски настројен историчар могао да уради у домену историјских истраживања. По Кантовом мишљању, историја је изузетно обимна и питање је како ће се будућа поколења према њој односити, како ће је вредновати. Они ће, вели Кант, „без сумње историју најстаријих времена...ценити само са гледишта онога што њих занима; наиме, по томе шта су народи и владе корисно или штетно учинили за остварење општесветског грађанског поретка“. Због тога је филозофска историја примарна у односу на емпиријску, јер служи као њено мерило. А то мерило је заправо резултат филозофске рефлексије.

Ток историје. Овај аспект је у великој мери изложен у првој половини рада. Овде ћу то само допунити и систематски изложити. У претходном одељку смо уочили разлике између једног претпостављеног нормативног и регулативног аспекта историје и једног другог, емпиријског аспекта. У спису Идеја опште историје усмерене ка остварењу светског грађанског поретка Кант наводи девет ставова у којима изражава своје виђење филозофске историје, оне која тек треба да се оствари. Француска револуција је за Канта од епохалног значаја јер она потврђује његову визију историје. Она је приближила људе вечном миру и светском грађанском поретку. Ту постоји један проблем. Да ли је сваки аспект револуције, па и терор који се у њој спроводи, оправдан тиме што револуција заузима тако битно место у филозофској историји? Кант није одобравао насиље у Француској револуцији, а са друге стране се чини да је оно оправдано оваквим схватањем историје, јер се насиље и друга зла која се кроз историју догађају могу схватити као цена коју људски род мора платити за остварење циља. Ако нема зла, онда нема ни добра, поготову ако је у питању овако високо рангирано добро какво је крајњи циљ историје. У том смислу можемо поставити питање да ли постоји нека друга верзија филозофске историје која ће допустити одређена зла као неопходна за остварење циља, али не зла типа насиља у Француској револуцији? Код Канта је тешко ускладити ова два аспекта, осим ако насиље у Француској револуцији не схватимо као освету, као нешто накнадно и непромишљено, без чега се револуција могла одиграти. У том случају можемо да помиримо Кантову наклоност према револуцији и одбојност према насиљу.

Кант је у свом спису Вечни мир изнео три услова која морају бити задовољена да би се сврха историје остварила а то су правило размишљање о природи једне политичке заједнице, затим искуства стечена током историје и добра воља да се овај искуствено и теоријски одабрани поредак прихвати. Он се, колико је то у његовој моћи било, побринуо за први и делимично трећи услов, а за остатак је потребно време.

            За крај, једна скица којом се може приказати Кантова филозофска историја (њена реконструкција) и сумирати оно о чему се у горепоменутих девет ставова говори:

 

ЧОВЕК И ЊЕГОВЕ ПРИРОДНЕ ОБДАРЕНОСТИ                                                                          ПОЈЕДИНАЦ

                                ↓ УСМЕРЕНОСТ КА ЊИХОВОМ ОСТВАРЕЊУ

   НЕДРУШТВЕНА ДРУШТВЕНОСТ                                                                                                           ПРОСВЕЋЕНОСТ

                                  ТЕОРИЈА ДРУШТВЕНОГ УГОВОРА

          ГРАЂАНСКО ДРУШТВО                                                                                                          ЗАЈЕДНИЦА

                                                                                                                                                                        

УСТРОЈСТВО ЈЕДНЕ ПОЛИТИЧКЕ ЗАЈЕДНИЦЕ (ПОРЕДАК)                                                    РЕПУБЛИКА

                                 ОДНОС МЕЂУ ПОЛИТИЧКИМ ЗАЈЕДНИЦАМА                                                

              САВЕЗ РЕПУБЛИКА    БЕЗБЕДНОСТ, ВЕЧНИ МИР                                            САВЕЗ РЕПУБЛИКА

                                                  НАЈВЕЋИ СТЕПЕН СЛОБОДЕ

 

 

 

Литература:

-          Имануел Кант, Ум и слобода, Идеје, Београд, 1974

-          Имануел Кант, Критика моћи суђења, БИГЗ, Београд, 1975

-          Иван Вуковић, Опонашање Бога, Издавачка књижарница Зорана Стојановића, Сремски Карловци/Нови сад, 2006

 

 

«Prethodni   1 2 3 4 5 6 7 8 9 10 11 ... 23 24 25  Sledeći»
 
Powered by blog.rs