Ave Philosophy! Morituri te salutant!

Blog grupe filozofa

Internalizam

katarina | 18 Septembar, 2011 11:46

 

Ako pođemo od tradicionalne definicije znanja, znanja kao istinitog opravdanog verovanja, uslov epistemičke opravdanosti nekog verovanja može se shvatiti pomoću internalizma ili eksternalizma. Posmatrajući internalizam i eksternalizam kroz njihove ekstremne oblike, primetićemo da oni nemaju zajedničkih tačaka i da su isključivi, tako da je teško prihvatiti ili jedan ili drugi. U radu ću se baviti internalizmom, njegovim slabim tačkama i mogućnošću odbrane od eksternalizma.

Od tri uslova za znanje, uslov opravdanosti je najvažniji, zato što on određuje da li je neko verovanje slučajno istinito ili postoje određeni relevantni razlozi na osnovu kojih tvrdimo da imamo znanje o nečemu. Internalizam pretpostavlja da subjekt ima odgovarajući kognitivni uvid u te razloge i u to da oni zaista opravdavaju njegovo verovanje. Ako subjekt ima valjane razloge da veruje da x, i ako x ispunjava uslov istinitosti (tj. zaista je istinito), onda nam internalizam dozvoljava da kažemo da taj subjekt zna da x, da njegovo verovanje nije slučajno istinito. Da li znam da x ne zavisi od spoljašnjeg sveta, od neke uzročne nužnosti, već od toga da li poznajem razloge koji verovanje da x čine istinitim. Znanje i opravdanje dobijaju internalistički karakter, a saznajna aktivnost predstavlja “napor” za subjekta, koji sam mora da otkrije razloge i okolnosti pod kojima je njegovo verovanje opravdano istinito. Dakle, veza između opravdanja i istine je, po internalistima, epistemička, dok je kod eksternalista ta veza metafizička.

Eksternalizam ukazuje na nešto sasvim drugo -  to što je neko verovanje istinito ili lažno zavisi od okolnosti koje mogu biti u potpunosti izvan kognitivnog uvida subjekta. Kada internalisti govore o razlozima za neko verovanje, oni pod tim misle da se ti razlozi mogu izložiti u obliku premisa i da subjekt logičkim zaključivanjem može doći do opravdanja koje je najverovatnije. Međutim, eksternalisti govore o uzročnoj vezi između nekih objekata ili događaja s jedne strane, i verovanja s druge strane, tako da ta uzročna veza obezbeđuje istinitost tog verovanja. Mi (kao subjekti) uopšte ne moramo biti svesni te uzročne veze, nije potrebno da dokazujemo njeno postojanje, važno je da ona de facto postoji. Odatle je usledila najznačajnija kritika upućena eksternalizmu: da li se subjekt svodi na saznajni insturment koji samo registruje promene u spoljašnjem svetu, kao recimo toplomer koji prati promenu temperature. Za razliku od njega koji ili radi ili greši usled kvara ili uopšte ne radi, ljudi mogu grešiti iako je sa njihovim kognitivnim aparatom sve u redu. To se može desiti iz mnogo razloga: nepažnja, namerna greška, premorenost ili bez ikakvog razloga itd... Dalje, ljudi često preispituju razloge koji su ih naveli na neko verovanje. Sasvim je normalno pitati nekog da li je siguran u to što veruje, kako zna nešto itd... Sav taj naš napor koji ulažemo da se preispitujemo bio bi suvišan da epistemički status naših verovanja zavisi od činjenica koje nam ne moraju biti kognitivno dostupne. Eksternalizam previše pojednostavljuje našu kognitivnu aktivnost, i zato je neadekvatan, jer je preterano reći da mi funkcionišemo samo kao instrumenti.

Da li onda internalizam previše insistira na našoj kognitivnoj aktivnosti? Najizrazitiji internalistički zahtev srećemo u Dekartovim Meditacijama, gde Dekart pokušava da otkrije apsolutno izvesne iskaze, tj. one u koje se više ne može sumnjati. Koristi se metodom skeptičke sumnje i svaki iskaz koji ne prolazi taj test mora biti odbačen. Tako dolazi do svog poznatog stava “cogito ergo sum” koji bi trebao da predstavlja osnovu za svako sledeće znanje uopšte, jer preko njega Dekart dolazi i do svog učenja o dve nezavisne supstancije. Dekartova metoda uključuje internalističko shvatanje opravdanja: za neki iskaz kažemo da je istinit samo ukoliko imamo valjene razloge za to, i koji će, takođe, isključivati svaku moguću sumnju. Dekart je smatrao da svaki čovek, unutar svog kognitivnog aparata, može doći do iste istine kao Dekart, odnosno do stava “cogito ergo sum”. Eksternalizam je ovde gotovo isključen, jer spoljašnji faktori uopšte ne igraju bilo kakvu ulogu u dolaženju do istine. Oni su bitni u smislu da što su povoljniji, to je nekom lakše da dođe do neke tvrdnje (lakše je baviti se filozofskim problemima u udobnosti svoje sobe, nego npr. u teretani).

            Ovakvom ekstremnom internalizmu je moguće, za početak, uputiti dva osnovna prigovora. Jedan se tiče otklanjanja sumnje – da li se baš svaka sumnja može otkloniti? Uvek su mogući scenariji poput Sna ili Zlog Demona, koliko god pažljivo razmotrili sve druge mogućnosti. Možda su čak mogući i neki scenariji koji ne bi mogli ni na pamet da nam padnu. Jednostavno, nikad ne možemo biti u potpunosti sigurni da smo otklonili svaku moguću sumnju.

Ali, ako čak i dopustimo izvesnu pogrešivost, uvek možemo upasti u internalistički regres: ako nešto znamo, moramo znati da to znamo, ako nešto znamo da znamo, moramo znati da to takođe znamo i tako ad infinitum, a iz njega je gotovo nemoguće izaći.

Postoji još jedna poteškoća, a ona se može nazvati subjektivističkim karakterom internalističkog opravdanja. Subjektivizam se sastoji u tome što razlozi koji opravdavaju neko verovanje moraju biti kognitivno dostupni subjektu. Epistemički racionalan subjekt može te razloge izraziti preko premisa i logičkim putem stići do zaključka, koji bi predstavljao istinit iskaz u koji veruje. Međutim, problem je u tome što priroda i osobenost tih razloga može zavisiti od izvesnih kontekstualnih faktora, od nekih saznajnih pretpostavki određene epistemičke zajednice čije standarde subjekt prihvata, jer pripada toj zajednici.  

            Možemo zamisliti slučaj da je ta zajednica prilično izolovana, npr. u pitanju je neko pleme. Pojedinac koji pripada plemenu oseća veliku vezanost za njega i podčinjen je autoritetu plemena i poštuje ga. Ako u tom plemenu, po tradiciji, vlada mišljenje da se klanjem ptica i prinošenjem njihovi leševa u vatru vrši žrtva koja udovoljava volji bogova, pogrešno je tražiti od tog pojedinca da preispituje razloge tog verovanja. Neravno da je tradicija loš razlog za verovanje, ali mi ne možemo očekivati od tog pojedinca takav intelektualni napor, jer su se njegov način razmišljanja i kognitivni aparat formirali u toj zajednici, tako da on predstavlja deo nje i razmišlja u njenim okvirima. Ovde je reč o internalističkom opravdanju, za koje ne možemo reći da dovodi do istinitog verovanja: pojedinac je imao kognitivni uvid u razloge za verovanje, i oni su bili zadovoljavajući po standardima zajednice kojoj pripada.

Dakle, ovakva situacija donosi dosta problema internalizmu. Da li internalista može tvrditi da pojedinac o kome govorimo, ima valjano opravdanje? Ako bi njegov odgovor bio potvrdan, internalizam bi onda dozvolio postojanje mnogih sličnih internalističkih opravadanja koji definitivno ne dovode do istinitih opravdanih verovanja, tj. do znanja.  Ako bi internalista odgovorio negativno, onda bi bio u protivrečnosti sa svojim zahtevom da postoji ta epistemička veza između verovanja i istine, da subjekt ima kognitinvi uvid u razloge za opravdanje i da učestvuje u dolaženu do istine.  Jer, mi ne možemo da očekujemo bilo kakvo drugo opravdanje, zato što je pojedinac učinio sve što se od njega tražilo u toj zajednici. Najverovatnije je da bi i pored velikog saznajnog napora, pažljivog razmatranja situacije i promišljanja, došao do istog opravdanja. Tako da je u ovom slučaju mnogo priamljivije eksternalističko objašnjanje.

Možemo navesti i drugi primer koji je malo “savremeniji”. U filmu “Trumanov šou”, glavni junak Truman živi bezbrižno svoj prosečan život, ne znajući da je sve oko njega laž. Njega je, kao dete, usvojila velika medijska industrija koja je počela da snima reality show o njegovom životu. Grad u kome Truman živi je ustvari TV set, njegovi prijatelji, porodica, žena... su unajmljeni glumci. Sve u šta Truman veruje nije istina. Ne možemo reći da njegovo verovanje nije opravdano, jer svaki aspekt njegovog života je pokriven skrivenim kamerama i glumcima. Oni su mu i izrežirali život. Internalistički gledano svako njegovo verovanje koje ima jeste istinito, mada su sva verovanja lažna. Truman saznaje istinu o svom životu iz nekih spoljašnjih činjenica, odnosno grešaka snimatelja, glumaca itd. Dakle, eksternalizam i u ovom primeru igra značajniju ulogu od internalizma.

            Videli smo da ekstremni internalizam nije najbolje objašnjenje za prirodu opravdanja, tako da treba napraviti kompromis između internalizma i eksternalizma, gde će možda internalizam imati blagu prednost. Spoljašnje faktore moramo uzeti u obzir zato što mi ne živimo izolovano od njih i oni dosta utiču na naša verovanja. Ali, kao subjekti, potrebno je uložiti intelektualni napor i znati zašto baš tim razlozima nešto opravdavamo, jer na tome i počiva naša epistemička odgovornost. 

 

Determinizam i sloboda

katarina | 17 Septembar, 2011 19:39

 

Determinizam je učenje koje tvrdi da je stanje čitavog univerzuma u nekom određenom času, preko kauzalnih zakona, povezano sa njegovim predhodnim i budućim stanjima. Najviše navođena definicija determinizma, jeste Laplasova iz “Teorija analitičkih verovatnoća”. On kaže da zamislimo jedan um koji bi bio u stanju da shvati sve sile u prirodi, trenutne položaje svih stvari u svemiru, i da mu prošlost i budućnost budu pred očima. Ovde je determinizam izražen u kontekstu predvidljivosti, ali samo kao način da se iskaže teza o postojanju striktne i potpune zakonitosti zbivanja u svetu. Kada govorimo o verovatnosti nekog zbivanja - o indeterminizmu - to je zato što nemamo uvid u sve faktore koji su relevantni, ili možda ne znamo početne uslove. Zato je verovatnost sasvim subjektivna. Na primer, bacajući novčić ne znamo da li će se pasti glava ili pismo, samo zato što ne znamo tačno kojom smo snagom bacili novčić, ne znamo strujanje vazduha, konfiguraciju tla itd. Kad bismo sve te stvari znali, mogli bismo bez teškoća predvideti ishod bacanja.
 
Koje su etičke posledice determinizma? Ako pretpostavimo da je determinizam istinit, onda će se među elementima koje obuhvata stanje univerzuma u nekom času, nalaziti ljudske misli, osećanja, postupci itd... Mnogima se čini da, ako bi naše odluke i postupci bili determinisani, onda ne bi imali praktičan uticaj na svet. Takođe, nedostatak naše slobode bi ukazao da nismo u poziciji da oblikujemo moralni karakter našeg sveta. Međutim, ja ću prvo pokušati da objasnim shvatanje ljudskih postupaka sa stanovišta determinizma.
Iz kauzalnog objašnjenja ne sledi da su svi postupci iracionalni, nelogični, ili puki rezultati slepe prirodne nužnosti. Ova loša konotacija polazi od toga što su ljudi skloni da traže uzroke za nešto samo ako dolazi do neke poremećenosti. Ako imamo posla sa čovekom čije se reakcije od nekog trenutka u njegovom životu ne mogu više uklopiti u bilo koji kontekst želja i ciljeva, bićemo prisiljeni da zauzemo neki fiziči pristup, tražeći uzroke, npr. neki neurofiziološki poremećaj.. Ali, što je bitno uočiti, odatle ne sledi da za ponašanje racionalnog i normalnog čoveka ne postoje dovoljni uzroci. Problem je veliki, zato što se svaki čovekov postupak može objasniti na osnovu fizioloških procesa.
 
Često se smatra da je posledica determinizma da je sav naš trud oko nečega besmislen, jer biće onako kako će biti, kako je determinisano. Zato su mnogi filozofi mislili da su sloboda i determinizam nespojivi. Za njih je jedina dilema u tome da li zadržati verovanje u determinizam ili verovanje u slobodu volje. U toj situaciji mnogi drže da je intuitivno svedočanstvo u prilog postojanju slobode volje toliko jako da je verovanje u potpuni determinizam apsurdno i nemoguće. Među filozofima koji negiraju determinizam da bi sačuvali ljudsku slobodu ima dosta onih koji smatraju da je ta sloboda zagarantovana već samim odbacivanjem determinističkog tumačenja ljudskog ponašanja. Uvođenje slučajnosti u sferu ljudskih postupaka je po njima dovoljno da se odbrani postojanje autonomije i slobode, čak i bez nekih dodatnih argumenata. U ovu grupu indeterminista spadali su: Epikur, Marks u ranom periodu, Čarls S. Pers, Vilijam Džems, Džejms Džins... Njihova argumentacija je da je determinizam nespojiv sa postojanjem slobodnog subjekta, jer u svetu u kojem vladaju striktni kauzalni zakoni nema mogućnosti izbora. Između čega bi se tu moglo birati ako nema alternativa?
 Zato se stvari bitno menjaju čim se uvede slučajnost, pa tako indeterminizam donosi sliku budućnosti koja je otvorena. U takva razmišljanja spadaju: Epikurovo sasvim malo skretanje atoma, Marksova razrada te ideje, Persov tihizam, govor o slobodi elektrona itd.
 
Čini se da na kraju preostaju tri mogućnosti:
prvo, može se tvrditi da je bila pogrešna pretpostavka o nespojivosi slobode i determinizma;
drugo, može se tražiti neki srednji put između determinizma i indeterminizma;
treće, moguće je opredeliti se za stanovište da čovek u stvari nikada nije slobodan, u uobičajnom značenju reči „sloboda“. Ova tri gledišta su u literaturi poznatija kao: kompatibilizam, libertarijanizam i (deterministički) inkompatibilizam. Prvom i trećem je zajedničko uverenje da su svi ljudski postupci kauzalno objašnjivi. Drugom i trećem je zajedničko uverenje da su determinizam i sloboda nespojivi.

Kompatibilizam
Kompatibilisti tvrde da je determinizam, u stvari, nužna pretpostavka slobode. Po Mileru, treba izvesti zaključak da slobodni postupci nisu oni koji nemaju uzroka, nego oni koji imaju specifičnu vrstu uzroka, tj. čiji uzroci potiču iz subjektivne sfere. Slobodno delovati znači biti uzrokovan vlastitim htenjima, a nesloboda je rezultat spoljnih uzroka kada su oni „jači“ od motiva subjekta. Predstavnici ovog shvatanja smatraju da je osnovna greška protivnika determinizma u tome što su slobodu suprotstavili determinizmu umesto prisili. Ako je neko determinisan, to samo znači da postoji uzročno objašnjenje njegovog ponašanja, a ne da je samim tim prisiljen.
Često se misli da ako postoji dovoljan uzrok za nečiji čin, onda nemamo moralno pravo da čoveka za taj čin krivimo, a pogotovo da ga kažnjavamo. Komptabilisti se ne slažu sa ovim, zato što u ljudskom ponašanju postoji subjektivni faktor koji je predmet etičkog procenjivanja (iako je ovaj faktor kauzalno mehanički). U ovom učenju, glavni cilj i smisao moralne osude jeste, kao i kod kazne, da se utiče na buduća htenja i postupke, Stoga je besmisleno osuđivati čoveka za neke postupke u kojima nikakvu ulogu nisu igrale njegove unutrašnje dileme, razmišljanja, nemarnost, bezobzirnost itd. Upravo zato, kleptomanija je bolest a ne krivično delo.

Libertarijanizam
Libertarijanci su filozofi koji smatraju da pojmovi slobode i moralne odgovornosti uključuju mnogo više sadržaja nego što to dopušta kompatibilistička interpretacija. Najpoznatiji predstavnik ovog shvatanja je Kant, a u novije vreme Kampel. Osnovni spor između pristalica i protivnika determinizma je u tumačenju rečenice: „On je mogao postupiti drugačije“, koja povlači moralnu odgovornost subjekta. Pretpostavka i osnova moralne osude za neki čin, po njemu, je uverenje da je počinitelj dela upravo u toj situaciji kakava je bila mogao izabrati i drugu alternativu i ne učiniti to što je učinio. Jer, naš moralni zahtev da se čovek ponaša na određeni način imače nema smisla ako on nema stvarnu mogućnost da se tako ponaša. „Treba da“ imlicira „može“. Zato je determinizam nespojiv s postojanjem moralne odgovornosti. Ako postoji neprekinuti kauzalni niz u kojem prošlost jednoznačno određuje budućnost, ne vidi se kako nekoga možemo kriviti za ono što je učinio, a što je bio nužni rezultat uslova date situacije. Da bi se sačuvale naše ideje odgovornosti, krivice i slobode, Kambel smatra nužnim pretpostaviti da se kauzalni niz na nekim mestima prekida i da se na taj način otvaraju bar dve mogućnosti između kojih čovek u tim trenucima može birati.
Libertarijanizam je logički nekoherentna teorija. Ona se prvo provlači između determinizma i indeterminizma, da bi kasnije oba ta stanovišta negirala, čime zapada u kontradikciju. Glavno pitanje ovde je: kako je nastao sam akt odluke moralnog subjekta? On ne sme biti uzrokovan jer tada ne bi bilo istina da je subjekat u toj situaciji objektivno mogao delovati. Ali taj akt ne sme biti ni rezultat puke slučajnosti, jer se tada uopšte ne bi ni mogao pripisati subjektu.

Inkompatibilizam
Slom libertarijanizma priklonio je mnoge filozofe uverenju da ljudi zapravo nisu moralno odgovorni za svoje postupke. Determinističko tumačenje ponašanja, uz odlučno negiranje bilo kakvog vida slobode, karakteristično je za francuske materijaliste 18.veka. Jedan od najslavnijih inkompatibilista je bio Klarens Darov, američki advokat, koji je mnoge prestupnike branio pred sudom ne dokazujući njihovu nevinost, nego zastupajući pred porotom opštu filozofsku tezu da su ljudski postupci determinisani i da su zločini, u skladu sa tim, samo nužan produkt određenih okolnosti. Vilijam Džejms je inkompatibiliste nazvao čvrstim deterministima nasuprot kompatibilistima. Njegove simpatije su bile na strani prvih, jer je smatrao da se oni imali hrabrosti dosledno povući sve konsekvence svog stajališta.
Inkompatibilizam je rezultat ozbiljnog tretiranja libertarijanističke definicije slobode. Oni su prihvatili određenje slobode kao „mogućnosti da se deluje drugačije u potpuno istoj situaciji“. Tek ako je čovek u tom smislu slobodan, može se smatrati moralno odgovornim. Ali, tada nikoga ne možemo kriviti, jer je situacija u svakom pojedinačnom slučaju do kraja odredila čovekovo buduće ponašanje i nije dopuštala alternative.
Inkompatibilizam i kompatibilizam, se slažu u sledećem: da ljudi nikada nisu slobodni u punom smislu te reči; da kažnjavanje ima opravdanje samo ako je okrenuto ka budućnosti (posledicama koje može izazvati).
 
Videli smo da je teško opravdati slobodu i moralnu odgovornost ljudi, ako prihvatimo determinizam. Kompatibilisti smatraju da je to moguće, mada daju slabe argumente, dok inkompatibilisti smatraju da ne možemo istovremeno biti i odgovorna i determinisana bića. Odgovor nije ni u indeterminizmu, koji veruje u puku slučajnost. Možda bismo rešenje mogli tražiti u dualnosti ovog sveta, gde bi u materijalnom svetu vladli fizički, a u duhovnom – moralni zakoni.
Međutim, ta teza otvara neku novu temu.
 
 

Rokenrol. Mit ili način života. Rokenrolom protiv droge.

tarpe | 16 Septembar, 2011 13:41

 

Onima koji smatraju da je muzika gubljenje vremena i ovaj tekst može tako izgledati. Pročitajmo ga pa prosudimo da li je tako. Koga uopšte zanima rokenrol u vremenu kad nam je država u ovakvoj krizi i zar ne postoje pitanja koja su bitnija u ovom trenutku? Razmišljaj čoveče gde ćeš se zaposliti i od čega ćeš živeti, nemoj trubiti o glupostima – rećiće mnogi. Mislim da postoje mnoge karike koje utiču na naše formiranje, na naš život, a time i na sve ono što gradimo i za šta se borimo. Verovali ili ne, jedna misao nas može kako prosvetliti tako i uništiti.

Sećam se jedne reklame od pre nekoliko godina; reklama za pričaonicu, druženje preko žice ili tako nešto. Naime, pojavi se sredovečni roker i kaže: Za mene je rokenrol način života, a nakon njega drugi (narodnjački, a ne narodski) tip koji kaže: Pali brate, narodnjaci su zakon. Ta reklama je stekla kultni status (zašto i reklame ne bi mogle biti kultne?); i danas možete čuti mnoge ljude kako izgovaraju te reči, kao da su scena iz nekog poznatog filma.

Šta su to narodnjaci? Šta je to rokenrol? Ma koliko trivijalno izgledalo, nije lako odrediti ova dva fenomena. Neki bi rekli „Zašto bismo se time uopšte i bavili?“. O tome postoji niz mišljenja, često vrlo suprostavljenih. Jedno je sigurno: niti su današnji narodnjaci ono što su nekad bili, niti su današnji rokeri nalik nekadašnjim. Naravno, ne mogu ni da budu isti, vremena su se promenila. Nije tačno ni to da je vreme pravih narodnjaka i pravog rokenrola prošlo. I danas imamo dobre narodne pesme. I danas izlaze dobri rok albumi. Neko bi dodao: imamo dobre pesme i dobre albume, ali ih peva i svira «stara garda». Da li je to tako zato što mladi ljudi nisu dovoljno kreativni i hrabri, zato što nemaju šta da kažu ili zato što nemaju šansu da prezentuju to što rade?

Pročitah nedavno jedno zanimljivo rasuđivanje o rokenrolu u knjizi Druga strana rokenrola (autor Ljubo Miloš). Savremeni švajcarski filozof Jean Martin Bűtner je izneo nekoliko teza o prirodi rokenrola (drago mi je da se i filozofi bave rokenrolom). To su opšteprihvaćena uverenja ljudi o ovoj vrsti muzike. On ih naziva rok-mitovima (navodim citat):

-Mit da je rokenrol proleterska muzika. Ovaj se mit zasniva na činjenici da rok-zvezde svojim nastupom, stilom i temama dokumentiraju radničku klasu i životne gubitnike, tj. stvaraju muziku sa kojom se mogu identifikovati i zapostavljeni. Ovom se argumentacijom gradi slika o rok-sceni kao području na kom svi imaju priliku, pa čak i društveni autsajderi.

-Mit da je rokenrol buntovan (subverzivan, antiinstitucionalan i nezavisan). U prilog ovoj tezi tvrdi se da se rokenrol žali na socijalne nepravde i opire tlačenju svake vrste. Agresivnost, ekscesi i dekadentna poza, svojstveni habitusu rok-zvezda, bili bi samo sredstva kojima se izaziva establišment i  razbuđuje društvo iz  njegove otupelosti na nasilje.

-Mit da je rokenrol iskren i spontan, tj. da se na rok-sceni govori ono što se misli i oseća. Ova se teza rado iznosi kako bi se naglasila suprotnost prema lažima političara, intelektualaca, učitelja i drugih autoriteta. Da bi bio u skladu sa ovim mitom, rok-muzičar često i afektira iskrenost i daje izjave sa minimumom racionalizacije i maksimumom «spontanosti i neposrednosti». Kriterijum je njegove iskrenosti prihvaćenost od ulice.

-Mit da rokenrol oslobađa, obećava samoostvarenje i izricanje vlastite nutrine. Nepoverljiv je prema tradiciji, teži redefinisanju konvencionalnog, proširenju svesti, ekstazi...

-Mit da je rokenrol vitalan i hedonističan. Glasno i bez uvijanja zagovara ispunjenje svih prohteva, ovde, sada i bez ograničenja.(završen citat)

1. Kao prvo, postoje momenti u kojima i sam imam slične konstatacije vezane za rok muziku. Tada pomislim da je to jedna gomila foliranata, ljudi koji se za novac glupiraju na sceni, na različite načine. Pri tom, njihovi fanovi se do te mere poistovećuju sa njima i njihovim tekstovima da im je to ponekad, ne samo način života (ma koliko to glupo zvučalo), nego i izvor iz koga crpe životnu energiju. Nekim ljudima je, u tim godinama i u tom stanju, bitnije ono o čemu pevaju Morison i Džeger od onoga što ima kažu otac i majka. Kao što se devojke (a bogami i neki momci) poistovećuju sa Cecom i Britni, tako se i rokeri pod znacima navoda poistovećuju sa rok-zvezdama pod znacima navoda. Sreća je što te životne faze traju kratko i što se uglavnom podudaraju sa pubertetom. Ponekad sam sklon i da do te mere radikalizujem svoje shvatanje o rok muzici, tako što pomislim da je slušanje rok muzike, ni manje ni više nego gubljenje vremena. Zaključak prve teze: rok-muzičar je glumac. Sva njegova spontanost, agresivnost i buntovništvo su iluzija. Sve je to deo predstave.

2. Ponekad smatram da ti veliki svetski bendovi, ako ne svi, onda velika većina njih, spadaju u onu kategoriju koju ja zovem «korporacijski rok». To više nisu rok-bendovi, to su fabrike. Nema to više veze sa rok muzikom i rok kulturom, to je unosan biznis. Kapitalizam važi i na muzičkom tržištu. Naravno da je dobro da ljudi koji dobro sviraju i pevaju žive od svog rada.  Stara poslovica kaže: nema leba bez motike. Pa, nema ga danas ni sa motikom ni bez motike. Ako ti u današnjem svetu uspe da radiš ono što te ispunjava i da pritom možeš da živiš od toga, onda je to privilegija. Privilegija je biti mužičar. Privilegija, ali i velika odgovornost. Još samo da utvrdimo šta znači biti muzičar, tj. rok muzičar. Zaključak druge teze: rok-muzičar je biznismen, poslovan čovek kome je cilj da zaradi što više novca a da ga pritom nije briga o onom šta peva i kome peva. Njegova deviza je: reci ljudima ono što hoće da čuju, i još će ti platiti da ih varaš. Da se ne lažemo, mnogi popularni rok muzičari imaju toliko novca da ne znaju kako da ga potroše. Ljudi se takmiče ko će da napravi veću glupost sa svojim novcem, koji se opet sliva u njihov džep aukcijama tipa „Madonine gaćice za nekoliko desetina hiljada  dolara ili pepeljara Kita Ričardsa za istu sumu“- ovo je naravno izmišljen primer. Privatni avioni, jahte, skupoceni automobili, vile,  a ovamo pesme o socijalnoj pravdi, izgubljenom svetu, slobodi i teškom životu. Neka svako prosudi za sebe. Za mene je smešno, čitaj tragično, kada pročitam u novinama da jedan rok bend zaradi na turneji desetine miliona evra, ili kad jedan Ronaldinjo ima godišnju zaradu od 80 miliona evra (imao je toliko za jednu sezonu). I to je sve kapitalizam, ekonomija, slobodno tržište, čudo jedno. Jednom rečju - može im se. Često sebe prekorim odgovorom - ti da si na njihovom mestu ne bi se bunio, i progovorom na odgovor - da sam na njihovom mestu ne bih ovako ni mislio.

3. Smatram da rokenrol nije toliko kompaktna celina i da ljudi ne razumeju šta znači reč rokenrol. Ako im na postavljeno pitanje: šta slušaš? odgovorite: slušam rokenrol, onda će većina ljudi, i onih koji o rokenrolu ponešto znaju i onih koji o njemu ne znaju ništa, smatrati da slušate «dugokose nadrogirane ludake». Koliko se ja razumem u rokenrol, sve ono što je nastalo u okviru gitarske muzike (izuzev klasike, bluza i džeza) od šezdesetih pa do danas je rokenrol: ritam i bluz, hard rok, progresiv rok, hevi metal, pank, grandž, alternativa i svi pravci koji spadaju pod ove kategorije i pod mešavine između njih. Kada mi kažeš da slušaš rokenrol, to može da znači da slušaš Elvisa, Ramonse, Flojde, Mejdene, Nirvanu, Radiohead, Panteru, Slejer, Immortal ili Mejhem. Ne poznajem ni jednog čoveka koji sluša sve ove bendove «istovremeno». Ovo pre može biti neka razvojna linija, put koji neko pređe u slušanju muzike, ali da neko istovremeno sluša Immortal, Floyde i Ramonse, za to nisam čuo. To što se neki ljudi distanciraju od rokenrola ne znači da ne pripadaju rok kulturi ili nekoj njenoj varijanti. Kada vam neko kaže da je «metalac» a nije roker, to je isto kao da vam je rekao da je čovek a da nije živo biće. U tome i jeste problem: možeš istovremeno da tvrdiš da slušaš rokenrol i da ne slušaš rokenrol, a da to ne zvuči besmisleno. Zaključak treće teze: imati svest o značenju reči rokenrol.  

4. Želeo bih da kažem nekoliko reči o knjizi Bog i rokenrol, koju sam čitao pre nekoliko godina. Napisao ju je monah Arsenije (Jovanović). On je, pre monaškog života, iskusio jedan burni «rokenrol život» po principu «seks, droga, rokenrol». Knjiga je zaista potresna i poučna. Naime, pisac ove knjige je pripadao generaciji koja je svoju mladost proživljavala u Beogradu krajem 70-ih i tokom 80-ih godina. Studirao je i završio stomatologiju. Njegov najbolji prijatelj je bio slikar i mislim da su ga zvali Gera. Da ne dužim priču, njih dvojica su proživeli sve ono o čemu većina mladih ljudi sanja. Imali su sve što se u mladosti poželeti može: pare, automobile, žene, alkohol, droge, rokenrol - u neograničenim količinama...zezanje i provod bez granica. Nakon nekoliko godina  takvog života Beograd im je postao dosadan i premali, pa su krenuli u Njujork ne bi li tamo utolili svoju žeđ za uživanjem. Tamo su nastavili sa zadovoljstvima tipa raznoraznih seksualnih perverzija ili ubrizgavanja u sebe svega i svačega. Ne sećam se svih pojedinosti, moraću tu knjigu opet da pročitam. Ipak, sećam se da je čovek napisao da se jedno jutro probudio u Njujorku i osetio da je potpuno prazan. To ga je jako uplašilo; odmah je zamolio svog druga Geru da se vrate na neko vreme za Beograd, da uspore malo itd. Gera nije pristao. Pisac ove knjige se vratio u Beograd i nakon nekoliko teških godina uspeo da se izleči. Provodio je dosta vremena po manastirima a kasnije se u jednom manastiru u Raškoj oblasti zamonašio. Dok je boravio u jednom manastiru (tad još uvek nije bio monah) stigla mu je poruka da je njegov drug Gera umro u Njujorku (valjda se predozirao ili tako nešto). Od kad sam pročitao tu knjigu svima preporučujem da je pročitaju. Vreme u kome živimo je izuzetno opasno, na svakom koraku vrebaju svakakve opasnosti, kojih ljudi veoma često nisu svesni. Zašto sam ispričao sve ovo? Pitam se da li je moguć neki zdraviji model «rokenrol» života? Ja naprosto ne prihvatam da je rokenrol «srećna i kratka priča sa tužnim, prebrzim krajem» po principu „živi brzo, umri mlad, budi lep leš“. Da li je moguća srećna priča sa tužnim krajem? Ova knjiga ima za cilj da nam pokaže gde je kraj tog puta i da nam kaže da tim putem ne treba da idemo. Ako je za rokenrol nužno drogiranje onda ću prihvatiti da ja nisam roker ili poštovalac i slušalac nekih rokenrol bendova. Ali, ja mislim da rok muziku mogu da slušam a da se pri tom ne drogiram, i da pri tom neću ništa propustiti ili izgubiti. Nastaviću da slušam Točka i Gilmora, Vatersa i Milana Đurđevića, Pejdža i Vranjkovića u nadi da me njihovi bendovi i njihova muzika neće pokvariti i zavesti. Zaključak četvrte teze: biti oprezan sa rokenrolom. Muzika sa još nekim dodatnim komponentama ume da zavede. Postoje priče da je CIA, kako bi kontrolisala američku omladinu, plasirala drogu na tržište, pa se tako od slobodarski i humano nastrojenih hipika izrodiše narkomani. Ima smisla ova priča, po mom mišljenju. Vudstok i slični festivali su najveća moguća promocija droge, bar u onoj meri koliko i promocija humanih ideja, u fazonu „dajmo šansu miru, a u tom miru ćemo da se fiksamo i drogiramo“. (Pročitah prošle godine na sajtu Politike (neka rasprava u delu za komentare) da su Buš i Klinton bili na Vudstoku, da su se ložili na tu muziku i te slobodarske ideje, pa se onda neki tip pita gde im ispariše te ideje. Izgleda da je Hendriksovu „Mashine gun“ zamenila prava mašinka. Zamislite Buša i Klintona koji protestvuju protiv ratova u svetu, a kasnije ih sami izazivaju da bi te svoje slobodarske ideje branili. Ja ne verujem da su oni bili na Vudstoku, ali mi je ta priča zaista primamljiva, tako da ovu priču o njima treba shvatiti uslovno). Ja pokušavam da razdvojim drogu od rokenrola, bar u onoj meri u kojoj ih je moguće razdvojiti. Pokušavam da kažem da nije nemoguće da se sluša rokenrol a da se ne drogira, i da rokenrol nije jedini i najveći krivac za ekspanziju droge i svetu.  U tom smislu je i parola iz naslova „... rokenrolom protiv droge“. Kao što pojedini pisci svojim delima osvešćuju ljude i pokazuju im kako treba živeti, kao što pojedini režiseri svojim filmovima to isto rade, teraju ljude da se pitaju i razmišljaju o sebi i svom životu, ne vidim zašto i rok muzičari ne bi svojim pesmama kao specifičnim medijumom to isto radili, pomagali čoveku.

5. Čini mi se da rokenrol muzika zahteva jednu povećanu angažovanost u odnosu na druge vrste muzike i da ona ne predstavlja samo sedenje u sobi i slušanje muzike. To što neko sedi u sobi i pevuši muziku, «ima svoj mali svet i oko njega kineski zid», daleko je od rok muzike. Jedan od aspekata rokenrola su koncerti. Tu se oseti šta je rokenrol. Istina, ljudi su lenji i idu samo na svirke i koncerte «proverenih» bendova. Svi očekujemo da nam rok scena bude kao nekad a niko neće da da šansu mladim bendovima. Ako je bend na glasu, slušaćemo ga a ako nije izvikan nećemo. E pa, to tako ne ide. Ići ćemo na Egzit koji je popularan i prilično skup, a nećemo ići na Zaječarsku gitarijadu koja je pred gašenjem, a kojom bi, barem kada je u pitanju rokenrol, trebalo da se ponosimo. Ovu kritiku upućujem i samom sebi: živim u Srbiji i slušam rok muziku a nisam bio na Zaječarskoj gitarijadi. Sramota. Moram to da ispravim. Ma koliko novac bio problem u ovoj zemlji, ovakve stvari se ne mogu pravdati takvim razlozima. Nije to sada najbitnija stvar koju treba da ostvarim ili uradim, ali pre bih uradio to nego išao na neke izvikane domaće i svetske festivale. Nemamo pojma koliko nam je zemlja bogata resursima svake vrste, prodajemo ih i zapostavljamo kako bismo što pre pohrlili na poznate festivale i destinacije, a posle se time hvalimo. Čega se pametan stidi, tog sa budala ponosi. Ali, da se vratimo na muziku.  Treba čuti muziku pa onda suditi da li je dobra ili nije, a ne odbacivati sve zato što nije izreklamirano. Hvala ljudima koji održavaju rok festivale (i džez festivale, filmske festivale, poetske večeri, likovne kolonije i druge slične manifestacije), jer svako od nas pojedinačno mora prihvatiti deo odgovornosti što su ove manifestacije u krizi, a ne da se distanciramo od toga i da na kraju kažemo: Pa, šta sam ja tu mogao, to nije moja stvar. To je isto kao onaj „opštepoznati i opšteprihvaćeni“ stav: ja ću čistiti svoju kuću i neću bacati smeće u svoje dvorište, ali me zato parkovi, jezera, šume itd ne interesuju. Ljudi moji, pa i to nam je životna sredina kao što nam je i dnevna soba životna sredina. (Mislim, ne bih ja sad da se pravim pametan, ali sve su to povezane stvari. Ja sam i sam grešio ali sam svojih grešaka postajao svestan i pokušao sam da ih ispravim. Znam ljude koji bi se vrlo rado menjali na bolje u ovim stvarima o kojima govorim, ali ih je ni manje ni više nego sramota, nailaze na osudu okoline; navikli ljudi da vam zalepe etiketu na čelo: on je takav i takav, i ako kojim slučajem nešto na sebi promenite onda izazovete zemljotres u okolini.) Nego, da se vratim na rokenrol. Smatram da nas pojedini rok muzičari «pozivaju» da mislimo svojom glavom i da nam svojim pesmama govore neke važne stvari. U tom smislu mogu da kažem, sa velikim oprezom, da rekenrol može i da nas nečemu nauči. Naravno, to se ne odnosi na sve bendove i sve ljude, ali smatram da takav odnos između izvođača i slušalaca postoji. Zaključak pete teze: Rokenrol može imati edukativnu funkciju. Ne propagiraju baš svi rokeri satanizam, nemoral, hedonizam, neumerenost...Naravno, izraz propagirati vuče na neko reklamiranje i propovedanje. Muzičari su tu da sviraju i pevaju a ne da propovedaju; njih ne obavezuju njihovi tekstovi; oni mogu pevati o čemu hoće a da u stvarnosti nemaju takve stavove. Pesmama pokušavaju da nateraju nekog da misli o tome o čemu pevaju a da pri to, ne daju svoje mišljenje o tome. Moraju se jasno razdvojiti njihovi lični stavovi i njihovi tekstovi. To opet zavisi od slučaja do slučaja. Oni su, kako ih god razumeli, javne ličnosti i imaju odgovornost za svoje reči i svoje ponašanje, jer se ljudi sa njima poistovećuju.

6. Zapazio sam još jedan fenomen kada je u pitanju slušanje muzike. Postoje ljudi koji su u rasponu od 5 do 10 godina toliko evoluirali u slušanju muzike, a da pri tom muziku uopšte nisu slušali. Evo o čemu se radi. Uzmimo jedan primer: Osoba x je u petom i šestom razredu osnovne škole slušala Cecu i Dr. Igija (pobogu, svi smo mi slušali Dr. Igija, da se ne lažemo). Zatim je počela da sluša domaći rok, pa onda strani rok, pa onda malo hevi metala, zatim bluz i na kraju srednje škole džez. Do klasike će tek da stigne. Dobro, o čemu se onda radi, u čemu je onda problem? Problem je u sledećem: Osoba x je sada džezer (preciznije slušalac džez muzike) i to samo po sebi uopšte nije sporno. Problem je u tome što ta osoba sada smatra da je superiorna u odnosu na sve druge ljude koji slušaju sve ono što je ona slušala do pre nekoliko godina. Ona je pametna i intelektualno nadmoćna u odnosu na njene drugove koji su ostali na stupnju slušanja Cece ili Riblje čorbe. Sve osim džeza za nju je smešno, prosto i nedovoljno dobro. A i džez će to ubrzo postati, kad osoba x otkrije Betovena i Baha. Onda će početi da pljuje po džezu. Postoje i ljudi koji slušaju veoma zahtevnu muziku, a da je u principu uopšte ne čuju, smatrajući pritom da, što je muzika složenija da je i kvalitetnija. Ima i u tome istine ali ne uvek. Bila prosta ili složena, kakva je vajda ako muziku ne čuješ i ne osetiš. Ponekad je pesma od dva-tri akorda bolja od pesme koja ima neku složenu harmonijsku strukturu. Treba dosta vremena i kako bi se to reklo staža (osim za one nadarene), da bi se slušala ozbiljnija muzika. I ne treba joj težiti samo zato što je ona ozbiljna i napredna. To je kao onaj osećaj: slušam ali ne čujem, nisam još uvek sposoban da dokučim i razumem ono iza tonova. Pa čak i ako slušam klasiku ili džez, ne mogu se odreći svega onoga što sam nekad slušao. Nije važno što to sad ne slušam. Promenio sam se, otkrio neke vrednije stvari, ali ne moram baš svaki put kad se spomenu Ceca ili Bijelo dugme da vređam njih i njihove karijere. Zaključak šeste teze: Nemojte pljuvati po svemu što ste slušali. Time pljujete i po sebi.

7. Želeo bih da skrenem pažnju na još nešto. Mislim da bismo trebali da više poštujemo one manje poznate (ili čak amaterske) umetnike isto kao i one poznate i priznate. To što je neko poznat ne mora da bude znak da je on vredan i da je dobar u svom poslu. Ponekad se iznenadimo kad saznamo da nam prijatelji, komšije, poznanici slikaju, fotografišu, sviraju, vajaju, bave se najrazličitijim mogućim stvarima. I to je dobro, jer ja mislim da umetnost i kreativnost oplemenjuju ljude. Nemojte se ljutiti ako neki klinci u komšiluku prave buku svirajući rokenrol; bolje je da su tu, da sviraju i da se tako druže nego da se drogiraju ili da se biju sa klincima iz druge ulice, iz drugog predgrađa, zaseoka ili sela (zašto da ne?). Nemojte se ljutiti ako vam fudbalska lopta razbije prozor (deca su uvek pravila zijan) jer je važno da su deca tu, oko nas. I nije važno da li će od njih postati neki novi Nemanja Vidić ili svetski poznat muzičar. Zaključak sedme teze: Dajmo im šansu da se oprobaju u rokenrolu ili fudbalskom umeću. Naučiće da se bore, postaviće sebi neke ciljeve, naučiće da pobeđuju i da gube. Malo li je?

8. Da kažem reč dve i o narodnjacima. Čini mi se da su tu stvari čak kompleksnije. Postoji onaj čuveni odgovor o slušanju muzike, kome ja nisam sklon, ali ne mislim da je on u potpunosti pogrešan: „Slušam sve“ ili „slušam sve što je dobro“. Mislim da imamo veoma dobru tradicionalnu, izvornu i etno muziku, ali o njima sada ne govorim, iako one po meni pripadaju narodnoj muzici, kao što epske pesme jesu narodne pesme. Ja ću da kažem nekoliko mojih omiljenih „autorskih“ narodnih pesama: Prazna čaša na mom stolu, Dotako sam dno života, S namerom pođoh u veliki grad, Dao bih ovo malo života, Rano je za tugu...nisam navodio izvođače, ako znate pesme znaćete i ko ih peva, a ako ne znate pitajte nekog. To su neke, hajde da ih nazovemo kafanske pesme, koje su po mom mišljenju veoma dobre. Sa druge strane, postoji mnogo takozvanih turbo-folk, pop, dens, zabavnih i ko zna više kakvih pesama koje su potpuno besmislene. Bitno je samo da se izdaju albumi, da se snimaju nove pesme, da se reklamiraju i da to ljudi upijaju, da sve šlješti i bljašti, da je sve moderno i u trendu. To je ta izuzetno negativna strana te priče. I onda svi opale po Ružičastoj televiziji i Zvezdama granda...a drugi ih opet brane. Ja mislim da ta emisija Zvezde granda i nije toliko loša stvar u celoj toj priči. Zašto? Zato što ljudi iz cele zemlje dobiju priliku da se okušaju u narodnoj muzici. Nisam to mnogo pratio, ali sam čuo da na kraju pobedi zaista najbolji pevač ili jedan od onih najboljih. Poenta je da time postoji način da postanete pevač na osnovu svojih sposobnosti, a ne zato što imate novac, veze i slično. Poseban fenomen su obrazovani muzičari, npr. ljudi koji su završili akademiju i koji se svim silama zalažu za te turbo-folk-zabavne varijante muzike, kritikujući pri tom rok i bluz muziku kao nekvalitetne. Da čovek ne poveruje. Nedavno mi je jedan kolega spomenuo da u Bugarskoj i Rumuniji postoje akademije za narodnu muziku. Zašto da i naša zemlja to nema. Imamo sjajne narodne muzičare. Svi znaju za Bokija Miloševića, Boru Dugića, Branimira Djokića, Mišu Mijatovića, Kemiša. Ko zna koliko ih još ima a da ja ne znam za njih.  Zaključak osme teze: Postoji kvalitetna narodna muzika. Nemojmo baš na sve stavljati kvalifikacije šund, kič, glupost i slično.

9. Za sam kraj, o problemu piraterije. Čitao sam negde intervju sa pevačem engleskog benda Radiohead i on tu navodi da razmišlja da prekine sa izdavanjem albuma, nego da muziku koju stvara kači na internet a da novac zarađuje koncertnim delatnostima. Meni ovo deluje kao dobra ideja, bar za neki svetski nivo.

 Mislim da nisam preterao. Tema mi je bila rokenrol, ali sam se usput dotakao i nekih drugih pitanja. Nisam imao nameru da odgovaram na stavove švajcarskog filozofa, već su mi oni poslužili kao uvod za neka moja razmišljanja.

  Poslušajte sledeće albume:

Smak- Smak; Crna dama; Bioskop Fox

Block out- San koji srećan sanjaš sam; Ako imaš s kim i gde

Partibrejkersi- Sloboda ili ništa

King Crimson- Discipline

Led Zeppelin- III

Pink Floyd- Wish you were here; Division bell;  

Jimi Hendrix- Are you experienced

Neverne bebe- Južno od sreće

David Gilmour- About face

Fates Warning- Pleasant shade of gray; Parallels

Bjesovi- Sve što vidim i sve što znam

Metallica- Black album

Van Gogh- Opasan ples

Portishead- Dummy

Riblja Čorba- Buvlja pijaca

...to su neki od mojih omiljenih rok albuma. Ne bih da namećem ljudima šta treba da slušaju. Ne pada mi na pamet. Hteo sam da navedem primer muzičara koji po meni dobro rade svoj posao. Nisam siguran da ovi ljudi to ne rade iskreno, da ne stvaraju iskreno, da su oni neki muzički profiteri, da ih muzika zanima samo kao sredstvo da zgrnu novac i da ih je briga za sve. Mislim da oni menjaju svet, svi na svoj način, a za to treba imati hrabrosti. Mislim da su oni istinski umetnici, i da u onoj meri u kojoj ovaj oblik umetnosti to može, pomažu čoveku da se duhovno orjentiše. Kada kažem „oni“ imam u vidu sve članove navedenih i mnogih drugih bendova (ne bi bilo mesta nabrojati ih sve). Naravno da postoje kreativne individualci koji su pogonska snaga svakog od navedenih bendova, ali ja sam nekako više pristalica kolektiva a ne onog pristupa u smislu „on je tu važan, on je nezamenjiv, on je kičma benda, a svi ostali su zamenjivi“. Pri tom, reč umetnik se danas primenjuje na sve i svašta i ima dosta značenja. Ovde je, naravno, upotrebljavam u jednom širem značenju, jer bi u onom strogom smislu umetnik bio samo neko ko je proširio granicu umetnosti kojom se bavi i ostavio neka grandiozna i velelepna dela. Mislim da treba biti oprezan sa iznošenjem suda o umetnicima, pre svega jer su kriterijumi ocenjivanja različiti. Ako je neko rešio da se bavi rok muzikom, on je prepušten samom sebi, on nema iza sebe institucije i budžet kao što imaju glumci u pozorištu ili muzičari u raznim orkestrima. Ne cvetaju ni njima ruže, ali im je u ovom smislu lakše, imaju jedan momenat sigurnosti koji rok muzičari nemaju i mogu da se usredsrede na sam stvaralački ili izvođački proces. Danas veoma mali broj rok muzičara živi od tog posla (ovde pre svega mislim na domaće rok autore). Balansirati na toj liniji da očuvate kvalitet a da ipak ostanete u rok muzici je danas jako teško, gotovo nemoguće. To mogu eventualno veliki svetski muzičari koji su u tom ekonomskom i finansijskom smislu nezavisni i koje niko ne ograničava ili ne cenzuriše. Bitan faktor je i jezik na kome pevate. „Celog života“ slušam bendove sa srpskog i engleskog govornog područja. U poslednje vreme sam počeo da se zanimam i za neke druge zemlje i njihove rok bendove. Ako je jedna Rusija mogla da iznedri Čajkovskog i Rahmanjinova, ili jedna Češka Dvoržaka, zašto ne bi mogle da iznedre nekog ruskog ili češkog Lenona, Kleptona, Gilmora itd. Mislim da i druge zemlje imaju kvalitetne rok bendove, ali da su oni nedovoljno poznati i afirmisani upravo zbog jezičke barijere. U tom smislu su bendovi koji pevaju na engleskom privilegovani. Naravno da to ima veze sa činjenicom da su SAD i UK kolevke rok muzike. Za mene su Britanski muzičari učinili najviše za rokenrol muziku. Ali, to moje shvatanje me ne sprečava da kažem da bi jedan Smak mogao da stane „rame uz rame“ sa Kleptonovim bendom, ili jedan Block out sa Radiohead-om. Po mom mišljenju, ni muzički, ni tekstualno, ni izvođački navedeni engleski bendovi nisu kvalitetniji od navedenih srpskih bendova. To se najbolje vidi u instrumentalnoj muzici. Evo primera: dvojica srpskih gitarista, Miroslav Tadić i Borislav Mitić. Prvi živi i radi u SAD i svira klasičnu gitaru, a drugi je u Kanadi i svira, to se valjda zove neo klasični hevi metal (gitarska muzika sa koja vuče na klasičnu, Yingwie Malmsteen je poznati predstavnik). Poslušajte kako ti ljudi sviraju. Mene su oduševili.

Prihvatimo mitove sa početka kao kritičku opasku na temu rokenrola, jer se prema svemu treba kritički odnositi. Poslovicu „U svakom žitu ima kukolja“ dopunimo sa „u svakom kukolju ima žita“- možda je ona za naše vreme primerenija. Ne dozvolimo da nas zavedu lažni proroci lažnim vrednostima. Ako su poroci neizbežni (a nisu) odaberimo neke bezopasnije (pivo ili kafu). Dajmo šansu rokenrolu, ali ga se čuvajmo. Čuvajmo se nemira i zabluda koje sa sobom donosi. Čuvajmo se onog skrivenog koje rokenrol u sebi sadrži i koje slušajući usvajamo a da toga nismo svesni.  

 

 „U svakom porazu,

 ja sam video deo slobode.

 I kad je gotovo,

 za mene znaj tek tad je počelo“  Zemlja - EKV

 

„...lažem da dobro je, ruši se sve.

Veliki je Bog što gleda na nas,

Hoću da plačem da mi čuje glas“ Veliki je Bog - Neverne bebe

«Prethodni   1 2 3 4 5 6 7 8 9 10 ... 23 24 25  Sledeći»
 
Powered by blog.rs