Ave Philosophy! Morituri te salutant!

Blog grupe filozofa

Достојевски као мислилац

tarpe | 03 Jun, 2010 22:18

 Не знам како да почнем текст о Достојевском а да не упаднем у неки клише. Један од одговора је: не размишљајући о клишеима. У овом кратком тексту ћу изнети неколико схватања његовог стваралаштва и пар својих коментара. У наслову сам навео реч мислилац. Ја га тако доживљавам. Он је познат као књижевник; многи га сматрају филозофом, затим психологом итд. Мени се чини да је мислилац адекватно.
  Читао сам га, читам га и читаћу га. И свима то препоручујем. И нисам од оних који кажу - читајте га, а немојте о њему писати, говорити, разговарати. Иако ми је сваки пут све тајанственији и тежи за разумевање, никад ми, чини ми се, неће досадити. Могао бих се сложити и са таквим констатацијама као што су „довољно је он открио; ко га не разуме не треба ни да га чита“ или „хоћете да вам разјасни то што је јасно као дан“. Ипак, далеко од тога да су ствари тако једноставне. Читање Достојевског није само улазак у други свет, прелазак у другу стварност или бежање од свакодневих брига. Чак и да неко хоће, не би могао тако да га чита. Читање Достојевског је „стварнија“ стварност од оне у којој живиш; човек ти каже више ствари о теби самом него што си и сам о себи знао, човек те врати у стварност из које покушаваш да побегнеш. Није он нама открио ништа ново. Он је само био превише искрен, записао је од речи до речи сваку своју помисао, и лепу и ружну, и добру и злу. Он једноставно ништа није сакрио и утајио. Рекао је истину о себи, и о човеку уопште. Многи се не би усудили да кажу то што је он рекао. Можда не би било прејако рећи да се нико не би усудио да на тај начин пред светом призна све. Као некаква јавна исповест. Једни рекоше да је био горд, суров, окрутан, нервозан, мрачан, једном речју незгодан човек. Други рекоше да је био саосећајан, милостив, склон опраштању, да су га болеле неправде и страдања људи. Па, ја мислим да је тачно и једно и друго. Читајте његове књиге и уверите се у ово што сам рекао.   
 Читао сам и доста текстова посвећених Достојевском. Овом приликом бих желео да истакнем и прокоментаришем неколико занимљивих погледа на његово стваралаштво.
 Био сам изненађен када се мисао коју је о Достојевском написао Момчило Настасијевић у потпуности поклопила са мојим „осећањем“ Достојевског. Не дешава ми се баш често да прочитам да је неко у пар реченица описао оно што ја осећам годинама. Нешто слично сам осетио када сам прочитао коментар Николе Врањковића (гитариста бенда Block out) на роман Мајстор и Маргарита - искрено се надам да су такве ствари могуће - каже он. И ја исто. Намерно наглашавам ово осећам, јер су ми се размишљања о Достојевском и његовом делу већ одавно претворила у неку врсту осећања. Само две реченице из Настасијевићевих белешки потпуно су ме поразиле:“Суштина Достојевског и јесте изгубити се у њему“, и друга „И нема сличног примера, откако се човек пишући изражава, да су се готово без кључа откључале толике тајне“. Дакле, препустити се бескрајно свету у који нас он уведе и „ни случајно не покушавати нешто разумети“, јер ће бити све горе и горе. Упловити у непознате воде, закорачити на непознату земљу, и препустити се том непознатом и неизвесном. А онда, кад нешто схватиш и разумеш, не знаш да ли ћеш моћи то да артикулишеш. Ако успеш да о томе нешто кажеш, схватићеш да си тиме осиромашио оно што си осетио, јер шта год да кажеш неће бити довољно. Али немој ни да ћутиш; говори, разговарај, пиши (пиши и ћути)...Знам ја да је у ћутању сигурност, али овде ти ћутање не помаже да схватиш.
 Многи ми говоре како је Достојевски само један просечан писац. Кажу да постоје научни радови о томе како су његове књиге стилски много лошије од нпр. Џојса или Толстоја. Ма пустите стил, говорим им упорно ја. Немојте ми сводити књижевност на науку, на некакав збир правила и прописа. Погледајте о чему је тај човек писао, кроз какав је пакао у мислима прошао и какве нам је поруке послао. Затим они додају како међу његовим ликовима нема нормалних људи. Све екстрем до екстрема, да не кажем лудак до лудака. Па, ја нисам баш сигуран колика је снага овог аргумента. Питам их ја: А шта је то нормалан човек? Дефинишите ми га. Покажите ми га. А они ме чудно гледају. Колико тога у себи свако од нас таји и прикрива; да ли сте и то рачунали када сте мислили на нормалног човека. То је за мене нормално, човек је више оно унутра него оно споља; сви смо ми слаби, сви ми свакодневно грешимо и огрешујемо се. Трагедија је ако се томе потпуно предамо, ако о својим грешкама и гресима не мислимо, ако их не постанемо свесни, ако их прихватимо као нормално стање. Морамо мислити о својим поступцима и мислима, морамо признати себи ако нисмо спремни другима. То је корак ка оздрављењу. Списак грехова је много дужи него онај у црквеном календару. Оно тамо су само форме које можемо схватити и применити на много начина. Убиство, крађа, лаж, гордост, среброљубље, неумереност-нису то само радње и делатности, већ и мисли. По мени је ово прејак захтев, али по Достојевском није.  У Карамазовима тројица браће су убила оца а не само један. И сва тројица су кажњени. Казна није само осуда јавности или пресуда судских органа. Казна долази изнутра, пре или касније. Та казна је човекова нада. О тој нади је писао Достојевски. Он није отписао човека, није га прецртао, није га одбацио као што смо сви ми данас склони да урадимо. Осуђујемо све друге због овога и онога а не знамо да се и ми данас - сутра можемо наћи на оптуженичкој клупи. Он је сваком човеку дао шансу. Хвала му због тога. Један од главних проблема савременог доба састоји се управо у томе што човеку није остављена могућност да погреши. Јесте, али грешке се исувише скупо плаћају. Ако погрешиш - тонеш и падаш, а околина ће се потрудити да не испливаш и не подигнеш се. И онда те прогласе за грешног човека, за неуспешног човека, за пропалог човека, за изгубљеног човека, подсмевају се твом паду. Твојим падом одмеравају свој успон. Неке ствари те обележе за цео живот. Добићеш неку етикету и сви ће гледати да ти је спомену као аргумент против тебе у било ком тренутку. Свет је данас глобално село, а свако село свет у малом. Породице се распадају; људи психички „пуцају“; нема ауторитета осим оних са скупим колима и златним ланцима; дрога на сваком кораку – окружење какво се пожелети може. Онима који нису читали Достојевског могу да кажем да ми већ одавно живимо у његовим књигама и његовом свету, додуше доста технички напреднијем, али суштински истом. Ако вас људи виде да улазите у библиотеку или не дај Боже у цркву, онда сте награбусили. Бићете оптужени да сте у некој секти или да сте назадни, или да нисте за Европу. Шта ви ту има да читате и тражите у књигама. Паметни ће да мисле за вас. Ваше је само да ћутите и слушате, и да евентуално полудите, што вам дође као олакшавајућа околност. Свет је пун неких нових Карамазова и Раскољникова. Ништа се није променило. Постоји једно тржиште странпутица које воде у пропаст и веома је профитабилно. Правих путева је мало и људи их не бирају или због њихове тежине или због тога што нису у тренду. Све је то Достојевски знао, али је ипак, попут Платона, уочио један нови свет, поставио веома високе критеријуме рекавши да се сопствена срећа не може и не сме градити на несрећи другога. Не може - каже он - мали део човечанства да држи већину света у ропству. А све грађанске установе Европе, сада сасвим незнабожачке, основане су искључиво са тим циљем. Немојте се заваравати. Достојевски није био против Европе. Он ју је и стварао, са свим искреним и поштеним европским људима. Он је био против поробљавања. Тај циљ грађанске Европе о коме он говори управо се данас највише манифестује. Најежим се кад ми неко поистовети Европу са Европском унијом. За мене је Европа Достојевски, Кант, Бергман, Шекспир а не некакви војно - економски савези на челу са неким новим Хитлерима и Гебелсима. Ово сам изнео да бих показао колико је широк дијапазон тема о којима је говорио Достојевски. Његова мисао је продрла у све и тешко да може некога да остави равнодушним.
 У својим предавањима на неком америчком универзитету, Владимир Набоков је рекао отприлике нешто овако: Достојевски је писац који је написао најгору сцену у светској књижевности. То је сцена из романа Злочин и казна, у којој, како то иронично наглашава Набоков, један убица и једна проститутка заједно читају Библију. Та сцена је, садржински гледано, једна од најбољих које сам прочитао. Тако је необична, нерационална, нереална, али тако снажна. Та сцена избаци човека из стања мртвила и укочености. Има једна сцена из филма „Андреј Рубљов“ у којој се монаху Андреју у порушеном храму јавља лик његовог мртвог учитеља Теофана, и онда они разговарају. Разговор почиње отприлике овако:
 - Теофане, јеси то ти? Па ти си мртав.
 - Да, мртав сам, па шта...
 Не знам зашто, али ја ову сцену поредим са овом сценом из Злочина и казне о којој Набоков говори. Набоков, који је изашао из Фјодоровог шињела, има, како и сам каже у својим есејима, неодољиву жељу да раскринка Достојевског. О његовим мотивима нећу сада говорити. Занима ме да ли је та ситуација толико нереална и немогућа па јој се Набоков толико подсмева. Да ли је у данашњем свету могуће да се таква сцена догоди? Ја мислим да јесте. Зашто? Немам намеру да оправдавам њихове грехе, али мислим да, нити је Родион било какав убица, нити је Соња било каква проститутка? Згрешили су и то се не доводи у питање, то остаје ва вјек и вјекова, али мени су битни њихови мотиви. По мени, Родион је обузет и заведен млади човек. Он је пре жртва него злочинац. Није битно да ли га је преварио појединац или систем, или се сам „упецао“ на једну од понуђених опција. Битно је да он симболише човека који се у данашњем свету третира као смеће. Узмеш га, искористиш га и онда га бациш. Додуше, њега у роману нико није искористио. Многи би рекли - шта је тражио, то је добио. Сам је донео одлуку и треба да сноси одговорност за њу. Треба да буде кажњен. Сви се слажу да он треба да буде кажњен. И он је сам схватио да треба да буде кажњен. Његова највећа казна је што ће до краја свог живота на души носити људски живот. Неколико година затвора је ништа у поређењу са тим. Соња је у истој ситуацији. Колико је данас девојака у свету које раде исто што и она? Понекад ми се чини да је осудити њен положај подједнако тешко као и одобрити га. Ја не желим да умањујем њихову кривицу или да тврдим да они нису криви. Криви су јер нису били довољно свесни, паметни и одговорни да себе не доводе у такву ситуацију. Али, таквих људи ће увек бити. Неко их мора заштитити и помоћи им. Такви људи су, ако им се не помогне, потрошна роба - остављени на милост и немилост онима који не знају шта је милост. Нема у овој сцени, као уосталом и у целом стваралаштву Достојевског, ничег црног и белог. Нема да и не. Нема јесте и није. Ништа није тако једноставно и потпуно јасно. Сам живот као да је оживео на свим тим страницама. 
 Настасијевић каже да ће нам се, изгубивши се у Њему, откључати тајне. Набоков каже да је Он написао најгору сцену у светској књижевности. Два прилично необична мишљења, зар не? А сад погледајмо још једно.
 Достојевског су вечито прогањала „проклета и вечна људска питања“ и он није од њих бежао, није их сматрао за небитне ствари у људском животу. И покушавао је да, кроз своје мисли и своју књижевну делатност, на њих одговори. Он је сматрао да су питања о Богу, о слободи, о греху, о бесмртности, о томе шта је добро а шта зло, и још многа слична питања, суштинска за човеков живот. Усудио бих се да кажем да су она, према Достојевском, за човека неопходна као ваздух који удишемо или храна коју једемо. Без њих, човек није комплетно биће. Могу само да га замислим како седи за радним столом, испред њега свећа, око њега мрак, а он сам; бори се против својих демона, својом љубављу, вером и својом оловком. Ево како га је доживео српски теолог Јустин Поповић:
 „ Од моје петнаесте године Достојевски је мој учитељ. Признајем: и мучитељ. Још онда ме је занео и понео својом проблематиком. Показало се, да су његови проблеми - вечни проблеми људског духа. Ако је човек иоле човек, мора се бавити њима. А Достојевски је сав у њима, зато је на свима путевима својим истински човек. Предност је његова у томе, што је у вечне проблеме људског духа унео надахнуће пророка, жар апостола, искреност мученика, сету философа, видовитост песника. У новије време ни код кога нису вечни проблеми човечијег духа дошли до тако широког, дубоког и свестраног израза као код Достојевскога. Кроз њега су проговориле све муке бића људског, и сви болови, и све чежње. Као ретко ко, он је одболовао проблем човечијег бића у свима његовим страховитостима. А човек је бескрајном сложеношћу свога бића најстраховитије биће у свима световима у којима се креће људска мисао и кружи људско осећање.“
 Затим даље Јустин пише:“ Основац је у атеизму Фаустов Мефистофел кад ученику Фаустовом држи лекције из атеизма. Али без имало увређеног поноса могао би сам Мефистофел да смирено слуша лекције из атеизма код „жутокљуног” руског студента Ивана Карамазова. У њима би нашао своје најбоље оправдање, своју најсавршенију - ђаводицеју. Уопште, све старе и нове философије атеизма, упоређене са философијом атеизма у Достојевског, нису друго до Плеасант Сундаy - афтерноон литературе. У одрицању Бога - сви су основци према Достојевском.(...) Нема сумње, Достојевски је најзагонетније икс у врло компликованој једначини словенске културе. Много је труда уложено да се пронађе права вредност тога икс. Па и наши немоћни напори нека послуже томе, ако могу. Да пишемо о Достојевском, даје нам смелости сам Достојевски, јер је неизмерно милостив, иако страшан величином својом. Сваки може наћи себе у њему. Јер ако сте тужни, он свесрдно тугује вашом тугом. Ако сте очајни, он је ваш друг, ваш брат, ваш близанац, али и утешитељ. Ако сте атеист, он и сам пати са вама, мучи се вашом муком, апологира атеизам генијално, минира вас богоборним бунтом и безумним очајањем, да се најзад обојица с криком баците пред ноге благога Исуса. Ако сте преступник, он вас милостиво прима под кров своје многонапаћене душе, вашу душу претвара у своју, заједно с вама пребољева вашу болест, поставља тачну дијагнозу ваше болести и оздрављује вас сигурним леком, јер је болник и вичан болестима. Ако вас муче „проклета питања”, он вас загрли као најрођенијег, проводи са вама бесане ноћи и свирепе дане и не напушта вас док заједнички не пронађете правилно решење. Ако сте верујући, он вам умножи веру до апостолске заљубљености у Христа. Ако сте оптимист или песимист, он вас убедљиво води најсавршенијем оптимизму, показујући вам да је чудесна личност Богочовека Христа једини извор свесавршеног оптимизма, јер је једина истинска благовест у свима световима.
 Достојевски се не може студирати без муке и суза. Њега може успешно простудирати само човек који се искрено и свесрдно мучи његовом главном муком: решавањем вечних проблема. Без тога, њега је досадно читати. Људе, који не воле да се баве опасним проблемима, спопада трепет и ужас при читању Достојевског, и они му често бацају у очи очајно питање: реци нам, докле ћеш мучити душе наше? - Док не решите вечне проблеме, гласи његов одговор.“
 Наводим ове дуге цитате јер ми је тешко да нађем речи којима бих заменио и обухватио ово што је Јустин Поповић написао. Намерно сам његове мисли оставио за крај овог текста, јер до сада нисам прочитао тако снажне речи о Достојевском, али како време пролази све више схватам и осећам њихову истинитост. Јустин је Достојевског схватао као великог хришћанина. Постоје и другачија тумачења Достојевског по којима је он имао двоструко мишљење; јавно је исповедао православље, а у својим делима је, скривајући се иза својих ликова, говорио о препрекама, гресима и човековој слабости када је у питању прихватање вере. Мени дуго времена није било јасно како је могуће човека који је изговорио или помислио толико грешних мисли схватити и тумачити као хришћанина, неког ко би требало да баштини једноставност, скромност, милост, покајање, опраштање и љубав. Да би човек био хришћанин, потребан му је духовни мир, прибраност и умереност. Из романа Достојевског видимо са каквим се он аветима борио и какве су га мисли мучиле. Познато је и да се једно време интензивно коцкао и да је због тога западао у велике дугове. Провео је око четири године у једном затвору у Сибиру. Ово су неке од чињеница које нам указују да је имао буран и немиран живот, препун искушења. Достојевски је говорио да у Европи нити је било нити ће бити већег исповедања атеизма него што га је он описао у својим књигама. И како ћемо од таквог човека нешто да научимо. Он је био коцкар, робијаш, био је порочан, имао је грешне мисли. Е па, у томе и јесте трик. Све оно о чему је писао, Достојевски је, свесно или несвесно, стварно или фиктивно доживео. И тражио је излаз из тих проблема. Најпре је прихватио неке социјалистичке идеје. Због њих је и робијао. И ту је дефинитивно изгубио поверење у социјализам. Не због своје робије него због разлога који су плод дубоких размишљања о природи социјалистичког учења. Схватио је да, као што појединац због атеизма постаје роб самог себе, исто тако и колектив због атеизма постаје роб једног човека. Због тога социјализам мора прећи у деспотизам. Испитујући, дакле, на индивидуалном и колективном плану, које су последице атеизма или неких других облика негирања вере у Бога, Достојевски је схватио да су последице катастрофалне. На његовом примеру можемо видети да је промена итекако могућа; он се целог живота мењао, тражио, губио и добијао, али није одустао.    
 И да закључим: немојте се плашити ако се изгубите у Достојевском и његовом свету. Тим губљењем у њему само себе тражите, себе проналазите. То је тежак и напоран пут, али ваљда је сваки прави пут тежак и мучан. Немојте се према њему односити са неким идолопоклонством, немојте га сматрати за савршеног човека, за  генија, за некаквог препаметног интелектуалца или некаквог чудотворца. Ја не волим те мистификације познатих, све се то некако претвара у мит и разводњава, расипа; мит живи својим животом а истина се негде изгуби. Рекох већ негде на почетку, читајте Достојевског и тако ћете га најбоље упознати. И немојте му превише веровати! Размишљајте о свему што вам буде рекао. Једноставно, разговарајте са њим што је више могуће. Он је свакако био духовна громада, али је пре свега био и остао човек, са човеком и уз човека. И то је његова највећа вредност. Али, неко ће приговорити – још нисмо установили шта је човек? Да ли то питање има смисла и ако има, да ли је одговор на то питање могућ? Достојевски директно не даје одговор на ово питање, али свакако да има шта да каже на ту тему. Могу само да замислим како би изгледао разговор Фјодора Достојевског и режисера Луиса Буњуела:
- Хвала Богу, ја сам атеиста - рекао би Буњуел.
- Хвала Богу, ја више нисам - рекао би Достојевски.

Književni kutak | Permalink | Komentari (13) | Trekbekovi (0)

Marksizam

tarpe | 01 Maj, 2010 20:53

Marksizam 

Marksizam je filozofsko učenje i političko-ekonomska ideologija koja je nastala polovinom 19-og veka. Njeni tvorci su nemački mislioci Karl Marks(po kome ova dokrina i nosi ime) i Fridrih Engels. Imajući u vidu da se marksizam, u svojoj ne tako dugoj istoriji, razvio u niz srodnih učenja od kojih su neka bila primenjena i implementirana u pojedine političke zajednice, kao i negativne posledice koje su pojedina od tih učenja proizvela(staljinizam), moramo biti izuzetno oprezni pri razrađivanju ove teme. Naime, moramo jasno i precizno razgraničiti filozofsko-normativni aspekt marksizma od onog drugog, istorijsko- institucionalnog aspekta, da bi odstranili tu „senku“  prošlosti koja marksizam prati, kao i da bi smo ispravno sagledali koje su to vrednosno-teorijske karakteristike ovog učenja.

Radi što boljeg i sistematičnijeg izlaganja, izdvojmo nekoliko tematskih celina:

• Karl  Marks i Fridrih Engels-biografski podaci
• Nastanak marksizma-razvoj istorijskog i dijalektičkog materijalizma od kritike Hegela do Teza o Fojerbahu
• Manifest komunističke partije-osnovne ideje marksizma
• Kritika i budućnost marksizma-utopija ili realno ostvariva mogućnost?

Karl Marks i Fridrih Engels- biografski podaci

Karl Marks(1818-1883) je nemački filozof, ekonomski teoretičar, novinar i revolucionar. Poreklom je Jevrej, iz bogate porodice. Studirao je pravo, istoriju i filozofiju
-Po završetku studija 1841 godine, branio je doktorsku tezu o filozofiji Epikura. Kao mladi „hegelijanac-idealist“, pripadao je „krugu levih hegelijanaca“, koji su pokušavali da iz Hegelovih stavova izvuku ateističke i revolucionarne zaključke. Marks posle završenih studija odlazi u Bon, nadajući se da će postati profesor. Ipak, odustaje od karijere profesora(jer su u to vreme nemačke vlasti oduzele katedru  Ludvigu Fojerbahu na univerzitetu u Bonu, a Marksovom prijatelju Brunu Baueru zabranile da predaje).
-1842 godine Marks postaje glavni urednik opozicionog lista „Rajnske novine“, koji izlazi godinu dana a nakon toga biva zabranjen. Novinarsko iskustvo pokazuje Marksu da dovoljno ne poznaje polje političke ekonomije i on počinje intenzivno da proučava ovu materiju.
-1844 godine u Parizu upoznaje Fridriha Engelsa, sa kojim će sarađivati do kraja života.
-1845 godine prelazi u Brisel, gde 1847 godine piše spis Beda filozofije, a 1848 zajedno sa Engelsom piše Manifest komunističke partije.
-1849-Nakon kratkih boravaka u Parizu i Nemačkoj Marks odlazi u London, gde ostaje do kraja života.
-U Londonu piše veoma značajna dela Prilog kritici političke ekonomije(1859) i Kapital(1867)

Fridrih Engels(1820-1895) je nemački filozof i revolucionar. Poreklom je iz religiozne i bogate trgovačke porodice. Nakon boravaka u Berlinu i Engleskoj, gde je radio trgovačke poslove u očevoj firmi, odlazi u Pariz, gde se upoznaje sa Marksom 1844 godine. Tu pomaže Marksu da napiše članak „Sveta porodica“ , koji je bio napad na Mlade Hegelovce i braću Bauer.
-1848 godine zajedno sa Marksom pise Manifest komunističke partije.
-1849 godine odlazi u London gde je do kraja života učestvovao u radu Internacionale, kao i na izdavanju druge i treće knjige Kapitala(koje su izdate 1884 i 1894 godine). Neka od najznačajnijih Engelsovih dela su: Principi komunizma(1847), Manifest komunističke partije(1848) i Društvene klase-neophodne i suvišne(1881).

Nastanak marksizma- razvoj istorijskog i dijalektičkog materijalizma od kritike Hegela do Teza o Fojerbahu

 Da bi se utvrdili uzroci nastanka, kao i osnovne društveno-političke i filozofske ideje na kojima počiva marksizam, mora se uzeti u obzir društveno-istorijski kontekst u kome marksizam nastaje. Taj istorijski kontekst, ta sprega politike, ekonomije, filozofije i ideologije sa jedne i slika stvarnosti „radom iscrpljenih ljudi“ sa druge strane, snažno su uticali na mladog Marksa. On je već u svom novinarskom radu ( Rajnske novine, Kelnske novine) postavio neke osnovne principe filozofskog i sociološkog mišljenja i istraživanja, na kojima će kasnije izgraditi svoju filozofiju i svoju političko-ekonomsku misao. Evo jednog odlomka iz Kelnskih novina:
“Ali filozofi ne rastu kao pečurke iz zemlje, oni su plodovi svog doba, svog naroda, čiji najsuptilniji, najdragoceniji i najnevidljiviji sokovi kruže u filozofskim idejama. Filozofske sisteme u mozgovima filozofa gradi isti onaj duh koji gradi železnice rukama radnika“.
Svoj sud o filozofima on će još jasnije izraziti u Tezama o Fojerbahu:
„Filozofi su do sada samo tumačili svet; ali stvar je u tome da se on izmeni“. Ova veoma poznata i često „zloupotrebljavana“ teza(jer podseća na neku anti-filozofsku formulu) nikako se ne može uzeti doslovno, iako je Marks veliki kritičar „velikih“ i priznatih filozofa. Radi se o tome da je on pokušao da ukaže na to, da su se filozofi do sada zadovoljavali tumačenjem i analizom sveta na teorijskom planu i da su neki od njih potpuno zatvarali oči pred stvarnošću i društvenim dešavanjima. Poštovaoci Marksa bi se složili sa konstatacijom da se on bavio takvom filozofijom, koja je oslobođena svih metafizičkih, religijskih i idealističkih elemenata, ili da se izrazimo jezikom „Bečkog kruga“ svih pseudo iskaza. Posebno je pitanje koliko bi takva filozofija bila filozofija u pravom smislu te reči?
V.I.Lenjin je u svom tekstu  Tri izvora i tri sastavna dela marksizma izneo tezu da je marksistička doktrina „legitimni naslednik najboljeg što je čovečanstvo dalo u 19-om veku: nemačke filozofije, engleske političke ekonomije i francuskog socijalizma“. Ovo se može prihvatiti, ako se ima u vidu da je Marks „izgradio“ socijalističku filozofiju koja se temelji na principima političke ekonomije. Međutim, treba imati u vidu da je on jedan od najvećih kritičara gore navedenih doktrina. Iz ovoga nikako ne sledi da je on svoju filozofiju(pre svega) izgradio na kritici drugih. Pre bi se moglo reći da je on tim kritikama (o kritici Hegela će biti reči) pokušao da se oslobodi tereta i problema koje svako od tih učenja sa sobom nosi: idealističke, buržoarske i utopističke misli. Videćemo da li je Marks uspeo u ovom pokušaju i ako jeste koja je „cena“ koju je marksizam morao da plati?

   Marksizam se temelji na dve naučne discipline, koje se razlikuju po svom predmetu:

1- dijalektički materijalizam- ili marksistička filozofija je struktura i funkcionisanje procesa mišljenja u okviru jedne naučne teorije o istoriji proizvodnje
2- istorijski materijalizam- nauka o istoriji, bavi se proučavanjem različitih načina proizvonje kroz istoriju, njihovom strukturom, funkcionisanjem i menjanjem.

   Obe ove naučne discipline se temelje na 2 osnovne teze:

1- razlikovanje stvarnih procesa i procesa mišljenja i saznanja
2- primat stvarnosti nad mišljenjem

Ovo je najjednostavnija skica marksizma a sad ću kroz analizu Marksove kritike Hegelove filozofije, Predgovor za prilog kritici političke ekonomije i Teze o Fojerbahu, pokušati da detaljnije objasnim razvoj marksizma.Marks kritikuje Hegela u dva svoja spisa: Kritika Hegelove filozofije države i Uvod u kritiku Hegelove filozofije prava, ali u daljem tekstu neću razdvajati stavove iz ova dva spisa jer ću se usredsrediti na odnos Marksa prema celokupnoj Hegelovoj filozofiji.Pre nego što „otpočne borbu“ sa Hegelom i njegovim sledbenicima Marks će izneti nekoliko stavova o nemačkoj(pre svega) kritici i kritičarima svoga vremena:
„Savremena nemačka kritika toliko se bavila sadržajem starog sveta, njen razvitak je tako snažno bio obuzet građom da je dolazilo do potpuno nekritičkog odnosa prema metodi kritike i do potpune nesvesnosti o delimično formalnom, a ustvari suštinskom pitanju: kako se mi odnosimo prema Hegelovoj dijalektici? “
On će u jednom pismu Fojerbahu iz 1844 godine navesti sledeće:
„Ti Berlinci ne smatraju sebe ljudima koji kritikuju, već kritičarima koji, pored toga, imaju nesreću da su ljudi. (...) Ta kritika se, stoga, rasplinjava u tužan i tobože otmen spiritualizam. (...)On(misleći na Bruna Bauera) samo otkriva protivrečnosti, i zadovoljan tim poslom, povlači se s prezrivim „hm““. Oni(mladohegelovci) ne samo da se kritički ne odnose prema Hegelu, nego i prema Fojerbahu i njegovoj dijalektici, i zbog toga je to „potpuno nekritičko držanje prema samom sebi“
Po Marksu, Fojerbah je jedini koji se ozbiljno bavio Hegelovom filozofijom i prvi pobednik nad starom filozofijom, što dokazuju njegova otkrića na tom polju:
1- dokaz da je filozofija samo misaono izvedena religija i jedan drugačiji način čovekovog otuđenja
2- zasnovao materijalizam koji se temelji na odnosu „čoveka prema čoveku“
3- Hegelovu negaciju negacije shvata kao protivrečnost filozofije sa samom sobom

Za razliku od Hegelove idealističke dijalektike, Marks i Engels će svoju revolucionarnu ideologiju potkrepiti materijalističkom dijalektikom, koju će izgraditi sledeći Fojerbahov put. Glavni prigovor Hegelu je da je on pogrešno pristupio istoriji tj. da je zamenio mesta subjektu i predikatu istorije. Šta to znači? To znači da je za njega duh subjekat istorije, a ljudi i institucije(porodica, društvo, država) njen predikat. Kod Marksa je to potpuno suprotno. On smatra da su ljudi i njihovi odnosi subjekat istorijskih događanja. Tu leži ključ Marksovog shvatanja istorije kao „istorije klasnih borbi“, njegovog društveno-istorijskog determinizma i njegovog stava da društveno biće određuje društvenu svest. Na svom putu, počevši od kritike Hegela, Marks je pronašao jednu objektivnu revolucionarnu snagu-proletarijat i tako je subjekta istorije spustio sa neba idealističke dijalektike i pronašao ga u već postojećim društvenim strukturama. Pored gore navedenog navešću još jednu važnu tačku u kojoj se razlikuju Hegel i Marks(između ostalog) a to je njihovo shvatanje rada.
“Hegel shvata rad kao suštinu, kao suštinu čoveka koja se obistinjuje; on vidi samo pozitivnu stranu rada, a ne njegovu negativnu starnu. Rad, koji Hegel jedino poznaje i priznaje, apstraktno je duhovan“ -kaže Marks
 
Pređimo sada sa Marksove kritike Hegela na analizu njegovog Predgovora za Prilog kritici političke ekonomije. Ovaj spis kao i spis Uvod za Osnovne kritike političke ekonomije iz 1857 godine predstavlja uvodnu građu za njegovo glavno delo Kapital iz 1867 godine. U ovom spisu Marks jezgrovito i eksplicitno izlaže neke od osnovnih principa istorijskog materijalizma, do kojih je došao proučavajući načine proizvodnje i društvene formacije, odnosno ekonomske i političke strukture i prakse a sve to sa ciljem da definiše i izloži sopstveni koncept istorije. Pogledajmo najpre, koji su to principi:
 „...da se ni pravni odnosi, ni državni oblici ne mogu razumeti ni iz sebe samih, ni iz takozvanog opšteg razvitka ljudskog duha, nego da im je koren naprotiv u materijalnim životnim odnosima.“
„...da se anatomija buržoarskog društva mora tražiti u političkoj ekonomiji.“
„Ne određuje svest ljudi njihovo biće, već obrnuto, njihovo društveno biće određuje njihovu svest.“Kao što se iz navedenog vidi, Marks smatra da svi društveni i proizvodni odnosi, koji su nužni, čine ekonomsku strukturu društva. To je materijalna baza na koju se nadograđuju sve druge pravne, političke i društvene strukture. Materijalni život se shvata kao pretpostavka socijalnog, političkog i duhovnog života. Ovakav način gledanja na istoriju, odnosno predistoriju, iz ugla sukoba proizvodnih snaga i odnosa proizvodnje, dovešće Marksa u poziciju sa koje on hvali sve dosadašnje istorijske epohe:
„...mogu se azijatski, antički, feudalni i buržoaski načini proizvodnje označiti kao progresivne epohe ekonomske društvene formacije.“
On posebno hvali burzoaski način proizvodnje i burzoaske odnose, jer se u toj epohi (kapitalizmu) stvaraju materijalni uslovi za rešavanje tog istorijskog problema(klasnog društva). Kao što rekoh, ovo su samo osnovne teze koje Marks kasnije razrađuje, tako da će o njegovoj političkoj ekonomiji biti reči malo kasnije(kad se budem bavio Manifestom).

Pređimo sada na spis Teze o Fojerbahu, koji spada u najznačajnije novovekovne filozofske spise. Ovoga puta krenućemo od, u ovom tekstu zapostavljenog Fridriha Engelsa, koji u svojim spisima možda čak i jasnije od Marksa izlaže neke ideje marksizma. Da vidimo kako Engels definiše materijalizam:
„Veliko osnovno pitanje svake, a naročito novije filozofije jeste pitanje o odnosu mišljenja prema biću, duha prema prirodi... šta čemu prethodi: duh prirodi ili priroda duhu... Prema tome, kako su odgovarali na ovo pitanje, filozofi su se podijelili u dva velika tabora. Oni koji su tvrdili da je duh postojao prije prirode, i koji su prema tome na ovaj ili onaj način priznavali stvorenje svijeta... sačinjavali su idealistički tabor. A oni koji su samtrali kao prapočetak prirodu, pripadali su raznim školama materijalizma." 

Engels u svom spisu “Anti-During” navodi i Marksovo shvatanje o odnosu slobode i nužnosti, koje je ključno i koje potvrđuje njihiv determinizam:
“Sloboda je uviđanje nužnosti. Nužnost je slepa samo ukoliko nije shvaćena”.
Pitanje slobode je veoma specifično pitanje u marksizmu. To je jedno od onih pitanja koja nisu do kraja razjašnjena i oko kojih se, tako se čini, Marks i Engels nisu slagali u potpunosti. Engelsova pozicija je jasna; on je determinista i po njemu nema ni govora o bilo kakvoj slobodi. Međutim, Marksov stav i dan danas mnogi različito tumače, ali se on veoma često svrstava u jedan oblik libertarijanizma(determinizma koji dozvoljava neki oblik slobode u sebi tj. čoveka kao individuu koja može prekinuti deterministički lanac),   s obzirom na to da on u ovom pogledu nema veze sa mehanicističkim determinizmom, a još manje sa fatalizmom(teočoškim determinizmom).

Jedanaest teza o Fojerbahu- azbuka dijalektičlog materijalizma. Jedan veoma kratak rukopis za čiju analizu bi bilo potrebno hiljade i hiljade stranica.Radi se o tome da Marks, nakon što se distancirao od idealizma, navodi nedostatke starog materijalizma, čiji je najveći predstavnik Ludvig Fojerbah. Marks veoma ceni Fojerbaha, smatrajući da je on jedini pravi pobednik nad starom filozofijom. Njegova kritika Fojerbaha u pomenutim Tezama ne umanjuje značaj Fojerbahov značaj. Marksov zamerke Fojerbahu su sledeće:

1- Fojerbahov materijalizam,kao i materijalizam francuskih matrijalista je mehanicistički
2- Fojerbahov materijalizam nije u potpunosti oslobođen idealizma tako da je on “najveći materijalistima među idealistima i najveći idealista među materijalistima”
3-“Njegov rad sastoji se u tome da religijski svet svede na njegovu svetovnu osnovu. A što se svetovna osnova udaljuje od same sebe i fiksira sebi samostalno carstvo u oblacima, može se objasniti samo iz podvojenosti te svetovne osnove, koja sama sebi protivreči”. Fojerbah misli da ako religijsku iluziju zameni naučnom osnovom, da će promeniti stvari a Marks smatra da je to nemoguće, jer samo promenom društvenih struktura može se prevazići postojeće stanje.
4-Fojerbah definiše odnose među ljudima prema porodičnom modelu(sa tim se Marks i Engels ne slažu)

Potrebno je spomenuti i još jedan važan detalj koji se tiče odnosa između Marksa i Fojerbaha. Radi se o jednom pismu, koje Marks 1844 godine piše Fojerbahu. On u tom pismu vidi Fojerbaha kao mislioca koji je dao teorijsku i filozofsku osnovu socijalizmu. U tom pismu je Fojerbahovo delo shvaćeno na jedan drugačiji način nego u Tezama. Kao da Marks svojim pohvalama i veličanjem, poziva i ohrabruje Fojerbaha da razvije svoj matrijalizam do kraja, da ga proširi sa religije i filozofije na čitavu  istorijsku, društvenu i ekonomsku stvarnost. Međutim, Fojerbah ostaje na svojim pozicijama a Marks zatim piše Teze, pokušavajući da pronađe razlike između njih dvojice.

Manifest komunističke partije-osnovne ideje marksizma

Manifest komunističke partije je prvi put objavljen 1848 godine. To je vrlo značajan istorijski dokument jer predstavlja pogled na stvarnost iz jednog potpuno drugačijeg ugla, u odnosu na celokupnu novovekovnu naučnu misao. I pored svog radikalno novog pristupa analizi društvenih odnosa i ukupne važnosti  Manifest komunističke partije se nikako nesme bukvalno shvatati i tumačiti. Toga su bili svesni Marks i Engels koji su u Predgovoru nemačkom izdanju iz 1872 godine napisali:
„Mada su se u poslednjih dvadeset i pet godina prilike mnogo izmenile, opšta načela koja su izložena u ovom Manifestu ostaju i danas još uglavnom potpuno tačna. Ponešto bi imalo da se popravi ovde-onde. Praktična primena ovih načela, kako to objašnjava sam Manifest, zavisiće svugde i u svako doba od istorijski datih okolnosti, te se zato nikako ne pridaje neki poseban značaj revolucionarnim merama koje se predlažu na kraju odeljka II. To bi mesto danas u mnogom pogledu drukčije glasilo. (...)Međutim, Manifest je istorijski dokument, i mi sebi više ne pridajemo pravo da na njemu ma šta menjamo.“

Manifest se sastoji iz četiri dela:

1-Buržuji i proleteri
2-Proleteri i komunisti
3-Socijalistička i komunistička literatura
4-Stav komunista prema raznim opozicionim partijama

Prilikom izlaganja osnovnih stavova Manifesta držaću se nekog osnovnog redosleda, ali neću navoditi delove, jer i sami delovi nisu sadržinski i tematski potpuno homogeni. Pre nego što počnem razrađivati osnovne postavke Manifesta komunističke partije izložiću jednu šemu nastanka marksizma:

                                                                                   TROCKIZAM
                                                                                       │        ┌STALJINIZAM
                                                                                  ┌BOLJŠEVIZAM
                                                                           ┌KOMUNIZAM
                                                 ANARHIZAM     MARKSIZAM
                                                              │        │                   
                                    FRANCUSKA  →SOCIJALIZAM 
    PROSVETITELJSTVO→ BURŽOASKA
                                      REVOLUCIJA   →LIBERALIZAM


Vidimo da je marksizam doktrina koja pripada grupi socijalističkih učenja(koja su nastala kao posledica francuske buržoarske revolucije).

Marksizam je najpoznatiji među „socijalizmima“, tako da ga veoma često poistovećuju sa samim socijalizmom. Broj Marksovih sledbenika je veliki(ova šema je suviše jednostavna da bi se to videlo) i među njima se i dan danas vode žučne rasprave oko toga ko je u filozofsko-ideološkom smislu bliži osnovi(tj.Marksu).
Uvodni deo Manifesta počinje rečenicom: “Bauk kruži Evropom- Bauk komunizma“. Iz ove rečenice se jasno može uočiti da su se protivnici marksizma potrudili da ovo učenje već učine „baukom“  i da njime zastrašuju Evropu. To je zato što je marksizam jedno radikalno novo i privlačno učenje, ali i delimično i zbog toga što ljudi nisu imali prilike da se bolje upoznaju sa njim. Zbog toga je kucnuo čas da “komunisti pred celim svetom otvoreno izlože svoja shvatanja, svoje ciljeve, svoje težnje, te da priči o bauku komunizma  suprostave manifest same partije“.
U Manifestu se provlači nekoliko ključnih teza:

-istorija kao „istorija klasnih borbi“
-ekonomski i politički uspon buržoazije
-teza o društveno-istorijskom determinizmu i pohvala buržoazije
-teza o globalizaciji
-teza o proletarijatu, klasnoj borbi i revoluciji
-teza o ukidanju privatne svojine, porodice i nacije
-kritika kapitalizma i „socijalizama“

Smatram da prepričavanje nije najbolji način da se ove ideje iznesu i analiziraju,tako da ću pokušati da ga izbegavam koliko je to moguće.Za početak,evo jednog šematskog prikaza Manifesta komunističke partije i njegovih postulata:
                                                     
KAPITALIZAM                 →    SOCIJALIZAM         
INDIVIDUALIZAM              →    KOLEKTIVIZAM               
KLASNO DRUŠTVO            →    BESKLASNO DRUŠTVO                 
LIBERALNA DEMOKRATIJA   →    PARTICIPATIVNA 

PRIVATNO VLASNIŠTVO     →    ZAJEDNIČKO VLASNIŠTVO                          
PORODICA                       →    ZAJEDNIČKO VASPITANJE
OTADŽBINA                     →    „RADNICI NEMAJU OTADŽBINE“
KONKURENCIJA                 →    ASOCIJACIJA                    
                                     ↑
                             REVOLUCIJA               
                                     ↑
                             PROLETARIJAT
                                     ↑
                            NAJAMNI RAD
                                     ↑
                                 KAPITAL
                                     ↑
                               BURŽOAZIJA 
Prva rečenica prvog poglavlja Manifesta komunističke partije je izuzetno važna za razumevanje marksizma u celini:
„Istorija svakog dosadašnjeg društva je istorija klasnih borbi“ 
Ovo je Marksova definicija istorije, i ona proizilazi iz njegovog istorijskog materijalizma i determinizma.Ono što je ključno u ovoj definiciji je to da Marks poistovećuje istoriju sa klasnom borbom:

                                     Istorija=klasna borba

Marks, dakle, shvata istoriju kao borbu između klasa koje sačinjavaju društvenu strukturu. Ako ovako shvaćenu istoriju, uporedimo sa Hegelovim shvatanjem po kome je istorija „napredak svesti o slobodi“,oučićemo da su Marks i Hegel na potpuno suprotnim pozicijama u shvatanju istorije, jer jedan daje prednost društvanom biću a drugi društvenoj svesti(duhu). Mislim da ne bih mnogo pogrešio, ako bih rekao da je Marks poštovao Hegelov značaj u istoriji filozofije, ali da je njegovu filozofiju tretirao kao „mrtvo slovo na papiru“. Takav način razmišljanja i ta podela društveno biće/ društvena svest, motivisaće Marksa da na toj osnovi(društvenog bića) zasnuje svoju dijalektiku i svoje ekonomsko-političko učenje što se vidi u sledećem:
„Ne određuje svest ljudi njihovo biće, već obrnuto, njihovo društveno biće određuje njihovu svest.“
„Materijalni život se shvata kao pretpostavka socijalnog, političkog i duhovnog života“
                                                             (Predgovor za Prilog kritici političke ekonomije)
                                                                                                                         
Istorija je borba između suprostavljenih klasa, između ignjetača i ugnjetenih, tj. povlašćenih i potčinjenih, i to je tako kroz sve istorijske epohe. Tu Marks vidi problem: društvena uređenja se smenjuju a klasne suprotnosti ostaju. Zato će Marks, i pored postojanja stare podele istorije (stari, srednji, novi vek), insistirati na onoj podeli koja se temelji na društvenim uređenjima:

-Rodovsko društvo
-Robovlasničko društvo
-Feudalno društvo-više klasa
-Kapitalističko društvo-dve klase
                ↓-revolucija
       Socijalizam-jedna klasa                  -PREDISTORIJA
                ↓−−−−−−−−−−−−−−−−−−−−−−−−−−−−−−−−−
         Komunizam-besklasno društvo     -ISTORIJA

Međutim, iako Marks kritikuje klasno društvo, klasne podele, klasne suprotnosti (zbog toga što se zalaže za besklasno društvo), on, sa druge strane, hvali ovakav način transformacije klasnog društva u besklasno. Zašto? Zato što je on determinista i što smatra da je to nužan proces. Zbog toga će on, u Manifestu komunističke partije, pohvaliti kapitalizam, zalažući se istovremeno za njegovu što bržu propast. Ovo deluje pomalo paradoksalno, a zapravo je veoma jednostavno i za poznavaoce Marksove misli očigledno. Kapitalističko društvo nije ukinulo klasne suprotnosti, ali ih je uprostilo i pojednostavilo. Složena feudalna društvena struktura i usitnjenost društva na veliki broj slojeva, „pretvorila se“ u kapitalizmu u dvoklasnu strukturu, društvo koje se sastoji iz dva sloja: buržoazije i proletarijata. To je veoma značajno za Marksa, jer takvo društvo stvara uslove i priprema teren za nastanak socijalizma i komunizma. Marks je nesumnjivo jedan od najvećih kritičara kapitalizma, ali samo ako se kapitalizam posmatra kao posebno društveno uređenje. Ukoliko se kapitalizam posmatra u sklopu celokupne istorije(kao u gore navedenoj šemi), on je, kao takav veoma značajan i nužan, jer će stvoriti uslove i društvenu snagu za uspostavljanje socijalizma.
Karl Marks je, na početku ovog manifesta, izlažući ekonomsko-politički napredak buržoazije, izneo i obrazložio tezu o globalizaciji. On kaže, da je povećanje tržišta(otkriće Amerike,kolonijalizacija,razvoj saobraćaja), uslovilo i ubrzalo proces usavršavanja sredstava za proizvodnju, što je dovelo do nastanka krupne industrije i njenih vlasnika- kapitalista odnosno buržuja. Proces modernizacije proizvodnje i potreba za što većim tržištem „goni buržoaziju preko cele Zemljine kugle“.  Na taj način tržište, proizvodnja i potrošnja dobijaju kosmopolitski karakter, a istovremeno dolazi do uništavanja i propadanja nacionalnih industrija. Na globalnom nivou uvode se novi standardi i potrebe, čije je prihvatanje ključno životno pitanje za svaku naciju i državu. Duhovni i materijalni proizvodi pojedinih nacija postaju opšte dobro. Tako dolazi do jednog, pre svega ekonomskog potčinjavanja i porobljavanja na globalnom planu.
U kapitalizmu postoje dve klase: buržoazija i proletarijat. Buržoazija je klasa modernih kapitalista, koji su vlasnici sredstava za proizvodnju i koji prisvajaju najamni rad. Proletarijat je klasa radnika koji su prinuđeni da svoju radnu snagu prodaju, da bi sebi i svojim porodicama obezbedili egzistenciju. Proces modernizacije sredstava za proizvodnju, pored toga što je doprineo napredovanju buržoazije, bitno je uticao i na položaj radničke klase. Podelom rada, usavršavanjem i sve većom primenom mašina, ljudski rad se sve više pojednostavljije, zahteva manje umešnosti i manje snage, mogu da ga obavljaju žene i deca. Dakle, „skup“ radničke klase je znatno proširen, radnih mesta je sve manje i manje a cena rada je sve jeftinija. Radno mesto postaje, sa jedne starne „privilegija“, a sa druge sve odvratnija i neizvesnija realnost. Ovakva sveopšta nestabilnost, i konkurencija koja, „gle čuda“ ne doprinosi napretku i prosperitetu, nužno vodi u propast kapitalističkog poretka. Na koji način? Tako što će se konkurencija među radnicima, na kojoj počiva najamni rad i kapital, a time i ceo kapitalizam, revolucionarno i nužno pretvoriti u asocijaciju tj. udruživanje radnika. Tako sama buržoazija, sa napretkom industrije „seče granu na kojoj stoji“, ili kako Marks kaže „proizvodi svog sopstvenog grobara“.
U daljem izlaganju Marks i Engels preispituju svoje predloge, tako što razmatraju snagu kontra argumenata(koje su im uputili njihovi protivnici). Posebno su važne tri mer koje predlažu Marks i Engels a to su:

1- ukidanje privatnog vlasništva
2- ukidanje porodice
3- ukidanje nacije

Posmatrano iz današnje perspektive i sa ovolike vremenske distance, ovo deluje suludo. Međutim, nije baš tako. Marks i Engels su živeli u jednom vremenu, koje je po mnogo čemu slično današnjem, tako da su imali neposredan uvid u kapitalizam. Šta je to što ih je navelo da se zalažu za ovako radikalne mere i da napadaju ove „svetinje savremene civilizacije“. Koliko god nama ovakve ideje delovale suludo, one su plod dubokog razmišljanja i doslednosti. Evo kako se Marks obraća svojim protivnicima:
„Vi se užasavate što mi hoćemo da ukinemo privatnu svojinu. Ali u vaem postojećem društvu privatna svojina ukinuta je za devet desetina njegovih članova; ona upravo i postoji zato što ne postoji za devet desetina. Vi nam, dakle, prebacujete što hoćemo da ukinemo svojinu koja ima za nužnu pretpostavku to da ogromna većina društva bude bez svojine“.
„A zar nije i vaše vaspitanje određeno društvom? Komunisti ne izmišljaju uticaj društva na vaspitanje; oni samo menjaju njegov karakter, oni otimaju vaspitanje ispod uticaja vladajuće klase“
„Radnici nemaju otadžbine.“

Da bismo razumeli navedene argumente, potrebno je da znamo šta to Marks i Engels podrazumevaju pod privatnom svojinom, porodicom i nacijom.

Privatna svojina nije lična i radom stečena svojina. Privatna svojina je kapital; on nastaje iskorišćavanjem najamnog rada tj. onog dela proleterskog rada koji buržoazija nepravedno prisvaja. Kada se kapital pretvori u opštu svojinu, tim se lična svojina ne pretvara u društvenu, nego se samo menja društveni karakter svojine jer ona gubi klasni karakter.

Zašto ukinuti porodicu i naciju, i uspostaviti društveno(zajedničko) vaspitanje? Zato što su porodica, nacija, država, zakoni, religija, moral i sloboda nametnuti i kontrolisani od strane buržoazije; to su ustvari samo instrumenti koji služe buržoaskim interesima. Zato što društvenu svest kreira društveno biće, a društveno-političku strukturu ekonomska struktura. Zato što je sve pod uticajem buržuja i njihovog kapitala.
 „ Vladajuće ideje nekog vremena bile su uvek samo ideje vladajuće klase.“ 
Duhovna proizvodnja se menja sa promenom materijalne, a pogledi i svest ljudi sa promenom društvenih odnosa. Imajući u vidu sve navedene argumente stiče se utisak da su Marks i Engels potpuno u pravu, i da su argumenti njihovih protivnika neosnovani.
 
U Manifestu komunističke partije je sadržan još jedan važan momenat marksizma, a to je revolucija. Revolucija je jedini način da se uspostavi socijalističko društvo. Socijalizam je nastao kao posledica Francuske buržoaske revolucije, tako da nema ništa čudno u tome što je element revolucije opstao. Socijalisti smatraju da Francusku revoluciju treba nastaviti, da je treba dovršiti u onom aspektu koji kroz nju nije ostvaren, a to je socijalna revolucija. Socijalna jednakost je bio jedan od glavnih ciljeva Francuske buržoaske revolucije, ali taj cilj nije ostvaren.

U nastavku Manifesta komunističke partije Marks i Engels iznose stav marksizma prema drugim socijalističkim učenjima:
-reakcionarnom socijalizmu (feudalističkom i sitno-buržoaskom)
-konzervativnom ili buržoaskom socijalizmu
-kritičko-utopijskom socijalizmu

Akcenat kritike ovim ideologijama je u sledećem:

- bore se samo na papiru ali ne i u stvarnosti („ ništa nije lakše nego socijalistički prefarbati hrišćanski asketizam“ )
- mnogi od njih su buržuji koji žele da otklone socijalna zla kako bi kapitalizam opstao
- odbaciju revoluciju
- onde gde Marks i Engels vide determinizam i nužnost društvene delatnosti socijalisti-utopisti vide svoju ličnu pronalazačku delatnost.Njihovo učenje je teorijska osnova koja će pasti na ispitu praktične vrednosti.

Gromoglasnim pozivom „Proleteri svih zemalja, ujedinite se“ završava se Manifest komunističke partije. To je istovremeno i smisao ovog dela: poziv na ujedinjenje i revoluciju.

  Kritika i budućnost marksizma-utopija ili realno ostvariva mogućnost?

Marksizam je od svog nastanka do danas imao mnogo pristalica, ali i kritičara. Jedan deo kritika Marks i Engels su analizirali u svojim delima, i potpuno ili delimično ih odbacili. Jedna od osnovnih kritika marksizmu, pored gore navedenih, jeste ona po kojoj marksistička doktrina nije dobra jer veoma lako skrene u totalitarizam. Ovo je, kao što se i da zapaziti, veoma jak argument, jer se odnosi na demokratiju(koja predstavlja civilizacijsku vrednost), a i zbog toga što je ovaj argument na neki način potkrepljen istorijskim događajima. Gde god je socijalizam bio uspostavljen kao društveno uređenje, tu je pre ili kasnije bila uspostavljena diktatura, ali ne diktatura proletarijata, nego stvarna diktatura, koja je gušila sve demokratske vrednosti. To je nešto što je istorijska činjenica, i što je nemoguće osporiti. Isto tako, ne može se ni marksizam osporavati i pobijati samo na osnovu te činjenice. Moguće je da je Marks u pojedinim stvarima pogrešio. Neosporno je da se svet promenio od vremena kada je napisan Manifest komunističke partije; došlo je do promena u egzaktnim naukama kao što su matematika i fizika, a da ne govorimo o promenama u istoriji, sociologiji i političkoj ekonomiji. Ali, da li nam to daje za pravo da kritikujemo marksizam spolja, i da ga olako odbacujemo, ne obraćajuću pažnju na sve njegove dobre strane. Savremeni „marksizmi“ i „socijalizmi“ se međusobno utrkuju i prepiru oko toga ko je istinski naslednik Marksovog i Engelsovog marksizma. Savremena politika je iznedrila mnoge socijaliste, komuniste, levičare, socijal-demokrate i pravo je pitanje koliko su njihova shvatanja slična sa bazom marksizma koju su postavili Marks i Engels. Sve mi se više čini da je marksizam (kao i demokratija) postao simbol, pojam koji simboliše ono što se zove socijalna pravda ili socijalna jednakost, i da svi gore navedeni politički pokreti pod marksizmom podrazumevaju samo to.Upravo ta konstatacija treba i da navede savremene mislioce da postave pitanje: Da li je Marks pogrešno shvaćen?  O tome da je Marks u prošlosti bio pogrešno shvaćen postoje brojni argumenti.                     
Po Marksu, važan preduslov komunizma su dobro razvijene proizvodne snage i zato revolucije prvo treba da se dese u najrazvijenijim zemljama. Lenjin je dobro razumeo Marksa, ali mu se žurilo, pa je u feudalnu i nedovoljno pripremljenu Rusiju uveo socijalizam pod načelom „lanač imperijalizma puca gde je najslabiji“.
Materijalističko filozofsko načelo „Ne određuje svest ljudi njihovo biće već obrnuto, njihovo društveno biće određuje njihovu svest“ je srž marksizma. Ipak, u narodnim demokratijama je došlo do ekspanzije pojma svest, što je kontra marksizmu.
Marks je zagovarao ukidanje nacije, države, političkih partija i drugih instrumenata koji čuvaju i produbljuju klasne razlike među ljudima. U zemljama u kojima su na vlast došle komunističke partije, država i njen aparat su znatno ojačali, tako da je komunistička ideologija postala simbol diktature.
Marks je pre svega bio filozof i kritički mislilac; verovao je da sve treba podvrgnuti nemilosrdnoj kritici pa se tako i ponašao prema svom učenju. Ipak jedna od tekovina komunističke vlasti je cenzura, ukidanje slobode govora i pisanja, zabrana kritike vladajuće ideologije.
Postoji još dosta razloga koji nas mogu ubediti da „primenjeni marksizmi“ nisu isto što i pravi marksizam, i da se mnogi od njih od izvornog marksizma razlikuju u ključnim shvatanjima. Ipak, te razlike nam ne daju odgovor na pitanje: Da li je Marks pogrešno shvaćen? Odgovor na ovo pitanje je nemoguće dati iz sledećih razloga. Marks je u svojim delima veoma opširno razradio marksističko učenje na teorijskom planu. U isti mah on je kritikovao idealiste, kapitaliste, liberale, socijaliste-utopiste i druge. Tako je on u svojim delima više pažnje posvetio da opiše ono što komunizam ne treba da bude, nego ono što treba. To je, čini mi se glavni razlog zašto je marksizam za sada propao, jer ni sam Marks nije svoju teoriju ostvario u praksi.
Karl Marks je jedan od najuticajnijih mislilaca u istoriji. Uticaj njegovih ideja na reorganizaciju i poboljšanje kapitalizma je ogroman. Mnoge od njegovih prognoza se ostvaruju. Svedoci smo ekonomske krize i propasti velikih bankarskih i industrijskih kompanija. Svedoci smo globalizacije i teškog položaja radnika. Došlo je vreme da se opet „vratimo“ Manifestu i Kapitalu,i da hvaleći kapitalizam tražimo alternativu.

Literatura:
Karl Marks i Fridrih Engels,Manifest komunističke partije
Karl Marks,Predgovor za Prilog kritici političke ekonomije
Lisijen Goldman,Marksizam i humanističke nauke,Beograd,Nolit,1986
Nekoliko tekstova skinutih sa interneta
  V.I.Lenjin,Tri izvora i tri sastavna dela marksizma
  Fridrih Engels,Principi komunizma

Filozofija politike | Permalink | Komentari (52) | Trekbekovi (0)

Хегел и "крај уметности"

tarpe | 27 April, 2010 22:33

Уметност је за Хегела ступањ истине. Њен циљ није подражавање природе, нити изазивање осећања у човеку, као ни морално усавршавање појединаца. Преко уметности би требали да сазнамо истину, која се у уметничким делима чулно појављује.
 
 Иначе, Гете и Шилер су пре Хегела наслућивали крај уметности. Ова Хегелова замисао је често погрешно тумачена. Неки су сматрали да "крај уметности" значи да уметности више неће бити. Други су сматрали да је Хегел предвидео шта ће се десити са уметношћу у будућности, па је због тога сматрао да јој је дошао крај(јер оно у шта ће прећи тешко да се може назвати уметношћу). О чему се заправо ради? Крај уметности за Хегела не значи престанак или завршетак уметности. То само значи промену њеног статуса, крај онога што је она представљала у прошлости. Наравно да се и уметност мења, али не престаје да постоји. Уметност "за нас" има карактер прошлости јер не представља "за нас" оно што је представљала, на пример, за Грке. Оно што је за старе народе била уметност, то је у Хегелово време представљала филозофија(наука). Зашто долази до "краја уметности"? Зато што уметност подразумева чулност и као таква је ограничена(она је отуђење појма у оно чулно).

 Као реалне потврде ове Хегелове тезе могу се навести развој науке о уметности(у којој је и Хегел учествовао својим филозофским тумачењем историје уметности) и развој музеја(који су један еквивалент науци и представљају места на којима се излажу уметничка дела кроз историјске периоде). И естетика и музеји су "процветали" у Хегелово време, а они представљају научну тематизацију уметности(естетика и историја уметности).

 Оно што људе збуњује је употреба речи крај. Обично смо склони да мислимо о крају као о завршетку или престанку неког процеса, догађаја или нечега што траје. Крај може бити тренутан, али се може посматрати и као читав један период или историјска епоха. Могуће је замислити крај неког процеса, а да сам тај крај буде "процес који траје".
 
 Још једну ствар бих желео да истакнем. Хегелова идеја је да интелектуални моменат почиње да превладава чулни елемент још у подручју уметности(нпр.у поезији). Дакле, Хегел истиче примат појмовног у односу на све остало, што значи да је наука изнад уметности. Треба истаћи да се Хегелова «прича» односи на класичну и модерну уметност. Питање које ме мучи је, ако прихватимо да овај однос наука-уметност и данас важи, да ли је савремени човек способан да мисли у потпуности у појмовима? Чини ми се да смо(сам) склонији замишљању него мишљењу; као да су нам(ми) потребне слике пред очима о чему год да мислимо(наравно да немам намеру да генерализујем, али то је само мој утисак). Можда су формулације " мисли у потпуности у појмовима" и "слике пред очима" недовољно јасне, али је мој утисак да је то "појмовно" данас у кризи. Како за кога! 

Estetika | Permalink | Komentari (14) | Trekbekovi (0)

«Prethodni   1 2 3 ... 5 6 7 8 9 10 11 12 13 14 15 ... 23 24 25  Sledeći»
 
Powered by blog.rs