Ave Philosophy! Morituri te salutant!

Blog grupe filozofa

Empedokle (483.-423. god. p.n.e.)

ivanpetrovic | 25 Avgust, 2008 14:36

Empedokleova filozofija predstavlja fuziju mišljenja predhodnih filozofa. Od Milećana prihvata ideju o počelu svih stvari. On koren svih stvari vidi u četiri osnovna elementa (voda, vatra, zemlja, vazduh). Četiri elementa se međusobno sjedinjavaju u Jedno, da bi se zatim rastavili. Sile koje vrše sastavljanje i rastavljanje, Empedokle vidi kao sile ljubavi i mržnje (može se primetiti sličost sa Anaksimandrovom pravdom i nepravdom). Sile ljubavi i mržnje se ne mogu čulno osetiti, što ne znači da one ne postoje. Ljudski svet se nalazi na sredini, između stadijuma vladavine ljubavi i mržnje. Empedokle preuzima od Parmenida mišljenje da bivstvovanje ne propada, da je večno, dok, sa druge strane prihvata Heraklitovo tvrđenje o postoljanju promene i kretanja, odnosno mišljenje o cikličnosti svega.

Empedokle na prvi pogled ne donosi ništa novo i originalno u svetu filozofije. Ipak, miks filozofskih mišljenja je upravo ono što unapređuje filozofiju. Hegel je to primetio i izneo u svojoj "Istoriji filozofije". Hegel je, naime, filozofski pravac postavio kao tezu. Negacija tog pravca je antiteza (dobija se drugi pravac) i na kraju kao negaciju negacije imamo treći filozofski pravac koji je predstavljen kao sinteza predhodna dva.  Kroz predhodno navedeni proces se jasno vidi samorazvitak svesti kroz istoriju i Empedokle predstavlja očigledan primer te teorije. Više o Empedoklu na wikipediji.

Sledeći filozof - Anaksagora

Predhodni filozof - Zenon

Zenon iz Eleje (490.-430. god. p.n.e.)

ivanpetrovic | 11 Avgust, 2008 18:37

Zenon je, kao Parmenidov učenik, zastupao mišljenje da kretanje i mnoštvo ne postoji, da su promene i suprotnosti samo priviđanja koja dolaze preko naših čula. Kao dokaz, on je izneo više paradoksa koji dovode u pitanje postojanje kretanja. Paradoks je misao koja u sebi sadrži protivrečnost nekoj tvrdnji koja je opšteprihvaćena, ili nekom ispravnom (logičkom) zaključku.

Prvi Zenonov dokaz je Dihotomija: kretanje je nemoguće jer "ono što je u pokretu mora prvo preći pola puta pre nego što stigne do cilja." (Aristotel, Fizika VI:9, 239b10). Naime, da bi se stiglo do cilja potrebno je da se pređe polovina puta, zatim polovina te polovine, zatim polovina polovinine polovine i tako u beskraj (1/2, 1/4, 1/8,...., 1/beskonačno)... Tu se vidi da je logički nemoguće preći beskonačno dug prostor za konačnu količinu vremena, dakle kretanje ne postoji!

Drugi Zenonov Paradoks se zove Ahil i kornjača. "U trci, najbrži trkač nikada ne može prestići najsporijeg, zato što gonitelj prvo mora doći do tačke odakle je gonjeni pošao, pa prema tome najsporiji uvek ima prednost." (Aristotel, Fizika VI:9, 239b15) Kada bi se trkali Ahil i kornjača i kada bi Ahil dao kornjači malu prednost (pošto je Ahil očigledno spretniji), Ahil nikada ne bi mogao stići kornjaču. Kada bi Ahil dostigao mesto sa koje je kornjača krenula, kornjača bi već bila u drugoj tački. Kada bi pak Ahil došao do te druge tačke kornjača bi već bila u sledećoj itd. Sledi zaključak da će se rastojanje između Ahila i kornjače neprestano smanjivati ali da ono nikada neće biti poništeno, tj. jednako nuli. Da bi Ahil prestigao kornjaču morao bi da pređe neku vrstu beskonačne razdaljine što je logički nemoguće, dakle kretanje ne postoji!

Treći dokaz se zove Strela: "Ako je sve nepomično što zauzima prostor, i ako sve što je u pokretu zauzima takav prostor u nekom vremenu, onda je leteća strela nepokretna." (Aristotel, Fizika VI:9, 239b5). Kada bismo let strele posmatrali u trenucima vremena (trenutak po trenutak), videli bismo da strela u tim trenucima zapravo miruje. Mi kretanje u stvari vidimo kao brz sled promena trenutaka vremena (kao kada gledamo film) i nama se samo čini da se strela kreće. Strela, logički gledano, ne može u najmanjim trenucima vremena da menja položaj, dakle kretanje ne postoji!

Sve u svemu, Zenon je jedan vrlo interesantan filozof kome lično skidam kapu. Pravo je znanje smisliti ovakve paradokse od kojih, posle nekog vremena razmišljanja, počinje da vas boli glava! On je smislio još genijalnih paradoksa o kojima će biti više reči u budućnosti. Izložio sam samo ova tri koja su direktno povezana sa Parmenidovom filozofijom. Više o Zenonu i pokušaju rešavanja njegovih paradoksa na wikipediji.

Uskoro sledi tekst o  Empedoklu...

Predhodni filozof - Parmenid

Parmenid iz Eleje (540.-480. god. p.n.e)

ivanpetrovic | 10 Avgust, 2008 17:51

Parmenid je, pored toga što se bavio filozofijom, bio aktivan učesnik u političkom životu Eleje. On je, navodno, bio i tvorac zakona koji je važio u tom polisu. Ipak, on je ostao zapamćen u istoriji filozofije zbog drugačijeg tumačenja prirode.

On je, naime, problem bivstva (bitak, bivstvovanje = nešto što na neki način jeste) formulisao kao problem mišljenja, odnosno logičke doslednosti (neprotivrečnosti). Došao je da zaključka da postoje samo dve mogućnosti za rešenje zagonetke postojanja: jedna je da nešto postoji i da mora biti, a druga je da ničeg nema i da ga nužno nema. Logički gledano, druga mogućnost se odbacuje jer -ništa- ne može da postoji. Ako bismo zamislili kako ništa izgleda, onda bi ono automatski postalo nešto. Pošto je odbacio drugu mogućnost, Parmenid uzima prvu kao osnovu svoje filozofije i tvrdi da bitak postoji, nebitak ne. Postojanje (priroda, bitak) niti nastaje, niti propada; ne može da raste, niti da se smanjuje. Ako bi se širilo i raslo, onda bi moralo da raste iz ničega i da se širi u ništa; a kada bi se smanjivalo, onda bi moralo deo po deo sebe da pretvara u svoju suprotnost, u ništa. Problem je što naša čula ne mogu da prihvate tu istinu da bitak mora uvek biti sam sebi jednak, neodređen, nepomičan. Umesto toga, čula nam stalno sugerišu promenu, kretanje, menjanje, raznolikost itd. Za Parmenida, sve su to samo obične iluzije kojima nas čula varaju.

Parmenid izjednačuje bitak sa mišljenjem. Mišljenje nije neki vid bivstvovanja, već je ono samo to bivstvovanje. Identitet mišljenja i bivstvovanja je jedina prava istina koja pripada razumu i ne obmanjuje; sve drugo je privid, obmana čula - ono što mi vidimo kao kretanje i promenu. Put kojim dolazimo do prave slike stvari Parmenid naziva put istine. Nasuprot puta istine, nalazi se put mnjenja (ili privida) kojim se kreću zavodljiva čula. Taj put pripada samo smrtnicima koji prolaznost smatraju istinom.

Parmenidova nestandardna filozofija je izazvala velike diskusije i osporavanja pogotovo kod pitagorejaca. Njegovo podrugljivo razmišljanje osporavanja tako očigledne svari kao što je stvarnost, navelo je Aristotela da ga nazove skoro ludim. Više o Parmenidu na wikipediji.

Sledeći filozof - Zenon

Predhodni filozof - Pitagora

«Prethodni   1 2 3 ... 16 17 18 19 20 21 22 23 24 25  Sledeći»
 
Powered by blog.rs