Ave Philosophy! Morituri te salutant!

Zenon iz Eleje (490.-430. god. p.n.e.)

ivanpetrovic | 11 Avgust, 2008 18:37

Zenon je, kao Parmenidov učenik, zastupao mišljenje da kretanje i mnoštvo ne postoji, da su promene i suprotnosti samo priviđanja koja dolaze preko naših čula. Kao dokaz, on je izneo više paradoksa koji dovode u pitanje postojanje kretanja. Paradoks je misao koja u sebi sadrži protivrečnost nekoj tvrdnji koja je opšteprihvaćena, ili nekom ispravnom (logičkom) zaključku.

Prvi Zenonov dokaz je Dihotomija: kretanje je nemoguće jer "ono što je u pokretu mora prvo preći pola puta pre nego što stigne do cilja." (Aristotel, Fizika VI:9, 239b10). Naime, da bi se stiglo do cilja potrebno je da se pređe polovina puta, zatim polovina te polovine, zatim polovina polovinine polovine i tako u beskraj (1/2, 1/4, 1/8,...., 1/beskonačno)... Tu se vidi da je logički nemoguće preći beskonačno dug prostor za konačnu količinu vremena, dakle kretanje ne postoji!

Drugi Zenonov Paradoks se zove Ahil i kornjača. "U trci, najbrži trkač nikada ne može prestići najsporijeg, zato što gonitelj prvo mora doći do tačke odakle je gonjeni pošao, pa prema tome najsporiji uvek ima prednost." (Aristotel, Fizika VI:9, 239b15) Kada bi se trkali Ahil i kornjača i kada bi Ahil dao kornjači malu prednost (pošto je Ahil očigledno spretniji), Ahil nikada ne bi mogao stići kornjaču. Kada bi Ahil dostigao mesto sa koje je kornjača krenula, kornjača bi već bila u drugoj tački. Kada bi pak Ahil došao do te druge tačke kornjača bi već bila u sledećoj itd. Sledi zaključak da će se rastojanje između Ahila i kornjače neprestano smanjivati ali da ono nikada neće biti poništeno, tj. jednako nuli. Da bi Ahil prestigao kornjaču morao bi da pređe neku vrstu beskonačne razdaljine što je logički nemoguće, dakle kretanje ne postoji!

Treći dokaz se zove Strela: "Ako je sve nepomično što zauzima prostor, i ako sve što je u pokretu zauzima takav prostor u nekom vremenu, onda je leteća strela nepokretna." (Aristotel, Fizika VI:9, 239b5). Kada bismo let strele posmatrali u trenucima vremena (trenutak po trenutak), videli bismo da strela u tim trenucima zapravo miruje. Mi kretanje u stvari vidimo kao brz sled promena trenutaka vremena (kao kada gledamo film) i nama se samo čini da se strela kreće. Strela, logički gledano, ne može u najmanjim trenucima vremena da menja položaj, dakle kretanje ne postoji!

Sve u svemu, Zenon je jedan vrlo interesantan filozof kome lično skidam kapu. Pravo je znanje smisliti ovakve paradokse od kojih, posle nekog vremena razmišljanja, počinje da vas boli glava! On je smislio još genijalnih paradoksa o kojima će biti više reči u budućnosti. Izložio sam samo ova tri koja su direktno povezana sa Parmenidovom filozofijom. Više o Zenonu i pokušaju rešavanja njegovih paradoksa na wikipediji.

Uskoro sledi tekst o Empedoklu...

Predhodni filozof - Parmenid

Parmenid iz Eleje (540.-480. god. p.n.e)

ivanpetrovic | 10 Avgust, 2008 17:51

Parmenid je, pored toga što se bavio filozofijom, bio aktivan učesnik u političkom životu Eleje. On je, navodno, bio i tvorac zakona koji je važio u tom polisu. Ipak, on je ostao zapamćen u istoriji filozofije zbog drugačijeg tumačenja prirode.

On je, naime, problem bivstva (bitak, bivstvovanje = nešto što na neki način jeste) formulisao kao problem mišljenja, odnosno logičke doslednosti (neprotivrečnosti). Došao je da zaključka da postoje samo dve mogućnosti za rešenje zagonetke postojanja: jedna je da nešto postoji i da mora biti, a druga je da ničeg nema i da ga nužno nema. Logički gledano, druga mogućnost se odbacuje jer -ništa- ne može da postoji. Ako bismo zamislili kako ništa izgleda, onda bi ono automatski postalo nešto. Pošto je odbacio drugu mogućnost, Parmenid uzima prvu kao osnovu svoje filozofije i tvrdi da bitak postoji, nebitak ne. Postojanje (priroda, bitak) niti nastaje, niti propada; ne može da raste, niti da se smanjuje. Ako bi se širilo i raslo, onda bi moralo da raste iz ničega i da se širi u ništa; a kada bi se smanjivalo, onda bi moralo deo po deo sebe da pretvara u svoju suprotnost, u ništa. Problem je što naša čula ne mogu da prihvate tu istinu da bitak mora uvek biti sam sebi jednak, neodređen, nepomičan. Umesto toga, čula nam stalno sugerišu promenu, kretanje, menjanje, raznolikost itd. Za Parmenida, sve su to samo obične iluzije kojima nas čula varaju.

Parmenid izjednačuje bitak sa mišljenjem. Mišljenje nije neki vid bivstvovanja, već je ono samo to bivstvovanje. Identitet mišljenja i bivstvovanja je jedina prava istina koja pripada razumu i ne obmanjuje; sve drugo je privid, obmana čula - ono što mi vidimo kao kretanje i promenu. Put kojim dolazimo do prave slike stvari Parmenid naziva put istine. Nasuprot puta istine, nalazi se put mnjenja (ili privida) kojim se kreću zavodljiva čula. Taj put pripada samo smrtnicima koji prolaznost smatraju istinom.

Parmenidova nestandardna filozofija je izazvala velike diskusije i osporavanja pogotovo kod pitagorejaca. Njegovo podrugljivo razmišljanje osporavanja tako očigledne svari kao što je stvarnost, navelo je Aristotela da ga nazove skoro ludim. Više o Parmenidu na wikipediji.

Sledeći filozof - Zenon

Predhodni filozof - Pitagora

Pitagora i pitagorejci (571.-496. god. p.n.e.)

ivanpetrovic | 09 Avgust, 2008 15:25

Opšte je poznato da je Pitagora jedan od najpoznatijih matematičara svih vremena. Retke su osobe koje ne znaju njegovu teoremu. Ipak, Pitagora je jedan od presoratovskih filozofa o kome se najmanje zna jer je njegovo učenje bilo tajna koje je bilo prenošeno samo unutar bratstva pitagorejaca. Takođe, on nije ništa lično napisao, svi spisi koji su nađeni su napisani od strane članova bratstva. Nesumnjivo je da sve što su napisali potiče od samog Pitagore, tako da se tumačeći te spise, tumači i sam Pitagora. Bratstvo je kao takvo imalo svoja, prilično stroga i neobična, pravila. Postojala su pravila odevanja, ponašanja, ishrane. U bratsvu pitagorejaca su, prvi put u istoriji, žene imale jednaka prava kao muškarci! Ljudi koji su živeli pitagorejski način života su izučavali muziku, matematiku, astronomiju, lečenje. Živeli su na način, koji je kasnije Aristotel nazvao teorijski, istraživački način života.

U izučavanju muzike pitagorejci su prvi otkrili da se u zavisnosti od dužine strune dobija određena visina tona. Uz pomoć toga su odredili odnose među tonovima (intervale), koje su podelili na konsonante i disonante. Konsonantnim tonovima su nazvali prijatnie, skladnie tonove i u nih su ubrajali kvantu, kvintu i oktavu. Ostale tonove su smatrali neskladnim, nesglasnim (disonante). Pitagorejci su takođe otkrili da odnosi među tonovima imaju osnovu u odnosima među brojevima. Na primer: dvostruko kraća struna daje za oktavu viši ton, pa je oktavni odnos mogao da bude izražen numerički kao 2:1, odnos u kvinti kao 3:2, a u kvarti kao 4:3.

Pitagorejci su primetili da se ceo svet može izraziti u brojevima i na osnovu toga su i zasnovali svoju filozofiju. U odnosima među tonovima možemo zapaziti da su dati brojevi od 1 do 4. Ova prva četiri broja, u nizu prirodnih brojeva, u pitagorejskoj filozofiji imaju veoma veliki značaj. Sama filozofija pitagorejaca može se protumačiti kroz njihov simbol - tetraktis (tetraktys=četvorni broj). Tetraktis je za Pitagoru i njegove sledbenike bio ključ za razumevanje same prirode. Ta figura se sastoji iz deset tačaka, pravilno raspoređenih u formaciju jednakostraničnog trougla. Na vrhu trougla se nalazi jedna, ispod dve, zatim tri i na kraju četiri tačaka (slika na dnu). Te tačke redom predstavljaju: monadu, dijadu, trijadu, tetradu. Monada (monas, genitiv - monadas, što znači jedinica) je isto što i sama priroda. Priroda se, naime, sastoji iz brojeva, odnosno iz različitih kombinacija monada (jedinica). Brojevi (monade, jedinice) su ono što daje oblik, a samim tim i granicu bilo čega u prirodi. Monade daju materiju, svojstvo, stanje svega što postoji, one su ono najmudrije, ono što je uzrok, princip ili suština svih stvari. Posle monade sledi dijada koja predstavlja par suprotnosti (toplo-hladno, lepo-ružno itd.) u prirodi. Trijada je simbol braka, simbol spajanja monade i dijade. Daljim razvojem nastaje tetrada koja predstavlja brojni simbol četiri elemenata. Izvedeni zbir tačaka po redovima daje dekadu 1+2+3+4=10 (prema Pitagori broj savršenstva). Gledano na čisto matematički način monada predstavlja tačku, dijada (dve tačke) određuje pravu, trijada (tri tačke) određuje ravan, tetrada (četiri tačaka) određuje prostor (još jedno objašnjenje prirode).

Pitagora je stekao mnogobrojne poštovaoce, ne samo u svoje vreme (pitagorejci), već i kasnije. Ostavio je veliki uticaj na Platona, koji je bio veliki poštovalac matematike. Takođe se može uočiti velika sličnost kod Gotfrida Vilhelma Lajbnica koji je skoro 2000 godina kasnije svoju filozofiju zasnovao na monadama. Više o Pitagori na wikipediji.

Tetraktis - simbol pitagorejaca

Predhodni filozof - Heraklit

Sledeći filozof - Parmenid

Ko sam ja?

UPOZORENJE:
Ovaj blog sadrži ekstremno interesantne i duboko intelektualne tekstove na temu filozofije koji mogu ozbiljno uposliti moždane vijuge i naterati na ozbiljno razmišljanje. Svaki tekst je detaljno promišljen i pažljivo napisan od strane profesionalnih autora, studenata Filozofskog fakulteta u Beogradu. Zato se mole svi čitaoci da ozbiljno pristupe svakom tekstu, da ga pažljivo ga pročitaju, razmišljaju o njemu i eventualno ostave komentar.

Autori: Katarina Anđelković, Petar Gordić, Marko Tešić, Ivan Petrović

P.S. Zbog nedavnih problema koji su se javili zbog kopiranja i krađa seminarskih radova koje smo ovde objavili, ubuduće će kopija svakog seminarskog koji je ovde objavljen biti predata profesoru iz predmeta za koji je seminarski bio namenjen da ne bi došlo do budućih zloupotreba.

Meni

Pretraži

Kalendar

«	Maj 2025					»
Po	Ut	Sr	Če	Pe	Su	Ne
			1	2	3	4
5	6	7	8	9	10	11
12	13	14	15	16	17	18
19	20	21	22	23	24	25
26	27	28	29	30	31