Ave Philosophy! Morituri te salutant!

Blog grupe filozofa

Ima li pakao smisla?

ivanpetrovic | 26 Oktobar, 2008 18:10

Do sada sam se suzdržavao da pišem na temu religije jer sam smatrao da ću biti napadnut, bojkotovan i "razapet" od strane vernika koji će to čitati, a verujem da će ih biti dosta. Ipak sam se odlučio na ovakav korak iz razloga što mi je posao da kritikujem, dovodim u pitanje i analiziram sve što spada u domen filozofije, a to je upravo SVE, pa i sama religija. Ne želim odmah da stajem na stanu ateista, niti na stranu teista, trudiću se da budem delimični agnostik koji donosi zaključke tek posle jakih dokaza.

Da pređemo na stvar:

S obzirom da sam počeo da studiram filozofiju, dobio sam jedan vrlo zanimljiv predmet koji mi je privukao dosta, možda i najviše pažnje, a to je uvod u filozofiju religije. Na tim predavanjima i vežbama se bavimo raznim pitanjima koja se tiču religije, njenih elemenata, mogućih problema, posledica itd.

Predhodne nedelje je na vežbama izneta jedna zanimljiva teza da pakao zapravo nema nikakav smisao. Da bih obrazložio zašto je to tako, moraću prvo da dam definiciju pakla. Pakao je, dakle, mesto koje je originalno stvoreno za Sotonu i njegove demone na koje se smeštaju i grešnici koji će u svom večnom, zagrobnom "životu" biti podvrgnuti večnoj i nepovratnoj muci i agoniji. Nadam se da je ova definicija odgovarajuća. E sad, gde se tu javlja problem? Problem je u reči večno. Večno znači beskonačno dugo. Biti u nekom stanju beskonačno dugo, bez mogućnosti povratka iz tog stanja, kao što je stanje večne muke, znači nemogućnost da se iskusi bilo šta drugo. To znači da grešnik koji je završio u paklu ne poseduje mogućnost da oseti, recimo stanje blaženstva i užitka ili bilo šta drugo. Mučenik nema referentnu tačku (npr. osećaj blaženstva) u odnosu na koju bi shvatio da biva podvrgnut mučenju i u odnosu na koju bi shvatio da biva izložen bolu i agoniji. Naravno, nama još uvek živima pojam pakla zvuči kao odvratno mesto samo zato što smo svesni i što smo iskusili dobre i loše stvari pa možemo da ih jasno razlikujemo i upoređujemo. U paklu toga nema. U paklu je jedino stanje, stanje bola i agonije tako da je to za grešnike kao "dobar dan".

To bi bilo kao kada bi se dete rodilo sa samo jednim čulom, recimo čulom ukusa. Ono bi moglo da bude samo u stanju da oseća ukus, ne bi ni bilo svesno ostalih 4 čula. Svet bi pojmilo samo preko tog jednog čula. Ono bi moralo da živi u takvom svetu i jedino bi njega bilo svesno. Tako je i sa paklom i njegom "stanovnicima". Svi grešnici u paklu imaju samo osećaj bola, muke i agonije.

Sad treba da se postavi pitanje : Da li je pakao zaista mesto na kome ispaštaju grešnici? Da li je to istinska kazna za grešnike? Da li je neko prevideo ili zanemario činjenicu da se grešnici zapravo ne muče i ne pate jer nemaju osećaj u odnosu na koji bi bili svesni muke? Odgovore na ova pitanja prepuštam čitaocima....

 The fall of the damned by Peter Paul Rubens

                                  The fall of the damned, Peter Paul Rubens

 

Kako to rade Skandinavci

ivanpetrovic | 02 Septembar, 2008 13:12

Za danas sam odlučio da vam prikažem skandinavsku muziku, ali ne tradicionalnu, već klasičnu, sa jedne strane, i heavy metal sa druge. U pitanju je Edvard Grieg, norveški pijanista, dirigent i kompozitor. Čućete muziku iz predstave Peer Gynt. Delo se zove "In the hall of mountain king" ili na srpskom "U dvorani planinskog kralja". Apocalyptica, finski trio koji svira heavy metal muziku na čelima (muziku koja se još naziva cello metal) preradila je kompoziciju i izvela na jedan još energičniji način. Uživajte u kontrastu!

 

 

 

Leukip i Demokrit - Prvi atomisti

ivanpetrovic | 31 Avgust, 2008 15:20

Leukipovo i Demokritovo učenje o atomima predstavlja vrhunac kosmoliškog, presokratovskog perioda. Njihova filozofija predstavlja uspešnu modifikaciju i spajanje predhodnih filozofski mišljenja i lako su uočljive sličnosti sa njihovim predhodnicima. Elejci su zasnivali svoju filozofiju na tezi da bitak jeste, a nebitak nije. Leukip i Demokrit malo modifikuju to mišljenje i tvrde da jednako bivaju i bitak i nebitak. Pojmove bitak i nebitak izjednačavaju sa pojmovima puno i prazno. Prazno je ništa, ali ne ništa kao ono nepostojeće, već kao ništa koje biva. Puno je ono što biva, tj. predmet uopšte.

Ono puno su zapravo atomi (grč. atomos što znači nedeljiv, a-ne, tomos-deljiv), koji se kreću u praznom prostoru (u praznom) i ima ih beskonačno mnogo. Leukipova i Demokritova filozofija uspešno rešava problem predhonih filozofa koji se tiču odnosa Jedno-Mnogo. Elejska škola je tvrdila da mnošvo ne postoji i to su izneli kroz jednu od aporija: ako se telo deli na beskonačnibroj delova, onda ti delovi neće imati veličine (pa će se početno telo pretvoriti u ništa) ili će oni imati veličinu, ali će njihova suma biti beskonačno velika. Sa druge strane vidimo pokušaj pitegorejaca da prirodu prikažu kao mnoštvo monada, a ne kao jednu, jedinstvenu prirodu.

Atomisti su dotadašnji pogled na prirodu (strikno, kao ILI Jedno ILI Mnogo), prevazišli sa idejom da se svako telo može rastaviti na konačno mnoštvo delova, koji imaju veličinu, pa se samim tim iz njih može ponovo sastaviti. Ipak, oni nisu određenjem Mnoštva ukinuli elejsko Jedno. Da bi Mnoštvo bilo moguće postaviti, potrebna je ideja praznine. Praznina je ta koja odvaja atome i omogućuje im kretanje. Jedno, dakle, nije apstraktno Jedno, već je beskrajno mnoštvo tela, nevidljivih zbog svog neznatnog obima; Jedno se može shavatiti kao beskonačno mnoštvo Jednih (atomi). Odnos atoma su prikazali kao prosto mehaničko udruživanje, i rastavljanje atoma (rastavljanje zbog praznine) u beskonačnosti i bespočetnosti prostora i vremenskoj večnosti, pri čemu se pojavljuje pojam uzroka (po prvi put) koji se izjednačava sa nužnošću.

Ipak, pojmovima udruživanja i spajanja atoma nisu dovoljno objasnili kako nastaju razlike predmeta. Oni samo navode da postoje tri razlike: oblik, poredak i položaj i da se bića razlikuju samo merom, međusobnim dodirom i smerom. Tako su objasnili celokupnu prirodu. Priroda je beskrajna, rođena, ali i propadljiva. Atomi su beskrajni s obzirom na veličinu i mnoštvo kreću se vrtložno po svemiru, pa tako stvaraju sve složene stvari: vodu, vatru, zemlju, vazduh. Taj vrtlog je uzrok stvaranja stvari, pa je oličenje nužnosti. Leukip i Demokrit su poslednji predstavnici kosmološkog perioda. Više o njima na wikipediji - Leukip, Demokrit.

Posle kosmološkog perioda sledi antropološki i uskoro sledi uvod u taj period...

Predhodni filozof - Anaksgora

 
Powered by blog.rs