Ave Philosophy! Morituri te salutant!

Blog grupe filozofa

Imperija zvana Maxi

ivanpetrovic | 03 April, 2009 11:31

Šta je sloboda?
Da li ona postoji?
Ko mi je daje i ko mi je određuje?
Ko mi govori šta da radim?
Da li iko uopšte treba da mi govori šta da radim?

Sve su to vrlo važna pitanja u filozofiji i filozofi se već vekovima trude da daju adekvatan odgovor na sva gore navedena pitanja. I sam se kao filozof bavim takvim pitanjima.

Upravo iz tih razloga mi smeta i nerviram se kada vidim da mi neko uskraćuje slobodu i diktira mi život. Ali to ne smeta samo meni, to neosporno smeta svima.

Svi moraju negde da kupe namirnice, hranu i piće. Gde to rade ljudi iz centra Beograda? Jedino u Maxiju. Zašto? Zato što nemaju gde drugde. Gde je tu problem? Problem je u tome što nema konkurencije i Maxi nam diktira šta ćemo mi danas da jedemo i po kojim cenama ćemo kupiti.

Lično sam juče iskusio diktaturu Maxija.
Uđem lepo kao čovek u fensi Maxi u Čika Ljubinoj (volim da ga tako zovem jer prodaju vakumirane lignje, skupa pića i egzotično voće, a nemaju najobičniji toalet papir). Okružuju me prijatne boje, omamljujući mirisi, lepo obučeni ljudi koji stoje u višemetarskim redovima sa punim korpama fabrikovano pakovanog voća, povrća, hleba, dijetalnih jogurta, crnog hleba sa žitaricama, dok se u pozadini čuje fina muzika koja bi trebala da mi kupovinu učini još prijatnijom. Došao sam da kupim jedan običan Sprite od 0,5l. Ništa komplikovano, ništa skupo, ništa neobično. Najobičniji Sprite. Prilazim polici-frižideru gde drže gazirane sokove i ,zamislite – nema!
Dobro, - kažem ja sebi - verovatno im je nestalo. Začudilo me je što im nije nestalo Coca-Cole ili Guarane ili bilo čega drugog.

Ali nije važno. Odem u drugi Maxi koji je u blizini. On nije sav fensi kao predhodni, barem ima toalet papir. Uđem sav srećan (i žedan) očekujući pun frižider Sprite-a, kad vidim, zamislite - nema! Već počinjem da se nerviram. Dobro, – kažem ja sebi već škripući zubima od besa – verovatno je i njima nestalo.
Nije važno. Odem u treći Maxi koji se nalazi u ulici Zmaj od Noćaja (sva tri Maxija su u prečniku od 500 metara!). Nisam se baš obradovao kada sam u frižideru video, zamislite, sve osim Sprite-a.

Tada sam već puko. Odustao sam od daljeg traženja prokletog osvežavajućeg, gaziranog pića pod nazivom Sprite. Nisam ništa kupio. Nervirao sam se do kuće. Tada sam odlučio da napišem ovaj tekst.

Sada će neko od vas reći – „Pogledaj ovog razmaženka. Mala beba plače zato što juče nije dobila svoju porciju Sprite-a. Zašto nisi kupio Coca-Colu ili Nektar? Zašto kukaš kao dete? Zašto se inatiš? Zašto dižeš buku oko gluposti? Sad će baš za tebe da donose Sprite i još će da ga ohlade. Pazi molim te!“
Nije stvar u inaćenju ili mojoj razmaženosti, već je stvar principa. Maxi nam konstantno diktira šta ćemo mi jesti i piti. Sutra to neće biti jedan pišljivi Sprite, sutra će to biti Jelen pivo ili domaći paradajz ili vakumirane lignje. Sutra će biti nešto što baš TEBI treba. Nešto bez čega nećeš moći da skuvaš deci ručak ili da sa uživanjem pratiš utakmicu. To se svakodnevno dešava. Postali smo zavisnici imperije Maksija. Svi kažu da Maxi ima sve. Nema sve. Neće nikada imati sve.

 Na svakih 200m nalazi se po jedan Maxi (barem u centru Beograda). Da li ja trebam da obiđem svih 20-ak Maxija da bih našao proizvod koji mi treba? Da li će jedan Maxi da mi odredi da li ću ja danas pojesti vakumiranu lignju ili pohovanu šniclu? Da li meni Maxi mora da odredi da li ću danas popiti limunadu napravljenu od limuna koji košta 79 dinara ili 98 dinara? Da li ću morati da prelazim 5km svaki put kad mi teba jedan upaljač?

Sada se vratite na početak ovog teksta i opet pročitajte postavljena pitanja.

Od juče bojkotujem Maxi. Znam šta ćete reći - "Boli njih ćoše što ti ne kupuješ kod njih.". Neću ih ja ojaditi za ko zna koje pare. Ali pre ću dati svoj novac nekom jadnom privatniku, koji drži prodavničicu na uglu, koju samo što nisu zatvorili zbog još jednog nedavno otvorenog Maxija i zbog toga ću se bolje osećati.
Ne tražim od vas da i vi bojkotujete Maxi. To je vaša stvar. Možda neki od vas vole Maxi. Ali razmislite malo. Svi smo mi postali zavisnici od Maxija.

Ima još puno primera uskraćivanja slobode od strane kapitalističkih imperija koje drže tržište. Maxi je samo jedan od njih. Ostale prepoznajte sami.

Sad se još jednom vratite i pročitajte pitanja na početku ovog teksta.

Generalna | Permalink | Komentari (16) | Trekbekovi (0)

Filozof nije istoričar filozofije?

ivanpetrovic | 01 April, 2009 17:37

Nedavno mi se desila jedna slučajnost koja je na mene ostavila jak utisak, naljutila me je i inspirisala da napišem ovaj tekst. Naime, na pitanje jednog mog kolege da li smo mi po završetku studija filozofije dipl. filozofi ili dipl. istoričari filozofije, profesor je dao jasan odgovor. Mene nije začudio odgovor, već njegovo obrazlaganje i začudilo me je razdvajanje filozofije i ist. filozofije. Zatim sam tog istog dana posle predavanja otvorio časopis srpskog filozofskog društva i, zamislite, naišao na tekst koji opet jasno pravi razliku između istorije filozofije i filozofije. Za jedan dan sam iz dva izvora video da se pravi oštra razlika između ove dve, nazovimo, "discipline". To me je naljutilo... O čemu se zapravo radi, ima li uopšte razlike između istorije filozofije i same filozofije i ako je ima kakva je to razlika?

Pre svega je je potrebno reći čime se prema časopisu i profesoru, kao i ostalim istomišljenicima, bavi istoričar filozofije, a čime se bavi filozof. Evo jednog citata iz časopisa koji me je „oduševio“ i koji će ukratko objasniti razliku: Na istoričaru je filozofije da smisao puteva mišljenja održava otvorenim za sopstveno vreme, ne zarad puke učenosti i mnogoznalaštva, već zarad mudrosti, odnosno rada njegovih kolega i savremenika, filozofa. Posao filozofa nije da bude istoričar filozofije i zato mu je ovaj potreban da bi za filozofa držao otvorenim bogatstvo smisla misli prošlih filozofija, za kojima sam filozof može da posegne u svom radu. Odavde se pokazuje da je razlika između njih u sledećem: dok filozofi kao mislioci puteva otvaraju puteve mišljenja, dotle istoričari filozofije čuvaju otvorenost tih puteva u svom vremenu. Zato istoričari filozofije jesu čuvari otvorenosti puteva mišljenja, kako sleđenih, tako i nesleđenih.

Istoričar filozofije se trudi da interpretira, protumači, analizira filozofe pre njega koji su pisali i isticali svoja mišljenja. Njegov posao se, dakle, svodi kao i kod istoričara na sistematizovanje i analizu predhodnih filozofa. Od njega se ne zahteva razmišljanje, inovacija i bilo kakvo nadopunjavanje i kritikovanje predhodnih filozofa, jer ih on samo analizira. Sa druge strane, filozof ima posao da informacije preuzme od istoričara filozofije i zatim „razmišlja“, da stvara nove teorije, kritikuje svoje predhodnike i doprinese čovečanstvu.

Dakle, istoričar filozofije je rob koji traži i kopa informacije o predhodnim filozofima da bi zatim filozof preuzeo od njega te informacije i sa njima radio. Kakva gomila gluposti!

Bitno je shvatiti da su filozof i istoričar filozofije jedno isto. Do sada još nisam čuo i susreo nekog ko sebe naziva istoričarem filozofije, a koji se ne bavi samom filozofijom. To je prosto nemoguće. Nemoguće je baviti se striktno istorijom filozofije. Filozof sam mora da ima uvid u celokupnu istoriju filozofije da bi bio upućen u tok i razvoj svesti i mišljenja; on sam mora da istražuje i analizira predhodne filozofe i po potrebi vadi činjenice i usled toga unapređuje misao. To za njega neće raditi „istoričar filozofije“. Neće postojati tamo-neka-osoba koju ja zamolim da mi kaže ko je bio Platon i čime se on bavio da bih ja zatim njega kritikovao ili podržavao. Sam filozof je isoričar filozofije. Na filozofu je da sam sedne i sam čita, istražuje i pokuša da utvrdi misao svog predhodnika, da bi je zatim, ako to želi, preuzeo za svoj rad i unapredio ili eventualno ktitikovao. Ne može se i ne sme praviti razlika između te dve profesije jer su međusobno zavisne i nerazdvojive. Jedna osoba ne može biti filozof ako i sama nije istoričar filozofije, kao i obrnuto. Te dve profesije su nerazdvojive.

Striktno razdvajanje filozofije i istorije filozofije je velika greška koja je iz nepoznatog razloga prihvaćena kao istinita i prava je šteta ne uvideti tu grešku i prihvatiti je.

Generalna | Permalink | Komentari (17) | Trekbekovi (0)

Filozofija takozvanih mudraca

katarina | 31 Mart, 2009 23:19

Filozofiju nikada nisu mnogo zanimale ovozemaljske stvari. Na samom njenom početku, ne vidi se želja da se na konkretan i eksplicitan način pomogne čoveku (bilo pojedincu bilo čovečanstvu) da, ako se može reći, bolje i lakše živi. Ona radi baš suprotno; ne želi da bude ukaljana nama, malim i beznačajnim ljudima, ona se okreće jednom širem polju istraživanja – svetskom poretku (kosmosu). Neverovatna moć apstrakcije je krasila te znamenite antičke filozofe, koji su, i pored nerazumevanja svojih sugrađana, kroz vekove mogli da se vrlo jasno sporazumevaju uz pomoć najboljeg sredstva – njihovih misli. Oni su se izdigli iznad običnog naroda i uzvikivali im sa Olimpa: „Pogledajte malo izvan sebe! Zapitajte se vašeg stvarnog porekla! Nema bogova, popnite se kod nas, pa ćete se sami uveriti.“
Stari Grci nisu imali razumevanja za najviše od svih znanja – filozofiju. Ne možemo, naravno, reći da oni nisu bili kulturan narod. Samo ako se setimo olimpijskih igara, raznih verskih svečanosti, teatra i poznatih imena kao što su Sofokle, Hipokrat, Herodot, Fidija, Eshil..., vidimo da je njihova kultura bila na zavidnom nivou. Ali zašto onda nisu shvatali filozofiju?

Atinjani su, od Anaksagorine filozofije, shvatili samo njegove reči da je Sunce užareni kamen, pa su odmah dočekali priliku da ga optuže za bezbožništvo (grč. asebeia) i da ga proteraju iz polisa. Proterivanje (ostrakizam) je za Stare Grke bila veća kazna od smrti; ona je simbolično značila  da su vas svi odbacili i da ostajete sami zato što ništa ne možete pružiti društvu, odnosno polisu. Možete pretpostaviti samo koliko je jednog filozofa kao što je bio Anaksagora bilo briga za ostrakizam! Možemo samo zamisliti njegov nadmeni izraz lica dok ih je napuštao. Njega zaista nije bilo briga. On je bio protiv običaja, protiv takvih mnenja i verovanja! Anaksagora se preselio u polis Lampask, gde je živeo do kraja svog života. Kada su ga tamošnji sugrađani upitali da li mu nedostaju Atinjani, Anaksogora je samouvereno rekao: „Pitajte njih da li ja nedostajem njima!“.
Pogledajmo Atinjene u jednom drugom slučaju. Kao što znate, posle Anaksagore dolazi Sokrat. Ovde se moramo uozbiljiti i odati čast filozofu koji je, možda jedini, platio svojim životom zato što je voleo mudrost. Zašto su Atinjani opet pogrešno shvatili Sokrata i ponovo se ogrešili o filozofiju? Da li je on zaista toliko ugrožavao polis svojim prodornim pitanjima? Najverovatnije da jeste, ali to nije dovoljan razlog zašto je morao da umre. Pored smrti dr Zorana Đinđića, ovo je, po meni, jedna od najbesmislenijih i najtužnijih ubistava u istoriji filozofije (analogija je namerna).
Poenta ove priče je bila ukazivanje na tadašnju razvijenost svesti o filozofiji u Atini. Ona nije bila Meka filozofije, kao što se na nekim mestima može pročitati, tamo je filozofija bila kao kuga.

Međutim, jedan oblik „mudrosti“ Atinjani su prihvatili. To je bila sofistika. Sofisti ili u prevodu mudraci, živeli su malo pre Anaksagore, i malo posle Sokrata. Mogu slobodno reći da je to bila smrt filozofije, a afirmisanje nečeg drugog za šta trenutno nemam adekvatan naziv. Rečeno malo blaže, menja se glavni predmet filozofije, njen cilj i društvena uloga. Zbog toga treba napomenuti šta je dovelo do pojave sofistike.
Atina je sve više postajala država u kojoj je demokratija cvetala, to je počelo da se dešava najviše za vreme vladavine velikog demokrata Perikla. U radu skupštine su mogli učestvovati svi (slobodni) građani. To znači da su oni ujedno bili i sudije i tuženi i tužilac. Svako je zastupao pred sudom svoju stvar. Takođe, nije bilo ni profesionalnih političara koji bi pokretali masu i stvarali nove ideje i planove za politički razvoj. To su radili pojedinci koji su se najbolje snalazili u govorništvu; onaj koji je mogao da uspostavi odnos sa masom, taj je mogao da se nada političkoj karijeri i što većoj moći u društvu. Baš zbog toga se javlja potreba za učiteljima koji bi pokazivali najbolje načine kako da se to postigne. To su upravo činili sofisti.


Oni su celu predhodnu veličinu filozofije sveli na učenja o retorici (veštini govorenja) i eristici (veštini raspravljanja, svađanja). Eto, sada možete i sami  proceniti vrednost ovog perioda u filozofiji. Zapravo, filozofija zastaje kod Anaksagore, i počinje sa Sokratom i Platonom, a sofiste ne možemo svrstati među filozofe, zato što oni tu jednostavno ne pripadaju. Oni su nus-produkt filozofije.
U raznim istorijama filozofije se kaže da odavde počinje tzv. antropološki period filozofije, a završava se kosmološki; čovek je ovde u prvom planu i posmatra se kao kosmos u malom (mikrokosmos). Ne bih se složila sa ovim; stvar je u tome što ovde nije sama čovekova bit u prvom planu, već je to „podučavanje“ čoveka kako da se bolje snađe među državnim poslovima i kako da natera druge ljude da ga poštuju, ukratko, kako steći što veću moć. Istinski antropološki period je bio za vreme Sokrata, koji se interesovao za svakog pojedinca ponaosob, koji je ceo život posvetio razgovoru sa ljudima i iz toga pokušavao da izvede neke univerzalne zaključke (koji su obično imali neki etički karakter).

Možda i nije najveći problem to što su sofisti naplaćivali svoje učenje, ipak, i oni su morali od nečega da žive. Najveći problem je što oni kažu da se objektivna istina ne može nikada objektivno shvatiti, pa stoga oni zastupaju neku vrstu agnosticizma (saznanje je prosto nemoguće), skepticizma (nikada nismo sigurni da smo nešto shvatili), subjektivizma (poznata Protagorina izjava: „Čovek (pojedinac) je mera svih stvari“) i nihilizma („ne postoji ni biće ni nebiće“ – glavna teza Gorgijinog učenja) itd.

Oni nisu shvatili da filozofija ne znači naći istinu, već tragati za njom jedino uz pomoć sopstvenog uma i nuditi što verovatnija rešenja, ali nikad konačna. Najlakše je reći: Nekom je vetar topao, nekom hladan, i u oba slučaja ljudi su u pravu...zato objektivna istina ne postoji, već samo subjektivne istine ljudi“.

Nije stvar u tome utvrditi da istine nema već pokušati je naći, a usput posvećivati manje pažnje tričavim, ovozemaljskim stvarima, a pogotovo ne praviti od tih stvari učenja, kao što su činili  mudri sofisti.

Istorija filozofije | Permalink | Komentari (16) | Trekbekovi (0)

«Prethodni   1 2 3 ... 12 13 14 15 16 17 18 19 20 21 22 23 24 25  Sledeći»
 
Powered by blog.rs