Ave Philosophy! Morituri te salutant!

Blog grupe filozofa

Filozofija takozvanih mudraca

katarina | 31 Mart, 2009 23:19

Filozofiju nikada nisu mnogo zanimale ovozemaljske stvari. Na samom njenom početku, ne vidi se želja da se na konkretan i eksplicitan način pomogne čoveku (bilo pojedincu bilo čovečanstvu) da, ako se može reći, bolje i lakše živi. Ona radi baš suprotno; ne želi da bude ukaljana nama, malim i beznačajnim ljudima, ona se okreće jednom širem polju istraživanja – svetskom poretku (kosmosu). Neverovatna moć apstrakcije je krasila te znamenite antičke filozofe, koji su, i pored nerazumevanja svojih sugrađana, kroz vekove mogli da se vrlo jasno sporazumevaju uz pomoć najboljeg sredstva – njihovih misli. Oni su se izdigli iznad običnog naroda i uzvikivali im sa Olimpa: „Pogledajte malo izvan sebe! Zapitajte se vašeg stvarnog porekla! Nema bogova, popnite se kod nas, pa ćete se sami uveriti.“
Stari Grci nisu imali razumevanja za najviše od svih znanja – filozofiju. Ne možemo, naravno, reći da oni nisu bili kulturan narod. Samo ako se setimo olimpijskih igara, raznih verskih svečanosti, teatra i poznatih imena kao što su Sofokle, Hipokrat, Herodot, Fidija, Eshil..., vidimo da je njihova kultura bila na zavidnom nivou. Ali zašto onda nisu shvatali filozofiju?

Atinjani su, od Anaksagorine filozofije, shvatili samo njegove reči da je Sunce užareni kamen, pa su odmah dočekali priliku da ga optuže za bezbožništvo (grč. asebeia) i da ga proteraju iz polisa. Proterivanje (ostrakizam) je za Stare Grke bila veća kazna od smrti; ona je simbolično značila  da su vas svi odbacili i da ostajete sami zato što ništa ne možete pružiti društvu, odnosno polisu. Možete pretpostaviti samo koliko je jednog filozofa kao što je bio Anaksagora bilo briga za ostrakizam! Možemo samo zamisliti njegov nadmeni izraz lica dok ih je napuštao. Njega zaista nije bilo briga. On je bio protiv običaja, protiv takvih mnenja i verovanja! Anaksagora se preselio u polis Lampask, gde je živeo do kraja svog života. Kada su ga tamošnji sugrađani upitali da li mu nedostaju Atinjani, Anaksogora je samouvereno rekao: „Pitajte njih da li ja nedostajem njima!“.
Pogledajmo Atinjene u jednom drugom slučaju. Kao što znate, posle Anaksagore dolazi Sokrat. Ovde se moramo uozbiljiti i odati čast filozofu koji je, možda jedini, platio svojim životom zato što je voleo mudrost. Zašto su Atinjani opet pogrešno shvatili Sokrata i ponovo se ogrešili o filozofiju? Da li je on zaista toliko ugrožavao polis svojim prodornim pitanjima? Najverovatnije da jeste, ali to nije dovoljan razlog zašto je morao da umre. Pored smrti dr Zorana Đinđića, ovo je, po meni, jedna od najbesmislenijih i najtužnijih ubistava u istoriji filozofije (analogija je namerna).
Poenta ove priče je bila ukazivanje na tadašnju razvijenost svesti o filozofiji u Atini. Ona nije bila Meka filozofije, kao što se na nekim mestima može pročitati, tamo je filozofija bila kao kuga.

Međutim, jedan oblik „mudrosti“ Atinjani su prihvatili. To je bila sofistika. Sofisti ili u prevodu mudraci, živeli su malo pre Anaksagore, i malo posle Sokrata. Mogu slobodno reći da je to bila smrt filozofije, a afirmisanje nečeg drugog za šta trenutno nemam adekvatan naziv. Rečeno malo blaže, menja se glavni predmet filozofije, njen cilj i društvena uloga. Zbog toga treba napomenuti šta je dovelo do pojave sofistike.
Atina je sve više postajala država u kojoj je demokratija cvetala, to je počelo da se dešava najviše za vreme vladavine velikog demokrata Perikla. U radu skupštine su mogli učestvovati svi (slobodni) građani. To znači da su oni ujedno bili i sudije i tuženi i tužilac. Svako je zastupao pred sudom svoju stvar. Takođe, nije bilo ni profesionalnih političara koji bi pokretali masu i stvarali nove ideje i planove za politički razvoj. To su radili pojedinci koji su se najbolje snalazili u govorništvu; onaj koji je mogao da uspostavi odnos sa masom, taj je mogao da se nada političkoj karijeri i što većoj moći u društvu. Baš zbog toga se javlja potreba za učiteljima koji bi pokazivali najbolje načine kako da se to postigne. To su upravo činili sofisti.


Oni su celu predhodnu veličinu filozofije sveli na učenja o retorici (veštini govorenja) i eristici (veštini raspravljanja, svađanja). Eto, sada možete i sami  proceniti vrednost ovog perioda u filozofiji. Zapravo, filozofija zastaje kod Anaksagore, i počinje sa Sokratom i Platonom, a sofiste ne možemo svrstati među filozofe, zato što oni tu jednostavno ne pripadaju. Oni su nus-produkt filozofije.
U raznim istorijama filozofije se kaže da odavde počinje tzv. antropološki period filozofije, a završava se kosmološki; čovek je ovde u prvom planu i posmatra se kao kosmos u malom (mikrokosmos). Ne bih se složila sa ovim; stvar je u tome što ovde nije sama čovekova bit u prvom planu, već je to „podučavanje“ čoveka kako da se bolje snađe među državnim poslovima i kako da natera druge ljude da ga poštuju, ukratko, kako steći što veću moć. Istinski antropološki period je bio za vreme Sokrata, koji se interesovao za svakog pojedinca ponaosob, koji je ceo život posvetio razgovoru sa ljudima i iz toga pokušavao da izvede neke univerzalne zaključke (koji su obično imali neki etički karakter).

Možda i nije najveći problem to što su sofisti naplaćivali svoje učenje, ipak, i oni su morali od nečega da žive. Najveći problem je što oni kažu da se objektivna istina ne može nikada objektivno shvatiti, pa stoga oni zastupaju neku vrstu agnosticizma (saznanje je prosto nemoguće), skepticizma (nikada nismo sigurni da smo nešto shvatili), subjektivizma (poznata Protagorina izjava: „Čovek (pojedinac) je mera svih stvari“) i nihilizma („ne postoji ni biće ni nebiće“ – glavna teza Gorgijinog učenja) itd.

Oni nisu shvatili da filozofija ne znači naći istinu, već tragati za njom jedino uz pomoć sopstvenog uma i nuditi što verovatnija rešenja, ali nikad konačna. Najlakše je reći: Nekom je vetar topao, nekom hladan, i u oba slučaja ljudi su u pravu...zato objektivna istina ne postoji, već samo subjektivne istine ljudi“.

Nije stvar u tome utvrditi da istine nema već pokušati je naći, a usput posvećivati manje pažnje tričavim, ovozemaljskim stvarima, a pogotovo ne praviti od tih stvari učenja, kao što su činili  mudri sofisti.

Ave Philosophy! Morituri te salutant!

ivanpetrovic | 31 Mart, 2009 20:39

Zbog tehničkih problema, tj. zbog nedopuštanja i odbijanja zahteva za blog agregatore, najavljivani blog AVE PHILOSOPHY! neće biti pušten u rad. :( Izvinjavamo se svima ali nismo mi krivi...

Tekstovi Katarine Anđelković, kao i moji, biće objavljivani na ovom blogu i od sada će se zvati "Ave Philosophy! Morituri te salutant!". :) Želimo nam puno uspeha!

Očekujte naše tekstove uskoro... ali stvarno!

Paskalova opklada

ivanpetrovic | 23 Januar, 2009 16:14

S obzirom da nisam pisao duže vreme na blogu, rešio sam da spojim posao i zadovoljstvo pa da ispunim obećanje o objavljivanju teksta Paskalova opklada. Ovaj tekst je zapravo malo modifikovani seminarski rad koji sam pisao za predmet uvod u filozofiju religije. Rešio sam da ga podelim sa vama i čujem vaše mišljenje. Pre samog teksta jedna napomena: neću biti u prilici da svima i redovno odgovaram na komentare jer neću imati puno vremena, tako da se unapred svima izvinjavam.

Dakle:

U delu Bleza Paskala pod nazivom Misli, postoji jedan poseban deo kojim Paskal pokušava da dokaže da vera u boga ima smisao i opravda verovanje. Čak i danas se ovo izlaganje, pod nazivom Paskalova opklada, uzima kao ozbiljan argument od strane vernika.

Na početku izlaganja, Paskal ističe činjenicu da je duša ubačena u telo koje joj daje dimenzije i osećanje prostora, a samim tim i ograničava njenu perceptivnu moć. To ograničenje joj daje i konačnost u ovom svetu, koje je, kako Paskal kaže, ništavno u odnosu na beskonačnost, tj. Boga. Da bi to potvrdio, Paskal smatra da jedinica dodata beskonačnosti ne povećava samu beskonačnost. To može biti iskazano i na osnovu matematičke definicije: ∞+?=∞, kao i ∞-?=∞ što dopušta da se ? izjednači sa ∞-∞ tj. sa 0 (nula).
Paskal, dalje, koristi brojeve kao primer beskonačnosti. Brojevi, naime, sežu u beskonačnost, ali se ne može znati da li je ta beskonačnost parna ili neparna, jer se dodavanjem jedinice njena priroda ne menja. S druge strane, beskonačnost je broj (mada je ovo tvrđenje priliččno diskutabilno); dalje, svaki broj je paran ili neparan. Na osnovu toga, Paskal pokazuje da možemo uvideti da ima Boga, a da ne možemo nikako znati šta je on. Bog se, baš kao i beskonačnost, ne može spoznati i ne može mu se znati priroda, jer su ljudi ograničeni svojom konačnošću i prostornošću, ali su sa druge strane, ipak svesni te beskonačnosti. Upravo tu Paskal iznosi jednu veoma važnu činjenicu – Postojanje Boga se može spoznati, ali samo verom.

Sada se postavlja jedno vrlo važno pitanje - zašto vernici odlučuju da veruju u Boga? S obzirom da se spoznaja Boga može obaviti jedino preko vere i da vernici nemaju mogućnost da stupe u direktan kontakt sa njim, Paskal im ne zamera što nemaju konkretan dokaz o njegovom postojanju. To što vernici ne mogu dokazati postojanje Boga ne znači da su ludi i bez razuma. Paskal polazi od tvrdnje da su podjednake šanse da Bog postoji ili ne postoji. Zato razum, koji je racionalan, nema prava da bude na jednoj ili na drugoj strani, niti da odbacuje jednu od te dve. Razumski gledano, sve se svodi na bacanje novčića, na opkladu i sreću!  Neki bi rekli da uopšte nije pravilno i da nema svrhe kladiti se. Paskal se njima obraća sledećim rečima:

„Da! Ali treba se kladiti. To nije pitanje volje jer ste već u tom kolu.“

Tom rečenicom je izrazito naglašeno da se mora biti ili hrišćanin ili bezvernik. Trećeg nema i ne može se izabrati. Jedino što se u opkladi treba založiti jesu razum i volja, saznanje i blaženstvo, jer je razum svojstvo koje istražuje istinu, a volja svojstvo koje traži dobro . U slučaju da pogodimo da Bog postoji dobijamo večni život i blaženstvo, dok u slučaju promašaja ne gubimo ništa jer u tom slučaju nema ničeg posle smrti.
Ali nije li ulog preveliki? Kada bismo živeli sa uverenjem da Bog postoji, morali bismo da ceo život okajavamo grehe, živimo suzdržano i žrtvujemo zadovoljenje naših sklonosti. Da bismo videli da li je zaista veliki ulog (žrtvovanje konačnog života) naspram dobitka (večnog života u raju) treba razmotriti kolika je šansa da nam se „posreći“ u odnosu na naš odabir:

1. Bog postoji i pogodili smo: U ovom slučaju bismo živeli sa uverenjem da Bog postoji, pa bismo samim tim i živeli uzdržanim i pobožnim životom, zašta bismo bili nagrađeni večnim, beskonačnim životom i večnim blaženstvom. Dakle, žrtvovanje našeg konačnog života bi se isplatilo.

2. Bog postoji i promašili smo: U ovom slučaju bismo živeli kao da nema Boga i zbog toga bismo bili kažnjeni na večni, beskonačni život pun patnje i agonije, tj. na pakao. Treba napomenuti da Paskal ne spominje nigde eksplicitno kaznu u vidu pakla. Ovo je samo predpostavka u odnosu na tumačenje Biblije koje predviđa kaznu za nevernike u vidu večnog života u paklu.

3. Bog ne postoji i promašili smo: U ovom slučaju bismo protraćili svoj život živeći pobožno i kao nagradu ne bismo dobili ništa. Dakle, žrtvovanje našeg konačnog života se ne bi isplatilo.

4. Bog ne postoji i pogodili smo: U ovom slučaju ne bismo živeli pobožnim životom i s obzirom da bismo bili u pravu, ne bismo dobili ništa kao nagradu, ail isto tako ne bismo bili kažnjeni za neverstvo. Samim tim nismo ni na gubitku ni na dobitku.

Iz svega gore navedenog možemo videti da je najbolje kladiti se na postojanje Boga i provesti svoj konačan život kao vernik, jer imamo više šansi na dobitak. Apsolutni gubitak bismo imali jedino ako bismo bili nevernik i ako bismo pogrešili (u tom slučaju idemo u pakao). Sa druge strane tu su dva „ništa“ od kojih je jedno malo bolje od drugog  i apsolutni dobitak, tj. beskonačan život u raju. Bolja je opcija ako ne verujumo i budemo u pravu, nego da verujemo i pogrešimo. U svakom slučaju ne dobijamo ništa. Paskal kaže da nema smisla reći da je neizvesno hoćemo li dobiti ili ne.

U daljem tekstu Paskal iznosi šta bi nevernici trebalo da rade ukoliko žele da veruju u boga, a jednostavno ne mogu to da učine. Paskal im pre svega zamera što su prepušteni strastima umesto razumu koji prirodno vodi ka veri, a zatim im se i obraća i sledećim rečima:

„Radite onako kako su oni počeli: čineći sve kao da veruju, uzimajući osvećenu vodicu, dajući da služe službe, itd... Prirodno će vas i to odvesti verovanju i zaglupiće vas .“

Reč „zaglupiti“ u prvom izdanju Misli nije smela biti uneta i zbog nje su mnogi zamerali Paskalu. Ono što je Paskal ovim zapravo želeo da kaže jeste: odreći se sujetnog i nemoćnog razuma, a vratiti se detinjastoj bezazlenosti, dostupnoj višim istinama. Mora se imati u vidu da je ta reč uneta od strane čoveka koji veruje, a ne skeptika. Ovde se Paskal stavlja na skeptikov nivo i govori njegovim jezikom.
Ovde vidimo kako Paskal ističe da ćemo veru primiti postepeno, jednostavno vršeći obrede vezane za religiju. Odatle i potiče ona čuvena izreka: Klekni pa ćeš verovati. Ta njegova tvrdnja, i uopšte cela Paskalova opklada je jako diskutabilna i bila je izložena raznim kritikama.
    

Jednu od najjačih i najžešćih kritika Paskalove opklade dao je Ričard Dokins u svojoj knjizi Zabluda o Bogu. Dokins najviše zamera Paskalu to što veru nije predstavio kao principijelno načelo, već kao nekakvu obavezu, kao simuliranje vere. Dalje Dokins pita zašto je verovanje u Boga presudna stvar da bi smo mu udovoljili? Neće li Bog više ceniti i nagraditi istinsku dobrotu, velikodušnost ili smernost? Dokins tvrdi da bi na kraju krajeva Bog više cenio iskreni skepticizam, nego neiskreno simuliranje vere. Takođe se ističe još jedan problem: Šta ako Bog pred koga dospemo posle smrti nije hrišćanski, već neki drugi Bog? Tu vidimo da bi eventualno postojanje više bogova i boginja obezvredilo čitavu Paskalovu logiku. Paskalu bi bilo bolje da se kladi da uopšte nema Boga, nego na pogrešnog Boga. Dokins svoje opovrgavanje Paskalove opklade završava primerom anti-Paskalove opklade:

„Na kraju, da li je moguće osmisliti nekakvu anti-Paskalovu opkladu? Prihvatimo kako postoji mala verovatnoća da ima boga. Može se reći da ćete živeti boljim, punijim životom ako se kladite da on ne postoji, nego na to da postoji, jer bi ovo drugo značilo traćenje dragocenog vremena na obožavanje boga, žrtvovanje, ratovanje i umiranje u njegovo ime, itd.“

Paskalova opklada, i uopšte celo delo Misli, predstavljaju jedno od boljih i uticajnih dela u sferi hrišćanstava. Pokušaj Bleza Paskala i njegov način da se opravda vera u boga jeste zaista u neku ruku genijalan i jedinstven iako ima dosta propusta. Za vreme u kojem je bilo objavljeno, ono je imalo jako veliki uticaj i priznanje od strane drugih velikih naučnika i filozofa.  

                                Blez Paskal

                                                              Blez Paskal

 
Powered by blog.rs