Ave Philosophy! Morituri te salutant!

Blog grupe filozofa

Pitagora i pitagorejci

katarina | 10 Maj, 2009 12:05

 

Pošto se teško može napraviti razlika između učenja samog Pitagore i učenja njegovih sledbenika, pitagorejaca, govoriću o tome kao o jednom učenju.

Slobodno možemo reći da je ova škola imala najveći uticaj na kasniju filozofiju, zato što donosi originalnost i drugačije, fundamentalne promene u shvatanju stvarnosti. Aristotel, u svom spisu Metafizika, pominje pitagorejce na dva mesta. Prvo, on kaže da su se, za vreme i pre atomista, takozvani pitagorejci prihvatili načela matematike uzdižući ih do načela sveta. Zbog toga što se u grčkom jeziku ne koriste zapete, pitanje je da li je Aristotel smatrao da su pitagorejci prvi prihvatili načela matematike. No, to ipak i nije toliko verovatno, jer već kod Talesa se s njom susrećemo, možemo reći samo da su je pitagorejci samo unapredili. Takođe, nije baš jasno šta Aristotel smatra pod „načelima matematike“ – geometriju ili aritmetiku? Znamo da je u tadašnjoj Grčkoj bila zastupljena geometrija, ali pokazaće se da je ovde reč upravo o aritmetici i to o jednoj njenoj specifičnoj primeni. Drugo, Aristotel pominje da su ta načela: logos, odnosno odnos (grč. λόγος) i broj (grč. ἀριϑμός).

Navešću još neke Aristotelove izvode, koji se ne mogu tako lako protumačiti odmah i za koje je potrebno jedno malo duže objašnjenje:
„Za pitagorejce, stvari su brojevi“
„Bića oponašaju brojeve“
„Elementi brojeva su elementi svega“
„Brojevi su uzroci (suština) bića“.

Dakle, da bismo razumeli ove Aristotelove izjave, moramo znati kako su pitagorejci došli do svoje teorije o odnosu i broju.

Može se reći da je muzika bila izvor pitagorejske filozofije. Postoji jedna apokrifna priča da kada je Pitagora prolazio pored kovačnice, čuo razne zvuke, nižih i viših tonova. Zaključio je da ta jačina tona mora zavisiti i od čekića i od nakovanja. Tako je Pitagora sâm da vrši istraživanja. Ako je ova priča tačna, onda je ovo prvi, smišljeno izvedeni eksperiment u istoriji. Šta je Pitagora uradio?
Uzeo je jedan instrument s jednom žicom, monokord, i onda je istraživao koja je visina tona u odnosu na dužinu žice. Kada se žica skrati za pola, pa se okine, dobija se ton koji je tačno za oktavu viši od predhodnog tona. Pitagora je otkrio da je to tačno skraćenje za pola. To se može izraziti odnosom (logosom) = 2 : 1. Ne samo oktava, nego svi sazvučni tonovi, kao što su kvarta, kvinta..se mogu dobiti na ovaj način.
Ovo zvuči neverovatno – nešto što čujemo kao sazvučno, zavisi samo od brojnih odnosa! Naravno da je to zadivilo Pitagoru i pitagorejce, toliko su bili oduševljeni da su dobili ideju da se sve na ovom svetu može brojno objasniti. Tako da sada imaju smisla Aristotelove, gore navedene, tvrdnje.
Elementi brojeva zaista jesu elementi svega, takođe, brojevi jesu uzroci stvari. Da li stvari oponašaju brojeve? Svakako, žice nisu brojevi. Međutim, ako pomoću brojeva imenujemo žice različite dužine, npr 4 i 3, onda to imenovanje nije proizvoljno, jer mi ne možemo da ne pridamo taj broj, zato što je, recimo, odnos te dve žice kvarta. Pa se i može reći da stvari oponašaju brojeve. Nešto u njima samima određuje koji će im broj biti pridodan.
Sklad između dva tona su nazvali simfonija. Ako kroz simfoniju možemo predstaviti svaki ton na muzičkoj skali, tada dobijamo harmoniju, koja je opštiji pojam i može značiti sklad uopšte. Sve se ovo može izraziti sa samo četiri broja: 1, 2, 3 i 4. Njihov zbir je 10, što predstavlja savršen broj. Pitagorejci su se zaklinjali nad ovim brojem, crtajući ga u obliku tetraktisa.

Pitagorejska namera je, dakle, bila vrlo jasna. Utvrditi sveopštu harmoniju i kvalitativne osobine stvari objasniti uz pomoć brojeva. Odnosima brojeva su objašnjavali čulne stvari, a ne neke apstraktne, pa ih baš zbog toga Aristotel hvali – oni nisu odvojili čulnost od matematike i nisu napravili grešku kao Platon, odnosno nisu rekli da su brojevi i odnosi stvarni, iako stoje u osnovi stvarnosti.
Sada jasno možemo videti da je Aristotel na početku mislio na aritmetiku. Aritmetika se polako širila na geometriju, u kojoj su se upoređivale površine datih predmeta. Pitagorejci se nisu pitali koliko iznosi površina nečega, jer to, po njima, nije imalo smisla. Oni su se pitali kolika je površina nečega u odnosu (logosu) na nešto drugo. Tako se geometrija aritmetizovala. Ako možemo neke dve površine staviti u neki odnos, onda su one samerljive, one su simetrične.

Međutim, polovinom V veka pre n.e. desilo se nešto nezamislivo! Hipas iz Metaponta je otkrio nesamerljivost stranice i dijagonale kvadrata. On je otkrio asimetriju. Dokazao je da se dijagonala (d) nikada, u konačnom broju koraka, ne može izračunati. Rezultat je uvek d = a√2. Ovim otkričem desio se krah aritmetike, ali ne i same matematike, koja je nastavila da bude klasična geometrija.

Učenje o duši
Jedino učenje, za koje se smatra da je autentično Pitagorino, jeste učenje o duši, o njenoj seobi i o tome kako postići besmrtnost. Zvanička grčka religija, olimpijski kult, tako nešto nije priznavao: bogovi su ti koji su besmrtni, a svi ljudi su smrtni i od njih, posle smrti, ostaje samo senka koja tumara po Hadu, što nije nikakav besmrtan život već senka života, u svakom slučaju ništa privlačno. Štaviše, grčka religija uopšte i ne raspolaže pojmom duše kao nečim što čini čoveka, a što ipak nije nužno povezano s pojedinačnim telom.
Takvo učenje o duši je vrlo misteriozno i najverovatnije ne potiče od Pitagore. Skoro je sigurno da to učenje ne dolazi ni iz Egipta (kao što je mislio Herodot). Do Grka je to učenje stiglo sa severo-istoka, iz Trakije, dok se u isto vreme javlja i u Indiji.

Sâm Pitagora je imao dve teorije o duši: jednu, koja je bila namenjena akuzmatičarima („onima koji slede pravila“) i drugu, koju je namenio onima koji smeju da budu posvećeni u tajnu, koji mogu da znaju pravu istinu – matematičarima.
U svakom slučaju, bratstvo se sastojalo iz dve veće grupe – matematičara i akuzmatičara. Ovi drugi su bili poslušni (išli su bosi prilikom žrtvovanja, prali su prvo levu nogu, ali obuvali prvo desnu sandalu, uzdržavali se od mesa i sl.), i nisu se pitali čemu ta pravila služe, već su samo verovali da je to dobro. Dobro za šta?
Verovatno se verovalo da sleđenje pravila omogućuje bolju inkarnaciju posle smrti. Dakle, nije ceo trud oko besmrtnosti, već oko toga šta će se biti u sledećem životu, a to i nije baš svejedno. Za samog Pitagoru se govorilo da je, pošto je bio Apolonov sin, imao još tri inkarnacije: bio je trojanac Euford, delfski ribar i prostitutka (nije objašnjeno kako se od prostitutke došlo do toga da bude Pitagora). Oni koji nisu bili samo obični akuzmatičari, pitali su se: kakva je korist od besmrtnosti, kada je, šta god da postanem u sledećoj inkarnaciji, neću znati da sam to ja koji sam ovo što sam sada?
Ima indicija da je Pitagora imao odgovor na ovo pitanje i da je time nagovestio moderni problem ličnog identiteta, čije se formulisanje vezuje tek za Džon Loka. Besmrtnost se ne svodi samo na seobu duše; kontinuitet sećanja je nužan uslov da ja posle smrti budem opet ja. Zaista su besmrtni samo oni koji u budućem životu zadrže sećanje na predhodni. Trud oko besmrtnosti je trud oko toga.

Tri načina življenja
Pitagora je verovao u srodnost svih živih bića, pa je tako došao do zaključka da će čovek u sledećem životu biti: ili opet čovek ili životinja ili biljka (ili možda bog), u zavisnosti od toga koji je način življenja odabrao u ovom životu.
Postoje tri načina života, za koje saznajemo iz Platonovog dijaloga Fedon. Najbolji (najviši) odnos prema životu je kontemplativni, posmatrački, teorijski odnos (grč. theoria – posmatranje). Ako ovako živimo, onda mi posmataramo kosmos (poredak, ono što je uređeno). Posmatranje poretka čini da i naša duša bude kosmička, odnosno uređena, jer slično se sličnim poznaje. A da bismo postali kosmički, moramo se baviti kosmičkim stvarima,  odnosno matematikom, kao i muzikom (simfonijom i harmonijom). Sve to na kraju dovodi do čišćenja duše – katarse. Dakle, učenje o seobi duše (metampsihoza) je da duša prelazi iz jednog života u bolji, ukoliko se živi u skladu sa kontemplativnim životom.
Druga dva života su: praktični, koji je mešavina teorijskog i čulnog i apoloustički, u kojem nema ničeg uzvišenog, nego samo čiste težnje ka uživanjima, trošenju  i čulnim zadovoljstvima.

Heraklit

katarina | 09 Maj, 2009 11:24

 OVAJ TEKST JE NAPISAN NA OSNOVU PREDAVANJA PROF. DR MILOŠA ARSENIJEVIĆA, novembar 2008.

Akme (trenutak pune zrelosti, a to je za Grke značilo da je čovek navršio 40 godina) Heraklita iz Efesa, grada u maloazijskom delu Jonije, bio je negde oko 500. godine pre nove ere. Po Aristotelovom učeniku Teofrastu, Heraklit je bio melanholik, a što bi na grčkom značilo „čovek crne žuči“. Po Aristotelu pak to je pravi filozofski karakter: ljude crne žuči odlikuju duboka i ne lako promenljiva raspoloženja, koja im omogućuju da se u traganju za istinom duboko poistovećuju sa različitim pogledima na stvari, a ne da ih samo olako uzmu u obzir. U jednom od takvih raspoloženja Heraklit Mračni (jer to je bio njegov nadimak) preporučio je svojim odraslim sugrađanima „da se svi odreda obese i grad prepuste golobradim dečacima“.
Ali, nisu mnogo bolje prošli ni znameniti ljudi: „mnogoznalaštvo ne uči umnosti, jer bi inače umni postali Hesiod i Pitagora, a isto tako i Ksenofan i Hekatej“. Poštovanje je među sedmoricom mudraca kod Heraklita pobudio jedino Bijant, i to zbog svoje izjave da većina ljudi ne vredi ni tri pare. Sam Heraklit je za „svetinu“ rekao da ona „samo gleda da se naždere, kao i stoka“. I zato: „Jedan za mene jeste koliko i deset hiljada, ako je najbolji“.
Ovakva Heraklitova mizantropija (miseo – mrzim; anthropos – čovek), koja je na kraju dovela do toga da ode u planinu i tamo živi sam, nije bila posledica njegovog društvenog porekla. Iako aristokrata po poreklu, Heraklit je, kada je govorio o „najboljem“ (aristos), imao na umu ne poreklo, već sposobnost da se živi „prema logosu“, a to znači umno (logično). „Um“ (ili „umetnost“) je, naime, jedan od mnogobrojnih načina da se prevede reč „logos“.
Ali, logos kod Heraklita ne treba shvatiti kao neku ljudsku sposobnost. Sposobnost da se živi „prema logosu“, ili „u skladu s logosom“ jeste doduše sposobnost najboljih ljudi, ali sam logos je nešto objektivno, što u svetu važi, i važilo bi i ako se niko po tome ne bi ravnao. Mnogi filozofi će kasnije tako shvatati logiku (reč logika je takođe izvedena iz reči logos): jedan zaključak ili jedno rasuđivanje su logički valjani nezavisno od nas koji zaključujemo i rezonujemo i koji možemo stalno praviti greške. Zaključci su logički valjani ako i samo ako su u skladu sa zakonima logike, čije je važenje objektivno.
Kada je govorio o logosu, Heraklit dakako nije imao u vidu zakone logike (oni će na dnevni red doću tek kasnije u istoriji grčke filozofije), ali je sasvim lepo mogao imati u vidu zakone prirode, koji takođe važe nezavisno od toga da li su ih ljudi otkrili ili ne. U tom smislu možemo razumeti Heraklitovu izjavu da „iako se sve dešava prema logosu, ljudi se ponašaju kao da (o tome) nemaju nikakvog iskustva“, i to „kako pre no što su tako i pošto su (od Heraklita) čuli za logos“. Na ovakvim i sličnim mestima „logos“ možemo prevesti i prosto sa „zakon“, ako se pritom oslobodimo asocijacije na nešto što su ljudi stvorili (kao što je to slučaj sa pravim zakonom) i mislimo isključivo na prirodni zakon kao nešto što svetom „vlada“ nezavisno od ljudi.
Prirodni zakon nisu stvirili ni bogovi „Kosmos (uređeni svat) nisu stvorili ni bogovi ni ljudi, već je on oduvek bio, jeste i biće večno živa vatra koja se po meri pali i gasi“. Na ovom mestu takođe vidimo da su Talesova voda i Anaksimenov vazduh kod Heraklita ustupili mesto trećem prirodnom elementu: vatri. To može biti rezultat indijskih i persijskih uticaja, ali vatra, kao ono jedno te isto na šta se sve svodi, bila je Heraklitu dobrodošla iz mnogih, njemu svojstvenih razloga.
Vatra zgodnije nego bilo koji drugi element, predstavlja živu sliku samog procesa preobraženja kao kretanja među suprotnostima: dok nešto gori, ono se preobražava u nešto drugo. A po Heraklitu, jedino je taj proces ono što je apsolutno i stalno, dok je sve drugo relativno i prolazno. Zato će Heraklita prigrliti svi oni kasniji filozofi koji su trdili da u osnovi sveta nisu stvari već procesi. Čuvenu izreku „panta rei“ („sve teče“) Aristotel pripisuje upravo Heraklitu. Osim toga, proces sagorevanja, kao najočigledniji proces preobraženja, jasno pkazuje relativnost suprotnosti, pošto ono što se preobražava nije, strogo govoreći, ni ono što je to nešto bilo ni ono što će nešto biti, već je unekoliko jedno a unekoliko drugo. I kada kaže: „Put nagore i put nadole su isti“, onda Heraklit time ukazuje upravo na to da bez obzira na smer u kojem se preobraženje odvija, ono što je u tom procesu prisutno jeste uvek samo unekoliko jedna od suprotnosti, dok je unekoliko isto tako i druga od dveju.
Kao što smo videli, Heraklit je prvi jonski fizičar koji nam nije samo iznosio svoje kosmološke poglede, već se isto toliko zanimao i za ta kako u njihovom svetlu treba gledati na ljude i njihovu sudbinu. To je, kao što ćemo videti, razlog iz kojeg je njegovo učenje imalo tako veliki uticaj na Stoičare, kod kojih će logos igrati otprilike istu ulogu kao i kod Heraklita. I na mnogim drugim mestima, kao na primer kad kaže da je „rat (Polemos) otac i kralj svega, koji neke čini bogovima, neke ljudima, neke robovima, neke slobodnima“, Heraklit preslikava svoja opšta kosmološka shvatanja na ono što se dešava ljudima: Kao što je vatra, kao proces preobraženja, a ne neka od suprotnosi, ono što je u makro- kosmičkim razmerama, jedino apsolutno i stalno, tako je to isto borba, a ne neko samo naizgled stabilno stanje, u ljudskim, mikro- kosmičkim razmerama.

Most

katarina | 02 Maj, 2009 20:32

Postojalo je vreme u našim životima kada smo
bili toliko bliski da je izgledalo kao da ništa ne može
zasmetati našem prijateljstvu i bratskom odnosu, i samo
nas je mali most razdvajao. Baš kada si hteo da kročiš na njega,
pitao sam te: "Hoćeš li da pređeš kod mene?" -
istog trenutka ti to više nisi želeo i kada sam te ponovo
pitao, ćutao si.. Od tada su se između nas isprečile planine
i nabujale reke i sve što nas razdvaja i otuđuje, pa čak i da
smo želeli da se susretnemo, to ne bismo mogli.
Ali sada, kad razmišljaš o tome, o tom malom mostu,
reči te izdaju, i ti jecaš, i čudiš se.

                                                               Fridrih Niče "Vesela nauka"

«Prethodni   1 2 3 ... 10 11 12 13 14 15 16 17 18 19 20 ... 23 24 25  Sledeći»
 
Powered by blog.rs