Ave Philosophy! Morituri te salutant!

Blog grupe filozofa

Empedokle

katarina | 12 Maj, 2009 19:59

Empedokle iz Akraganta (Agrigenta) na Siciliji je rođen krajem V veka pre n.e. Bio je veoma neobična pojava, slična Pitagori, zbog čega je bio omiljeni predmet raznih apokrifnih priča.
Svoja filozofska shvatanja izložio je pesnički u dvema poemama: O prirodi i Čistilište. On je jedini presokratski filozof koji je, pored Parmenida, svoje učenje izlagao u stihovima. Empedokle je filozofski veoma zanimljiv, jer se u njegovom učenju spajaju predhodni stavovi Jonjana, Elejaca i Pitagorejaca.

Ontologija
Empedokle se ne slaže sa Parmenidom; on kaže da biće postoji na izvorno različit način. Biće je izvorno mnoštveno, zapravo ono je četvorno. Naime, Talesovoj vodi, Anaksimenovom vazduhu i Heraklitovoj vatri, Empedokle je dodao zemlju. Niko pre njega nije uzimao zemlju kao pratvar, najverovatnije zbog toga što zemlja deluje mrtvo i nema uočljivu sposobnost kretanja i preobražavanja za razliku od vode, vazduha i vatre, koji deluju „živo“. Pošto je svoje učenje izložio pesnički, Empedokle je ove elemente nazvao bogovima, da bi istakao njihovu besmrtnost i moć: vatra je blještavi Zevs, vazduh je Hera koja život daje, zemlja je mračni Had, a voda je Nestis (ovo je sicilijansko, lokalno Empedoklovo božanstvo) čije suze snabdevaju izvore vode smrtnika.
Suprotstavljanje Parmenidu se ovde završava. Svaki od elemenata, sam po sebi, ima sva svojstva Parmenidovog bića: nepromenljivost, homogenost i kontinuiranost u sebi. Takođe, praznine nema. Međutim, kretanje je moguće, kao uzajamno umetanje elemenata jednih u druge. Na ovom mestu treba zastati i pogledati kao izgleda Empedoklov odgovor na Zenonove dokaze protiv mnoštva. Taj odgovor se Aristotelu dopao, za razliku od odgovora atomista. Šta to Empedokle tvrdi?

Umetanje osnovnih elemenata jednih u druge može se neograničeno nastavljati, ali nikad ne može dovesti do toga da jedno ograničeno telo sadrži beskonačan broj međusobno heterogenih delova. Aristotelu se ovo dopalo, zato što se izbegavanje beskonačnosti ne ostvaruje suprotstavljanjem matematike i fizike (pogledati atomiste), s druge strane, izbegava se i neodređenost jedinice; nijedan u sebi homogeni deo nije mnoštven (tj. ne sastoji se iz delova), iako je s obzirom na mogućnost novog umetanja deljiv.

Kosmologija
Kako dolazi do kretanja, odnosno do mešanja i razdvajanja elemenata? Videli smo da Jonski fizičari (pre svega, Tales i Anaksimen) ne daju za to objašnjenje, pa asmo pretpostavili da su oni svoje elemente shvataju kao nešto u sebi živo.
Empedokle, međutim, daje na to eksplicitan odgovor. Taj odgovor je dinamički: postoje dve sile, oličene u Afroditi – boginji ljubavi i Aresu – bogu rata, svađanja, razdora. Te dve sile deluju stalno, samo što posledice tog delovanja nisu jednovremeno neposredno vidljive. One kao kosmičke sile deluju jednovremeno, ali se neposredno dejstvo jedne ili druge uočava tek kada jedna nadvlada drugu. Sila Ljubavi spaja, sjedinjuje elemente, dok ih Mržnja razdvaja, deli.
Ovakvo objašnjenje kretanja koje je Empedokle uveo, važi još uvek; i današnja fizika je u osnovi dinamička, samo su sile koje svetom vladaju gravitacija, elektromagnetna sila, sila jake i slabe interakcije.
A što se tiče kosmičkih ciklusa, bar jedna od savremenih astro-fizičkih hipoteza, jeste ona po kojoj se svemir naizmenično širi i skuplja, a to jako podseća na Empedoklovo ciklično rađanje i umiranje kosmosa.

Istorija filozofije | Permalink | Dodaj komentar | Trekbekovi (0)

Kantov "kategorički imperativ"

katarina | 11 Maj, 2009 22:44

Deontološka etika je sinonim za Kantovu etiku. Pošto reč „deontos“ na grčkom znači „dužnost“, ova etika se naziva i etikom dužnosti. Zasnovana je na pojmu „treba“, pa je njeno centralno pitanje: „Šta (ne) treba da činimo?“. Kao i u svojoj metafizici, Kant i u etici, ne uvodi tvrđenje o moralnoj stvarnosti koja prevazilazi naše iskustvo, niti pripisuje moralnu težinu aktuelnim uverenjima. On nam pruža na raspolaganje moralni zakon, koji nije alogaritam za naše moralno postupanje, već nam kaže šta ne treba da činimo da bismo bili moralne ličnosti.

Kant polazi od pitanja: koje osnovne principe postupanja mogu da usvoje svi ljudi, bez usvajanja bilo čega drugog što bi bilo specifično za njihove želje ili društvene odnose? Oni principi koji ne mogu služiti ljudima, moraju se odbaciti; dakle, ništa ne bi moglo da bude moralni princip, ako to ne može biti za sve ljude. Moral počinje odbacivanjem svega onoga što se ne može učiniti univerzalnim.
Ovu ideju Kant je formulisao kao zahtev koji je nazvao „kategorički imperativ“ ili opštije, moralni zakon. Najpoznatija verzija ovog zakona glasi: 

„Postupaj tako da maksima tvoje volje uvek može istovremeno važiti kao princip sveopšteg zakonodavstva“ (Kant, Imanuel, „Kritika praktičnog uma“, BIGZ, Beograd, 1979., str. 53).

Kategorički imperativ je vrlo jasan; on nam ništa ne naređuje, ostavlja nam punu slobodu u odlučivanju, ali ipak kaže šta ne treba da činimo. Ne treba činiti ono što je u suprotnosti sa moralnim zakonom; odnosno, ne treba činiti ono što je nemoguće da se univerzalizuje. Zahvaljujući tome, Kantova etika je objektivna, u smislu da je neproizvoljna – kategorički imperativ zahteva poštovanje moralnog zakona bez obzira šta mi želeli. Ova etika je istovremeno i subjektivna, jer podrazumeva da izvor važenja moralnog zakona proizilazi iz nas samih. Ta subjektivnost je predstavljena kroz autonomiju ličnosti, a ne kroz heteronomiju.

Heteronomija je izvor koji nas gura da nešto radimo, a dolazi spolja. Postoje tri izvora heteronomije, i to su društvo, religija i deskripcija „dobra“. Kant smatra da naši razlozi za postupanje ne treba da idu ka tome da se dopadnemo drugima ili Bogu. Razlog mora da dođe iz nas samih, iz našeg htenja, volje. Međutim, kako onda shvatiti dužnost?

Dužnost je ipak nešto što nas determiniše, nju ne činimo spontano. Ona unosi element nužnosti tamo gde nužnosti ne bi trebalo da bude, u polju slobode. Kant je pojam dužnosti i naše volje (kojom odlučujemo šta ćemo učiniti) spojio rekavši da je dužnost nužnost neke radnje iz poštovanja prema moralnom zakonu.
Odluka iz dužnosti je potpuno slobodna. Nema tu nikakve prisile, osim sopstvene. Ako se pitamo – zar ne bi bilo bolje da dužnost deluje prirodno, Kant bi rekao da je to nemoguće. To bi značilo da postupamo automatski; imali bismo svetu volju (a ne dobru volju), a to znači postupati ispravno i ne moći drugačije. Ali, kod nas nije tako. Ne bismo posedovali život ili sreću, ne bismo delovali u vremenu da imamo svetu volju. Ne bismo bili ljudi, koji su pogrešivi.

Da bismo znali kad je neki naš postupak moralno ispravan moramo, kao što je već gore rečeno, da ga podvrgnemo testu univerzalizacije. Postoje dve vrste univerzalizacije: logička i praktička.

U prvoj, ispituje se da li je univerzalizacija uopšte moguća. Uzmimo za primer – šta bi bilo kad bi svi lagali? Kad bi se laganje univerzalizovalo, onda bi ono sâmo postalo istina, i ne bi više postojala mogućnost laganja. Zato je dužnost da se ne laže, tzv. savršena dužnost. U drugoj, praktičkoj vrsti univerzalizacije, ispituje se da li je moguće univerzalno hteti neku maksimu. Princip da se ne pomaže drugom u nevolji prolazi test univerzalizacije, ali je zato nemoguće univerzalno hteti ovaj princip, i to iz dva razloga: prvo, ne možemo to unapred hteti, jer ne možemo biti sigurni da nam nekada, u budućnosti, neće zatrebati nečija pomoć; drugo, ne možemo nešto hteti i za druge ljude, jer time narušavamo njihovu autonomiju. Ako nama nije potrebna pomoć, ne znači da nekom drugom neće biti potrebna. Zato je pomaganje drugima u nevolji neodređena, a samim tim i nesavršena dužnost. Implikacije ovog objašnjenja dužnosti su najpotpunije razvijene u Kantovom delu „Metafizika morala“, čiji se prvi deo bavi principima pravednosti, koji su sadržaj savršenih dužnosti, a drugi deo istražuje principe vrline, koji su sadržaj nesavršenih dužnosti.

Kategorički imperativ je formulisan u više verzija, a o „najstrožoj“ smo već raspravljali. Međutim, formulacija koja je imala veći uticaj od prve, jeste tzv. „formula cilja po sebi“ koja kaže sledeće:

„ Postupaj tako da čoveštvo kao u tvojoj ličnosti tako i u ličnosti svakog drugog, uvek uzimaš kao cilj, a nikada samo kao sredstvo“ (Kant, Imanuel, „Kritika praktičnog uma“, BIGZ, Beograd, 1979., str. 105).

Ova maksima zahteva poštovanje ličnosti; jer, upotrebiti drugog znači postupati prema njemu kao prema stvari ili alatki, a ne kao prema individui, čoveku. Upotrebiti drugog nije samo učiniti nešto što drugi ne želi i na šta ne pristaje, nego učiniti nešto na šta drugi ne može da pristane. Na primer, varalice onemogućavaju žrtvama da pristanu na njihov postupak prema njima. Postupati prema drugima kao prema ciljevima, znači da jedni druge podržavamo u svojim slabim sposobnostima delovanja, usvajanja maksima i unapređivanja njihovih osnovnih ciljeva.

Zaključak

Na osnovu naših sklonosti, mi postavljamo sebi različite ciljeve. Postavljanje ciljeva, kod Kanta, jeste rad razuma. Koji god da su ciljevi, sreća je definisana kao realizacija tih ciljeva.
Mi potencijalno možemo imati sklonosti i hteti sve što nam je dostupno (što je u domenu prostora i vremena). Deo toga će doći u sukob sa kategoričkim imperativom, koji će to, na jedan formalan način, ograničiti. Dužnost će stupiti na scenu kada se sklonosti i moralni zakon suoče. Um će pokušati da spreči realizaciju nemoralnog dela, ali na kraju sâm čovek moraće da se opredeli između moralnog i nemoralnog postupka. Neizvesno je šta će pobediti, ali bez te slobode izbora, nema ni moralne odgovornosti.

 

Etika | Permalink | Komentari (4) | Trekbekovi (0)

Pitagora i pitagorejci

katarina | 10 Maj, 2009 12:05

 

Pošto se teško može napraviti razlika između učenja samog Pitagore i učenja njegovih sledbenika, pitagorejaca, govoriću o tome kao o jednom učenju.

Slobodno možemo reći da je ova škola imala najveći uticaj na kasniju filozofiju, zato što donosi originalnost i drugačije, fundamentalne promene u shvatanju stvarnosti. Aristotel, u svom spisu Metafizika, pominje pitagorejce na dva mesta. Prvo, on kaže da su se, za vreme i pre atomista, takozvani pitagorejci prihvatili načela matematike uzdižući ih do načela sveta. Zbog toga što se u grčkom jeziku ne koriste zapete, pitanje je da li je Aristotel smatrao da su pitagorejci prvi prihvatili načela matematike. No, to ipak i nije toliko verovatno, jer već kod Talesa se s njom susrećemo, možemo reći samo da su je pitagorejci samo unapredili. Takođe, nije baš jasno šta Aristotel smatra pod „načelima matematike“ – geometriju ili aritmetiku? Znamo da je u tadašnjoj Grčkoj bila zastupljena geometrija, ali pokazaće se da je ovde reč upravo o aritmetici i to o jednoj njenoj specifičnoj primeni. Drugo, Aristotel pominje da su ta načela: logos, odnosno odnos (grč. λόγος) i broj (grč. ἀριϑμός).

Navešću još neke Aristotelove izvode, koji se ne mogu tako lako protumačiti odmah i za koje je potrebno jedno malo duže objašnjenje:
„Za pitagorejce, stvari su brojevi“
„Bića oponašaju brojeve“
„Elementi brojeva su elementi svega“
„Brojevi su uzroci (suština) bića“.

Dakle, da bismo razumeli ove Aristotelove izjave, moramo znati kako su pitagorejci došli do svoje teorije o odnosu i broju.

Može se reći da je muzika bila izvor pitagorejske filozofije. Postoji jedna apokrifna priča da kada je Pitagora prolazio pored kovačnice, čuo razne zvuke, nižih i viših tonova. Zaključio je da ta jačina tona mora zavisiti i od čekića i od nakovanja. Tako je Pitagora sâm da vrši istraživanja. Ako je ova priča tačna, onda je ovo prvi, smišljeno izvedeni eksperiment u istoriji. Šta je Pitagora uradio?
Uzeo je jedan instrument s jednom žicom, monokord, i onda je istraživao koja je visina tona u odnosu na dužinu žice. Kada se žica skrati za pola, pa se okine, dobija se ton koji je tačno za oktavu viši od predhodnog tona. Pitagora je otkrio da je to tačno skraćenje za pola. To se može izraziti odnosom (logosom) = 2 : 1. Ne samo oktava, nego svi sazvučni tonovi, kao što su kvarta, kvinta..se mogu dobiti na ovaj način.
Ovo zvuči neverovatno – nešto što čujemo kao sazvučno, zavisi samo od brojnih odnosa! Naravno da je to zadivilo Pitagoru i pitagorejce, toliko su bili oduševljeni da su dobili ideju da se sve na ovom svetu može brojno objasniti. Tako da sada imaju smisla Aristotelove, gore navedene, tvrdnje.
Elementi brojeva zaista jesu elementi svega, takođe, brojevi jesu uzroci stvari. Da li stvari oponašaju brojeve? Svakako, žice nisu brojevi. Međutim, ako pomoću brojeva imenujemo žice različite dužine, npr 4 i 3, onda to imenovanje nije proizvoljno, jer mi ne možemo da ne pridamo taj broj, zato što je, recimo, odnos te dve žice kvarta. Pa se i može reći da stvari oponašaju brojeve. Nešto u njima samima određuje koji će im broj biti pridodan.
Sklad između dva tona su nazvali simfonija. Ako kroz simfoniju možemo predstaviti svaki ton na muzičkoj skali, tada dobijamo harmoniju, koja je opštiji pojam i može značiti sklad uopšte. Sve se ovo može izraziti sa samo četiri broja: 1, 2, 3 i 4. Njihov zbir je 10, što predstavlja savršen broj. Pitagorejci su se zaklinjali nad ovim brojem, crtajući ga u obliku tetraktisa.

Pitagorejska namera je, dakle, bila vrlo jasna. Utvrditi sveopštu harmoniju i kvalitativne osobine stvari objasniti uz pomoć brojeva. Odnosima brojeva su objašnjavali čulne stvari, a ne neke apstraktne, pa ih baš zbog toga Aristotel hvali – oni nisu odvojili čulnost od matematike i nisu napravili grešku kao Platon, odnosno nisu rekli da su brojevi i odnosi stvarni, iako stoje u osnovi stvarnosti.
Sada jasno možemo videti da je Aristotel na početku mislio na aritmetiku. Aritmetika se polako širila na geometriju, u kojoj su se upoređivale površine datih predmeta. Pitagorejci se nisu pitali koliko iznosi površina nečega, jer to, po njima, nije imalo smisla. Oni su se pitali kolika je površina nečega u odnosu (logosu) na nešto drugo. Tako se geometrija aritmetizovala. Ako možemo neke dve površine staviti u neki odnos, onda su one samerljive, one su simetrične.

Međutim, polovinom V veka pre n.e. desilo se nešto nezamislivo! Hipas iz Metaponta je otkrio nesamerljivost stranice i dijagonale kvadrata. On je otkrio asimetriju. Dokazao je da se dijagonala (d) nikada, u konačnom broju koraka, ne može izračunati. Rezultat je uvek d = a√2. Ovim otkričem desio se krah aritmetike, ali ne i same matematike, koja je nastavila da bude klasična geometrija.

Učenje o duši
Jedino učenje, za koje se smatra da je autentično Pitagorino, jeste učenje o duši, o njenoj seobi i o tome kako postići besmrtnost. Zvanička grčka religija, olimpijski kult, tako nešto nije priznavao: bogovi su ti koji su besmrtni, a svi ljudi su smrtni i od njih, posle smrti, ostaje samo senka koja tumara po Hadu, što nije nikakav besmrtan život već senka života, u svakom slučaju ništa privlačno. Štaviše, grčka religija uopšte i ne raspolaže pojmom duše kao nečim što čini čoveka, a što ipak nije nužno povezano s pojedinačnim telom.
Takvo učenje o duši je vrlo misteriozno i najverovatnije ne potiče od Pitagore. Skoro je sigurno da to učenje ne dolazi ni iz Egipta (kao što je mislio Herodot). Do Grka je to učenje stiglo sa severo-istoka, iz Trakije, dok se u isto vreme javlja i u Indiji.

Sâm Pitagora je imao dve teorije o duši: jednu, koja je bila namenjena akuzmatičarima („onima koji slede pravila“) i drugu, koju je namenio onima koji smeju da budu posvećeni u tajnu, koji mogu da znaju pravu istinu – matematičarima.
U svakom slučaju, bratstvo se sastojalo iz dve veće grupe – matematičara i akuzmatičara. Ovi drugi su bili poslušni (išli su bosi prilikom žrtvovanja, prali su prvo levu nogu, ali obuvali prvo desnu sandalu, uzdržavali se od mesa i sl.), i nisu se pitali čemu ta pravila služe, već su samo verovali da je to dobro. Dobro za šta?
Verovatno se verovalo da sleđenje pravila omogućuje bolju inkarnaciju posle smrti. Dakle, nije ceo trud oko besmrtnosti, već oko toga šta će se biti u sledećem životu, a to i nije baš svejedno. Za samog Pitagoru se govorilo da je, pošto je bio Apolonov sin, imao još tri inkarnacije: bio je trojanac Euford, delfski ribar i prostitutka (nije objašnjeno kako se od prostitutke došlo do toga da bude Pitagora). Oni koji nisu bili samo obični akuzmatičari, pitali su se: kakva je korist od besmrtnosti, kada je, šta god da postanem u sledećoj inkarnaciji, neću znati da sam to ja koji sam ovo što sam sada?
Ima indicija da je Pitagora imao odgovor na ovo pitanje i da je time nagovestio moderni problem ličnog identiteta, čije se formulisanje vezuje tek za Džon Loka. Besmrtnost se ne svodi samo na seobu duše; kontinuitet sećanja je nužan uslov da ja posle smrti budem opet ja. Zaista su besmrtni samo oni koji u budućem životu zadrže sećanje na predhodni. Trud oko besmrtnosti je trud oko toga.

Tri načina življenja
Pitagora je verovao u srodnost svih živih bića, pa je tako došao do zaključka da će čovek u sledećem životu biti: ili opet čovek ili životinja ili biljka (ili možda bog), u zavisnosti od toga koji je način življenja odabrao u ovom životu.
Postoje tri načina života, za koje saznajemo iz Platonovog dijaloga Fedon. Najbolji (najviši) odnos prema životu je kontemplativni, posmatrački, teorijski odnos (grč. theoria – posmatranje). Ako ovako živimo, onda mi posmataramo kosmos (poredak, ono što je uređeno). Posmatranje poretka čini da i naša duša bude kosmička, odnosno uređena, jer slično se sličnim poznaje. A da bismo postali kosmički, moramo se baviti kosmičkim stvarima,  odnosno matematikom, kao i muzikom (simfonijom i harmonijom). Sve to na kraju dovodi do čišćenja duše – katarse. Dakle, učenje o seobi duše (metampsihoza) je da duša prelazi iz jednog života u bolji, ukoliko se živi u skladu sa kontemplativnim životom.
Druga dva života su: praktični, koji je mešavina teorijskog i čulnog i apoloustički, u kojem nema ničeg uzvišenog, nego samo čiste težnje ka uživanjima, trošenju  i čulnim zadovoljstvima.

Istorija filozofije | Permalink | Dodaj komentar | Trekbekovi (0)

«Prethodni   1 2 3 ... 9 10 11 12 13 14 15 16 17 18 19 ... 23 24 25  Sledeći»
 
Powered by blog.rs