Ave Philosophy! Morituri te salutant!

Blog grupe filozofa

Anselmov ontološki argument

katarina | 18 Decembar, 2009 16:53

Anselmo Kanteberijski, svojim ontološkim argumentom, koji iznosi u delu “Prostlogion” pokušava da na jedan aprioran, deduktivan način dokaže postojanje Boga. On sâm za sebe kaže da voli Boga i veruje u njega, ali vera je stvar osećanja, a ne (raz)uma. Međutim, Anselmo smatra da se može i logičkim putem dokazati da Bog postoji. Njegov dokaz je najčuveniji ontološki dokaz, verovatno zato što ga nije tako lako opovrgnuti, iako su mnogi pokušavali. Najpoznatija kritika je Gaunilova kritika. On je Anselmov argument napao analogijom, a da li je analogija dobra i da li sa Anselmovim argumentom nešto nije u redu – na ova pitanja osvrnuću se kasnije.

Da bi se bolje razumela Anselmova definicija Boga, potrebno je znati kojom se terminologijom Anselmo služi i šta podrazumeva pod određenim izrazima i pojmovima. Najznačajnije je razumeti modalne pojmove mogućnosti i nužnosti. Njih je, inače, najlakše definisati preko pojma nemogućnosti i reći da je: 1) moguć iskaz onaj koji nije nemoguć, i 2) nužan iskaz onaj čija je negacija nemoguća. U filozofskoj literaturi se intuitivno podrazumeva da je nešto moguće zato što je zamislivo, ili da je nemoguće nešto što je nama nezamislivo. Stoga, Anselmo definiše Boga kao biće od kojeg se veće ne može zamisliti. Ako uzmemo u obzir malopređašnji princip po kome je zamislivo moguće, onda se može reći da je Bog biće od kojeg veće nije moguće. Pod „veličinom“ se misli na ono što je vrednije, superiornije, bolje, a ne na nešto što je fizički veliko ( npr. neko biće je veće od nekog drugog, jer poseduje neki kvalitet više). Ovo je važno zato što kasnije, u toku argumenta, Anselmo tvrdi da je biće koje postoji u stvarnosti veće od bića koje ne postoji.

Što se tiče samog argumenta, on se može predstaviti u vidu dokaza reductio ad absurdum. Takvo zaključivanje je posredne prirode; da bi se dokazalo neko tvrđenje A, prvo pretpostavimo njegovu negaciju, i iz te negacije pokušavamo da dobijemo protivrečnost. Tako što smo negirali negaciju, imamo pravo da tvrdimo A. U Anselmovom argumentu imamo malo izmenjeniji oblik reductio ad absurdum-a. Zato bi najbolje bilo pogledati kako taj argument izgleda u celini:

1. Bog postoji u razumu.             premisa

Ova premisa nije problematična. Stvari koje postoje u razumu su one na koje mislimo. One mogu biti moguće i nemoguće, to je nebitno. Naravno, one stvari koje su nemoguće, kao npr. dobre vile, mogu postojati samo u razumu. Isto tako, ko misli o Bogu, čuje nešto o njemu, ili negira njegovo postojanje, mora priznati da Bog postoji barem u razumu.

2. Bog bi mogao da postoji u stvarnosti.            premisa

Ova premisa se ne navodi eksplicitno, ali je Anselmo podrazumeva. Ona samo kaže da je Bog moguće biće.

3. Ukoliko nešto postoji samo u razumu, a moglo bi da postoji u stvarnosti, onda bi ta stvar mogla da bude veća, nego što aktuelno jeste.               premisa

Bilo je reči o ovome. Dakle, biće je veće ukoliko ima neki kvalitet više u odnosu na neko drugo biće, pa samim tim, biće koje postoji je veće od bića koje ne postoji.

4. Bog postoji samo u razumu.     pretpostavka

nselmo navodi ove reči na početku argumenta, kao reči koje izgovara neka luda, nevernik.

5. Bog bi mogao da bude veći nego što jeste.     iz 2,3 i 4

6. Biće veće od Boga je moguće.        iz 5 

7. Biće veće od bića od kojeg veće nije moguće je moguće. iz 6 i def. Boga

Došli smo do protivrečenosti, što nam omogućava da primenimo reductio ad absurdum, tako što ćemo negirati jednu od premisa ili pretpostavki.

8. Netačno je da Bog postoji samo u razumu.      od 4 do 7 (RAA)

9. Bog postoji i u stvarnosti i u razumu.            iz 1 i 8

Dakle, vidimo da je ovaj dokaz logički sasvim legitiman. Međutim, Gaunilo ga kritikuje – ne govori o Bogu, nego pravi analogiju sa ostrvom: mi možemo imati u razumu ostrvo od kojeg se veće ne bi moglo zamisliti. To ostrvo bi bilo veće kad bi postojalo u stvarnosti. Ostrvo veće od ostrva od kojeg se veće ne može zamisliti je, naravno, protivrečno, i tako zaključujemo da to savršeno ostrvo mora postojati i u stvarnosti. Gaunilo je smatrao da Anselmov argument nije dobar, zato što se tako može dokazati postojanje bilo koje stvari. Ipak, mogu nabrojati bar dva razloga zašto Gaunilova kritika nije u redu. Prvo, nije baš jasno kako jedno konačno biće (u ovom slučaju – ostrvo) može imati neograničene perfekcije. U tom slučaju se javljaju problemi, ako hoćemo da to ostrvo opišemo. Kako izgleda savršeno ostrvo, koliko ima peščanih plaža, koliko palmi, koliko ljudi itd..? Ovo je poznato kao problem intrističnog maksimuma. Takođe, možda je za neku osobu željnu provoda savršeno ostrvo Ibica, a za nekog usamljenika - pusto ostrvo. Dakle, postoji relativnost shvatanja savršenosti kod konačnih bića. I drugo, analogija odstupa u jednom pogledu koji se tiče zaključivanja. Anselmo kaže da moguća stvar koja ne postoji može da bude veća stvar nego što jeste. Ako taj princip primenimo na Gaunila, sve što bismo dokazali jeste da je moguće da postoji veća stvar od savršenog ostrva (koje ne postoji u stvarnosti), a ne da postoji savršenije ostrvo. Da je Gaunilo zaista znao gde je slaba tačka Anselmovog argumenta, ne bi ga ni napao analogijom, već bi se usmerio ili ka samoj definiciji Boga ili bi tražio greške u premisama. Kao potvrdu za to da Gaunilova kritika nije bila dovoljno dobra, imamo i pokušaje drugih filozofa da obore istu, jer bi u suprotnom svaka dalja rasprava o tome bila nepotrebna.

LITERATURA

- Weber, Smiljana Jovetić, Osvajanje raja ili dokazi o postojanju Boga, Kultura, Beograd, 2002.

- nezvanične beleške sa predavanja

- Dejvis, Brajan, Uvod u filozofiju religije, Hrvatski studiji, Zagreb, 1998.

Religija | Permalink | Dodaj komentar | Trekbekovi (0)

Ima li vreme vremena?

katarina | 29 Avgust, 2009 22:30

Sveti Avgustin je rekao da zna šta je vreme sve dok ga neko ne upita da ga objasni.
Jedno od najstarijih i najtežih pitanja koje nam se nameće kada istražujemo bilo koji segment stvarnosti je upravo pitanje: šta je vreme? Vreme se oduvek uzimalo zdravo za gotovo, retko kada se tragalo dublje za traženjem nekog univerzalnog, metafizičkog odgovora. Zašto? Možda zbog toga što je takvo traženje izuzetno teško, teže nego što se čini na prvi pogled, a možda i zato što svakim dubljim zalaženjem u ovu problematiku dolazimo do raznih protivrečenosti. Ako ne možemo dati neki direktan odgovor na gore postavljeno pitanje, možemo ipak razmišljati koje su to karakteristike vremena, smatra Miloš Arsenijević u svom delu “Vreme i vremena”. Rad ću ograničiti samo na to delo, pokušavajući da na pravilan način protumačim glavne teze vremenâ u vremenu. Takođe ću, u Zenonovom stilu, pretpostaviti i da nema vremenâ (što smatra atemporalistička doktrina) i izvući logičke implikacije iz toga.


                                                            ***

Za vreme se kaže da ono teče, jer se nekako intuitivno čini da je to njegova glavna odlika. Da bismo razumeli tok vremena potrebna su nam različita vremena koja bi se kretala. Ta razlika vremena bi se mogla označiti kao prošlost, sadašnjost i budućnost.
Ova razlika se ne može svesti na razliku između ranijeg, jednovremenog i kasnijeg. To možemo lako videti ako pretpostavimo npr. da je događaj x raniji od događaja y. Da li se odatle može zaključiti da je x prošli događaj, a y budući događaj? Ne može, zato što  i x i y mogu biti i prošli i budući događaji, kao što i neki od njih može biti sadašnji događaj. Ako se pretpostavi da vreme ima smer, onda se može, u izvesnom smislu, reći da, ako kažemo da x je ranije od y, zaista govorimo nešto i o prošlosti i o budućnosti. Međutim, i dalje ne znamo da li su x i y prošli, sadašnji ili budući događaji. Da bismo to znali, potreban je neki dodatni uslov.
Taj uslov kaže da kada govorimo o ranijim i kasnijim događajima, to moramo činiti samo na osnovu nečega što je već sadašnje, čime bi vremena bila određena kao prošla i buduća, u zavisnosti od toga da li su ranija ili kasnija u odnosu na ono stanje koje je sadašnje. Zanemarivanje ovoga je omogućilo paradoks Mek Tagarta.
Mek Tagart je svojstva prošlosti, sadašnjosti i budućnosti nazvao A-serijom, za razliku od B-serije vremenskih položaja gde su događaji uređeni relacijom između biti raniji, biti jednovremen i biti kasniji. On je smatrao da je vreme neodvojivo od A-serije događaja, jer je A-serija neophodna da bi se objasnila promena, bez koje se vreme ne bi razlikovalo od drugih linearnih kontinuuma; osim toga, A-serija je primarna jer se pomoću nje može definisati B-serija, dok obrnuto ne važi. Ovo je pozitivni deo ovog agrumenta. Negativni deo, odnosno Mek Targatov paradoks, tvrdi da ne postoji vreme, zato što pretpostavka o toku vremena vodi u beskonačan regres. Stvar je u tome što se kaže da jedan događaj može istovremeno imati sva tri obeležja A-serije; on je i prošli i sadašnji i budući, što je nemoguće.
Ako bismo pokušali da izbegnemo paradoks tako što bismo rekli da je neki događaj sadašnji, da je nekada bio budući i da će jednom biti prošli, ništa ne bismo postigli. Jer, posmatrani događaj je sadašnji u trenutku koji je sadašnji, on je bio budući u nekom prošlom trenutku, a biće prošli u jednom budućem trenutku, ali tada svaki trenutak poseduje sva tri A-svojstva.
Mek Tagart je bio uveren u validnost svog argumenta, pa je stoga zaključio da ne preostaje ništa drugo nego da se utvrdi da je sam pojam vremena protivrečan u sebi, odakle je zaključio da vreme ne može biti realno; a ako nema vremena, onda nema ni toka vremena.

                                                               ***

Razlika između prošlih, sadašnjih i budućih događaja se izražava pomoću glagolskih vremena; na engleskom je teorija koja poriče realnost razlike između prošlosti, sadašnjosti i budućnosti nazvana tensless theory of time, zato što “tense” označava vreme u gramatičkom smislu. U našem jeziku nema razlike između time i tense, pa ćemo zato govoriti o atemporalnosti vremena, gde je atemporalnost shvaćena kao odsustvo vremêna, a ne kao čista bezvremenost. Ova teorija deluje veoma neobično, pošto je razlika, recimo, između prošlosti i budućnosti ne samo očigledna, nego deluje kao da je objektivna i potpuno nezavisna od nas. Pokazaće se, međutim, da atempotalistička teorija može takođe delovati intuitivno prihvatljivo.
Atemporalisti su pokušali da reinterpretiraju vremena, koja su u temporalističkoj logici nesvodiva monadička svojstva događaja, tako da ona postanu definljiva preko osnovnih relacija između vremenskih intervala u kojima se događaji odigravaju i vremenskih intervala u kojima se o događajima govori.
Ovo se najbolje može videti kroz primer. Uzmimo iskaz: “Vetar duva”; u običnom jeziku nam najčešće kontekst pomaže da odredimo o kom se intervalu radi kada se govori o vremenu u kojem je nešto tvrđeno. Ako kažem da vetar duva, s jedne strane, ne govorim ni o nečemu prošlom ni o budućem, ali takođe ne želim da se ograničim samo na interval koji moj iskaz zauzima. Reči “vetar duva” mogu se izgovoriti za sekundu ili dve, ali ja ne želim da se sadašnjost u kojoj duva vetar protegne na sekundu ili dve. Čak postoje i neki događaji koji su toliko kratki da se ne  može dovoljno brzo reći da se sada dešavaju. Na primer: “Što me nešto probode u grudima!”, kažemo sa zakašnjenjem pošto u vreme trajanja događaja prosto nismo bili u stanju da izgovorimo odgovarajuću rečenicu o tome šta se događa. Naravno, ako želimo biti precizni u pogledu konteksta možemo reći da vetar duva od jutros, upotrebljavajući sadašnje vreme. To znači da sadašnjost te tvrdnje počinje od jutros, kao da sam još tad počela da izgovaram iskaz i tek sad ga završila. U svakom slučaju, vreme za koje se eksplicitno kaže (ili implicitno podrazumeva) da je vreme u kojem tvrđenje treba da važi, ne sme da bude kraće od vremena trajanja samog događaja za koji se tvrdi da je sadašnji, inače bi tvrđenje bilo lažno, jer događaj ne bi bio sadašnji nego delimično-sadašnji-delimično-prošli ili delimično-budući-i-sadašnji ili itd... Ali ne samo to. Pod uslovom da je sadašnji događaj vremenski dobro individuiran, vreme za koje se pretpostavlja da je vreme u kojem tvrđenje treba da važi, ne sme biti ni duže od vremena samog događaja za koji se kaže da je sadašnji, zato što to više ne bi bilo tvrđenje o tom, nego o nekom drugom događaju.
Sve u svemu, vreme za koje se pretpostavlja da je vreme sadašnjost nekog događaja, treba da važi da ne sme da bude ni kraće ni duže od vremena u kojem se neki događaj dešava, već mora biti jedno isto vreme; dakle, događaj za koji se kaže da je sadašnji mora da bude jednoznačno određen vremenom na koje se sam konkretan iskaz proteže. Konkretan iskaz o tome da vetar sada duva je istinit ako i samo ako vetar zaista duva u vremenu koje je eksplicitno ili implicitno određeno kao vreme u kojem dotični iskaz treba da važi. Odavde sledi da će svaka promena u vremenu događanja automatski narušiti istinitost tvrđenja o njegovoj sadašnjost i ispuniti neke druge istinitosne uslove, odnosno uslove za pripisivanje nekog drugog vremena.
Istinitosni ulovi temporalnih iskaza se menjaju na način koji zavisi isključivo od odnosa između vremena kada su iskazi izrečeni i vremena kada su se iskazi desili. To omogućava da se ovi istinitosni uslovi odrede atemporalno, to jest bez pozivanja na vremena o kojima iskazi govore. A pošto su istinitosni ulovi temoporalnih iskaza sami atemporalni, to je bilo dovoljno atemporalistima da poreknu realnost vremenâ.
***
Postoji jedna druga doktrina, prezentizam, po kojoj je ono što je realno samo ono što je u toku vremena sadašnje. Međutim, ovo ne znači da se ne može govoriti o stanju koje je bilo realno. Tome i služe glagolska vremena. Nešto što je prošlo je realno u smislu što je s obzirom na tok vremena bilo sadašnje. Dakle, da bi neko stanje bilo realno, nužan i dovoljan uslov je da bude sadašnje; a da je neko stanje bilo realno, nužan i dovoljan uslov za to da je bilo sadašnje. Buduće stanje niti jeste niti je bilo realno, pošto u toku vremena nikada nije bilo sadašnje. Tako prezentizam, može da objasni tok vremena, odnosno razliku između prošlosti i budućnosti, a da ni prošla ni buduća vremena ne smatra realnim. Sada se postavlja jedno bitno pitanje: da li prezentisti sadašnjost shvatanju kao nešto trenutno ili je vezuju za vremenski interval? Ako je prvo slučaj, onda je pitanje da li se o svetu može govoriti o tome kakav je u trenutku. Ako je svet do nekog trenutka bio drugačiji nego što će biti, da li je on u trenutku onakav kakav je bio ili kakav će biti, ili ni jedno ni drugo? Osim toga, u trenutku se ništa ne događa, osim što nešto prestaje a nešto drugo počinje da se događa.
Ako se prezentisti opredele za drugu alternativu, pa o sadašnjosti govore kao nečemu što je vezano za vremenski interval, onda nastupaju mnogi drugi problemi. Da li je sadašnjost nešto što se događa u sekundi, minuti, satu, danu, mesecu, godini, deceniji, veku ili nekom dužem vremeskom periodu. Lako se dolazi i do pitanja gde se završava realnost koja navodno pripada sadašnjosti, a gde počinje nerealnost prošlosti. Prezentisti ne bi smeli da svoj osnovni pojam ostave ovoliko nejasnim, što oni upravo čine.
***
Temporalistička teorija nema ovakvih problema, kako god da se opredelimo da govorimo o sadašnjosti, jer je u njoj sadašnjost potrebna samo za to da bi se mogla napraviti razlika između prošlosti i budućnosti. Ako o sadašnjem stanju sveta govorimo kao o stanju u vremenskom intervalu, onda nema apsolutne sadašnjosti, jer svaki interval ima podinterval koji je prošli u odnosu na neki njegov drugi podinterval. Pošto temporalistička teorije ne proteže granice realnosti samo do granica sadašnjosti, odsustvo apsolutne sadašnjosti nema nikakve neželjene implikacije. Koji god događaj proglasili sadašnjim, uvek će postojati jasna razlika između događaja koji su u odnosu na njega prošli i onih koji su u odnosu na njega budući.
Na samom kraju, došli smo do zaključka da smo obavezni prihvatiti postojanje A-serije (postojanje vremenâ) ukoliko želimo da iskazi o prošlosti i budućnosti ili hipotetički iskazi (kojima se, na primer, tvrdi da se neki događaj mogao ostvariti, ali ipak nije, ili da se neki događaj realizovao, ali da to nije bilo nužno) uopšte imaju smisla, a i da bi (delimično) sačuvali čulnu stvarnost oko nas, onakvu kakvu prihvatamo da jeste.

 

 

 


LITERATURA


Arsenijević Miloš, “Vreme i vremena”, Dereta, Beograd, 2003.

 

Matematika, fizika i još po nešto | Permalink | Komentari (17) | Trekbekovi (0)

Drvo

katarina | 12 Jul, 2009 11:56

Stajalo je tamo celu večnost. Oko njega – pustoš.
Sasušeno tlo beše se mrvilo pod naletima vetrova, tako da je u vazduhu uvek bilo neke fine prašine koja je celom prostoru davala pomalo trošnu i nestvarnu dimenziju. Prljavožute, suve stabljike biljaka oko njega, povijale su se sve do zemlje, tiho umirajući pred ćudima prirode. A možda su se samo pokoravale, tako pognute, pred moćima džina koji je stajao tu. Ko će to znati..
Ptice nikada nisu posećivale to drvo. Preletale su ga nervozno i užurbano, odnoseći pritom nebo nekuda, valjda na jug. Ni neba nije bilo. Samo pustoš. Nadvila se nad tim mestom sa svih strana, napravila rupu u vremenu i prostoru, vakuum praznine i nestajanja. Međutim, ono je prkosno stojalo tu. Živelo u svim svojim bojama, koje se presijavahu pod šibanjima vetrova, jer ni Sunca nije bilo. U svim svojim granama i grančicama koje su pulsirale i drhtale od  skrivene strasti koja se u njima nalazila i skrivala. U svim svojim umiranjima u jesen i rađanjima u proleće. Prkosilo večnosti, jer je to bila jedina moguća odbrana.


Tišina je bila teška i nepremostiva. Sve je ćutalo, ali samo spolja. Ona se nije mogla narušiti ni najglasnijim povicima ni molbama. Obavijala je sve u toj pustoši. Ali tamo je bilo samo drvo. Fino šuštanje njegovih, uvek pomalo zakržljalih listova, niko nije čuo, niti je ikoga bilo briga za to. Živelo je samo sa sobom i samo sebi je bilo dovoljno.
Stajalo je tamo celu večnost. Oko njega – pustoš.

Književni kutak | Permalink | Komentari (8) | Trekbekovi (0)

«Prethodni   1 2 3 ... 7 8 9 10 11 12 13 14 15 16 17 ... 23 24 25  Sledeći»
 
Powered by blog.rs